Rat u Ukrajini - "infuzija" evroatlantskom bloku

„Naš prvi cilj je da sprečimo ponovnu pojavu novog rivala, bilo na teritoriji bivšeg Sovjetskog Saveza ili negde drugde, koji predstavlja pretnju u smislu one koja je postojala u vreme Sovjetskog Saveza. To je dominantan faktor u osnovni nove regionalne strategije odbrane, i podrazumeva nastojanje da se neprijateljske sile spreče da dominiraju u regionu čiji bi resursi pod konsolidovanom kontrolom bili dovoljni da se stvori nova sila globalnog karaktera.“

 

Volfovicova doktrina

Volfovicova doktrina predstavlja tvorevinu nekadašnjeg američkog ministra odbrane i jednog od vodećih geostrateških mislilaca Vašingtona i atlantizma uopšte, po kome je i dobila ime. Ona predstavlja neformalan naziv za Vodič za odbrambeno planiranje od 1994-1999 godine. Proklamovana je 1992. godine, nakon pada berlinskog zida, kraja bipolarnog sveta i opšte uverenosti zapada u sopstvenu svemoć i neupitnu globalnu dominaciju. U vremenu kada je to možda zvučalo bespotrebno i paranoično, Pol Volfovic je predvideo ponovno jačanje Ruske Federacije i njenu moguću pijemontsku ulogu na evroazijskom prostoru, koja se najbolje ogleda u sledećoj tvrdnji  - „...Mi prepoznajemo које su države koje su nekada činile Sovjetski Savez zadržale najveći vojni potencijal na prostoru Evroazije; mi ne ignorišemo rizik po stabilnost u Evropi koji može proizaći iz povratka nacionalista na vlast u Rusiji ili napora da Rusija reinkorporira nove nezavisne države Ukrajinu, Belorusiju, a možda i druge u svoj sastav...“ Ključan stub na koji se oslanja ova doktrina i sama njena srž je Ukrajina. Ova zemlja predstavlja suštinsku tačku sukoba između atlantističkog zapada i evroazijskog istoka za geostratešku prevlast na evroazijskom kontinentu. Samim tim će u ovoj zemlji u najvećoj meri biti odlučena geostrateška budućnost planete.

Zašto je Ukrajina od suštinske važnosti?

Volfovicova doktrina u atlantističkoj strategijskoj misli nije novitet. Ona je samo logičan nastavak atlantističke geostrateške misli stare nekoliko decenija. Prvi je u potpunosti uobličio  nekadašnji savetnik za nacionalnu bezbednost Ronalda Regana Zbignjev Bžežinski. On je i danas jedan od najcenjenijih stratega i geopolitičkih analitičara, čija se reč u Vašingtonu izuzetno uvažava. 

Bžežinski u svojoj knjizi “Velika šahovska tabla” razlikuje države geopolitičke igrače i geopolitičke stožere.

Ukrajina - lingvistički, politički i etnički podeljeno društvo

Geopolitički igrači su države koje imaju resurse i sposobnosti da kroje sudbinu čovečanstva i koje se za svoju dominaciju nadmeću u Evroaziji. Kao primere takvih država on navodi vodeće svetske sile – SAD, Rusiju, Kinu i Indiju. Jedan od ključnih koncepata njegove geopolitičke strategije su države geopolitički stožeri. Geopolitički  stožeri su države koje su izuzetno strateški značajne za određeni region, i upravo iz te činjenice se izvodi njihova moć. Geopolitički igrači se bore za kontrolu geopolitičkih stožera, i na taj način ostvaruju sopstvenu dominaciju na određenom prostoru. Bžežinski je objašnjavajući koncept geopolitičkog stožera kao najprecizniji primer takve države naveo upravo Ukrajinu. On je opisuje kao državu od suštinske važnosti za čitavu evroazijsku kopnenu masu i njeno krojenje po meri Stejt Dipartmenta - “…Ukoliko bi Moskva povratila kontrolu nad Ukrajinom sa njenih 52 miliona stanovika, ogromnim prirodnim resursima, kao i njenom pristupu Crnom moru, Rusija bi time ponovo stekla potrebna sredstva da postane moćna imperijalna sila, spajajući Evropu i Aziju. Gubitak nezavisnosti Ukrajine imao bi neposredne posledice po centralnu Evropu, što bi preobrazilo Poljsku u geopolitički stožer na istočnoj granici ujedinjenje Evrope…” Ukoliko Vašington želi da geostrateški u potpunosti ovlada ovim prostorom, Bžežinski smatra da sve svoje adute mora iskoristiti na preorijentaciju Ukrajine u atlantistički tabor - ”…Učvršćivanje suverene Ukrajine, koja se u međuvremenu redefinisala kao centralnoevropska država, predstavlja kritično značajnu komponentu takva politike, kao što je to i uspostavljanje bliskijih odnosa sa strateški važnim državama, poput Azerbejdžana i Uzbekistana…” Doskorašnja državna sekretarka Hilari Klinton je ovu doktrinu i višedecenijsku geopolitičku nit pre nekoliko godina samo potvrdila i pojačala njeno izvorno značenje  - bilo kakav oblik integracije na postsovjetskom prostoru se mora sprečiti svim sredstvima.

Zajednica nezavisnih država (ZND) je gotovo deceniju i po po raspadu SSSR - a opstajala kao prazna

Pol Volfovic - tvorac strategije atlantista

ljuštura bez nekih značajnijih kapaciteta i uticaja, Rusija je bila neoliberalnom šok terapijom potpuno ekonomski devastirana, pa nije bilo potrebno aktivirati mehanizme Volfovicove doktrine i geopolitičkih zamisli Zbignjeva Bžežinskog. Međutim, čim je Vladimir Putin ozbiljnije preuzeo konce vlasti u svoje ruke, situacija je počela da se menja geometrijskom progresijom. Vraćanje osnovnih poluga suvereniteta u ruke Kremlja i ponovno uspostavljanje pokidanih veza na postsovjetskom prostoru upalilo je crvenu lampicu u kancelarimaja Stejt Dipartmenta. Pomenuta doktrina je ponovo dobila na značaju, a poslednjih meseci narod Ukrajine proživljava njenu najotvoreniju inkarnaciju. Okidač za početak nečega što liči na drugi Hladni rat je bilo odbijanje legitimne vlasti u Kijevu da potpiše sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Briselom. Građanski nemiri instruirani spolja pretvorili su se u brutalne oružane sukobe na ulicama Kijeva, da bi se od početka proleća ušlo u strašan građanski rat sa hiljadama žrtava na obe strane. Vašington je mudro iskoristio političke, lingvističke, religijske i ideološke podele i ko zna koju državu po redu gurnuo u pokolj i opšte uništenje. Međutim, u odnosu na prethodne slične scenarije, u ovom slučaju postoji suštinska razlika. Ovoga puta sa druge strane imaju dostojnog protivnika koji je u stanju da im se suprotstavi.

