Ujedinjeni Arapski Emirati - ekonomska i politička sila budućnosti

Uvod

Dok neke države grcaju u dugovima, neke imaju ozbiljne političke i identitetske probleme, a neke potresaju građanski ratovi, ima zemalja koje kao da se ne nalaze na našoj planeti. One beleže visok ekonomski rast čak i u uslovima najdublje ekonomske krize, bave se razvojnim projektima od izuzetnog značaja za sve svoje stanovnike i sigurnim korakom idu prema prosperitetu i stabilnosti. Najbolji primer za takvu državu su Ujedinjeni Arapski Emirati. Ova bliskoistočna zalivska zemlja je za samo par decenija prešla put od krajnje siromašne pustinjske zemlje do jedne od ekonomski najmoćnijih država Azije i čitave planete. Da li ova zemlja zasluge za svoj munjevit razvoj može pripisati isključivo nafti, i sa kakvim se problemima ona suočava? Da li će Emirate stići takozvano “resursno prokletstvo” ili će ova zemlja nastaviti da krupnim koracima korača u bogatstvo i prosperitet?

Istorija UAE – istorija uspeha i prosperiteta

Ova veoma mlada zemlja Persijskog zaliva nezavisnost je dobila

Ekonomsko čudo u pustinji

1971. godine, do kada je bila britanski protektorat. Kada je osam emirata steklo nezavisnost od Velike Britanije pod čijom su kontrolom do tada bili, šest ih se odlučilo da formiraju državu UAE, dok su se Katar i Bahrein odlučili da svoju sreću potraže kao nezavisne države. Emirati koji danas čine UAE su ubedljivo najveći Abu Dabi koji čini 87 posto teritorije ove države i u kome se nalazi istoimeni glavni grad, zatim Dubai, Adžman, Fudžeira, Ras El Hajma, Šardža i Um Al Kajvejn. Od osamdesetih godina prošlog veka UAE su strateški orijentisani u smeru Zapada, sa SAD i Velikom Britanijom kao ključnim partnerima. Ovakva orijentacija je ovoj zemlji i njenoj političkoj eliti omogućila mnoge beneficije - od ekonomskih povlastica i pomoći, preko stabilnosti, sve do povlašćenog političkog položaja i izbegavanja pogubnih posledica tzv. Arapskog proleća i ratnih dešavanja na Bliskom Istoku u prethodnim decenijama. Politička i geostrateška stabilnost je omogućila ovoj zemlji da sve svoje društvene snage i resurse usmeri ka ekonomskom razvoju i krupnim koracima izađe iz dotadašnjeg siromaštva.

UAE imaju specifično društveno uređenje i politički sistem koji proizilaze iz kombinacije kolonijalnog nasleđa, bliskoistočnog uticaja, viševekovne islamske tradicije i modernih zapadnih političkih i pravnih tekovina. Politički sistem se može najpreciznije okarakterisati kao apsolutistička monarhija sa dve vladarske porodice na čelu – Al Maktum i Al Nahijan. Prema vertikalnoj podeli vlasti zemlja je uređena kao federacija sa određenim nadležnostima na državnom nivou i nadležnostima pojedinačnih Emirata. Prva decenija nezavisnosti UAE protekla je u političkoj nestabilnosti i nadmetanju dva najmoćnija Emirata – Abu Dabija i Dubajia oko institucionalizovane političke moći i stepena centralizacije. 1979. godine je postignut sporazum između dve vladarske porodice koji traje do današnjeg dana, a prema kome porodica Al Maktum (Dubai) po naslednoj liniji poseduje pravo na funkciju upravljanja Vladom UAE, dok porodica Al Nahijan (Abu Dabi) po istom principu imenuje šefa države. Trenutne ključne političke ličnosti zemlje su šef države Kalifa Bin Zajed Al Nahijan i šef Vlade Mohamed Bin Rašid Al Maktum.

Geopolitički položaj UAE – središnja zemlja središnjeg dela planete

Sposobne i samosvesne političke elite ne propuštaju da zapaze

Strateški važan moreuz kroz koji prolazi 20 posto svetske nafte

geopolitički položaj sopstvene države kao i da ga na najbolji mogući način iskoriste. Izuzetak naravno nisu ni vladarske porodice Ujedinjenih Arapskih Emirata. Emirati su veoma mala zemlja, manja od Srbije, ali zauzimaju geopolitički položaj od suštinskog značaja ne samo za region Bliskog Istoka, već i za čitav svet. Njihov položaj se temelji na nekoliko bitnih faktora – ova zemlja zauzima centralni položaj na Bliskom Istoku koji je „raskrsnica“ planete, nalazi se u neposrednoj blizini moreuza Ormuz između Persijskog i Omanskog zaliva kroz koji prolazi 20 procenata ukupne svetske nafte, poseduje izlaz na dva važna pomenuta zaliva, poseduje ogromne rezerve nafte i prirodnog gasa, a pritom je u priličnoj meri izolovana od politički najnestabilnijeg dela Bliskog Istoka. Ako imamo u vidu ove činjenice, dok god bude postojao svet kakav sada poznajemo, ovaj region će ostati od strateškog značaja i kada nafte uveliko nestane, uprkos sumornim prognozama mnogih ekonomskih i političkih analitičara. Najbolji primer kako jedna ozbiljna država bez obzira na svoju veličinu i broj stanovnika koristi svoj geopolitički položaj na mapi sveta je primer nedavno otvorenog aerodroma “Al Maktum” u Dubajiu. Ovaj aerodrom je zvanično otvoren još 2010. godine ali se do pre nekoliko nedelja koristio samo za kargo saobraćaj. Pre par nedelja je otvoren za putnički saobraćaj, a konačan završetak radova na novom aerodromu planiran je za 2027. godinu. Da bismo shvatili o kakvom gigantskom projektu je reč, potrebno je reći da će aerodrom imati pet poletno-sletnih staza, svaka dužine gotovo pet kilometara, planira se da će u narednom periodu biti u stanju da opsluži čak 160 miliona putnika godišnje, a do kraja ove godine se predviđa da će sa 12 miliona tona opsluženog tereta izbiti na dominantnu prvu poziciju u svetu kada je kargo saobraćaj u pitanju. Do kraja ove decenije aerodrom “Al Maktum” biće ubedljivo najprometniji aerodrom na planeti, bilo da su u pitanju putnici ili teret. Brojke nezamislive i mnogo većim i moćnijim državama, u Emiratima su realnost u trenutku dok pišem ove redove. Ovaj aerodrom je pokazatelj da je političko rukovodstvo Emirata izuzetno ozbiljno u nameri da svoju zemlju načini najpre regionalnim, a zatim i svetskim saobraćajnim čvorištem. Imajući u vidu veličinu i namenu novog gigantskog aerodroma, nema sumnje da će im i to sa lakoćom poći za rukom.

