Оштрица мигрантске кризе није у Европи, већ у земљама око Сирије

Евроцентрично схватање света и посматрање безбедности кроз призму евроатлантског Запада допринело је неумереном фокусу на ефекте мигрантске кризе у Европи. Међутим, права жртва петогодишњег сиријског рата и мигрантске кризе као његове кључне нуспојаве су крхки политички системи Блиског Истока. УН су до сада регистровале 4,6 милиона миграната из Сирије. Бриселски званичници често истичу огроман број миграната који долази на територију земаља чланица и прети да уруши шенгенски систем и ЕУ какву познајемо. Међутим, у току претходне године у државе чланице ЕУ је ушло милион миграната, док је огромна већина од преосталих 3.6 милиона људи стационирано у суседним државама. Иако је у медијима чест фокус на ефекте мигрантске кризе на самом тлу Европе, земље сиријског окружења су далеко изложеније и њихов слом би могао да допринесе драматичним последицама, и у региону и ван њега. Државе Блиског Истока погођене мигрантском кризом су све оне које се граниче са Сиријом осим Израела, у првом реду Либан и Јордан.

Турска се као друге државе на тзв. „балканској рути“ често

Мигрантска криза - изазов пред Турском

перципира као искључиво транзитна земља што ни приближно не одговара истини. Вечити кандидат за чланство у ЕУ и регионални играч у опадању поред унутрашњег тињајућег конфликта са ПКК може имати огроман проблем са мигрантима којих у тој земљи има близу 3 милиона. Мигранти у Турској могу представљати мач са две оштрице. Они могу бити искоришћени за додатну радикализацију турског друштва, односно као мотор исламизацији коју спроводи владајућа АКП, и на тај начин бити Ердоганова важна полуга у борби против унутрашњих и спољних непријатеља. Међутим, рањива турска економија може бити веома осетљива на прилив нове јефтине радне снаге у огромном броју, упркос динамичном економском расту и стабилности коју показује у годинама које су иза нас. Двострука америчка стратегија у односу на курдски проблем унутар и изван турских граница доприносиће кварењу односа са Анкаром и потреби да се Ердоган окрене додатној радикализацији у којој треба очекивати значајну улогу миграната.

Либан је sui generis случај. Таквим га чине две групе фактора –

Ситуација у Либану подсећа на грађански рат

прва везана за обим последица кризе које се одражавају на ову медитеранску државицу, и друга која се тиче наслеђа грађанског рата који је трајао од 1975. до 1990. године. Либан је мигрантском кризом најугроженија држава јер је у њу дошло 1.5 милиона миграната што чини чак трећину становништва те земље. Поред тога, од суштинске је важности улога Сирије у Либанском грађанском рату, која је подржала најпре хришћане, а затим и шиите и до средине прве деценије 21. века остала de facto патрон крхког либанског друштва. Један од основних узрока Либанског грађанског рата је огроман прилив палестниских избеглица након Арапско-израелских ратова. У том контексту треба посматрати допринос унутардруштвеном конфликту од стране миграната. Наиме, етничка структура у Либану је и данас изузетно шаролика. Иако благу већину чине муслимани, они су подељени на суните и шиите, док мањи део чине различите хришћанске фракције. Приливом великог броја миграната етничка слика се драматично мења. Од посебног су значаја сиријски мигранти махом сунити противници Асадовог режима, који могу оживети стара непријатељства са домицилним шиитским становништвом које је до почетка оружане побуне у Сирији имала подршку у породици Асад. Потенцијал за конфликт се посебно налази у евентуалном сукобу придошлих сунита са Хезболахом који у Сирији ратује на страни Башара Ел Асада. Ситуација се у Либану посебно погоршала током протекле године када су се водиле интензивне борбе у пограничној зони, са градовима Хомсом, Дером и Ел Забаданијем као епицентром жестоких окршаја сиријске војске и терориста. Спорадични сукоби у појединим либанским градовима између шиитско-алавитских група које подржавају Асада и сунита који су на страни оружане побуне у Сирији злокобно подсећају на грађански рат.

Јордан је амерички савезник који се последњих година истиче у ваздушним операцијама против ИСИЛ-а. Међутим, мигранти већ чине приближно 20 посто од укупног становништва и њихов број се непрестано повећава. О размерама социјалне кризе у којој се ова држава налази говори податак да јорданска влада троши четвртину укупног државног буџета само за помоћ мигрантима који се налазе на њиховој територији. Израел и Ирак су најмање погођени мигрантским таласом, из дијаметрално супротних разлога. Источне делове Сирије до границе са Ираком контролишу милитанти ИСИЛ-а који представљају непремостиву баријеру. Прилив миграната у Ирак је у одређеној мери постојао пре консолидовања контроле ИСИЛ-а над источном Сиријом и њиховог заузимања ирачког Рамадија у лето 2014. године. Са друге стране, Израел својом проактивном политиком у региону, одржавањем status quo у околним земљама различитим средствима, и снажим оружаним снагама чини да потенцијални улазак миграната на територију јеврејске државе представља немогућу мисију. Својеврсну „тампон зону“ чини Голанска висораван која је под израелском окупацијом и у којој постоји значајно присуство израелске војске. Саудијска Арабија и вахабитске монархије Залива стратешки ослоњене на њу не осећају готово никакве последице мигрантског таласа. Од граница саудијске монархије мигранте дели свега стотинак километара равне јорданске пустиње. Међутим, Саудијска Арабија је на својим северним границама изградила непремостиве баријере како би се спречили илегални преласци границе. Самим тим и остале заливске монархије у поменутом контексту остају заштићене.

