Republika Srpska - "genocidna tvorevina" ili garant opstanka Srba u Bosni i Hercegovini?

Prošla je dvadeset i jedna godina od kada su 9. januara 1992. godine udareni temelji Republike Srpske. Srpska je nastala kao odgovor na sumanutu politiku tadašnjeg režima u Sarajevu koji je imao viziju islamske Bosne i Hercegovine u srcu Evrope, a Srbe video kao ključni remetilački faktor koga se po svaku cenu treba rešiti. Iako nastala u najtežim okolnostima po srpski narod nakon Drugog svetskog rata ona je opstala i sledi sopstveni put razvoja. Tokom prethodne dve decenije prešla je težak put i suočavala se sa najrazličitijim izazovima, pritiscima koji su dolazili iz Vašingtona, Brisela i Sarajeva, ali je uvek uspevala da odoli i ostane to što jeste – garant opstanka Srba zapadno od Drine.

Republika Srpska - pijemont Srpstva

Osnova politike tadašnjeg režima Alije Izetbegovića i njegove Stranke demokratske akcije (SDA) sadržana je u takozvanoj Islamskoj deklaraciji – dokumentu koji je postavio ideološke temelje nezavisne države Bosne i Hercegovine utemeljene isključivo na islamskim vrednostima u srcu Evrope. Srećom, ovaj plan nametanja nekog državnog okvira pod islamskom kapom nije uspeo, ali se nažalost završio najvećim oružanim sukobom u Evropi nakon Drugog svetskog rata. Sukob u kome je poginulo gotovo 100.000 ljudi, Srba, Bošnjaka i Hrvata je trajao gotovo 4 godine i plamteo je u svim delovima Bosne i Hercegovine. Bošnjačka politička elita ovaj sukob naziva „agresijom na BiH“, a to dovoljno govori o njihovoj elementarnoj političkoj kulturi i o elementarnom nepoznavanju izuzetno oštrih kvalifikacija koje koriste zarad sticanja jeftinih političkih poena. Njihovi političari bi mogli svojim građanima da objasne na koji tačno način građani njihove države mogu da izvrše agresiju na sopstvenu zemlju. Elementarna logika nije na odmet, posebno kada se govori o ovako važnim i kompleksnim temama.

U istoriji srpskog naroda i Odbrambeno-otadžbinskog rata ostaće upamćena herojska akcija Vojske Republike Srpske – operacija „Koridor života“ kada je nakon smrti 12 beba u Banjoj Luci usled nedostatka kiseonika srpska vojska krenula u snažnu ofanzivu, i na taj način blistavom pobedom spojila zapadni i istočni deo Republike Srpske. Zahvaljujući ovoj velikoj pobedi srpske vojske RS danas postoji. Srbija od Srpske može da nauči na koji način se obeležavaju blistave pobede srpske vojske, na koji način biti dostojanstven u porazima, i kako se neguju tekovine odbrambeno otadžbinskog rata. Naša je sramota što u Srbiji nigde nema nijednog spomenika koji bi ukazao na bar nekog od 20.000 palih boraca za opstanak srpstva zapadno od Drine. U Republici Srpskoj svako selo ima takav spomenik, o gradovima ne treba trošiti reči. Ova činjenica govori neke stvari o nama Srbima iz Srbije, svidelo nam se to ili ne.

Garant opstanka srpskog naroda zapadno od Drine

Ko je konačni pobednik u bilo kom ratu najpreciznije se određuje na osnovu toga ko je ostvario svoj cilj. Bošnjačka politička elita je pokušala silom da ostvari ono što nije uspela demokratskim putem, onako kako se to radi u civilizovanom svetu. U tome na sreću nije uspela, a kako to obično biva u međunarodnim odnosima, kada nepravda postane zakon, otpor je naša dužnost. Pobedili smo u ratu, potpisali Dejtonski sporazum koji je nekim ekstremnim krugovima i danas trn u oku, i ostvarili cilj da imamo svoj entitet i svoje mesto pod suncem na tim prostorima. Na nama je da tu najvažniju tekovinu Odbrambeno – otadžbinskog rata sačuvamo i unapredimo na dobrobit svih njenih građana. Nažalost, onima kojima je Dejtonski mirovni sporazum nekada bio ključni oslonac, danas ga napadaju i žele nametanje novog ustavnog okvira koji bi Republiku Srpsku doveo do tačke gde bi ona postala slovo na papiru.