Ekonomska moć – temelj za politički uticaj

Politička moć ne može postojati sama za sebe kao posebna

Diverzifikacija ekonomije za sigurnu budućnost

kategorija. Ona se nužno mora temeljiti na ekonomskoj moći i različitim vrstama ekonomskih resursa. Za razliku od mnogih političkih lidera, vladajuće porodice Ujedinjenih Arapskih Emirata su ovu lekciju naučile na vreme. UAE sa površinom od 83.600 kvadratnih kilometara i približno pet i po miliona stanovnika ne bi imala nikakve šanse da se svojom veličinom i uticajem nametne svetu. Međutim, oni svoje komparativne prednosti u odnosu na mnoge druge države koriste na najefikasniji i najbolji mogući način. Svoje resurse koriste na najbolji mogući način – za razvojne projekte u zemlji, odbranu, kao i jačanje ekonomskog, a samim tim i političkog položaja širom sveta preko svojih moćnih kompanija, banaka i investicionih fondova. Za ekonomski razvoj potrebno je posedovati neki od razvojnih faktora – kapital, obrazovane ljude, prirodne resurse, razvijenu industrijsku bazu, ili različite kombinacije faktora zajedno. UAE su do pre samo dve decenije od svega imale samo dva prirodna resursa – naftu i prirodni gas. Sada imaju sve, i sve su stvorili od ta dva resursa. Takav uspeh predstavlja udžbenički primer za sve političke elite na planeti, i primer kako treba delovati na putu dovođenja svog naroda do blagostanja i prosperiteta.

O ekonomiji neke zemlje najslikovitije govore brojevi i konkretna poređenja. Jedan od najopštijih i najjednostavnijih parametara koji se koriste za merenje ekonomske uspešnosti neke zemlje je bruto društveni prozivod (BDP). BDP označava vrednost svih dobara i usluga proizvedenih u geografskim granicama jedne zemlje u određenom vremenskom periodu (najčešće godinu dana) i uglavnom se izražava u dolarima. Dakle, BDP neke zemlje nam govori šta je ta zemlja uspela da stvori od finalnih dobara (roba i usluga) uz pomoć resursa koje poseduje, u toku jedne godine. Ukupan bruto društveni proizvod UAE iznosi približno 359 milijardi dolara. Ilustracije radi, ukupan BDP Srbije iznosi približno 37 milijardi dolara, što je gotovo deset puta manje. Međutim, parametar koji mnogo realnije odslikava kvalitet života prosečnog stanovnika UAE je  BDP per capita (po glavi stanovnika). On u UAE iznosti približno 50.000 dolara, dok u Srbiji on iznosi 10.600 dolara. Ovi podaci dobijaju dodatno na težini kada imamo u vidu da su UAE pustinjska zemlja bez ikakvih prirodnih resursa osim nafte, zemlja koja uvozi gotovo svu hranu i vodu, i imaju oko dva miliona stanovnika manje od Srbije. Pored ovih impresivnih brojki, potrebno je reći da su UAE jedna od retkih zemalja na svetu koje beleže respektabilan privredni rast i u trenucima dok dobar deo sveta grca u recesiji.

Ovakvim ekonomskim rezultatima državni budžet UAE iz godine u

Demonstracija bogatstva - Lamborgini policije u Dubaiu

godinu beleži sve veći suficit. Kako bi izbegli probleme koji se mogu javiti kao posledica prekomernog suficita, vlasti UAE su osnovale suvereni fond bogatstva. Šta su suvereni fondovi bogatstva? Suvereni fondovi bogatstva predstavljaju relativno novog, ali veoma značajnog i moćnog igrača na polju globalne ekonomije. Ovakve fondove osnivaju države koje iz godine u godinu beleže suficit platnog bilansa koji premašuje iznos koji je potreban za očuvanje međunarodne likvidnosti zemlje. Sredstva u suverenim fondovima bogatstva su denominirana u stranoj valuti, i usmeravaju se na projekte sa najvećom marginalnom efikasnošću. Postoje dva osnovna razloga za formiranje ovakvih fondova – da bi se izbegle velike ekonomske fluktuacije u privredama koje se oslanjaju na samo jedan resurs, kao i da bi se izbegao efekat “pregrevanja ekonomije” u državama koje beleže dugotrajne i velike suficite državnog budžeta. Koliko je ova vrsta fondova značajan igrač u globalnoj ekonomskoj areni svedoči podatak da ukupna vrednost kapitala kojom upravljaju ovi investicioni fondovi na planeti iznosi čak 3.3 biliona dolara. Najveći suvereni fond bogatstva na planeti je “Investicioni fond Abu Dabija” (Abu Dhabi Investment Authority) čiji kapital iznosi 875 milijardi dolara. On je nastao kao proizvod strategije Vlade UAE koja ima za cilj da smanji oslanjanje ove zemlje na samo jedan resurs, kao i da svoja ogromna sredstva plasira u projekte širom sveta koji će narodu UAE doneti dodatnu ekonomsku korist. Mnogi ovu količinu bogatstva denominiranu u američkim dolarima doživljavaju zdravo za gotovo, ali do toga je trebalo stići višedecenijskom marljivošću i ekonomskim znanjem vizionara iz vladajuće elite UAE.

Problemi u raju – kočnica ili šansa za reforme?

Kao i svaka druga država na planeti, i Emirati imaju svoje

UAE se sastoje od šest emirata

probleme. Uprkos svim prednostima i ostvarenom blagostanju, postoje realni problem koji mogu usporiti ekonomski razvoj i izazvati mnogobrojne neželjene posledice. Iz srpske i uopšte balkanske političke vizure oni mogu delovati bezazleno i beznačajno, ali na Bliskom istoku i najmanji problem može da eskalira u sukob nesagledivih regionalnih razmera, pa se stoga mora strogo voditi računa i o naizgled potpuno nevažnim sitnicama. Problemi sa kojima se UAE suočavaju mogu se grupisati u nekoliko kategorija – nedostatak kvalifikovane radne snage i problemi koji iz toga proizilaze, “resursno prokletstvo”, rigidan pravni i politički sistem, ekonomsko raslojavanje, konflikti u društvu zbog različitih viđenja načina na koje je potrebno ulagati naftno bogatstvo, i na kraju – strateška pozicija koja nažalost omogućava protok različitih vrsta droge iz zemalja južne i jugoistočne Azije ka razvijenim tržištima Zapada.

