Мека моћ made in Serbia

Моћ се дефинише као способност да се утиче на понашање неког субјекта како би се постигао жељени исход, независно од његове воље. Моћ се често поистовећује са огољеном силом. Међутим, поистовећивање моћи искључиво са принудом или институционалним наметањем решења било које врсте је превазиђен концепт. Принцип меке моћи дефинисан од стране Џозефа Наја спроводи се суптилним наметањем сопствене културе, традиције, виђења света, брендова, формирањем позитивне медијске слике, као и уопште деловањем у међународном окружењу, што на крају доводи до остварења прокламованих циљева у различитим сферама. Кључна разлика између меке моћи и традиционалног виђења моћи је у томе што традиционално виђење у основи подразумева неку врсту приморавања (физичко, политичко, економско, правно итд.), док мека моћ подразумева самостално опредељење. Меку моћ је готово немогуће измерити. Међутим, уколико се узму у обзир неки кључни критеријуми по којима би она могла да буде препозната, постоји мали број земаља у свету које се у том смислу издвајају.

Мека моћ је концепт који се у конгломерату различитих облика

Концепт меке моћи се често веома широко тумачи

моћи по својој важности често потцењује. У нашој земљи и окружењу кључан разлог за овакво  размишљање је готово потпуно непознавање овог концепта. У темељној трансформацији Србије од сиромашне и нестабилне земље до кључног регионалног играча ова врста моћи треба да одигра суштинску улогу. Пројектовање стратегије српске меке моћи треба да има неколико полазних тачака. Крајњи циљ који нашом стратегијом меке моћи треба постићи је формирање новог глобалног имиџа Србије као сигурне земље, месту где се здраво живи и добро храни, врхунски проводи, земљи сјајних спортиста и необичне, добре музике. У том смислу је посебно важно потенцирати висок степен опште безбедности како би била препозната као добро место за стране инвестиције и развој туризма. Како би се циљ остварио, потребно је осмислити две посебне стратегије, у зависности од тога да ли је пројектована мека моћ усмерена ка глобалном или регионалном нивоу. На глобалној равни нагласак треба да буде на сигурности, просперитету и успесима спортиста, док на оној регионалној треба инсистирати на Београду као одличној туристичкој дестинацији и на наметању нашег виђења прошлости, у зависности од циљне групе.

У политичком смислу, наметање наше верзије историјских догађаја као једине исправне и релевантне је од прворазредне политичке важности. Посебан нагласак треба да буде на супротстављању тези која нам приписује улогу искључивог одговорног за грађански рат 1991-1995 и НАТО агресију 1999, а која нам се агресивно намеће у кроз mainstream дела међународне заједнице. Од виталног је значаја пројектовање овакве перцепције на земље “југосфере” у којима Србија има своје објективне интересе. Такође, од суштинске је важности наметање нашег погледа на свет, начина живота и његово довођење у исту квалитативну раван са оним на Западу, у односу на који се српски често потцењује као неразумљив или ретроградан. Препознавање Србије као средине која држи до своје традиције, обичаја, као и славна историја и вековна традиција борбе за слободу и независност привлаче многе политичке организације широм света, са различитих идеолошких полова.Такву слику о себи Србија може да оствари пројектовањем циљаних акција и пројеката на регион, али и путем социјалних мрежа и глобалних медија на читав свет.

Државе се као и у многим другим областима сучељавају и у сфери меке моћи. Флексибилност, недовољно јасна теоријска одредјеност и границе меке моћи у значајној мери отежавају мерење постигнутих резултата, али је евидентно да одређени број земаља има озбиљних успеха на овом пољу. За остварење циљева у сфери меке моћи постоји мноштво расположивих могућности. На нивоу државе неопходна је синергија различитих чинилаца -  медија, државних институција, лобистичких група, утицајних појединаца, компанија приватног сектора. То је могуће чинити на разним нивоима - путем агресивне медијске кампање, интернета, социјалних мрежа, као и кинематографије, музике, стручних семинара, студијских посета и тд.

У промени слике Србије која се шаље у свет значајно је

Привлачност брендова и начина живота доноси резултате

представљање и промоција локалних брендова. Брендови који се као такви препознају ван граница Србије су многобројни, а најважнији су свакако фестивали Exit и Гуча, Београд као најбоље место за ноћни провод на свету по избору Lonely Planet-а, репрезентације у различитим спортовима које постижу одличне резултате, регионално изузетно популарни Црвена Звезда и Партизан, Новак Ђоковић као најбољи спортиста планете, као и многи други. Дозирано и јасно пласирање приче о њима, кроз конципиране информације које се  вешто “пакују” у прихватливо и препознатљиво национално рухо могу постати пријатна слика у сваком дому у окружењу или тема за разговор уз шољицу кафе. Неопходно је, и свакако препоручљиво, искористити спонтано насталу стартну позицију када су у питању популарна култура и музика, које су по својој популарности, обиму и квалитету без премца свуда где се говори или разуме српски језик. Мноштво награђиваних дела српске кинематографије, позоришних комада, веома слушане српске музике у свим жанровима од рока и хип хопа до поп-фолк композиција мегапопуларних извођача, привлачи и инспирише велики број младих људи, што представља огроман социјални потенцијал који би могао да буде искоришћен у државном интересу. Овакве компаративне предности се могу искористити управо кроз озбољну и стручну државну стратегију меке моћи.