На јужним  границама Европе догађа се права „сеоба народа“ са несагледивим последицама. Међутим, о њима се размишља тек када се мигрантски талас у значајној мери осети у Немачкој, Француској или Скандинавији, а тада је прекасно. Због тога је потребно проблем третирати на извору или у његовој непосредној близини, јер у овом случају бавити се последицама може бити само контрапродуктивно. Последице могу бити драматичне како на Блиски Исток, тако и на саму Европу. Сасвим реалан сценарио је нови грађански рат у Либану који би имао рухо „закаснелог“ Арапског пролећа, али са овога пута у одређеној мери измењеним актерима у смеру сунитско-шиитске осе конфликта. Ердогану је у Турској озбиљно угрожена позиција, унутрашњи конфликт са ПКК се распламсава, па би у таквој ситуацији нове тензије на релацији домицилно становништво – мигранти запечатиле судбину новог „болесника на Босфору“. Јорданска економија се опасно приближава границама издржљивости, док би ниске цене нафте могле да погурају Саудијску Арабију ка позицији земље чији се становници придружују мигрантском таласу. Мигрантском кризом и њеним последицама на државе Блиског Истока проблем се само додатно мултипликује и прогресивно одражава на мигрантску руту која преко Турске, грчких острва и централног Балкана води даље ка Западној Европи.

Шта ће се догодити урушавањем Саудијске Арабије?

Конфликт између Саудијске Арабије и Ирана је из сукоба око тумачења ислама прерастао у геополитички конфликт широких размера. Непомирљиве разлике које постоје између саудијске краљевске породице и шиитског режима у Техерану драматично отежавају већ довољно комплексну ситуацију на Блиском Истоку. Савезништво САД и Саудијске Арабије почива на Никсоновој доктрини која је дефинисана 1971. године док је шах Реза Пахлави био на власти у Ирану. Ову доктрину карактеришу два стуба на којима почива стабилност региона – то су Иран и Саудијска Арабија. Исламском револуцијом и доласком мула на власт у Техерану 1979. године долази до de facto пропасти поменуте доктрине и стварања неравнотеже која траје и данас. Трансформацијом Ирана из поузданог савезника у „осовину зла“ допринело је јачање стратешког партнерства САД и Саудијске Арабије, које почива на начелу „нафта за безбедносне гаранције“. Ситуација на Блиском Истоку се, међутим, драматично мења, а Саудијска Арабија убрзано губи геостратешка упоришта која су је чинила једним од најважнијих регионалних играча и предводника вехабизма на глобалном нивоу. Будућност саудијске краљевине пресудно ће одредити три групе фактора – перспектива очувања саудијских геостратешких позиција на Блиском Истоку, кретање цена енергената и прилагођавање глобалној стратегији САД у том домену, као и унутрашње противречности које су све израженије. У свакој од поменутих група узрока Иран и његови регионални савезници имају суштински важну улогу.

Саудијска арабија захтева од својих савезника гаранцију стратешког паритета у односу на Иран. У оквиру такве регионалне конструкције, она је формирала мрежу савезништава са сунитским петромонархијама Залива са којима има комплементарне интересе – Бахреином, Катаром, Кувајтом и УАЕ. Савет за сарадњу земаља Залива 1982. године као одговор на иранску претњу насталу исламском револуцијом добар је пример такве праксе. Кључне геополитичке „земље стожери“ за остварење геостратешких интереса у региону су Сирија, Ирак, Јемен и Бахреин, у чије унутрашње конфликте су Саудијска Арабија и Иран умешани, директно или индиректно. Саудијска улога у сиријском конфликту је добро позната. Од самог почетка побуне у Дери па до акутне фазе грађанског рата саудијци подржавају различите терористичке групе са циљем рушења режима Башара Ел Асада. У Бахреину је на власти сунитска династија која деценијама брутално гази права шиитске већине. Саудијци се нису либили ни војне интервенције у типичном атлантистичком маниру на улицама Манаме онда када се сунитској династији озбиљно уздрмао престо током најделикатније фазе Арапског пролећа. У ирачкој „слагалици“ Саудијци пружају подршку радикалним сунитским фракцијама, док Иран подржава шиитска племена и актуелно Техерану наклоњену власт. Саудијска интервенција у Јемену на страни председника Мансура Хадија, а са циљем гушења побуне јеменских Хута има за циљ уништење иранског утицаја у тој држави и успостављање марионетског режима који би рачуне полагао непосредно Ријаду, а посредно Вашингтону. Међутим, непријатељ се у овом случају показао као тврд орах, па је за стратешки важан мореуз Баб Ел Мандеб и појачан утицај на границама неопходно подићи улог. На основу јалових резултата ваздушних удара саудијског ваздухопловства постало је јасно да Ријад овај рат не може добити без значајног ангажовања копнених трупа. Међутим, у тешкој економској ситуацији је питање колико је то у саудијској моћи и међу њеним спољнополитичким приоритетима.

Вештачко одржавање ниских цена нафте дириговано од стране

Ниске цене нафте и пројекција спољнополитичких интереса

САД има за циљ да постигне два паралелна ефекта -  помаже као својеврстан супститут недавно укинутог дела санкција Техерану, док са друге стране циља руску економију која у значајној мери зависи од цена енергената на светском тржишту, што овој стратегији додаје глобалну компоненту. Иран нема додатних могућности да испреговара повољнију позицију за себе у међународној арени, нити да значајније утиче на цену нафте. Руска налазишта нафте се претежно налазе у зони вечитог леда на крајњем северу те државе, па компаније које експлоатишу нафту из техничких разлога не могу да зауставе експлоатацију јер би тиме дошло до замрзавања бушотина и далекосежних последица по систем експлоатације овог енергента и руску економију уопште. Пад цена нафте се Саудијцима учинио као идеална прилика да дампингом избаце америчке компаније из бизниса или их макар сведу на минорну улогу, а онда се са својим савезницима унутар OPEC-а врате на позицију креатора глобалне енергетске игре на крилима високих цена. Међутим, саудијски стратези су се очигледно преиграли, у потпуности погрешно проценивши временско трајање, обим и значај америчке стратегије драматичног снижавања цене нафте. Да ствар буде гора по њих, САД крупним корацима напредују ка енергетској независности захваљујући експлоатацији нафте из шкриљаца, што им омогућава да у значајној мери утичу на цену која је пала испод 30 долара за барел.