Kada je samo društvo UAE u pitanju, zanimljivo je spomenuti činjenicu da su lokalni Arapi ubedljiva manjina, i čine oko 19 procenata od ukupnog broja stanovnika države. Arapi iz drugih zemalja i Iranci čine 23 posto, narodi južne Azije čine gotovo 50 posto, a ostali stranci čine oko 8 posto od ukupnog broja stanovnika. Posebno je zanimljiva činjenica da manje od 20 posto stanovnika UAE ima državljanstvo te zemlje. Ovakav nacionalni sastav u kome domaće stanovništvo čini manjinu nastao je zbog hroničnog nedostatka kako kvalifikovane radne snage, tako i radne snage za najlošije poslove koje domaće stanovništvo ne želi da obavlja. To predstavlja jednu u nizu poteškoća koje su se javile kao posledica munjevitog ekonomskog razvoja. Stanovništvo novije generacije naviknuto na vrhunske uslove života, kao i potreba za stručnjacima raznih profila doprineli su drastičnom menjanju etničke slike ove zemlje. Dok god traje ekonomsko blagostanje, gotovo je sigurno da neće biti nikakvih problema. Međutim, kada dođe do ekonomskih problema, po pravilu dolazi i do međuetničkih tenzija. Vlasti UAE se nadaju da u poziciji u kojoj su ubedljiva manjina neće imati prilike da iskuse značaj ovog problema na sopstvenoj koži.

Preraspodela dohotka u svakom društvu veoma često prouzrokuje problem, bez obzira da li on realno postoji ili ne. Ljudska priroda je takva da svaki pojedinac ili društvena grupa smatraju da zaslužuju više od onoga što imaju, pa preko političkih institucija utiču na odluke koje se tiču preraspodele dohotka. Ovakve vrste sporova postoje posebno u državama koje ostvaruju ogromne prihode, bilo od nafte kao u slučaju UAE i Norveške, bilo od ogromnog spoljnotrgovinskog suficita, poput Kine ili Singapura. UAE na prilično pravedan način raspodeljuje bogatstvo nastalo od prirodnih bogatstava koje ta zemlja ima. Novca ima za sve – od siromašnih i obespravljenih, mnogobrojnih imigranata, do velikih razvojnih projekata koji su od koristi svima. Iako su zahvaljujući svojoj strateškoj orijentaciji Emirati izbegli “Arapsko proleće” koje je besnelo svuda oko njih, upadljiva je bila peticija koju su potpisivali mnogi intelektualci i nezavisni politički aktivisti kojom su tražili veće učešće građana u političkom odlučivanju i raspodeli bogatstva. Ovaj pokret je bio izuzetno aktivan na društvenim mrežama, a Vlada na njega nije odgovorila represijom, već gigantskim višegodišnjim investicionim planom vrednim približno 1,6 milijardi američkih dolara koji ima za cilj da izgradi i obnovi infrastrukturu u siromašnijim manjim Emirtatima. Takođe, veoma rigidan pravni i politički sistem koji su nastali od čudne kombinacije islamskog i zapadnih pravnih sistema ponekad predstavljaju kočnicu u društvenom razvoju uopšte. Uz svo uvažavanje islamske tradicije ovog dela naše planete, potrebno je izvršiti određene političke reforme i reforme u oblasti ljudskih prava kako bi ova zemlja mogla da iskoristi svoj pun ekonomski kapacitet, ma o kojoj oblasti da se radi.

Geopolitički položaj UAE, kao što je već rečeno, ovoj zemlji donosi mnoge benefite. Međutim, kao i svaka druga prednost, i ova ima dve strane medalje. Ovakav povoljan položaj mnogi koriste za promet različitih vrsta narkotika proizvedenih pretežno u azijskim zemljama. Pored toga, Dubai je najmoćniji regionalni finansijski centar, pa je pored mnogih koristi pogodan i za pranje novca stečenog na nelegalan način, od trgovine narkoticima. Vlada UAE se protiv ove pojave bori na najrigorozniji način, kako to i dolikuje ozbiljnoj državi – i za najmanje količine droge može se dobiti višegodišnja robija, a veoma često i smrtna kazna.

Za dobar deo problema sa kojima se suočava neka država obično ne postoji univerzalno rešenje. Međutim, pojedine države sa sposobnim političkim elitama su u stanju da osmisle jedno rešenje koje najveći deo društvenih i državnih problema može da reši u srednjeročnoj i dugoročnoj perspektivi. Koja je ključna strategija na koju se političko vođstvo Emirata oslanja kako bi prenebreglo gotovo sve pomenute probleme?

Diverzifikacija ekonomskog razvoja – zalog za budućnost

Iako našem mentalitetu potpuno strano, strateško planiranje razvoja

Vizionar - prestolonaslednik Mohamed Bin Zajed Al Nahijan

je karakteristika svake ozbiljne države i njenog političkog vođstva. Kada su ključni i ograničeni resursi nekog samosvesnog i sposobnog društva u pitanju, nema bilo kakvog prostora za srljanje u iracionalno trošenje, besmislene i neopravdane investicije bez izvesne ekonomske koristi, a o bacanju teško stečenog novca u bunar svojstvenog našem regionu nema ni govora. Iako prebogati energentima, političke vođe UAE su svesne da ogromne rezerve nafte i prirodnog gasa koje poseduju nisu večna ni neiscrpna kategorija. Teorija “resursnog prokletstva” nastala devedesetih godina prošlog veka, a koja opisuje države koje ostaju hronično nerazvijene zbog pogrešnog oslanjanja samo na jedan resurs, za UAE više definitivno ne važi. Munjevit ekonomski razvoj, sada već tradicionalno snažan sistem socijalne zaštite i ogroman skok iz siromašne pustinjske državice do ekonomskog džina temelji se na ogromnim rezervama nafte, to je svima u potpunosti jasno. Mnogi će pomisliti da je lako imati ovakve rezultate kada imate ogromne rezerve najznačajnijih energenata. Međutim, dugogodišnjim naporima i odvažnom strategijom vlade UAE udeo primarnog sektora, a posebno nafte i gasa smanjen je na samo 25 posto od ukupnog BDP, sa ambicijom da se ovaj procenat još drastičnije smanji. Poređenja radi, mnoge države sveta u mnogo većoj meri zavise od samo jednog resursa (nafte, prirodnog gasa, dijamanata itd.) ili određenog segmenta sektora usluga – poput turizma ili finansijskog sektora. Pametne političke elite uče na tuđim greškama, one manje pametne na svojim. A UAE su svesni da u ovakvim vremenima nemaju pravo na grešku.