Ova velika istočnoevropska zemlja je ključan stub oslonca ove atlantističke doktrine. Ukrajina je, izuzimajući Rusiju, najveća evropska zemlja i najveća žitnica Evrope. Zauzima ključan strateški položaj, nalazi se na prelazu iz Evrope u centralnu Aziju, izlazi na Crno more, i predstavlja svojevrsnu kapiju zapadnog sveta. Preko ukrajinske teritorije se magistralnim gasovodima prema zapadnoevropskim potrošačima transportuje približno 80 posto prirodnog gasa iz nalazišta u zapadnom Sibiru, što samo dodatno govori u prilog važnosti ove zemlje u globalnom geopolitičkom poretku. Ukoliko svim ovim važnim faktorima dodamo i poluostrvo Krim na kome se nalazi baza ruske Crnomorske flote, postaje jasan značaj i potencijal koji ova zemlja ima gledano sa bilo kog aspekta. Ukrajina zbog svoje veličine, ekonomskih problema, neprilagođenosti standardima Unije, kao i mnogim drugim unutrašnjim problemima, nema gotovo nikakve šanse da postane njena punopravna članica. Verovatnije je da bi dobila neku vrstu privilegovanog partnerstva, ili bi postala “večiti kandidat“ poput Turske. Međutim, vrlo je verovatno je da bi se država sa pučističkim režimom na vlasti kretala ubrzanom stazom ka članstvu u NATO savezu. Zbog čega Kremlj nije smeo da dozvoli ovakav scenario, i zbog čega Vašington nema nameru da odustane od svog nauma?

Bitka za istok Ukrajine – bitka za budućnost sveta

Onog trenutka kada je postalo jasno da bi Ukrajina mogla da promeni svoju geostratešku orijentaciju, Zapad je pribegao dobro poznatim i širom planete oprobanim metodama. U početku naizgled bezazleni decembarski protesti gotovo preko noći su prerasli u brutalno sukobljavanje naoružanih ljudi sa policijom na ulicama Kijeva i drugih ukrajinskih gradova. Pučističkom režimu počeli su da pritiču u pomoć pronacističke formacije sa unijatskog zapada zemlje, a ulični nemiri su za nekoliko meseci prerasli u građanski rat sa najmanje nekoliko hiljada izgubljenih života do trenutka u kom pišem ove redove. Kijevska hunta se prethodnih meseci sa pronacističkim paravojnim formacijama utrkuje ko će počiniti gnusnije zločine nad sopstvenim narodom, pa je narod istoka Ukrajine morao da uzme oružje u ruke i brani svoje živote od nasrtaja banderovskih hordi.

Pre nego što se konflikt na istoku razbuktao, narod Krima je odlučio da se pripoji Ruskoj Federaciji. Strateški suštinski važna luka na Crnom moru, pored sirijskog Tartusa jedina ruska luka na “toplim morima”, nije smela biti puštena na milost i nemilost pučističkom kijevskom režimu. Ubedljivom većinom glasova na referendumu Krim se opredelio za vraćanje u sastav Rusije iz koje je istrgnut komunističkim dekretom. Odmah po pristupanju Ruskoj Federaciji Sevastopolj je dobio status grada od federalnog značaja, uz Moskvu i Sankt Petersburg, a Krim status republike. Rusi su u ovom slučaju posao odradili gotovo savršeno – gotovo bez ispaljenog metka i voljom naroda su vratili Krim pod svoje okrilje, što je strateški potez dugoročno bez presedana. Međutim, neshvatljivo opušteno su prišli ostatku Ukrajine u kome su najpre dozvolili atlantistima da izvedu državni udar, a zatim i da uđu u za sada dug i iscrpljujuć konflikt sa kijevskim režimom. To Moskvu dugoročno već košta u ogromnoj meri, što direktno izdvajanjima za pomoć proruskim borcima i humanitarnu pomoć, što indirektno, zbog nametnutih zapadnih sankcija.

U početku je delovalo da Viktorija Njuland ukrajinsku operaciju vodi gotovo savršeno. Pučistički režim je učvršćen na svojim pozicijama, legitimitet na Zapadu je standardno brzo ostvaren, a oružane snage lojalne Kijevu relativno uspešno su slamale sve “džepove” otpora svojoj vlasti. Konačno, pad Slavjanska je podsetio na realnu mogućnost krajiškog scenarija na istoku Ukrajine. Međutim, krajem avgusta je došlo do kopernikanskog obrta. Pristalice federalizacije su počele da neutrališu velike formacije ukrajinske vojske i paravojnih formacija, vraćen je deo ranije izgubljenih teritorija. Kada su oslobođeni Ilovajsk i Novoazovsk, a ozbiljno ugrožen Mariupolj, kijevska hunta je zatražila pregovore o primirju. Ono je zvanično na snazi, ali se malo ko na to obazire. Kijevski režim nastavlja sa ubijanjem sopstvenog naroda i neselektivnim granatiranjem stambenih četvrti Donjecka, Luganska i drugih manjih gradova na istoku sopstvene zemlje.

Primirja kakvo je nedavno pokušano da bude uspostavljeno mogu biti samo kontraproduktivna – marionetski kijevski režim primirje ne traži iz moralnih pobuda i stvarne želje da se konflikt makar povede ka okončanju, već iz činjenice da mu je to jedini spas. Jedino tako demoralisane, izgladnele i razbijene trupe Kijeva na istoku mogu da dobiju preko potreban predah, hranu i oružje, a NATO može da ubrzano nastavi da priprema svoje “trupe za brzo reagovanje” o kojima se poslednjih dana u sve većoj meri govori. Obaranjem malezijskog aviona koje se poklopilo sa sporazumom o osnivanju razvojne banke zemalja BRIKS - a se pokazalo da je Vašington izgubio strpljenje. Po dobro poznatom scenariju sa mnogih svetskih ratišta gde je Stejt Dipartment pustio svoje pipke, pribeglo se isceniranom događaju kako bi se neprijatelj direktno okrivio i kako bi postojao povod za aktivnije reagovanje protiv njega.