Саудијска Арабија има у себи семе дестабилизације и

Сунитско - шиитски конфликт у режији Ријада

потенцијалног распада, а аргумената за такав сценарио је неколико. Најпре, сукоби унутар краљевске породице око наследног права на саудијски престо, као и око виђења политике између тврдокорне и нешто умереније струје, попримају озбиљне размере и доводе у питање легитимност система. Даље, Саудијска Арабија има праву провалију у буџету. Њихов буџетски дефицит је већ неколико година у двоцифреном минусу, сада приближно 15 посто, док се за крпљење буџетске рупе користи суверени фонд богатства који се убрзано топи. Такође, цена сирове нафте на светском тржишту је пала на свега 28 долара за барел, док је за одржавање саудијске буџетске равнотеже неопходно да цена буде изнад100 долара за барел. Фискална политика саудијског министарства финансија се, дакле, своди на одржавање какве такве буџетске стабилности, па куповина социјалног мира многобројним повластицама, дотацијама и ниским ценама енергената самим тим више није могућа. Да разлога за оптимизам нема говори и недавна најава укидања везаности саудијског ријала и долара која би цену нафте додатно погурала према историјском минимуму, и тиме вероватно запечатила судбину Саудијске Арабије. Када се свему поменутом дода приближно 20 посто шиита настањених у источној саудијској провинцији које фундаменталистички режим у Ријаду сматра својеврсном иранском „петом колоном“, јасно је да будућност не улива ни мало разлога за оптимизам званичном Ријаду.

Директан сукоб Саудијске Арабије и Ирана није искључен, али је мало вероватан. Ниским ценама енергената и унутрашњим тињајућим конфликтима озбиљно уздрмана Саудијска Арабија са бледом подршком њених атлантистичких савезника нема интереса да се упусти у отворени рат против снажног Ирана. Такође, саудијска нафтна поља се налазе претежно у шиитској источној провинцију, уједно у домету иранских авиона и пројектила. Са друге стране, деценијским санкцијама измучени Иран жели по сваку цену да избегне нарушавање своје тешко стечене позиције у међународним односима и да ресурсе ангажује на сукоб широких размера са крајње неизвесним исходом. У замену за директно сучељавање, Саудијци и Иранци воде посредан рат различитим средствима у многим државама региона  - Сирији, Ираку, Јемену, Бахреину, Либану, свуда са различитим улозима и нивоима интензитета сукоба. Поменути конфликти се одвијају у правом хладноратовском маниру, наоружавањем, логистичком подршком и јасном идеолошком одредницом две стране у сваком од поменутих конфликата.

Смртна казна извршена над Нимр Ал Нимром  нема сама по

Сунитско - шиитски распоред снага у региону Залива

себи непосредне импликације по односе у Заливу, али погубљење утицајног шиитског клерика има за основну сврху демонстрацију спољнополитичке моћи за унутрашњу употребу. Саудијцима је циљ да учврсте уздрману позицију унутар државе демонстрацијом моћи у међународним односима, у светлу економског слабљења и пат позиција у Сирији, Јемену и Ираку. Иран има и унутрашњи разлог за оркестрирану насилну реакцију на недавно погубљење шиитског верског лидера Нимр Ал Нимра. У Ирану следе парламентарни избори, али и они много важнији за режим мула – избори за Скупштину стручњака чија је улога избор вође уколико актуелни умре. Имајући у виду године и здравствено стање актуелног врховног вође и самим тим значај предстојећих избора, од суштинског је значаја правовремено реаговати на било какво угрожавање интереса споља, како би се политички поентирало на тврдокорном крилу блиском шиитским верским лидерима.

Најизгледнији исход је својеврсна дезинтеграција Саудијске краљевине. Саудијска Арабија може да се дезинтегрише двоструко – или територијално, или изнутра – секташким сукобима, борбама за превласт између утицајних група и унутар краљевске породице. Поменути сценарио свакако би обухватио формирање својеврсног шиитског ентитета на њеној територији, посебно у источним и јужним провинцијама. Дезинтеграција Саудијске Арабије ма у ком облику би проузроковала нови драматичан талас избеглица, снажно јачање утицаја Ирана у региону Залива, али и дуж читавог шиитског лука, као и обновљену конфронтацију око водеће улоге у сунитском свету. Вакуум екстремистичких организација који настаје нестанком саудијског новца и логистичке подршке би највероватније изазвао крвави расплет и губитак какве-такве контроле над овим групама од стране појединих обавештајних служби. Проблематичан домино ефекат догодио би се урушавањем моћи Саудијске Арабије и пренео на околне савезничке петромонархије. Ове државе такође почивају на својим енергетским ресурсима, мада су далеко паметније управљале тим средствима и припремале се за сценарио када нафте не буде и цене буду ниске. Међутим, нестанак безбедносних гаранција које им Саудијска Арабија пружа и њихова објективна немогућност да саме формирају сопствени одбрамбени систем довео би до њихове драматичне дестабилизације, а можда и физичког нестанка.