Zaključak

Savršena zemlja iz bajke ne postoji, ali su UAE na veoma dobrom putu da to postanu, i to veoma brzo. Temelj tog puta su velike zalihe energenata, odličan geopolitički i saobraćajni položaj, ogromne devizne rezerve, dobro osmišljena strategija razvoja, kao i ogromne ambicije i nesumnjiva sposobnost koju poseduju vladarske porodice dva najveća emirata – porodice Al Nahijan i Al Maktum. Međutim, kao i svaka država UAE se suočavaju sa mnogobrojnim problemima, i njihova budućnost u ogromnoj meri zavisi od načina na koji će se izboriti sa postojećim i izvesnim budućim poteškoćama. Za sada, UAE beleže rast u gotovo svim pozitivnim i pohvalnim ekonomskim parametrima, i to veoma ubedljivo uprkos globalnoj recesiji kojoj se ne nazire kraj. Megaprojekti poput najluksuznijeg hotela na svetu, “Burdž Al Araba” i najviše zgrade na svetu “Burdž Kalife” svakim danom fasciniraju svet. Emirati se sa ostatkom sveta nadmeću u mnogim oblastima u kojima je nadmetanje za neku arapsku zemlju do skoro bilo apsolutno nezamislivo. A pored svih problema, blistava sadašnjost ukazuje da će se ovaj pozitivan trend nastaviti i u budućnosti.

"Air Serbia" - investicioni promašaj ili istorijska šansa?

Uvod

Srbija je napokon dobila svoju avio-kompaniju. U nizu javnih preduzeća koja su decenijama gubitaši i predstavljaju rupu bez dna za novac poreskih obveznika, zaista je teško naći neko koje je bilo posebno loše. Na crnoj listi najvećih gubitaša uvek se nalazio sada već bivši nacionalni avio prevoznik “JAT Airways”. Stotine miliona evra koje su ubrizgavane kako bi se ovo preduzeće održalo u životu nisu donele ništa dobro. Uprkos monopolu na nekim veoma frekventnim linijama, državnim subvencijama i mnogobrojnim drugim povlasticama, nacionalni avio prevoznik je zahvaljujući upravljanju od strane nestručnih partijskih kadrova i malverzacijama tipičnim za naša preduzeća u državnom vlasništvu doveden do ivice propasti. Novoj Vladi nije ostavljeno previše izbora – ili će se ići u potpuno restruktuiranje kompanije, ili će se ona urušiti usled nedostatka sredstava. Status quo više nije bio moguć, pa je po hitnom postupku bilo neophodno naći održivo rešenje. Da li je izabrani put ispravan i kuda će nas ovakvo rešenje odvesti?

Er Srbija – potencijalni regionalni lider u avio saobraćaju i neutemeljene kritike

Mentalitet našeg naroda je takav da smo večito nezadovoljni i teško izgovaramo pohvale za bilo šta što je dobro urađeno, posebno ukoliko se to tiče politike i političara. Međutim, moje duboko

Partnerstvo za budućnost - "Etihad" i "Air Serbia"

uverenje je da priznanje za nešto što je dobro urađeno treba odati, pa makar se i ne slagali sa nekim višim načelima političkih stranaka koje u tom trenutku čine vlast. U ideološka pitanja i pitanja visoke državne politike ovoga puta neću da ulazim. Tema je nova srpska avio-kompanija i konkretni i merljivi rezultati koji su postignuti ili će biti postignuti u oblasti srpskog avio saobraćaja, i samo ću se na tome zadržati. Da li je pronalaženjem strateškog partnera iz Ujedinjenih Arapskih Emirata napravljen pun pogodak i postavljena dobra osnova da postanemo regionalno vazduhoplovno čvorište i dobijemo daleko bolji kvalitet usluge, ili je ova investicija potpuni promašaj kako tvrde neki opozicioni krugovi, deo javnosti i pojedini mediji?

Sporazum o osnivanju nove avio-kompanije, odnosno prodaji 49 procenata kompanije “JAT Airways” kompaniji “Etihad Airways” iz Ujedinjenih Arapskih Emirata potpisan je u avgustu ove godine između Vlade Republike Srbije i arapskih partnera. Sporazum koji je postignut predviđa da Vlada Srbije izmiri prethodno napravljena dugovanja ovog preduzeća i da zadrži kontrolni paket akcija u iznosu od 51 procenata, dok se kompanija “Etihad” obavezala da u narednih nekoliko godina u potpunosti obnovi flotu našeg avio prevoznika, kao i da od njega stvori profitabilnu avio kompaniju i potpuno novi brend. Avioni u veoma lošem stanju koji su stari više decenija, veoma skučeni i neudobni za duže letove, gotovo svakodnevna kašnjenja, otkazivanja letova, nekvalitetna hrana, neljubazno osoblje – samo su neke od karakteristika koje su “krasile” nekadašnjeg avio prevoznika. Pored toga se usled nedostatka novca moralo štedeti na svemu, pa avioni “JAT-a” nisu imali ozbiljnijih problema samo pukom srećom. Dakle, pored stotina miliona evra bačenih ni za šta, imali smo očajan kvalitet usluge i izazivali smo podsmeh na svetskim aerodromima. Za razliku od dosadašnjeg stanja, postignutim sporazumom imamo istorijsku šansu da u saradnji sa strateškim partnerima napokon stvorimo profitabilnu i reprezentativnu avio kompaniju, još jedan naš brend koji će nas adekvatno predstavljati u svetu i ujedno puniti naš osiromašeni budžet. Međutim, uprkos jasnim prednostima koje stičemo novim avio prevoznikom, u javnost su isplivale mnogobrojne kritike onih kojima sporazum između Vlade Srbije i partnera iz Ujedinjenih Arapskih Emirata nije po volji, iz različitih razloga. Šta konkretno mnogobrojni kritičari zameraju novoj kompaniji i koliko su te kritike utemeljene?