Kada su Bošnjaci uvideli da ne mogu ništa silom protiv činjenice postojanja Republike Srpske unutar BiH, svojski su se trudili da je napadnu na dva osnovna “fronta”. Prvi napad polazi od teorije da je Republika Srpska nastala na genocidu i kao takva nema nikakav legitimitet ni pravo na postojanje. Kada se određeni narod ili teritorija kvalifikuju kao genocidni, pretpostavlja se da neko ko to izgovara zna šta ta kvalifikacija predstavlja. Bojim se da u slučaju određenih političkih krugova iz Sarajeva nije tako, s obzirom na činjenicu da bi u tom slučaju Federacija BiH ostala bez političkog rukovodstva kome bi se sudilo za genocid, ali ne pred političkim sudovima poput Haškog tribunala, već po principima međunarodnog prava i po slovu Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida – zločina nad zločinima. Drugi napad je umereniji i ima za svrhu da prethodnu monstruoznu tvrdnju uvije u oblande demokratije i pravne države, pa se fokusira na to da Republika Srpska navodno koči politički sistem BiH u njegovoj funkcionalnosti i na njenom putu ka Evropskoj Uniji. Istina je sasvim drugačija – BiH u njenim nastojanjima koči to što je posle teritorije Kosova i Metohije najveća baza islamista u regionu, to što je na ivici bankrota, kao i što se polovina građana te države ne oseća tako, upravo zaslugom najvećeg konstitutivnog naroda. Drugi argument je utemeljen na direktnoj kritici osnove Dejtonskog sporazuma, kojim je Republika Srpska utemeljena kao entitet sa nadležnostima nalik državi. Bošnjacima to naravno smeta, ali potpuno odsustvo racionalnog rasuđivanja kod njihove političke elite se vidi upravo na ovom primeru. Naime, oni kritikuju srž Dejtonskog sporazuma koji ih je u ratu spasio totalnog poraza i sačuvao im barem naznake državnosti. Činjenično je stanje da je politički sistem BiH isuviše komplikovan čak i za nas koji se bavimo političkom naukom. Njegova komplikovana federalna struktura, glomazne institucije i ekstremno komplikovane procedure nisu u skladu sa današnjim vremenom, ali to ne treba koristiti u dnevnopolitičke svrhe za obračun sa drugim konstitutivnim narodom.

O važnoj geopolitičkoj ulozi Republike Srpske najbolje svedoči izjava jednog političara iz nama susedne države, takođe veoma uključene u ključanje u „bosanskom loncu“ devedesetih godina prošlog veka. Oni malobrojni koji nisu zaboravni sećaju se pretnje bivšeg hrvatskog predsednika Stjepana Mesića vojnom intervencijom hrvatske vojske i presecanjem Koridora na njegovom najužem delu, koji je Vojska Republike Srpske oslobodila u herojskoj akciji. Moramo imati u vidu da to nije Mesićev lični stav niti do kraja stav hrvatskog političkog vrha, već je preko Mesića Vašington i njegovi vojno-politički saveznici žele da stave do znanja vlastima u Banjoj Luci da paze šta rade. To dovoljno govori o važnosti teritorije RS, a najviše srpske Posavine i istočne Hercegovine i u širim razmerama od našeg regiona. U RS je srpski faktor veoma jak, nacionalni i verski identitet je važniji u određivanju nečijeg opšteg identiteta nego bilo gde na teritorijama na kojima žive Srbi, a teritorija gusto naseljena našim narodom se nalazi na recimo manje od 100 kilometara od Zagreba, isto toliko od Jadranskog mora, a samo 200 kilometara od Italije. To su za početak brojevi koji bodu oko svakom geopolitičkom analitičaru, i to je jedan od faktora koji predstavljaju smetnju našim geopolitičkim neprijateljima.