Утицај оваквог лома би пресудно одредио судбину целокупног исламског света, од Марока до Синкјанга и Индонезије. Неизвесност сиријског конфликта и окретањем стратешке равнотеже у руску корист неизвесним чини катарско-турски гасовод чија је Саудијска Арабија кључна стратешка компонента. Такође, опстанак Саудијске Арабије, њене династије, као и јачање шиитског фактора у региону суштински ће одредити кретање цене нафте на коју и сама Саудијска Арабија значајно утиче. Од суштинске је важности за глобалну безбедност да Вашингтон макар декларативно настави да пружа безбедносне гаранције Саудијској Арабији. У супротном би фундаменталисти из Ријада кренули стопама нуклеарног програма како би имали паритет са архинепријатељем Ираном. Саудијска Арабија се под притиском међународних околности брзо трансформисала у „тигра од папира“. Вашингтон партикуларне регионалне интересе већ деценијама спретно прилагођава глобалној стратегији, па ни у једном моменту не треба имати сумње да је спреман да свог вишедеценијског савезника у Заливу „пусти низ воду“ као средство за поткусуривање и остварење сопствених геостратешких интереса. У таквим околностима, Ријад ће се наћи пред избором – или да следе сопствени економски интерес који се поклапа са интересом свих држава извозница нафте и светске економије уопште, или ће се повиновати партикуларном интересу САД и тиме себи зацементирати пут у пропаст и веома извесну територијалну дезинтеграцију.

Uzroci sirijskog konflikta - pogled iz 2016

 (Rad objavljen na sajtu Instituta za pravo i finansije - www.ipf.rs)

“Jedina konstanta u spoljnoj politici je geografija.”

                                                                                                                                          Oto fon Bizmark

Uprkos nepravednoj medijskoj marginalizaciji, sirijski konflikt bukti nesmanjenom žestinom. Inercija arapskog proleća kroz relativno mirnu smenu vlasti nije se reflektovala na Siriju. Početni sukob niskog intenziteta se pretvorio u najbrutalniji građanski rat današnjice, gde je prema nekim procenama do sada poginulo približno 300.000 ljudi. Konflikt se bliži šestoj godini, akteri se menjaju, ali jedno ostaje isto – patnje sirijskog naroda. Mnogi gradovi u ovoj velikoj bliskoistočnoj zemlji su pod opsadom, vitalne komunikacije su u prekidu, dok je najveći deo teritorije u potpunosti razoren i biće potrebne decenije za povratak na prvobitno stanje. Još od početka pobune protiv vladajućeg režima Bašara El Asada u provinciji Dara u proleće 2011. godine postala je kristalno jasna zainteresovanost pojedinih geopolitičkih faktora da se direktno umešaju u konflikt i svojim novcem, logistikom, borcima ili energentima doprinesu pobedi neke od dve suprotstavljene strane. Iako na prvi pogled beskrajno komplikovan, sirijski konflikt je krajnje jednostavan za razumevanje ukoliko se imaju u vidu ključni faktori koji su do njega doveli. Ovaj rad treba da pruži odgovor na pitanja ko su zaraćene strane u Siriji i kakvi interesi stoje u pozadini najbrutalnijeg oružanog sukoba u posthladnoratovskoj eri.

Sirija u globalnim pomeranjima – između “kraja istorije” i “sukoba civilizacija”

Teza o kraju istorije teži da na pojednostavljen način objasni kretanje svetske istorije. Optimistična

"Sukob civilizacija" umesto "kraja istorije"

Fukujamina gledišta o ishodu svetske istorije, procesima koji se odvijaju, kao i sredstvima ostvarenja tog cilja pokazala su se kao u potpunosti pogrešna. Liberalna demokratija kao pobednička ideja van strogog središta Zapada doživela je fijasko, a kao bazične prepreke pokazali su se nacionalizam i religijski fundamentalizam. Svet danas u daleko većoj meri podseća na Hantingtonov “sukob civilizacija”[1]. Ovaj model razumevanja svetske politike, međutim, nije u dovoljnoj meri usmerio pažnju na činjenicu da se “mnoga savremena pitanja “prelamaju” upravo na islamskom svetu.”[2] Transformacija iz imperijalne u polarizovanu strukturu oživela je religijske razlike. Fokusiranost analitičara na isključivo islamski terorizam dovela je do zanemarivanja ključnih razlika između različitih tumačenja islama koja dovode do sukoba širom islamskog sveta. Jedna od osnovnih kritika ove koncepcije se odnosi na unutarislamski sunitsko-šiitski konflikt koji je često nepravedno zanemaren, a koji čini samu okosnicu građanskog rata u Siriji. Rušenje republikanskih arapskih režima koji baštine ideologiju arapskog socijalizma (BAAS) nije moglo da zaobiđe ni Siriju. U tom smislu, kroz prizmu SAD kao “neophodne nacije” za šta je ključni argument da SAD “imaju moć i razumevanje potrebno za ujedinjavanje međunarodne zajednice u ostvarivanju zajedničkog cilja”[3], kreiranje Bliskog Istoka po sopstvenom nahođenju predstavlja imperativ.

Sa jedne strane, američki teoretičari i savetnici smatraju da SAD “danas predstavlja krajnjeg garanta globalne stabilnosti”[4], dok Rusija traži svoju poziciju i “baca rukavicu u lice” Vašingtonu na polju globalne geostrateške dominacije. Sastavni deo Bušove doktrine da SAD moraju da deluju”samostalno u opasnom svetu”[5] jer smatraju da međunarodni poredak i institucije nisu kadri da zaštite građane SAD pokazao je da je u stanju da protiv suverenosti neke države deluje sofisticiranijim sredstvima. Interesi dve najveće sile današnjice prelamaju se u Siriji i širem makroregionu Bliskog Istoka. Osnovna karakteristika bliskoistočnih konflikata je multiuzročnost. Sirijski konflikt čini mreža na više nivoa isprepletanih interesa, ima značajnu predistoriju i mnogo uzroka, ali su ključni uzroci pored navedenih religijskih, geopolitički i ekonomski.