Veoma često se mogu čuti kritike da je država sporazumom sa “Etihadom” preuzela dug nekadašnjeg “JAT-a” na sebe. Precizno utvrđivanje duga nekadašnje avio kompanije tek predstoji, a biće kristalno jasan kada bude poznat bilans poslovanja svih javnih preduzeća u prethodnom periodu. Ono što je sigurno jesu stotine miliona evra koje su bukvalno bacane u vetar kako bi se propala kompanija održala na “veštačkom disanju”. Ovakvim neodgovornim ponašanjem svojstvenom srpskim javnim preduzećima postignut je izuzetno negativan rezultat, napravljen je astronomski dug, a računi ubrzo stižu na naplatu. Stoga nisam siguran kako je moguće racionalnim rasuđivanjem doći do zaključka da smo mi sopstveni dug nekakvim ugovorom preuzeli na sebe, i očekivati da će bilo koja kompanija koja je ovde zbog profita preuzeti na sebe dug naših korumpiranih političkih elita koje smo sami izabrali. Potpuno je apsurdno očekivati da neko, ma ko to bio, preuzme dug koji smo mi našom bahatošću, neodgovornošću i neznanjem napravili. To ne bi uradili ni naši prijatelji, a kamoli naši poslovni partneri. 

Druga kritika dolazi od krugova kojima se ne dopada činjenica da je sporazum sa partnerima iz Ujedinjenih Arapskih Emirata napravljen uz pomoć ličnog poznanstva prvog potpredsednika vlade Srbije Aleksandra Vučića i prestolonaslednika Mohameda Bin Zajeda Al Nahijana. Da bi se shvatilo da takva kritika nema nikakvog smisla potrebno je znati da ne funkcioniše čitav svet po istim zapadnim principima, gde se između različitih strana uspostavlja strogo poslovni odnos. Ekonomski i politički odnosi sa arapskim svetom zahtevaju lično poznanstvo, veze, preporuke i poverenje između ključnih ekonomskih i političkih aktera, a Ujedinjeni Arapski Emirati nisu demokratska zemlja po zapadnim aršinima pa ih je stoga besmisleno na taj način posmatrati. Upravo takav, lični i prijateljski kontakt je uspostavljen između potpredsednika Vlade Srbije i prestolonaslednika Al Nahijana. To je za svaku pohvalu, a najbolja potvrda toga je što ovo partnerstvo i prijateljstvo već daje izuzetne rezultate.

Treća kritika dolazi iz jugonostalgičarskih i populističkih krugova koji ne mogu da prežale nekadašnju državu, a samim tim ni firme koje su decenijama više ili manje uspešno poslovale pod njenim imenom. Kritičari promene naziva našeg nacionalnog avio prevoznika se pozivaju na istoriju i tradiciju, kao i na brend koji je “JAT” svojevremeno predstavljao. Obično se iza ovakve kritike kriju određene interesne grupe koje žele da očuvaju postojeće stanje – nerad, neznanje, korupciju, kao i stečene privilegije u prethodnim decenijama. Krajnje je vreme da ljudi koji smatraju da je ovo osnov za kritiku napokon shvate nekoliko stvari – više ne živimo u Jugoslaviji nego u Srbiji, a ovo nije socijalistička uranilovka već država tržišne ekonomije koja ima ozbiljnu nameru da pokrene svoj ekonomski razvoj sa mrtve tačke. Oni koji u imenu nacionalne avio kompanije sa jugoslovenskim predznakom vide srpsku tradiciju jednostavno nisu potrebna dodatna pojašnjenja.

Na kraju, ono što je posebno neshvatljivo racionalnoj osobi jeste ponašanje pojedinih opozicionih stranaka i kritike koje su one uputile na račun nove avio kompanije. Bez ikakvih smislenih i racionalnih argumenata deo opozicije osuo je paljbu po novoformiranoj kompaniji. U nedostatku sopstvenih rezultata i u katastrofalnoj situaciji u koju su doveli zemlju svojom bahatom višegodišnjom vladavinom, ne preostaje im ništa drugo nego da javnosti plasiraju dezinformacije u nadi da će sakupiti neke političke poene. U tome je prethodnih dana i nedelja prednjačio član predsedništva Demokratske stranke Vladimir Todorić, koji je na društvenim mrežama likovao nad navodnom mogućnošću da kompaniji “Air Serbia” budu onemogućeni letovi na određene destinacije zbog nedostatka potrebnih dozvola. Todorićev istup je nejasan i suprotan svakoj logici, a težini ovakvoj nepromišljenosti dodatno daje na značaju činjenica da je Todorić potpredsednik trenutno najveće opozicione stranke.

Novi srpski brend – “raskid sa tradicijom” ili dobar marketinški potez?

Nakon objavljivanja makete aviona koja je prikazala kako će ubuduće izgledati avioni srpskog nacionalnog avio prevoznika, javnost je imala mnogo komentara. Komentari su, svojstveno našem mentalitetu, pretežno bili negativne prirode. Kako nisam nikakav

Novi brend koji će nas predstavljati na svetskim aerodromima

stručnjak za dizajn, posebno ne za dizajn velikih brendova, samo mogu da iznesem svoje skromno laičko mišljenje – meni se dopada. Takođe su postavljana pitanja zbog čega nacionalna avio-kompanija ne nosi državni grb? Odgovor je veoma jasan – pronađite jednu iole ozbiljniju nacionalnu avio-kompaniju koja ima državni grb u sklopu dizajna aviona. Među kompanijama koje beleže velike profite, milione prevezenih putnika i stotine poletanja dnevno širom planete,  nećete ih naći. Uostalom, da li bi jedna od najboljih avio kompanija na planeti sebi dozvolila da njeni avioni ili avioni njihovih strateških partnera ne budu dizajnirani na najprofesionalniji mogući način i u skladu sa pravilima struke? Siguran sam da ne. Država Srbija poseduje većinski paket akcija kompanije, ali ne treba smetnuti s uma da će njome narednih nekoliko godina upravljati strani menadžment, koji osim tekućih operativnih poslova donosi i marketinške odluke. A u modernom biznisu se marketinški propusti ne praštaju.

Sledeći problem je nastao povodom davanja imena avionima. Prvi avion je dobio ime po najvećem srpskom sportisti svih vremena, Novaku Đokoviću. “Air Serbia” će imati ukupno 14 novih aviona, i planira se da svaki dobije ime po nekoj savremenoj ličnosti koja je ostvarila izuzetan doprinos našoj državi. U javnosti se prethodnih dana mogle čuti mnogobrojne kritike na račun davanja imena avionima. Takve kritike proizilaze iz elementarne neinformisanosti i neznanja. U najbližem zapadnom susedstvu, u Hrvatskoj, imena nekim avionima davana su po regionima Hrvatske, pa se tako vazduhoplovi zovu “Dalmacija”, “Slavonija” itd. Možda bi bilo bolje rešenje da se menadžment naše aviokompanije poslužio sličnim primerom, ali je svakako originalno i jedinstveno rešenje za koje su se odlučili.