Ulog u ovom konfliktu je ogroman – ugrožena je bezbednost same Rusije, na njenim granicama par stotina

Pregovori Putin - Porošenko za sada bez rezultata

kilometara od Moskve besni rat, priliv izbeglica u pogranične gradove je ogroman, a rasipaju se ogromna materijalna sredstva kako bi se ovaj rat što pre okončao i kako bi se situacija na terenu okrenula u korist Rusije. Procenjuje se da ovaj konflikt Moskvu košta približno 130 miliona evra mesečno, što nije zanemarljiva suma. Međutim, to nije jedini problem Kremlja. Pored sukoba na relaciji kijevski režim – Kremlj, postoji pritajeni i za javnost nevidljivi konflikt na liniji Putin – oligarsi. Vlasnicima kompanija koje posluju sa državama Zapada ili u njima nije u interesu da njihov posao trpi zbog Putinovih spoljnopolitičkih ambicija. Samim tim se sa svakim novim paketom sankcija Rusiji može očekivati pojačan pritisak krugova moćnih i bogatih oligarha na Kremlj da popusti u svojim aktivnostima i na taj način im skine breme sankcija sa leđa. Uzimajući u obzir njihovu ogromnu moć i uticaj, verujem da usklađivanje državnih interesa i spoljnopolitičke strategije sa interesima najbogatijih Rusa neće biti nimalo lako. Potcenjena je moć atlantizma, koji je poslednjih godina u opadanju. A kada neko više nema šta da izgubi i kada je sateran uza zid, najopasniji je.

Kakvi su interesi Kremlja, a kakvi Stejt Dipartmenta?

Cilj jedne strane u ovom konfliktu gigantskih razmera isključuje cilj druge, pa je svaki kompromis privremenog karaktera. To se najbolje moglo videti na primeru nedavnog primirja na istoku Ukrajine, koje je bilo veoma kratkog daha. Nažalost, ovaj konflikt se može završiti samo potpunim trijumfom jedne ili druge strane, a najveće žrtve će naravno podneti narod koji živi u Ukrajini.

Ono što Vladimir Putin želi da postigne je da zadrži ruku na “kočnici” pristupanja Ukrajine NATO - u i EU,

Energenti -conditio sine qua non svake ozbiljne strategije

a idealno rešenje za tako nešto je suštinska (kon)federalizacija Ukrajine kojom bi rusofoni stanovnici te zemlje dobili svoj državno - politički okvir, ali sa suštinski važnim pravom veta na bilo kakva strateška opredeljenja Ukrajine u budućnosti. Nikakva usmena obećanja niti garancije neutralnosti Ukrajine neće doći u obzir, a  atlantistički stratezi to vrlo dobro znaju. Vašington, sa druge strane, u Ukrajini želi da postigne više ciljeva jednim potezom – da otvori veliki konflikt na samim ruskim granicama, da pažnju Moskve usmeri na rešavanje ovog gorućeg problema, da uspori sasvim solidan ekonomski razvoj zemalja Carinske unije, uspori integraciju zemalja BRIKS - a i njihov naum da osnuju sopstvenu razvojnu banku, oslabi EU, okrene je protiv Rusije i usmeri na privrednu saradnju sa SAD - om (kroz pregovore o transatlantskoj zoni slobodne trgovine), homogenizuje NATO savez sa posebnim naglaskom na njegove evropske saveznike, poveća budžetske izdatke za odbranu evropskih zemalja (ti izdaci će naravno biti za američko naoružanje), kao i da opravda dalje postojanje Severnoatlantske alijanse. Krajnji cilj je ponovno učvršćivanje transatlanskog partnerstva i okretanje zemalja EU protiv sopstvenih interesa, a u korist interesa ekonomije i spoljne politike Sjedinjenih Država. Koliko je Vašington ozbiljan i dosledan u svojim namerama vidi se i na primeru rušenja malezijskog aviona iznad istočne Ukrajine.

Spoljnoj politici Ruske Federacije nisu u interesu bilo kakva ekstremna rešenja. Definitivna podela Ukrajine na zapadni i istočni deo i izdvajanje Novorusije, bilo kao nezavisne države ili člana Ruske Federacije, dovela bi do drastičnog pogoršanja već dovoljno lošeg međunarodnog položaja te zemlje, drastično pooštravanje zapadnih sankcija koje su u interesu isključivo SAD - u, dok bi od zapadne Ukrajine napravilo profašističku izrazito antirusku NATO tvorevinu sa bazama još bližim ruskim granicama. Takođe Rusiji ne može biti u interesu samo pripajanje Krima, ma koliko ovakav potez bio dugoročno strateški važan. Ukoliko bi snage Donjecke i Luganske narodne republike doživele potpuni poraz, Kremlj bi izgubio sve karte koje ima u rukama i kompletan potencijal za eventualne pregovore o okončanju konflikta, a samim tim i ikakve šanse za uticaj na suštinsku federalizaciju Ukrajine i njeno buduće strateško opredeljenje.

Gde je tu EU?

Zemlje EU su posle Ukrajine najveći gubitnici ovog konflikta. Pod pritiskom jastrebova iz Vašingtona države ovog saveza su morale da uvedu nekoliko paketa sankcija Ruskoj Federaciji. One se pretežno odnose na vojni, energetski i finansijski sektor, gde atlantistički stratezi misle da će naneti najveće štete Rusiji, ali i na zabranu putovanja određenim državnim funkcionerima i poslovnim ljudima bliskim Kremlju. Sankcije će svakako naneti štete Rusiji, međutim, krhke evropske ekonomije pogođene krizom već pate zbog prekinute saradnje na mnogim poljima, a to se ubrzano odražava i na radna mesta. Pojedini evropski lideri pokušavaju da ukažu na štetnost ovakvog načina komunikacije sa Rusijom, ali čelični stisak Vašingtona ostaje neumoljiv.

Veliki projekti poput gasovoda „Južni tok“ nalaze se na tankom ledu, jer severnoatlantskom bloku ni u kom slučaju ne odgovara energetska zavisnost EU od Rusije. Situaciju dodatno komplikuje činjenica da se trenutno 80 posto ruskog gasa namenjenog evropskim tržištima transportuje preko teritorije Ukrajine. Međutim, Rusi na sankcije uzvraćaju Evropi tamo gde je najviše boli – upravo u oblasti energetike. Isporuke gasa za određene zemlje su već smanjene za 15 do čak 45 posto, pa nas pored novog Hladnog rata očekuje i hladna zima. Razmere apsurda zapadnih sankcija i njihove pogubnosti najbolje se mogu videti na primeru najmlađe članice EU – Hrvatske. Zbog obustave izvoza voća u Rusiju, država mora da interveniše kako bi spasavala proizvođače koji imaju ogromnih problema sa viškovima. Strategija je sledeća – država će od sopstvenih sredstava otkupljivati voće od seljaka, a zatim ih poklanjati učenicima osnovnih i srednjih škola u vidu voćnih obroka. Na taj način hrvatska vlada želi da očuva radna mesta u proizvodnji voća, ali će time samo dodatno opteretiti državni budžet i ogroman spoljni dug. Na taj način se plaća dodvoravanje Vašingtonu i Briselu, a iz toga bi Srbija trebala da izvuče određene pouke. Po ko zna koji put u istoriji ujedinjena Evropa Vašingtonu služi samo kao moneta za potkusurivanje i sredstvo za obračun sa vekovnim neprijateljem broj jedan.