Ko je ko u sirijskom ratu?

Sirija je nezavisnost stekla 1946. godine, a od državnog udara 1970. godine na vlasti je partija BAAS sa porodicom Asad na čelu, najpre Hafezom, a danas njegovim sinom Bašarom El Asadom. Najsekularniju državu Bliskog Istoka odlikuje autoritarni model vladavine, pravni sistem se sastoji od kombinacije islamskog i evrokontinentalnog prava, dok je stepen zaštite prava i sloboda verskih manjina bio na izuzetno visokom nivou u odnosu na druge arapske susede. U Siriji Arapi čine približno 90 posto stanovnika, dok 10 posto stanovnika čine ostali među kojima su najbrojniji Kurdi.[6] Uprkos prilično etnički homogenom sastavu stanovništva, Sirija je verski veoma šarolika. Većina stanovnika su muslimani suniti kojih ima približno 74 posto, šiitskih alavita ima približno 13 posto, Hrišćani čine oko 10 posto populacije, dok 3 posto čine Jevreji i Druzi.[7] U skladu sa šarolikošću religijske strukture, postoji širok dijapazon oružanih formacija na svakoj od zaraćenih strana. Naime, u Siriji međusobno ratuje nekoliko osnovnih regularnih i terorističkih oružanih grupa, i više od 1000 manjih, rasutih po čitavoj teritoriji države. Pojedine grupe efektivno kontrolišu određene delove teritorije, dok se druge neravnomerno pojavljuju i iščezavaju u zavisnosti od trenutne raspodele moći i interesa pojedinačnih aktera.

Sa jedne strane bore se sirijski režim, odnosno Sirijska Arapska Armija i njeni saveznici – libanski Hezbolah i mnogobrojne paravojne formacije. Snage sirijskog režima u podržane od strane Rusije koja od septembra učestvuje u ograničenoj vazdušnoj intervenciji u cilju slamanja pre svega tzv. Islamske države, ali i drugih terorističkih formacija, Irana kao ključnog regionalnog igrača, uz ekonomsku podršku Kine. SAA efektivno kontroliše glavni grad Damask, dobar deo njegovog šireg područja, a ostala ključna uporišta su provincije koje čine tzv. alavitski sektor – Tartus, Latakija, kao i delovi provincija Homs i Hama. Pod kontrolom sirijskog režima su dakle oblasti koje naseljavaju pretežno Alaviti i koje se nalaze u centralnim delovima zemlje i uz Sredozemlje. Takođe, režim kontroliše i neke izolovane enklave poput Kobanea pod kontrolom sirijskih Kurda na severu zemlje, ili Deir El Zora na istoku države, u središtu regiona bogatog naftom. Na strani SAA bore se pretežno šiiti, alaviti i nemuslimani.

Pobunjeničke formacije kontrolišu veći deo države. Severni deo zemlje uz granicu sa Turskom je pretežno

Verski konflikt razara Siriju po šavovima

pod kontrolom Al Nusra fronta bliskog Al Kaidi, i sirijskih Turkmena. Centralne i južne oblasti sa provincijom Dara kao svojim središtem pod kontrolom su tzv. Slobodne sirijske vojske (FSA), dok istok države bogat energentima i slabo naseljen čvrsto u svojim rukama drži ISIL, sa centrom u Raki. Na strani sirijskih pobunjenika pored dela domicilnog stanovništva ratuju i mnogobrojni dobrovoljci iz zemalja širom sveta, privučeni idejom globalnog džihada. Među njima prednjače suniti iz drugih arapskih zemalja, Čečeni, kao i radikalizovani evropski muslimani. Ključna snaga sirijskih pobunjenika koja ima određeni legitimitet za pregovore sa režimom je Slobodna sirijska vojska (FSA). Terorizam se od “pojave izolovanog, politički motivisanog nasilja”[8] pretvorio u ključno sredstvo borbe protiv suverenosti zemalja, u čemu je Sirija zauzela posebno mesto. Na strani pobunjenika deluje mnoštvo grupa koje se po različitim međunarodnim standardima mogu okarakterisati kao terorističke – Al Nusra Front, ISIL, Emirat Kavkaz i mnoge druge. Terorističke aktivnosti višedimenzionalno mogu biti “pod kontrolom određene države kojoj služe za ostvarivanje interesa u određenom području.”[9] U skladu sa njihovim interesima u regionu, terorističke grupe u Siriji podržavaju pre svega države koje pretenduju na vodeću ulogu u sunitskom svetu, poput zemalja Zaliva i Turske. Na strani pobunjenika bore se pretežno suniti, kao i mnogobrojni koji baštine radikalna tumačenja islama uvezena iz zemalja Zaliva.

Od posebnog značaja za sirijski konflikt je kurdski faktor, i zbog toga zaslužuje da bude obrađen posebno. Kurdi su istorijski i po brojnosti veliki narod[10] koji nema sopstvenu državu. Pored interesa velikih sila u ovom važnom regionu, lljučni faktor koji onemogućava efikasnije delovanje Kurda u regionu koji naseljavaju je njihova podeljenost. Tri najveće kurdske zajednice su ona u Turskoj (gde PKK više od tri decenije vodi oružanu borbu protiv turskih snaga bezbednosti), Iraku (gde Kurdi imaju autonomiju na severu zemlje) i Siriji (gde Kurdi naseljavaju sever zemlje i učestvuju u građanskom ratu na strani režima). Sve tri imaju sopstvene interese, ambicije i odnose sa matičnim državama. Kurdi u Iraku su pronašli sopstveni model opstanka nakon svrgavanja Sadama Huseina kroz visok nivo autonomije, njihovi sunarodnici u Turskoj vode rat protiv vlade u Ankari, dok su sirijski Kurdi svrstani na stranu sirijskog režima u građanskom ratu, pa će tu poziciju umeti da kapitalizuju u budućoj preraspodeli snaga ukoliko režim odnese pobedu.