Ono što je svakako jedan od najpozitivnijih pomaka kada je naš novi brend u pitanju je činjenica da je konačno dobio ime koje mu pripada – ime svoje države. Dve decenije je nosio ime zemlje koja više ne postoji i time izazivao zabunu na svetskim aerodromima. Avio kompanija pod imenom države koja je odavno na smetlištu istorije je zbunjivala potencijalne putnike i kod njih izazivala podsmeh, umesto da nas promoviše u najboljem mogućem svetlu. Zašto je bilo potrebno da nakon gotovo dve i po decenije od raspada SFRJ naša kompanija nosi ime “JAT”, i zbog čega nije stvoren novi brend pod imenom Srbije kada je ime kompanije već menjano u “JAT Airways” 2003. godine? Takođe ostaje nejasno kako je moguće da nama trebaju arapski investitori da bi nas naučili kako naša kompanija treba da se zove i izgleda? Nije bio neophodan veliki intelektualni napor da smo se toga setili sami, mada je ovo posebna tema i sigurno zaslužuje detaljnu socio – psihološku analizu.

Er Srbija i konkurencija – regionalna dominacija ili početna uzdržanost?

Vest o osnivanju novog srpskog vazduhoplovnog giganta nije prošla nezapaženo ni u regionalnim medijima. O tome svedoči i nedavno objavljeni tekst na najčitanijem regionalnom portalu index.hr koji govori o opasnosti koju Er Srbija predstavlja za konkurente u regionu, a koji su preneli mnogi štampani i internet mediji. Ko su naši konkurenti i imaju li razloga za strah od novonastale

Konkurencija ima razloga za strah - novi Airbus A319

konkurencije? To su pre svega nacionalne avio kompanije država bivše Jugoslavije, a u bliskoj budućnosti i avio kompanije ostalih većih zemalja Balkana. Postoje dva osnovana razloga za strah naših konkurenata na Balkanu. Prvi je injekcija koju “Air Serbia” dobija u vidu novog vrhunskog menadžmenta, novih aviona i uopšte novog imidža, koje oni ne mogu da očekuju u bliskoj budućnosti. Drugi razlog su veoma slični problemi onima koje je imao “JAT”, a koji imaju i naši neposredni konkurentni – nedostatak sredstava, loš menadžment, političko upravljanje, zastarela flota itd. Najavljene znatno niže cene povratnih karata, letovi ka novim destinacijama poput Abu Dabija, Banje Luke, Bukurešta, Praga i Ljubljane, neuporedivo bolji kvalitet usluge, povezanost sa više desetina najfrekventnijih destinacija, sasvim su dovoljni razlozi koji uteruju strah u kosti našim regionalnim konkurentima.

Pored svih ovih prednosti, aerodromu “Nikola Tesla” se predviđa da će ove zime povećati promet za čak 38 procenata, sa tendencijom daljeg rasta do letnje sezone. Ako je suditi po novom početku, kao i činjenici da je beogradski aerodrom 2. avgusta ove godine oborio istorijski rekord po broju putnika u jednom danu, naš aerodrom će veoma brzo vratiti centralno mesto u regionu koje mu pripada i koje je nekada suvereno držao, a koje mu je tokom ratova i sankcija devedesetih godina mudro preuzela Budimpešta. Ako imamo u vidu da je pre samo nekoliko dana u Dubajiu otvoren novi aerodrom “Al Maktum” koji će do kraja decenije imati najveći promet na svetu, onda je sasvim jasno da je sporazumom između države Srbije i “Etihada” i stvaranjem nove avio kompanije “Air Serbia” sebi rezervisala mesto među najznačajnijim evropskim avio kompanijama u budućnosti, a beogradskom aerodromu jedno od vodećih mesta na Balkanskom poluostrvu.

Koliki je uspeh postignut svedoči i činjenica da već nekoliko država bivše Jugoslavije traži strateške partnere za svoje prevoznike, za sada potpuno bezuspešno. Među njima prednjači “Croatia Airlines“, međutim niko za sada nije pokazao interesovanje za avio prevoznika susedne države i jednog od najvećih konkurenata našoj kompaniji „Air Serbia“. Takođe je potrebno spomenuti političko rukovodstvo Federacije Bosne i Hercegovine, čije funkcionere posebno boli činjenica da oni nisu ti koji su uspeli da privuku ni jednu investiciju ovakvog obima, posebno zbog činjenice da vladarska porodica Al Nahijan radije sarađuje sa Srbima, bez obzira na religijsku bliskost na koju se Bošnjaci toliko pozivaju. S obzirom na izuzetno lošu ekonomsku situaciju, budžetske deficite država Balkana, zastarele vazduhoplove i nekompetentan menadžment, regionalne avio-kompanije i aerodromi itekako imaju razloga da strahuju kako od novostvorene kompanije “Air Serbia”, tako i od aerodroma “Nikola Tesla”.

Zaključak

Novi srpski avio prevoznik imaće zavidan spoj izuzetno profesionalnog menadžmenta svetskog renomea, najsavremenije i najudobnije avione, potpuno nov brend koji će našu zemlju predstavljati u najboljem svetlu na svetskim aerodromima, i nasleđenih prednosti nekadašnjeg “JAT-a”, kao što su veoma vredni slotovi na najfrekventnijim aerodromima i višedecenijsko iskustvo u izuzetno razgranatom međunarodnom saobraćaju. Od sada ćemo imati moćnu, respektabilnu, i nakon dugo godina aviokompaniju koja ne predstavlja crnu rupu u već dovoljno osiromašenom državnom budžetu, već mu na najbolji mogući način doprinosi. Zbog svega navedenog, mislim da je najveći deo kritika koje su upućene vlasti povodom nove aviokompanije jednostavno neutemeljen. Onima kojima ništa ne valja i koji ne priznaju nikakav uspeh, pa makar to bilo dobro za interese naroda i države, ne vredi ništa objašnjavati. Na kraju treba dati odgovor na ključno pitanje – da li je stvaranje nove avio kompanije i strateško partnerstvo sa Etihadom pravi potez? Siguran sam da jeste. 