Složena federalna struktura BiH

Rat je završen potpisivanjem Dejtonskog mirovnog sporazuma krajem 1995. godine, pod pritiskom stranog faktora, kako to uvek biva na našim prostorima. Dejtonski sporazum je u svom temelju bio na štetu Srba, jer je Republici Srpskoj pripalo daleko manje teritorija i nadležnosti od onih koje je imala u realnom stanju na terenu pre početka pregovora. Holbruk je na Srbe, Bošnjake i Hrvate vršio pritisak koristeći se tehnikom “štapa i šargarepe”, odnosno nudeći konkretne ustupke određenim stranama, a ukoliko one ne bi pristale, primenjujući vojnu silu. Ne treba naglašavati da se sila odnosila isključivo na Srbe, pa tu možemo izdvojiti operaciju “Namerna sila” koja je za cilj imala uništenje srpskih položaja u okolini Sarajeva i operaciju “Mrtvo oko” koja je za cilj imala uništenje celokupnog proitvvazdušnog potencijala Vojske Republike Srpske. Silom stvorena situacija na terenu formalizovana je u Dejtonu, koji i danas služi kao ustavni okvir za BiH.

Poslednjih par godina sve su glasniji zahtevi za hrvatskim entitetom u BiH, i oni se pojačavaju shodno približavanju datuma pristupanja Hrvatske Evropskoj Uniji. Hrvati u BiH se suočavaju sa posledicama pogrešnih odluka svog političkog rukovodstva devedesetih godina. Ulazak u federaciju sa Bošnjacima koja je formirana pod američkim pritiskom očigledno nije bio pametan potez, posebno ne nakon krvoprolića koje je nastalo u gradu Mostaru i uopšte u tom delu zapadne Hercegovine. Hrvatska težnja za posebnim entitetom je ipak potpuno legitimna, ali tom pitanju vlasti u Republici Srpskoj trebaju da pristupe veoma oprezno. Najpre treba tražiti od političkih predstavnika Hrvata u BiH da preciziraju šta oni konkretno podrazumevaju pod teritorijom koju bi obuhvatio njihov novi entitet i kakve bi on nadležnosti imao. Shodno tome treba formirati naš stav po tom pitanju i eventualno podržati ovu težnju Hrvata u BiH, jer nama ne nanosi nikakvu štetu, a može imati višestruku korist.

Gubljenje dodira sa realnošću od koga sve više pati bošnjačka politička elita se najjasnije vidi na primeru pozivanja građana srpske nacionalnosti da navijaju za reprezentacije BiH u svim sportovima umesto za reprezentaciju Srbije. Nekome ko nije upućen u događanja na našim prostorima može biti nelogično da million i po građana jedne male države navija protiv sopstvene reprezentacije. Međutim, nijedan mentalno zdrav Srbin ne bi navijao za reprezentaciju čija najveća navijačka grupa “BH fanaticos” peva pesmu u kojoj se nalazi stih “...gazi sve četnike...”, a ponosi se obeležjima istih onih koji su bacali srpsku decu kroz prozore, a žene silovali po logorima. Kada određeni ekstremni bošnjački krugovi promene odnos prema svetu oko sebe, onda će verovatno Srbi iz Republike Srpske razmisliti da pored Srbije navijaju i za BiH koju će tek tada u potpunosti smatrati svojom zemljom. Država kojoj je međunarodna zajednica morala da izmisli zastavu i himnu jer svoje nema i ne može da dogovori, država u kojoj se preko medija sa nacionalnom frekvencijom svakodnevno bljuje patološka mržnja prema svojim susedima druge veroispovesti i nacionalnosti, država u kojoj osvedočeni ratni zločinci slobodno šetaju gradovima i bave se politikom, bojim se da nema svetlu budućnost, ako je uopšte ii ma. U takvim okolnostima nije lako živeti, a zvanični Beograd uvek mora podržati Srbe u Republici Srpskoj u njihovim željama i nastojanjima, želeli oni da žive unutar unitarne BiH ili da imaju svoju nezavisnu državu. Tu za jednu iole ozbiljnu državu ne sme biti kalkulacija.