Izrael u ovom sukobu ima specifičnu ulogu. U njemu uglavnom ne učestvuje direktno, ali ostvaruje svoj značajan obaveštajno-finansijski uticaj. Ključni interes jevrejske države je slabljenje Asadove vlasti do krajnjih granica, sa ciljem postizanja krajnje nestabilne Sirije, nesposobne da projektuje svoje interese u regionu. Sa druge strane, Izrael ne želi da dozvoli stvaranje jakog islamskog kalifata koji bi služio kao ključna pretnja njegovom teritorijalnom integritetu. Shodno tome, Izraelu najviše pogoduje aktuelni status quo.

Sirijski konflikt – geopolitički kontekst

Kako je vreme jednodimenzionalnih tumačenja i istorijskih zabluda dobrim delom iza nas, postajemo u sve većoj meri svesni “bezbednosnih rizika i pretnji koji direktno ili indirektno proizilaze iz geopolitičkog položaja zemlje.”[11] Sirija zauzima izuzetno značajan geostrateški položaj u jednom od najvažnijih regiona sveta. Globalni značaj kontrole nad njenom teritorijom, potencijalima i resursima može se objasniti ključnim geopolitičkim teorijskim pristupima. Prema geopolitičkim shvatanjima Nikolasa Spajkmana, ključ geostrateške dominacije nad evroazijskom kopnenom masom je kontrola njenih ivičnih oblasti koje se nalaze uz topla mora (“Rimland”). Temeljna pretpostavka pomenute koncepcije je sprečiti Rusiju da ovlada ivičnim oblastima ovog megakontitenta. Istorijska geostrateška težnja ruske države je da ima otvoren pristup toplim morima[12], a svrha ivičnih oblasti je da je u tom nastojanju onemoguće, u korist suprotstavljenog geopolitičkog bloka. Sirija se nalazi upravo u ovoj ivičnoj oblasti, i to njenom najvažnijem i energentima najbogatijem delu, dok je luka Tartus jedina luka na otvorenom Mediteranu koju koristi vojska Ruske Federacije. Deficit u sposobnosti projekcije moći na ruskoj strani nameće imperativ posedovanja ovakve baze, pa se zbog toga ona mora braniti svim sredstvima.

Sa druge strane, prema zagovornicima geostrateškog sučeljavanja evroazijanizma i atlantizma, na globalnom

Kolonijalne i etničke granice kao budućnost regiona

nivou se odvija nevidljivi rat između dva nepomirljiva geopolitička pola. Srž jednog čine transatlantski partneri (SAD i EU) i njihovi brojni saveznici, dok se drugi okuplja oko Rusije, njenih regionalnih saveznika, Kine, Irana i drugih. Ključni cilj koji strategijom na evroazijskom prostoru treba postići je “okupljanje imperije u granicama megaprostora – Evroazije”[13], odnosno kontrola nad Evroazijom a samim tim i nad čitavom planetom. Saradnja Moskve i Damaska vuče korene još iz Hladnog rata kada su režimi arapskog socijalizma (BAAS) vešto levitirali između otvorenog svrstavanja na stranu Moskve i nešto manje transparentnog odnosa sa pokretom Nesvrstanih. Svrhu geostrateške “bitke” za evroazijski prostor najjednostavnije objašnjava Volfovicova doktrina:[14]“Naš prvi cilj je da sprečimo ponovnu pojavu novog rivala, bilo na teritoriji bivšeg Sovjetskog Saveza ili negde drugde, koji predstavlja pretnju u smislu one koja je postojala u vreme Sovjetskog Saveza. To je dominantan faktor u osnovni nove regionalne strategije odbrane i podrazumeva nastojanje da se neprijateljske sile spreče da dominiraju u regionu čiji bi resursi pod konsolidovanom kontrolom bili dovoljni da se stvori nova sila globalnog karaktera.”

Dve najvažnije komponente ograničavanja geopolitičke ekspanzije Rusije su onemogućavanje njene saradnje sa Nemačkom i onemogućavanje njenog pristupa toplim morima. Kako bi se onemogućio pristup Rusije Sredozemlju na njegovom najvažnijem delu, potrebno je stati na kraj šiitskom luku[15] u nastajanju, čija je Sirija najvažnija komponenta. Za sprečavanje saradnje sa Nemačkom je potrebno onemogućiti dodatne gasovode koji će iz Rusije voditi prema centralnoj Evropi, i ujedno im pronaći alternativu. U novoj geopolitičkoj preraspodeli snaga Sirija ima suštinski važnu ulogu. Nalazi se u energentima najbogatijem delu sveta, u politički najnestabilnijem području na svetu, na mreži mnogih energetskih i transportnih koridora, uz obalu Sredozemlja koja je od posebnog značaja za gotovo sve geopolitičke teorije i projekcije globalnih aktera.

Energetski kontekst – “krvava nafta” ISIL-a i alternativni gasovodi

Ovladavanje prostorom radi efikasnijeg korišćenja ili prisvajanja prirodnih resursa uopšte je staro koliko i sama ljudska civilizacija, dok je u postindustrijskom dobu ovaj vid geostrateškog nastupa doživeo do sada neviđene razmere, uslovljene neophodnošću nafte i prirodnog gasa kao “krvi ekonomije”. Suštinsku važnost ovladavanja prirodnim resursima prepoznaje i najmoćniji vojni savez u istoriji, pa se u Strateškoj koncepciji NATO-a do 2020. godine se kao prvi bezbednosni izazov navodi “takmičenje za strateškim resursima, pre svega naftom i zemnim gasom.”[16] Kontekst energetskih interesa u sirijskom ratu se nadovezuje na geopolitički i suštinski je neodvojiv od njega. Uloga energenata u sirijskom konfliktu se može podeliti na geostratešku i čisto ekonomsku ulogu.