Šta bi se dogodilo strateškom preorijentacijom Ukrajine? 

Objašnjenje zašto Rusija neće “izgubiti” Ukrajinu na prvi pogled deluje krajnje pojednostavljeno, ali je istinito – jer ne sme da je izgubi. Ukoliko bi se to dogodilo, atlantističke baze u Donjecku ili Harkovu bi postale realnost, Moskva bi postala neodbranjiva od američkih dalekometnih projektila jer ruski protivraketni potencijal jednostavno ne bi imao vremena da reaguje, a obruč strateškog obuzdavanja Kremlja bi pored pribaltičkih i nekih centralnoazijskih država dobio svoje jasnije obrise. Volfovicova doktrina bi takvim razvojem situacije na terenu dobila svoj puni smisao i zamah, a vašingtonski jastrebovi krila da još snažnije i samouverenije jurišaju ka svom “cilju svih ciljeva” – stavljanju kompletne evroazijske kopnene mase pod svoj geostrateški kišobran i pretvaranju Rusije u silu regionalnog karaktera. Zato je politička bitka za Kijev bitka za Evroaziju i slobodan svet, a ona vojna za Donjeck ili Mariupolj je savremeni Staljingrad. Pored vitalnih geostrateških razloga, gubitkom Ukrajine i njenim nepovratnim prelaskom u atlantistički tabor bila bi poslata razočaravajuća poruka svim potencijalnim saveznicima Moskve u svetu. Jer ukoliko Rusija ne može da zaštiti svoje sunarodnike u neposrednom susedstvu, kakvu vrstu podrške mogu očekivati Srbija, Argentina ili Venecuela?

"Bosansko proleće" kao uvod u "bošnjačku jesen"?

Naizgled bezazleni protest radnika propalih tuzlanskih fabrika tako karakterističan za postsocijalističke ekonomije u tranziciji pre nekoliko meseci pretvorio se u opšti haos i anarhiju na ulicama Tuzle. Iz ovog nekada industrijskog centra nasilni protesti su se širili gradovima Federacije BiH, sve do kulminacije u danu kada su gorele zgrade kantonalnih vlada u Sarajevu, Tuzli, Zenici, Mostaru, i državne institucije u mnogim manjim mestima. Regionalni i svetski mediji su, kako to obično biva, u glas preneli izlazak naroda na ulice nekih bosanskohercegovačkih gradova, a taj događaj su okarakterisali kao “socijalni bunt”, “opravdano nezadovoljstvo građana BiH” postojećom socio - ekonomskom situacijom, a kao osnovni uzrok takvog “događanja naroda” na ulicama gradova Federacije BiH mediji su navodili nefunkcionalnost institucija sistema. Za precizno i pouzdano tumačenje ovako krupnih političkih događaja neophodna je izvesna vremenska distanca. Predstojeći oktobarski opšti izbori u BiH podsetiće uspavanu srpsku javnost koja je po dobrom starom običaju brzo zaboravila proteste u gradovima Federacije BiH početkom proleća, njihove glavne aktere i ciljeve. Šta je bio pravi cilj protesta u gradovima Federacije BiH, i kome su oni u interesu? Da li je priroda tih protesta zaista socio – ekonomska ili je nešto drugo po sredi? Šta možemo da očekujemo u neposrednoj budućnosti, već u finišu izborne kampanje i neposredno nakon izbora?

Bosansko ili bošnjačko proleće?

Svi relevantni svetski i regionalni mediji početkom proleća preneli su slike sa ulica Federacije BiH na kojima razularena masa u rušilačkom pohodu uništava sopstvene gradove i državne institucije, i ispostavlja navodne zahteve političarima i državnim institucijama. Iako su NVO sektor finansiran od strane zapadnih centara moći, sarajevska intelektualna elita i političari u Federaciji BiH ove proteste nazivali socijalnim buntom i opravdanim revoltom naroda zbog očajne ekonomske situacije u kojoj se godinama nalazi BiH, istina je sasvim drugačija. Nije sporno da je dobar deo građana gradova Federacije BiH izašao na ulice bez skrivenih namera, tražeći prava za koja smatraju da im pripadaju. Međutim, masovni protesti se nikada ne događaju spontano. Najpre miran protest i koškanje sa policijom veštački brzo je prerastao u pravi rat na ulicama gradova čitave Federacije BiH. Neobičnom brzinom i intenzitetom pojavile su se čitave organizovane grupe sa precizno formulisanim zahtevima, pripremljenim transparentima, zastavama i ostalom pratećom ikonografijom karakterističnom za ovakve događaje, i već viđenom u drugim zemljama.

U protestima su učestvovale najraznolikije grupe građana, najčešće

Da li je pokušaj "proleća naroda" u BiH uvertira za jesen?

sa suprotstavljenim ideološkim i vrednosnim stavovima, kao i različitim ciljevima u svojim programima. Okosnicu protesta činile su organizacije “Antidejton grupa”, “Koalicija prvi mart”, “Pokret za Republiku BiH”, kao i mnoge druge organizacije i neformalne grupe građana slične ideološke orijentacije.  Pažljivim posmatračima nisu promakli transparenti koje su nosili demonstranti, poput onog “ukinimo kantone i entitete”, “za jedinstvenu BiH”, “Republika BiH”, “ukinimo Dejton” i njima slični. Ovi transparenti samo govore u prilog političkoj suštini navodnih socijalnih protesta. Ako pritom imamo u vidu da su neki od članova ovih organizacija na listama kandidata različitih stranaka u Federaciji BiH za predstojeće izbore, jasna je nit koja povezuje organizatore ovih protesta, njihove ciljeve, ali i događaje koji će neminovno uslediti, možda već na jesen.

A ciljevi su jasni. U skladu sa strategijom, bilo je pokušaja da bošnjačko proleće postane bosansko, odnosno da se nametne Republici Srpskoj. Zanemarljivo male grupe ljudi su se okupljale u većim gradovima RS, poput Banje Luke i Bijeljine, iskazujući “solidarnost” sa protestima u FBiH. Srećom, pametnom reakcijom vlasti u Banjoj Luci i tradicionalno visoko razvijenoj političkoj svesti srpskog naroda u RS ovakav scenario je sprečen.  U RS naravno postoje mnogobrojni problemi koji opterećuju vlast, ali i prosečnog građanina u tom entitetu, ali je narod srećom na vreme shvatio suštinu i svrhu destabilizacije koja im se nameće spolja. Kako se tako nešto nije dogodilo a ovakav plan je doživeo potpuni fijasko, sigurno će se pribeći drugim sredstvima kada za to dođe vreme. A čini se da su predstojeći izbori idealno vreme za destabilizaciju i “kreativni haos” koji atlantisti tako uspešno stvaraju širom sveta u sferama svog neposrednog interesa.