Србија се налази у озбиљној медијској дефанзиви, и није у могућности да ван сфере деловања свог јавног сервиса пројектује медијски утицај када је телевизија у питању. У овом домену је од виталне важности проналажење релевантне алтернативе новонасталим моћним регионалним играчима – Al Jazeera Balkans и Н1, чије извештавање је изразито ненаклоњено нашим националним интересима. Актуелно супротстављање Русије западној доминацији на информативном пољу је свеж и релевантан пример, док се у том светлу као решење може јавити успостављање Russia Today Balkans која би представљала моћно медијско оруђе за супротстављање поменутим регионалним играчима. Поред непостојања језичке баријере, наша предност је квалитет медија који представљају узор у региону. Промене  у овом медијском простору допринеле би додатној популаризацији српског језика и културе, али и оно најважније – представљале неисцрпно средство за суптилно наметање нашег виђења непосредне прошлости и виђења будућих регионалних односа. Комуникација државних институција са јавношћу, са посебним нагласком на кризну комуникацију, све више добија на значају. Прави одговор институција на неки значајан догађај у правом тренутку веома често драстично олакшава посао њеним институцијама и поставља квалитетан темељ за даље деловање у различитим сферама. Као пример може да нам послужи кризна комуникација Кремља током кључног периода украјинске кризе, као и она Тел Авива путем социјалних мрежа, током операције “Заштитна оштрица”. Квалитетну стартну позицију у спровођењу стратегије меке моћи омогућава популарност и познавање српског језика у региону. Српски, разуме се, не припада категорији језика које говори велики број људи, нити у оне који су се наметнули својим културно - историјским значајем. Међутим, чињеница да се у Црној Гори, Хрватској и БиХ говори практично истим језиком са извесним дијалектичким разликама, док највећи проценат становника Македоније и Словеније разуме српски, пружа сјајне могућности за неометано регионално пројектовање српске стратегије меке моћи.

Сфера унапређења меке моћи једне државе спада у ред оних за које није неопходно издвојити енормна средства како би се постигли значајни резултати. За квалитетан и свеобухватан наступ у међународној арени потребни су државни ресурси у виду инситуционалних капацитета са релевантним стручњацима, одређена финансијска средстава, постизање политичког консензуса око тога шта представља наш национални интерес, стварање дугорочне стратегије меке моћи са укључењем најважнијих чинилаца приватног сектора у сферама где је то друштвено корисно и од обостраног интереса. Почетне предности су величина српског медијског тржишта, непостојање језичке баријере у односу на регион, неспорна доминација српске популарне културе, музике, спорта, хране и појединих националних брендова, као и релативна идентитетска и културна блискост како са земљама у окружењу, тако и са развијеним земљама Запада. Основни недостаци су несхватање значаја концепта меке моћи, великих потенцијала у тој области, бенефита које би она дугорочно обезбедила као и недостатак визије у области која се просто сама нуди као могућност.

Мека моћ и њени готово неисцрпни потенцијали у домену остваривања спољнополитичких циљева нису ни приближно адекватно препознати у нашој средини. Упркос томе, потенцијал за раст на овом пољу је огроман. О успешности оваквог модела најбоље говори пример да он сам од себе већ увелико даје резултате на територији бивше Југославије, па чак и њеним деловима опустошеним грађанским ратом, иако за то не постоји никаква темељна замисао нити стратегија. У савременим међународним околностима мека моћ је свакако један од савремених начина за добро позиционирање и стратешко деловање у медјународним односима. Паметним и свеобухватним приступом овом важном питању могу се постићи озбиљни резултати на различитим нивоима - како на нивоу државе и њене спољне политике, тако и на нивоу појединца. Јединствени и стратешки приступ успостављању српске меке моћи и њених потенцијала у жељеном правцу, као и неизоставна подршка свих  институција система могу довести до радикално квалитетније слике Србије у региону и свету, али и у пресудној мери послужити остварењу њених регионалних и глобалних спољнополитичких циљева са бенефитима чија вредност није видљива у нумеричком облику, већ у једном далеко важнијем вредносном систему.

Тони Блер - злочинац поново на месту злочина

„Рат против Срба није више само војни сукоб. То је битка између добра и зла, између цивилизације и варварства.“

                                                                                                                                                                                          Тони Блер, 1999.

Српска Влада је добила новог саветника. У низу најава које трају сада већ годинама, а у којима су се као будући саветници Владе у различитим областима спомињали Алфред Гузенбауер, Франко Фратини, Доминик Штрос Кан и други, последње такво решење је изазвало буру негативних коментара и осуда. Са озбиљним разлогом. У Београд је као нови саветник српског премијера дошао Тони Блер, некадашњи премијер Уједињеног Краљевства.