Transatlantskim partnerima, EU i SAD, koje čine “jezgro globalne političke stabilnosti i ekonomskog

Rat u Siriji - rat za energetske koridore

blagostanja”[17] potrebno je omogućiti stabilno i pouzdano snabdevanje energentima. Ključni problem za koji Vašington traži rešenje je zavisnost EU od ruskog prirodnog gasa. Nakon propasti projekata “Južni tok” i “Turski tok”, ruski projekti geopolitičkog vezivanja zapadne Evrope su delimično odloženi na neodređeno vreme, dok je propašću gasovoda “Nabuko” propao ključni projekat Zapada da prirodnim gasom iz azerbejdžanskih nalazišta konkuriše Rusima. Kako je postojanje “Severnog toka” prema nemačkoj nedovoljno i geopolitički problematično, a ukrajinski transportni koridori nepouzdani iz poznatih razloga, kao rešenje se nametnuo Katar sa svojim velikim rezervama prirodnog gasa. S obzirom na činjenicu da je transport morem preskup i nemoguć u potrebnom obimu, neophodno je stvoriti alternativni gasovod koji bi vodio od Katara, preko Saudijske Arabije, Jordana, Sirije i Turske dalje prema zemljama centralne i zapadne Evrope. Turska, Saudijska Arabija i Jordan svrstavaju se u atlantistički blok, dok Sirija predstavlja ozbiljni kamen spoticanja na trasi novog gasovoda. Čisto ekonomska uloga energenata u sirijskom konfliktu se bazira pre svega na interesu okolnih zemalja (pre svega Turske) i lokalnih terorističkih grupa (pre svega ISIL-a) da ostvare konkretnu ekonomsku korist ilegalnom trgovinom naftom. ISIL kontroliše najveći deo istočne Sirije bogate energentima, osim važnog uporišta režima Deir El Zora. Odatle se uz pomoć kontakata obaveštajnim kanalima uspostavljaju transportni koridori prema Turskoj koja je glavna odrednica sirijske nafte. 

Ne sme se dozvoliti mogućnost geostrateške alijanse Rusije sa ogromnim prirodnim resursima i Nemačke kao vodeće ekonomske sile EU. Preterana zavisnost zemalja EU od ruskih energenata nepovratno bi nastavila da urušava krizu u transatlantskom partnerstvu, a time i uticaj Vašingtona u Evropi. Ukoliko bi se to dogodilo, celokupna američka strategijska koncepcija na evroazijskom prostoru se ruši, a Volfovicova doktrina postaje besmislena. U tu svrhu je potrebno pronaći rešenje u vidu alternativnog snabdevanja energentima, za šta je jedino rešenje katarski gasovod. Propast projekta “Nabuko” kao i spoznaja o nepostojanju prave alternative ruskom gasu sa prostora centralne Azije označila je smrtnu presudu Siriji. Sirija kao “kamen spoticanja” mora biti uklonjena, dok se kao posledica takvog delovanja može iskoristiti nafta iz nalazišta na istoku zemlje. Položaj u odnosu na energetske izvore i njihove transportne koridore može da predstavlja “porodično srebro”, ali je na Bliskom Istoku mnogo češći tragičan scenario. Sirija tome svedoči kao dobar primer.

Globalne posledice sirijskog konflikta – nafta i ljudi

Sirijski konflikt ostavlja dramatične posledice i daleko van bliskoistočnog regiona. Pored neljudskih patnji sirijskog naroda, postoje ozbiljne posledice po Evropu pre svega, ali i globalnu stabilnost uopšte. Milioni izbeglica koji se kreću ka Evropi radikalno će uticati na destabilizaciju evropskih zemalja, urušavanje njihovih socijalnih sistema, kao i dramatično uvećati tenzije između domicilnog stanovništva i migranata drugačijih religijskih i kulturno-ideoloških ubeđenja. Takođe, neumerenim fokusom na događaje u Evropi često se nepravedno previđa reflektovanje migrantskog talasa na zemlje u sirijskom okruženju. Od posebnog je značaja obratiti pažnju na države koje uprkos oskudnim resursima podnose ogroman teret izbegličke krize poput Jordana, i krajnje nestabilne države sa značajnom predistorijom građanskih sukoba i odnosa sa Sirijom, kao što je Liban. Destabilizacija pozicije kraljevske porodice u Jordanu ili krhkog međuverskog suživota u Libanu bi nepovratno uništila i ono malo optimizma da se situacija na Bliskom Istoku može stabilizovati.

Druga ključna globalna nuspojava sirijskog konflikta je pad cene nafte. Rat u Siriji, razume se, ne predstavlja

Obnovljena uloga Irana doprinosi padu cene nafte

ključan uzrok pada cene nafte na svetskom tržištu, ali značajno na to utiče. Ilegalnim izvozom nafte ISIL dodatno doprinosi prezasićenosti tržišta “crnim zlatom” i globalnom padu cene ovog energenta. Dramatičan pad cene nafte na globalnom tržištu posebno destabilizuje zemlje koje svoj razvoj, socijalna davanja i projekciju spoljnopolitičkih interesa baziraju na izvozu nafte. On je doprineo recesiji u Rusiji, dramatičnom budžetskom deficitu u Saudijskoj Arabiji, vanrednom ekonomskom stanju u Venecueli itd. Kada se povuče paralela između pomenutih primera, jasno je da je dobar deo zemalja koji trpe gubitke ovom strategijom geopolitički suprotstavljen Vašingtonu, dok pojedini gube prioritet u planovima za budućnost (Saudijska Arabija). Ruska intervencija u Siriji je pored težnje da se očuva pozicija SAA na frontovima i Bašar Al Asad na vlasti imala za cilj da uništenjem kanala ilegalne distribucije nafte i postavljanjem okvira za okončanje sirijskog rata podigne cenu nafte koliko god je to u njenoj moći, u čemu je delimično i uspela na kraći rok. Međutim, cena nafte nastavlja svoj dramatičan pad i tome se za sada ne vidi kraj.