Građanski nemiri – najbolji izvozni “proizvod” Vašingtona

Svi protesti koje neko organizuje moraju da imaju nekoliko važnih elemenata – povod, odnosno okidač, organizacije koje će na terenu izneti najveći teret narodnog bunta, medije koji će svojim izveštajima doprineti dramatizaciji događaja i usmeriti javno mnjenje da razmišlja u određenom pravcu, cilj koji se želi postići, kao i ljude koji će dati na masovnosti i važnosti protestima.

Za povod je izabran protest radnika tuzlanskih fabrika, koji je

Politički nemiri instruisani spolja - sarajevske ulice

dolivanjem ulja na vatru podstaknut širom Federacije BiH. Protesti koji su izazvani na teritoriji Federacije BiH su brižljivo organizovani sa samo jednom svrhom – da se “preliju” i u drugi entitet – Republiku Srpsku. Na taj način bi bošnjački unitarističko - islamistički krugovi pred delom međunarodne zajednice imali veoma jasan argument za tvrdnju da je BiH u celosti nefunkcionalna državna tvorevina, a da se ključ nefunkcionalnosti i kočnica čitave BiH na putu njenog ekonomskog razvoja i opšteg prosperiteta nalazi u Dejtonskom mirovnom sporazumu, i samim tim i Ustavu BiH koji je njegov integralni deo. Time bi se, pritiscima i ucenama, otvorila vrata za radikalne promene ovog ključnog dokumenta za krhki mir u BiH. Osnovna svrha je uvođenje Republike Srpske u vrtlog nestabilnosti, sa krajnjim ciljem drastičnog smanjivanja njenih institucionalnih kapaciteta, i samim tim njeno instaliranje u novi unitaristički okvir BiH po zamisli pokojnog Alije Izetbegovića i njegovih aktuelnih sledbenika. “Puzeća” unitarizacija BiH u prethodne gotovo dve decenije nije dala opiljiviijih rezultata, Federacija BiH je sve glomaznija, sve nefunkcionalnija i veoma blizu bankrota, pa su atlantistički geopolitički stratezi i njihovi izvršioci na terenu posegnuli za brutalnijim i direktnijim sredstvima ne bi li “disciplinovali” rukovodstvo Republike Srpske i ostvarili više ciljeva jednim potezom. U tome su, zahvaljujući sposobnosti zvanične Banje Luke i beskompromisnom stavu naroda, doživeli potpuni fijasko. 

Najslabija karika u kreiranim “događanjima naroda” u BiH su nosioci protesta. Fudbalski navijači i sarajevski besposličari u ulozi zagovornika ustavnih reformi, građani dojučerašnjeg izetbegovićevog kalifata i baštinici ideologije islamske deklaracije u ulozi boraca za građanska prava malo kom racionalnom posmatraču deluju uverljivo u svojim nastojanjima. Predvodnici protesta, a sada i kandidati za najvažnije političke funkcije u Federaciji BiH, ističu se u neodmerenim izjavama usmerenim ka srpskom narodu i Republici Srpskoj, i na taj način samo dodatno ojačavaju prethodni utisak.

Ključnu ulogu u pokušaju “bosanskog proleća” su, kao i uvek, odigrali mediji  - televizija i internet. Na društvenim mrežama su veoma brzo formirane neformalne grupe sa koordinatorima kako bi na taj način pozivale ljude i obaveštavale o događanjima na terenu i planovima za dalje delovanje, a protesti sun a većini bosanskohercegovačkih i regionalnih televizijskih kanala bili udarna vest. Primer za dobar medijski spin i njegovo korišćenje u političke i geostrateške svrhe je katarska televizijska mreža „Al Jazeera“. “Al Jazeera” veoma retko suštinski menja svoj dnevni televizijski program. Međutim, kada su se događali incidenti na demonstracijama u BiH, gotovo celodnevni program je bio posvećen isključivo dešavanjima na ulicama gradova FBiH, sa vanrednim vestima, posebnim emisijama sa precizno odabranim analitičarima – naravno, u skladu sa ideološkom matricom pomenutog medijskog giganta. Precizno kreiranim medijskim manipulacijama na ovoj, ali i drugim televizijama koje rade u interesu sarajevskih unitarista publika je trebala da stekne utisak da su na delu socijalni protesti građana protiv nefunkcionalnog sistema, i da se što veći broj građana privuče da im se pridruži. U tome se u najvećoj meri i uspelo.

Da li je BiH poseban slučaj kada je u pitanju ovakav vid nametanja željene “političke realnosti” spolja? U scenariju koji se u BiH pripremao i priprema za nas ne bi smele da postoje nikakve ozbiljnije nepoznanice. Dovoljno je prisetiti se kako su se poslednjih godina i po kojoj uigranoj matrici odigravali protesti na svim svetskim meridijanima. Svako od “proleća naroda” i “obojenih revolucija” je imala svoj cilj i precizno odabranu metodologiju. Ne postoji nijedan razlog zbog čega bi trebalo smatrati da je BiH sui generis slučaj. Dobro instruisani protesti su samo sredstvo kako bi se postigao konačan cilj – drastično smanjenje nadležnosti RS i njeno pretvaranje u praznu ljušturu bez ikakvih nadležnosti. “Bosansko proleće” u režiji Brisela i Vašingtona nije prošlo, ali nas gotovo sigurno očekuje burna “bosanska jesen”. 

Šta se može očekivati pred izbore i nakon njih?

Stvari su veoma jasne – atlantisti imaju ciljeve koji se ne menjaju decenijama, neki i vekovima. Menjaju se samo metodi njihovog ostvarenja, u zavisnosti od trenutnih okolnosti. Kreirani i pažljivo izvedeni haos početkom proleća na čitavoj teritoriji BiH doživeo je potpuni fijasko. Rušilački pohod je počeo i završio se isključivo u gradovima Federacije BiH, dok u Republici Srpskoj ovaj instruirani pokušaj “obojene revolucije” nije imao nikakvog efekta. S obzirom na činjenicu da je planirani scenario “bosanskog proleća”doživeo potpuni neuspeh, a pritisci koji se permanentno vrše na rukovodstvo RS da pristane na smanjenje kapaciteta tog entiteta ne daju nikakav rezultat, verovatno će se pristupiti nešto drugačijoj taktici.