Британска лабуристичка влада коју је Блер водио је била један

Ратни злочинац се вратио на место злочина

од кључних зупчаника у атлантистичкој ратнохушкачкој машинерији током НАТО агресије на Савезну Републику Југославију 1999. године. По његовом наређеру Британско Краљевско Ваздухопловство је три месеца сејало смрт са неба СРЈ. Агресију на једну суверену државу, брутално кршење међународног хуманитарног права бомбардовањем мостова, школа, болница, јавних установа, садашњи кључни саветник српског премијера називао је „праведним ратом, заснованим на добрим, достојанственим вредностима, и усмерен на заустављање етничког чишћења.“ Поред тога, овај британски политичар је био кључни заговорник копнене инвазије на Југославију помињући 100.000 британских војника који би први поднели терет копненог напада, када се увидело да ваздушни удари не дају жељене резултате. У међувремену, ратни злочинац и промотер медијске кампање у сврху сатанизације српског народа уопште и званичног Београда тог времена се трансформисао у међународног лобисту. Његова лобистичка организација саветује владе неразвијених земаља у свету, иако се не зна по ком тачно основу, као ни шта је прецизно стручна област у којој Блер може да да свој допринос одређеном друштву. Већ неко време српска јавност се путем контролисаних медија припрема да ова најблаже речено контроверзна личност ступи на сцену. 

Упркос надама да ће најновији саветник српских власти као и претходни остати само мртво слово на папиру, злочинац се вратио на место злочина. Водећи српски медији пренели су 25. фебруара вест да је Блер посетио Београд и „одржао једносатно предавање појединим министрима.“ Врхунац исмевања суверености наше земље је чињеница да нико од упитаних министара није желео да коментарише о којој теми је на састанку било речи. Уколико имамо у виду да је Велика Британија најотворенији експонент интереса САД на европском континенту, као и да су ставови Лондона одувек били веома јасни према Србији, нашем народу, као и његовој улози на Балкану уопште, јасно је које су теме биле на дневном реду у Немањиној тог дана, као и улога Блера и његове организације у даљем распарчавању онога што је остало од Србије и њених националних и државних интереса.

Именовање контроверзне личности попут Тонија Блера за

Тони Блер је један од креатора НАТО аргесије на СРЈ

саветника српске Владе је крајње спорно, и то сагледано из различитих углова. Српском премијеру и његовом тиму најближих сарадника се може поставити безброј питања која се тичу овакве одлуке, а за које они немају објективног простора за рационалан одговор. Да ли је кључни проблем српског друштва начин политичке комуникације Владе и министарстава са јавношћу? Уколико ипак јесте, да ли је могуће да у Србији не постоји ниједан компетентан стручњак из ове области који би својој земљи и њеном политичком руководству помогао на овај начин? Уколико такав стручњак не постоји у границама ове земље, да ли постоји неко на међународној сцени довољно стручан, са озбиљним референцама, а некомпромитован као што је то Блер? Уколико на ова питања не постоји одговор, и потпуном политичком лаику је кристално јасно да је Србији Блер наметнут, како би се она до крајњих граница понизила и присилила да испуњава конкретне диктате западних центара моћи. И не представља проблем искључиво довођење Тонија Блера. У различитим министарствима постоје делегирани страни саветници, који наводно имају улогу да допринесу озбиљним реформама у различитим секторским политикама. У најважнијим министарствима предњаче Британци, као рецимо Амадео Воткинс, саветник министра унутрашњих послова Небојше Стефановића.

Оштре критике на овакав потез српских властодржаца долазе из земље и иностранства – поједини медији од глобалног значаја саркастично коментаришу посету Блера Србији и новоостварену „сарадњу“, док поједини стручни кругови режим у Београду називају „пудлицом“ страних фактора утицаја, а овај сраман чин „политичким самоубиством“ српског премијера. Чињеница је да се у глобалном хаосу у који свет постепено, али сигурно тоне, Београд налази у веома незахвалној позицији. Такође је чињеница је да је у тренутним међународним околностима Београд принуђен да води избалансирану спољну политику. Енергетски смо зависни од Русије попут других европских земаља, док 2/3 робе коју извеземо, извеземо на заједничко тржиште ЕУ. Опредељење за једну од две стране би било погубно за Србију, па овакви катастрофални спољнополитички потези српских властодржаца нашу земљу само додатно гурају ка ивици амбиса на коме се она већ неко време надвила.

Ангажовање једног од креатора операције „Милосрдни анђео“ распршило је и последње трачке илузије суверене спољне политике Београда, а „две столице“ на којима седимо озбиљно прете да нам се измакну. Сувереност која проистиче од народа је основни прерогатив државности. Колико је Србија суверена држава када под притиском дозвољава да јој политику кроје они који су је до јуче гађали крстарећим ракетама, представља кључно питање за оно што се данас назива српском политичком елитом. За Блеров долазак у Београд и његово промовисање у ни мање ни више него саветника Владе нема и не може бити никаквог оправдања. Једино оправдање за корачање Блера улицама овог града би било на путу до суднице у којој би се суочио са лицем правде за ратне злочине које је починио над нашим народом.

Текст је преузет са сајта часописа Политиколог - www.casopispolitikolog.wordpress.com