Umesto zaključka – sumorna budućnost

Postmodernističku epohu u kojoj živimo karakteriše postojanje “rasklimanih država, nebuloznih i anarhičnih regionalizama”[18] u međunarodnom sistemu. U velikoj meri zaboravljene geopolitičke zakonitosti doživele su svoju punu afirmaciju, realizam je ponovo postao ključna uporišna tačka kreiranja spoljne politike država, dok je nacionalni interes ponovo neskriveni imperativ spoljnopolitičkog delovanja u međunarodnoj areni. Bliski Istok nikada u istoriji nije bio u većim previranjima. Stare kolonijalne podele, verski animoziteti, tradicionalna neprijateljstva, ekonomska rivalstva, kao i interesi velikih sila na globalnom nivou doveli su do potpunog razaranja država i nastanka anarhije u tom regionu. Država koja je uprkos formalnom teritorijalnom opstanku podnela najveće ljudske i materijalne žrtve je Sirija. U izuzetno nestabilnom okruženju Bliskog Istoka, kompleksnom istorijskom nasleđu, kao i sprezi interesa geopolitičkih igrača na više nivoa, svako pojednostavljenje je potencijalno opasno. Međutim, najjednostavnije rečeno, u sirijskom konfliktu su suprotstavljene dve ključne geopolitičke pozicije – ona koja ima nameru da stvori šiitsku transverzalu, podržana od strane Rusije, Kine i Irana pre svega, i ona protiv nje, podržana od strane SAD i njihovih transatlantskih saveznika. U pozadini toga je osnovni energetski interes, ali i ostali praktični pomenuti praktični ciljevi. U zavisnosti od strane koja pobedi, zavisiće opstanak Sirije. Ova država bogate istorije je deo jedne daleko šire geostrateške igre čiji je ishod nepoznat, a ulog orgroman. U skladu sa tim, važno je imati na umu – Sirija je lokalni konflikt, ali ima globalne posledice.

---

[1] “Sukob civilizacija” Semjuela Hantingtona predstavlja geopolitičku koncepciju koja predviđa razvoj svetske istorije nakon okončanja bipolarne podele. Hantington nabraja devet civilizacija koje čine svet (zapadna, pravoslavna, latinoamerička, islamka, konfučijanska, budistička, afrička, hindu i japanska) i između kojih će se u budućnosti događati tenzije.

[2] Oliver Potežica, Demokratska teokratija ili mulakratija, Beograd, 2006, str. 161.

[3] Robert Kagan, Povratak istorije i kraj snova, Beograd, 2009, str. 14.

[4] Zbignjev Bžežinski, Američki izbor, Politička kultura, Podgorica, 2006, str. 7.

[5] Dragan Simić, Američko strateško mišljenje na početku 21. veka, Beograd, 2008, str. 7.

[6] https://www.cia.gov/library/publications/the-world-factbook/geos/sy.html

[7] https://www.cia.gov/library/publications/the-world-factbook/geos/sy.html

[8] Branislav Popović, Novi globalni terorizam u Nacionalna i globalna bezbednost,  Beograd, 2004, str. 11.

[9] Radoslav Gaćinović, Fenomenologija savremenog terorizma, Vojno delo, Beograd, 2008, str. 59.

[10] Kurda približno ima 35 miliona, od čega više od trećine živi u Turskoj, dok ih u Siriji ima nešto manje od 3 miliona.

[11] Zoran Kilibarda, Geopolitička polazišta strategije nacionalne bezbednosti, Vojno delo, Beograd, 2009, str. 75.

[12] Ova težnja predstavlja konstantu u čitavoj modernoj ruskoj istoriji, od Petra Velikog, preko komunističkog perioda, sve do današnjih dana. Primer operacije koja je dovela do osamostaljenja Krima i njegovog priključenja Ruskoj Federaciji govori u prilog značaja pristupa toplim morima od strane kremlja.

[13] Zoran Kilibarda, Geopolitička polazišta strategije nacionalne bezbednosti, Vojno delo, Beograd, 2009, str. str. 79.

[14] Pol Volfovic je nekadašnji američki ministar odbrane i jedan od vodećih geopolitičkih stratega Vašingtona. Volfovicova doktrina je neformalan naziv za Vodič za odbrambeno planiranje od 1994-1999. godine.

[15] Šiitski luk je geopolitička koncepcija koja ima za cilj da formira jedinstvenu zonu geostrateškog uticaja šiitskih zemalja od Irana do Sredozemnog mora. Čine ga Iran, Sirija, Irak i Liban. Šiitski luk je suprotstavljen interesima sunitskih monarhija u okruženju.

[16] Dušan Proroković, Analiza ekspertskog predloga za utvrđivanje nove strategijske koncepcije „NATO 2020“, Centar za strateške alternative, Beograd 2010, str. 2.

[17] Zbignjev Bžežinski, Američki izbor, Politička kultura, Podgorica, 2006, str. 65.

[18] Robert Kaplan, Dolazeća anarhija, Atlantic monthly, str. 216.