Verovatan scenario je sledeći – sva istraživanja javnog mnjenja pre

Cilj je ukinuti RS i utopiti je u unitarnu BiH

izbora fingirano će ukazivati na izborni poraz aktuelnog političkog rukovodstva RS. Imajući u vidu činjenicu da je realno očekivati da će ta politička opcija odneti pobedu, moguć je scenario po kome će se nadležni optužiti za izbornu krađu. Takav razvoj događaja otvara mnoge mogućnosti – ponovno izazivanje građanskih nemira, ovoga puta i na teritoriji RS, sa istim ciljem, zatim intervenciju međunarodnog faktora putem Kancelarije visokog predstavnika, a u ime navodne narušenosti demokratskog kapaciteta institucija u BiH itd. Ukoliko se destabilizirajući faktor odluči za nešto mekšu varijantu, moguće je da se na sve raspoložive načine oteža formiranje vlasti na svim nivoima, u šta bi neminovno bila uključena i Republika Srpska. Takav ublaženi scenario trebao bi po ko zna koji put da pokaže da je BiH nefunkcionalna država, a da razlog njene nefunkcionalnosti navodno leži u nekooperativnosti zvanične Banje Luke. Zatim bi se Bonskim ovlašćenjima, neformalnim pritiscima i sličnim metodama pokušalo ostvarenje zacrtanih ciljeva.

Već dovoljno komplesknu situaciju u BiH dodatno komplikuju dešavanja na globalnoj političkoj pozornici. Geostrateško odmeravanje snaga na globalnom nivou između ključnih aktera globalnog poretka i zaoštravanje ukrajinske krize samo dodatno mogu dati na važnosti poziciji BiH na Balkanu i dešavanjima unutar nje. Veoma je važno da RS kao i Srbija u što je moguće većoj meri ostane izvan “odmeravanja mišića” dve najveće svetske sile. Ukrajinski scenario u protektoratu kakav je BiH nije realan, ali nas bolno iskustvo bosanskog lonca uči da uvek moramo biti na oprezu.

Mir na “staklenim nogama” i nepredvidiva budućnost

Analitičarima balkanskih političkih i istorijskih odnosa mnoge stvari u Bosni i Hercegovini nisu jasne, i ova zemlja na najrazličitijim poljima predstavlja svojevrstan društveno – politički eksperiment i poligon za potkusurivanje interesa planetarnih moćnika. Jedno je, međutim, sigurno – slučajnosti u krupnim političkim dešavanjima nema, a narod se nikada ne “događa” sam. Neke manje važne društvene pojave mogu nastati spontano i “izniknuti” iz određenih kratkoročnih društvenih pojava, ali se napadi na državne institucije, paljenje, rušenje i uništavanje sa jasno vidljivim ciljem uvek događaju koordinisano, sa jasnim nalogodavcima, logistikom i krajnjim ciljevima. Uvid u “proleća naroda” čiji smo svedoci prethodnih godina, u kojima su socijalni nemiri naizgled nastali spontano, a zatim neuobičajeno efikasno prerasli u krvave sukobe sa policijom, alternativne oblike vlade, a negde i u građanske ratove sa desetinama hiljada žrtava, znatno olakšava izvođenje zaključaka o dešavanjima u “bosanskom loncu”. Kada se idealističke “ružičaste naočare” skinu, stvari postaju kristalno jasne. Nije važan „gladan i obespravljen narod“, ratni veterani tzv. ARBiH, niti pljačkaške privatizacije socijalističkih giganata, već krupni geopolitički interesi koje određeni zapadni faktori imaju na ovim prostorima, a to je pre svega slabljenje srpskog faktora na Balkanu i dalja dezintegracija njegovih teritorija. Srpski faktor nikada nije dovoljno slab dok god postoji u bilo kom obliku - to je misao koja je uvek na umu atlantističkim stratezima i njihovim neposrednim izvršiocima na prostorima istočno od Trsta i zapadno od Đerdapa. U skladu sa takvim iskustvima, ne treba imati ni najmanju iluziju da će oni kojima je rušenje integriteta RS na pameti i na jesen posegnuti za ovakvim ili čak i radikalnijim sredstvima.

Imena ulica u Beogradu - ogledalo naše neopredeljenosti

Iako na prvi pogled ne tako važno pitanje, imena ulica u gradovima neke zemlje govore mnogo o zemlji, njenim građanima, istoriji, tradiciji i njenom aktuelnom političkom i strateškom opredeljenju. Kada prolazite ulicama nekog grada i posmatrate table sa nazivima ulica, stičete određenu predstavu o gradu i državi u kojoj se nalazite. U opštem rasulu i svakodnevnoj nadljudskoj borbi za egzistenciju koja nas okružuje, na naizgled trivijalna pitanja poput naziva ulica uopšte ne obraćamo pažnju. Naš izrazito megalomanski mentalitet nam nalaže prevashodno bavljenje temama od globalnog značaja, dok u svom dvorištu ne vidimo dalje od nosa i živimo u uverenju da će neko drugi rešiti probleme umesto nas. Rezultat toga je opšta anarhija koja nas okružuje, a koja se najbolje može videti na primeru imena ulica u Beogradu. Svaka iole ozbiljna država vodi računa o nazivima ulica, trgova i institucija u svojim naseljenim mestima. Vodi li naša?

Nelogični nazivi ulica – metropola apsurda

Nazivi ulica u nekoj državi zavise od zvaničnog tumačenja istorije

Beograd - metropola apsurdne simbolike

koju je politička vlast usvojila kao validnu. Nečiji heroji za nekog drugog mogu biti najveći zločinci, dok su za nekoga  beznačajne i nedovoljno poznate istorijske ličnosti za nekog drugog od izuzetno velike važnosti, i u mnogo većoj meri zavređuju pažnju javnosti. U suprotnosti sa zdravim razumom i rasuđivanjem je činjenica da velike i važne beogradske ulice nose imena po stranim državnicima, imena nedefinisanih istorijskih događaja, komunističkih rukovodilaca najnižeg ranga, a da ulice za koje prosečan Beograđanin ne zna gde se nalaze nose imena gotovo u potpunosti zaboravljenih srpskih velikana i heroja kao što su Pavle Jurišić Šturm, Ivo Andrić ili recimo Milan Tepić. Nikakvim racionalnim argumentima nije moguće objasniti nazive ulica poput Baštovanske, činjenice da se jedna od najvažnijih ulica u Beogradu zove Beogradska, kao i činjenice da u glavnom gradu postoje dve ulice koje nose isti naziv – cara Dušana, uprkos nespornoj važnosti ove istorijske ličnosti. Nebrojeno je ulica koje nose naziv Nova, sa brojem koji bi ih razlikovao od mora istih (1. nova, 2. nova itd.), ulica koje nose nazive koje je teško precizno definisati, kao i imena koja kao da predstavljaju prosto popunjavanje naziva ulica, bez ikakvog prethodnog bavljenja tom tematikom, bez ikakvog reda i racionalnog pristupa.