Udoban let i vedro nebo “Air Serbia”!

Auto - put "Ibrahim Rugova" - kičma velike Albanije

Uvod

Velika Albanija nastaje pred našim očima, to je sasvim jasno bilo kom iole ozbiljnom političkom analitičaru ali i potpunim laicima. Kičmu njenog ekonomskog razvoja predstavljaće veliki projekat izgradnje novog auto – puta od Merdara na administrativnoj liniji do Drača u Albaniji. Dok se u Srbiji već godinama u stručnoj i onoj manje stručnoj javnosti vode polemike o takozvanim brzim prugama Srbije, auto - putevima kojima bi naša zemlja bila premrežena, tunelu ispod Fruške Gore i o drugim megaprojektima saobraćajne infrastrukture, u nekim zemljama se takvi projekti sprovode u delo bez prevelike medijske pompe. To, međutim, ne bi bilo ni malo čudno da država o kojoj govorim i dan danas u našoj zemlji ne predstavlja predmet podsmeha o kojoj god sferi društvenog i političkog života da je reč. Ono što je do pre samo desetak godina delovalo kao naučna fantastika, pred našim očima postaje realnost.

Infrastruktura u službi geopolitike – auto put Merdare – Tirana - Drač

Albanski auto - put vrhunskog kvaliteta. Za neke možda zvuči kao

Novi auto - put je kičma ekonomskog razvoja Albanije

oksimoron ili dobra šala, ali za kosmetske i Albance u Albaniji to polako ali sigurno postaje realnost. Kvalitet zapadnoevropskih auto - puteva nikada nije bio upitan. Poslednjih decenija su Slovenija i Hrvatska izgradile stotine kilometara najmodernijih auto - puteva, često ocenjivanih bolje i od čuvenih nemačkih autobanova ili italijanskih autostrada. Ali auto - putevi na teritorijama naseljenim Albancima su našoj javnosti i medijima gotovo potpuna nepoznanica. Godine ratova i netrpeljivosti, višedecenijske samoizolacije režima u Tirani i kulturne barijere između naših naroda skrenule su fokus našeg interesovanja na druge delove balkanskog regiona. Za to vreme, Albanci su pored političkih shvatili i svoje ekonomske prioritete i neumorno rade na njihovom ostvarenju. Među tim prioritetima jedno od ključnih mesta bez sumnje zauzima auto – put koji povezuje Kosovo i Metohiju i severne delove Albanije sa Jadranskim morem.

Auto-put Merdare – Tirana – Drač predstavlja projekat koji je od suštinskog geopolitičkog i ekonomskog značaja za sve Albance i ideju velike ili “prirodne” Albanije. Na Kosovu i Metohiji ga zovu “Nacionalni auto – put Ibrahim Rugova”, po lideru kosmetskih albanaca iz doba konflikta 1999. godine. Albanski premijer Sali Beriša ga je nazvao auto - putem “nade, poverenja, mira, stabilnosti i integracija u čitavom regionu”. Kada u potpunosti bude gotov, ovaj mega projekat saobraćajne infrastrukture će povezati gradove Drač, Tiranu, Kukeš, Elbasan, Đakovicu, Orahovac, Prizren, Prištinu i mnoge druge gradove u Albaniji i na Kosovu i Metohiji. Ideja za izgradnjom ovakvog projekta se javila krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih godina, kada je mogućnost proglašenja

Najteža deonica koridora - Rešen - Kalimaš

nezavisnosti Kosova još uvek bila maglovita, a potencijalno ujedinjenje albanskih teritorija samo teorija. Maglovitu i tada nerealnu ideju prvi je u javnost izneo socijalistički premijer Pandeli Majko 2001 godine. Izgradnja je počela 2006. godine, nakon mnogobrojnih problema koji su nastali nakon odbijanja administracije premijera Salija Beriše da poštuje ugovor potpisan između prethodne socijalističke vlade Fatosa Nanoa i austrijske kompanije “Štrabag”. Izgradnja auto - puta između Prištine i Tirane je podeljena na tri deonice. Najteža deonica na čitavom auto-putu od Merdara do Jadranskog mora je deonica Rešen – Kalimaš, koja se nalazi u najnepristupačnijem delu severne Albanije. Ovaj segment auto-puta dugačak je 61 kilometar i mnoštvom tunela (jedan je dugačak čak 5,6 kilometara) i sa čak 27 mostova premošćuje ovaj izuzetno krševit i nepristupačn teren. Ovu deonicu u potpunosti finansira vlada Albanije. Za drugu veoma komplikovanu deonicu između granice sa Srbijom i Kukeša sredstva je obezbedila Islamska banka, a deonicu od mesta Rešen do Milota iz svojih sredstava finansira Svetska banka. Projekat izgradnje auto – puta predstavlja najveći građevinski poduhvat ikada izveden u Albaniji i jedan od najvećih u

Zajednički interes Prištine, Tirane i Vašingtona - novi auto put

istoriji Balkana. Početna procena vrednosti ovog projekta je iznosila 600 miliona evra, ali je već sada jasno da će ta suma biti drastično premašena. Trenutno se vrednost procenjuje na 1,2 milijarde evra, ali po svoj prilici ni ova ogromna svota neće biti konačna. Ovakav razvoj događaja, probijanje procene neophodnih sredstava i mnogobrojne malverzacije koje prate izgradnju auto-puta od samog početka navele su neke albanske političare da ga nazovu “auto - put korupcije”. Međutim, uprkos svim nedostacima i poteškoćama sa kojima se projekat suočavao, on napreduje izuzetno brzo i najvećim delom je već završen, čime je vreme potrebno da se iz Prištine stigne do Tirane prepolovljeno.