U čitavom tom ludilu i anarhiji najapsurdnije deluju nazivi ulica u beogradskom naselju Borča. U ovom naselju u beogradskoj opštini Palilula čak deset ulica nosi naziv Sutjeska (Sutjeska 1,2,3 itd.), dve ulice nose naziv Partizanski blok, a jedan stambeni blok takođe nosi naziv Sutjeska. Ostatkom naselja ubedljivo dominiraju nazivi ulica po partizanskim divizijama, lokacijama partizanskih pobeda u Drugom svetskom ratu, pa se čak dešava i da se nazivi u istom naselju ponavljaju. Borčanski nazivi ulica su bez sumnje knjiški primer našeg nemara, aljkavosti, nedoslednosti i potpune nezainteresovanosti za sopstveno životno okruženje. Borča je verovatno ekstreman primer, međutim, ni drugi delovi našeg grada ne zaostaju u kolektivnoj nezainteresovanosti i nemaru u pogledu naziva ulica. Na teritoriji grada Beograda se nalazi približno 7500 ulica, dok približno 220 ulica u gradu uopšte nema naziv. Dakle, pored činjenice da dobar deo beogradskih ulica ima potpuno besmislene i neprilagođene nazive, imamo čak 220 ulica kojima nismo u stanju da damo ime godinama. Kakvo opravdanje može postojati za tako nešto?

Ideološka šarolikost – od komunizma do evrofanatizma

Ideološka šarolikost i odsustvo bazičnog političkog konsenzusa su oduvek odlikovali srpsko društvo. Nazivi ulica u našem glavnom gradu su gotovo udžbenički primer takve prakse. Nazivi ulica se kreću od onih po komunističkim generalima, revolucionarima i partijskim aparatčicima, preko naziva po zapadnoevropskim i američkim političarima, nazivima iz predkomunističke istorije, sve do frapantnih naziva po ljudima koji su imali u najmanju ruku sporan odnos prema svemu što je srpsko i pravoslavno. Nakon Drugog svetskog rata i nakon 2000. godine nazivi beogradskih ulica su doživeli najdrastičnije promene. Promene su dolazile u trenucima najvećih ideoloških previranja, odnosno raskida sa monarhističkom srpskom tradicijom, kao i raskida sa komunistima i njihovim ideološkim naslednicima.

Tako se nakon bar formalnog raskida sa komunizmom nekadašnji Bulevar revolucije sada zove Bulevar kralja Aleksandra, ulica Maršala Tita je najpre nosila naziv Srpskih vladara, a sada se zove Kralja Milana, nekadašnja ulica Lole Ribara je sada Svetogorska, ulica 7. jula je sada Kralja Petra, Slobodana Penezića Krcuna je sada Savska, Bulevar JNA je postao Bulevar oslobođenja itd. Primeri promena naziva su mnogobrojni. Neupućena osoba primer čestih promena naziva ulica u našem gradu može videti u

Svi nazivi sadašnje Svetogorske

Svetogorskoj ulici, gde postoji tabla sa pređašnjim nazivima te ulice. Ova ulica u strogom centru Beograda je od 1872. godine do danas čak sedam puta menjala svoj naziv, a ovo je treći put u istoriji da se ta ulica zove Svetogorska. Ova tabla ne predstavlja samo puku informaciju o pređašnjim nazivima ulica, već je svojevrstan vremeplov i svedok koji treba da nas svakodnevno podseća kroz kakva je sve turbulentna dešavanja prošao naš narod u prethodnom veku.

Uprkos mnogobrojnim promenama naziva ulica tokom prethodne dve decenije, nebrojeno ulica u našem glavnom gradu i dalje nosi nazive nasleđene iz doba komunističkog režima. Čak i oni koji su promenjeni, promenjeni su u skladu sa prozapadnom orijentacijom postpetooktobarske političke elite, bez mnogo reda, strategije i istorijske opravdanosti. Verovatno najbolji primer za to je davanje imena ulice po tragično nastradalom premijeru Đinđiću. Kakav god stav imali o liku i delu Zorana Đinđića, potrebno je da prođe izvesno vreme kako bi se do kraja rasvetlila istorijska uloga ličnosti takvog kalibra i procenila zasluga za nazivanje ulice po njemu. Međutim, tadašnja vlast je bez mnogo razmišljanja ovoj važnoj novobeogradskoj ulici dala novo ime. Koliko je to bilo pametno i opravdano saznaćemo u budućnosti.

Komunistički režim je u istoriju otišao pre dve i po decenije. Nasledili su ga “umiveni” komunisti kojima godinama nije smetala petokraka na državnim institucijama, pa se od njih nije ni očekivalo da se bave nazivima ulica kao nečim važnim za grad i državu. Međutim, od 2000. godine na vlasti je elita od koje se, između ostalog, očekivalo da napravi diskontinuitet sa totalitarnom prošlošću. Za to što se, makar na simboličkoj ravni, to do danas nije u potpunosti dogodilo, nema opravdanja. Nemogućnost da se nazivi ulica nastali na ideološkim krilima države koja ne postoji već dve i po decenije može se pripisati samo potpunoj nezainteresovanosti građana, političkih elita, ali i potpunoj neodgovornosti. Pored navedenih faktora, srpske vlasti su prethodnih godina više radile na navodnom “pomirenju u regionu” nego na preciznom definisanju istorijskih događaja utemeljenom u realnosti. Kada se nismo jasno odredili prema svojoj prošlosti, nije nikakvo čudo što nemamo ni približnu predstavu gde ćemo biti u budućnosti.

Neizlečiva jugonostalgija na beogradskim zidovima

U bivšoj Jugoslaviji Beograd je služio kao teren za eksperimente

U Sarajevu je jugonostalgija zanemarljiva

nametnutog “bratstva i jedinstva”, i u njemu kao glavnom gradu zajedničke države sve je moralo da ima jugokomunistički predznak. Naravno, nisu zaobiđeni ni nazivi ulica. Odmah nakon rata i uspostavljanja nove vlasti, u Beogradu je počelo sveobuhvatno redefinisanje istorije grada i naziva njegovih ulica. Politički i ideološki nepodobni nazivi ulica su menjani, a davana su imena koja su se poklapala sa ideološkim parametrima nove silom uspostavljene vlasti. Gotovo da ne postoji iole značajnije mesto, geografski pojam ili region na prostorima bivše SFRJ čije se ime nije našlo na tablama sa nazivima beogradskih ulica. Tako su sa prostora Hrvatske svoje nazive ulica dobili recimo Zagreb, Osijek, Dubrovnik, Pazin, Plitvice, Varaždin, Hrvatska, Istra, Dalmacija, Velebit itd, sa prostora Slovenije Ljubljana, Maribor, Bled, Pohorje itd, sa prostora Makedonije Ohrid, Bitolj, Štip, Gostivar itd, sa prostora BiH Sarajevo, Mostar, Vareš itd, a sa prostora Crne Gore Cetinje, Mojkovac, Kolašin, Durmitor, Žabljak, Nikšić itd. Moglo bi se tako nabrajati u nedogled. Pored naziva po geografskim pojmovima sa prostora bivše države naš grad odlikuju i nebrojeni nazivi ulica po umetnicima, političarima, ili na bilo koji način zaslužnim građanima sa prostora bivše zajedničke države. Tako Beograd poseduje ulice Marina Držića, Otokara Keršovanija, Josipa Slavenskog, Augusta Cesarca, Luja Adamiča, Matije Gupca, Goce Delčeva, Husein kapetana Gradaščevića itd.

U uporednoj praksi među “bivšom braćom” takve primere nećete naći, ili ćete ih naći veoma retko. I ne samo da takvih primera nema, već se ulice otvoreno nazivaju po ljudima ili oružanim formacijama koje su se “proslavile“ zločinima nad svojim srpskim komšijama. Gotovo svi nazivi ulica koji imaju srpski predznak promenjena su već ranih devedesetih godina u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, dok reciprocitet u određenoj meri postoji u Makedoniji i Crnoj Gori. Te novonastale države su jasno definisale svoj pravac i u skladu sa njim deluju na svim poljima, pa i na simboličkom. Tako se, na primer, nekadašnja ulica Vase Miskina u Sarajevu danas zove Ferhadija, nekadašnja Dobrovoljačka je sada Hamdije Kreševljakovića, dok nekadašnja Beogradska ulica u Osijeku sada nosi naziv kardinala Alojzija Stepinca. Ovo su samo neki u moru primera promena naziva ulica po novousvojenoj ideološkoj matrici. Kod nas je situacija suprotna, naravno, na našu štetu. Iz Jugoslavije smo izašli pre više od dvadeset godina, ali ona iz naših umova i kolektivnog sećanja izgleda nikako da izađe. Pored svakodnevnih životnih primera koji to potvrđuju, nemi svedok su nazivi ulica. Ruku na srce, dosta naziva je već promenjeno, ali nas i dalje sa zidova svakodnevno “posmatraju” Omladinske brigade, partizanske divizije, Dalmatinske, Crnogorske, Makedonske, Hrvatske itd. Ovakvoj realnosti se mogu uputiti dva kratka i logična pitanja – zbog čega i dokle?

Nazivi ulica po imenima srpskih neprijatelja

Naziva beogradskih ulica po onima koji su radili protivno interesima srpskog naroda je mnogo. Naredni primeri će samo ukazati do koje mere ide naše samoponiženje, i do koje mere smo bili spremni na ustupke zarad nametnutog lažnog “bratstva i jedinstva”.

Luj Adamič je bio američki rimokatolički levičar slovenačkog

Negirao genocid u NDH - Luj Adamič

porekla. Istakao se po tome što je tokom Drugog svetskog rata reagovao na prve novinske tekstove koji su skretali pažnju na genocid nad Srbima u NDH, i to tako što je masovne zločine nad onima koji nisu rimokatolici negirao. To je činio na različite načine – drastičnim umanjivanjem broja stradalih, dokazivanjem da rimokatolička crkva nije umešana u ustaške zločine, kao i nazivanjem realnog izveštavanja o zločinima antikatoličkom propagandom. Ova najblaže rečeno kontroverzna istorijska ličnost ima svoju ulicu na Novom Beogradu. Ime ulici su dali komunisti, a nijedna vlast u prethodne dve i po decenije nije našla za shodno da preispita ovaj naziv, niti građane Beograda zanima ko je nepoznat čovek po kome se zove velika prestonička ulica.

Drugi primer je nekadašnji naziv jedne dedinjske ulice po hrvatskom političaru Stjepanu Radiću. Radić je našoj javnosti poznata istorijska ličnost iz jasnih razloga. Ono što, međutim, nije jasno jeste činjenica da se ulica u elitnom beogradskom kvartu zove po čoveku koji je uporno radio na razbijanju Kraljevine Jugoslavije, i velikom srbofobu. Ovaj naziv je tokom sukoba devedesetih godina prošlog veka promenjen i sada se ta ulica zove Heroja Milana Tepića. Pozitivan primer je nazivanje ulice po čoveku koji je nesebično dao život za svoju zemlju, međutim, problem predstavlja činjenica da sporednija ulica od ove u našem gradu teško da postoji. Takođe, iako pozitivna, ovakva promena predstavlja svojevrsnu paradigmu naše surove realnosti, u kojoj preko noći podobni i poželjni postaju nepodobni, a nazive dobijaju do tada u potpunosti neafirmisane istorijske ličnosti.

U našem kolektivnom neznanju i nezainteresovanosti čak ni ovakve sramne pojave nisu isključene. Nisam siguran šta je potrebno da se dogodi da počnemo da se informišemo o svom okruženju i da svako u skladu sa svojim mogućnostima stane na kraj ovakvom sramnom prekrajanju istorije na simboličkoj ravni koje se svakodnevno odvija pred našim očima.

Simbolika srpske tragedije  - budućnost?

Umesto da odražavaju našu kulturu, tradiciju i prebogatu istoriju, imena ulica služe za podsmeh i ideološko  - dnevnopolitičko potkusurivanje neznalica i politikanata u državnim organima. Kada volja i postoji, nema ko da je sprovede jer komisiju za imenovanje ulica i trgova čine uglavnom nestručni i nezainteresovani ljudi. A nama običnim smrtnicima samo preostaje da kroz prozore automobila ili autobusa posmatramo kako pored nas promiču apsurdni, nezasluženi, pa i skandalozni nazivi ulica.  Ako se vratimo na početak teksta i zaključak da stranac u našem gradu na osnovu naziva ulica stiče određenu predstavu o nama, postavlja se pitanje kakvu predstavu neko može da stekne o ovoj zemlji i njenom narodu u opštoj anarhiji i ludilu koje nas okružuje? Činjenica da u Beogradu postoje nebrojeni nazivi ulica po komunističkim rukovodiocima, gradovima u susednim državama i neprijateljima srpskog naroda, a ne postoje ulice žrtava NDH, žrtava genocida nad Srbima, žrtava Racije 1942. i mnogih drugih, predstavljaju našu kolektivnu sramotu. Svaka vlast pred izbore ne propusti da spomene da će u slučaju njihovog dolaska na vlast građani odlučivati o imenima ulica. Ostaje nada da će obećanje nekada biti ispunjeno, jer promene naziva ulica ne koštaju puno, a na kulturnom, simboličkom, urbanističkom, istorijskom i političkom nivou imaju veoma veliki značaj. A kada nismo svesni značaja daleko važnijih pitanja, ne čudi što smo i na simboličkoj ravni gotovo u potpunosti poraženi.