Izuzetno predano se radi i na severnoj strani Prokletija. Auto -

Postojeći i budući saobraćajni koridori na Kosmetu

puteve na teritoriji Kosova i Metohije u najvećem delu gradi i finansira američko - turski konzorcijum “Behtel – Enka”, inače veoma blizak republikanskoj administraciji bivšeg predsednika Sjedinjenih Država Džordža Buša Mlađeg. Prva izgrađena deonica auto-puta Prizren – Morina, duga 38 kilometara, otvorena je u novembru 2011. godine u prisustvu samoproklamovanog premijera i ratnog zločinca Hašima Tačija, Atifete Jahjage, predsednika vlade Albanije Salija Beriše, kao i nekih američkih kongresmena. Od tada su samoproklamovane prištinske vlasti izgradile gotovo 100 kilometara auto - puta vrhunskog kvaliteta, kojih bi se postidele i neuporedivo razvijenije države. Dužina čitavog auto – puta na Kosovu i Metohiji, od Merdara do Vrbnice na granici sa Albanijom, iznosiće 118 kilometara, a procenjuje se da će koštati oko 700 miliona evra, odnosno 25 posto bruto društvenog proizvoda koji se ostvari na teritoriji Kosova i Metohije. Zanimljivo je spomenuti činjenicu da je u sklopu projekta novog auto – puta predviđen čitav sistem obilaznica oko Prištine, koji se u potpunosti poklapa sa srpskim enklavama na tom prostoru i očigledno ima za cilj da ih odatle eliminiše. Prištinski političari izgradnju obilaznice baš na mestu sadašnjih srpskih enklava objašnjavaju potrebom da se smanje velike saobraćajne gužve u Prištini, kao i da se na bolji način poveže aerodrom sa auto - putem i gradom. Slučajno ili ne, prosudite sami. Završetak radova na ovom projektu se očekuje krajem ove ili početkom naredne godine. Ako imamo u vidu nezaposlenost koja na Kosmetu dostiže gotovo 50 procenata, potpuno ruiniranu ekonomiju koja zavisi od doznaka iz inostranstva i ilegalnih transakcija kao i vreme ekonomske krize, to predstavlja veliku sramotu za vlasti u Srbiji koje očigledno nisu sposobne da sagrade ni par desetina kilometara auto puteva godišnje. Srpskim vlastima su stranački interes i sujeta uvek bili iznad nacionalnog interesa, pa su zbog toga raskidane koncesije na štetu Srbije, nestajao novac namenjen za vitalne saobraćajne koridore kroz našu zemlju, strani investitori nas izbegavaju u širokom luku, a naši građani voze katastrofalno lošim i opasnim putevima. 

31. maja 2009. godine je otvoren tunel u Prokletijama koji spaja

Tači i Beriša na svečanom otvaranju tunela u Prokletijama

auto – put u Metohiji sa onim na teritoriji Albanije. Prilikom otvaranja su se na sredini tunela srdačno pozdravili Hašim Tači i Sali Beriša i obeležili ovaj momenat od izuzetnog simboličnog značaja. Beriša je tunel nazvao “tunelom ujedinjenja nacije” Dok Albanci probijaju planinske vrleti auto - putem, naše vlasti imaju različita infantilna opravdanja za sramotne rezultate izgradnje puta kroz vojvođansku ravnicu. Trenutak kada je postalo jasno da se može napraviti moderan auto - put kroz planinske vrleti severne Albanije, relativno nepristupačni brdski teren Metohije i Drenice, uz veoma oskudna finansijska sredstva i ogromne teškoće u gotovo potpuno kriminalizovanom okruženju, jeste trenutak kada bismo svi trebali da se zapitamo u čijem zapravo interesu radi naša politička elita i šta je njen krajnji cilj, kada nije u stanju da ni neuporedivo jednostavnije projekte od ovoga izvede do kraja. U geopolitičkom smislu, planinski venac Prokletije predstavljao je veliku prirodnu prepreku planu proklamovanom još prvom Prizrenskom ligom. Sada se ispod tog velikog planinskog venca i kroz njega vozi brzinom od 130 kilometara na sat u četiri saobraćajne trake, što pruža do sada neslućene mogućnosti ekonomskog razvoja, razvoja turizma i uopšte komunikacije između teritorija naseljenih Albancima.

Pored svih ovih prednosti koje Albancima ovaj projekat donosi na svim poljima, on je od izuzetnog značaja i njihovim saveznicima i finansijerima – Sjedinjenim Američkim Državama. Naime, velika američka baza “Bondstil” u blizini Uroševca nalazi se daleko od važnih evropskih koridora i auto - puteva. To je do sada otežavalo eventualno transportovanje krupne mehanizacije, vojnih vozila i slično. Zahvaljujući novom auto - putu to postaje prošlost, a pripadnicima američkih snaga koji borave u Bondstilu transport do drugih delova planete je drastično olakšan pristupom luci Drač na Jadranskom moru u koju pristaju brodovi njihove ratne mornarice. Ovakav razvoj događaja samo potvrđuje trajno strateško oprededeljenje Sjedinjenih Američkih Država i njihovih saveznika da i u budućnosti kroje geostratešku sudbinu regiona Balkana – na našu štetu, razume se. Kada se izgradi koridor koji je uveliko u planu, koji bi trebao da se prostire preko teritorije Kosova i Metohije pravcem istok – zapad, novi auto – put Priština – Tirana će biti povezan i sa koridorom 11 koji je u izgradnji, a koji će spajati Temišvar i Beograd sa lukom Bar u Crnoj Gori. Ukoliko se pogleda mapa balkanskih teritorija koje su uključene u projekat velike ili “prirodne” Albanije, to ni malo ne čudi. Neka se pripremi Crna Gora.

Zaključak

Velikoalbanski državni projekat se očigledno priprema veoma ozbiljno i na svim poljima. Koliko se pažnje posvećuje stvaranju budućeg državnog entiteta na Balkanu i u kojoj meri se on detaljno i strateški planira, najbolje se vidi na primeru infrastrukture koja je u nastajanju na tim prostorima. Kada imamo u vidu ko je finansira, njenu namenu i njenu strukturu na terenu, postaje kristalno jasna njena ključna svrha – lakše objedinjavanje balkanskih teritorija naseljenih etničkim Albancima, premošćavanje Prokletija kao velike prirodne prepreke između Metohije i Albanije, drastično povećanje broja turista iz zapadne i centralne Evrope na albanskoj obali, bolje povezivanje američke baze “Bondstil” kod Uroševca sa lukom Drač na jadranskoj obali, i na kraju, povezivanje buduće velike Albanije sa međunarodnim koridorima 10 koji prolaze kroz Srbiju i Crnu Goru. San da se iz Prištine stigne na Jadransko more za manje od dva sata u velikoj meri je već realnost. Albanski orao se uspravio i gazi sve oko sebe. Pitanje je samo da li će okolni narodi to samo bespomoćno da gledaju ili će naći zajedničko rešenje i suprotstaviti se toj opasnoj ideji dok ne bude prekasno. Zaključak je porazan ali veoma jednostavan – dok se mi podsmevamo, neko predano radi i u razvoju će nas preteći u punoj brzini ako se u najkraćem mogućem roku ne prizovemo pameti.