Nikada nije bilo lako biti Srbin sa one strane Drine i Dunava, ali je srpski narod i u najtežim istorijskim momentima nalazio snage i rešenja da preživi i opstane u nemogućim okolnostima. Ono što se ni po koju cenu ne sme dopustiti je da se Republici Srpskoj nadležnosti oduzmu do te mere da ona postane prazna ljuštura bez ikakve funkcije i mrtvo slovo na papiru. Kako vreme odmiče a Srpska jača ona će sve više biti predmet napada i različitih dobro poznatih konstrukcija koje dolaze kako iz bošnjačkog nacionalnog korpusa, tako i iz drugih centara moći kojima dobrobit i prosperitet srpskog naroda ma gde on živeo nikako nije u interesu. Srpske zemlje neprijatelj može da ponese samo onoliko koliko mu blata ostane na cipelama. Za komunikaciju i dogovor sa prijateljima i komšijama smo uvek otvoreni. Dvadeset godina bastion si srpstva, srećan Ti rođendan Republiko Srpska!

Ko nam gradi most na Adi?

Most na Adi u Beogradu koji spaja novobeogradsku stranu Save sa Čukaričkom padinom je infrastrukturni projekat koji je izazvao ubedljivo najviše pažnje u našoj zemlji od petooktobarskih promena. Ne bez razloga. Postoji niz nelogičnosti u ovom projektu koje ga prate još od probijanja prvih probnih šipova na čukaričkoj strani. Tema mosta na Adi je posebno dobila na aktuelnosti u javnosti poslednjih meseci kada se sve više raspravlja o potrebi preslikavanja republičke koalicije na nivo glavnog grada. Problem ovog mosta se postavlja kao jedna od ključnih tačaka kritike aktuelne gradske vlasti i gradonačelnika Dragana Đilasa. Da li su ove kritike gradske opozicije i velikog broja nezadovoljnih građana usmerene ka gradskoj upravi opravdane?

Iza impozantnog izgleda kriju se brojne afere

Za početak, da li ste se nekada zapitali ko je izvođač radova na mostu u našem gradu? Ovaj izuzetno važan i veliki posao gradske vlasti poverile su najvećoj slovenačkoj građevinskoj kompaniji “Slovenija ceste, tehnika” i austrijskoj kompaniji “POR”. Tu ne bi bilo ničeg čudnog da je našoj javnosti poznat podatak da se vlasnik i direktor tog nekadašnjeg preduzeća ne nalazi u pritvoru u Sloveniji i da mu se ne sudi zbog korupcije. Ovo “nekadašnje preduzeće” nije bio lapsus, jer se preduzeće SCT iz Ljubljane slobodno može nazvati takvim. Naime, ono se već više od godinu dana nalazi u stečaju, a njegovi radnici na slovenačkom Birou rada. Glavni osumnjičeni je direktor i vlasnik ovog preduzeća, Ivan Zidar. I ne samo to. U Sloveniji je veoma poznata afera simboličnog naziva “Čista lopata” iz 2008. godine, u kojoj su pomenute firme učestvovale u protivzakonitim poslovima, gradeći vile, bazene i slične luksuzne objekte političarima i tajkunima, materijalima koji su namenjeni za izgradnju državnih projekata. Afera je bila veoma medijski propraćena – slovenački građani su imali prilike da vide filmska hapšenja ljudi koji su od gradonačelnika Beograda dobili poverenje da posle više decenija grade most u našem gradu. Poznati su i primeri gde su radovi ponovo otpočinjani na ranije otvorenim deonicama autoputeva u Sloveniji zbog nekvalitetno odrađenog posla, na inače veoma kvalitetnim autoputevima u toj državi. Jedan od izvođača radova na novom mostu je i “Vegrad” iz Velenja. Direktorka tog preduzeća Hilda Tovšak je takođe učestvovala u različitim protivzakonitim radnjama i osuđena je na četrnaestomesečnu zatvorsku kaznu. Poslove na pristupnim saobraćajnicama je nakon stečaja SCT-a preuzela kompanija “Primorje” iz Ajdovščine, čiji je direktor Dušan Černigoj takođe na optuženičkoj klupi zbog nameštanja tendera. Postavlja se pitanje kako je moguće da preduzećea koja su u stečaju, sa direktorima koji se nalaze u zatvoru zbog malverzacija mogu da budu izabrana kao idealan partner za ovako krupan infrastrukturni projekat u glavnom gradu jedne zemlje? Ovo svakako nisu reference za ponos kada neko želi da učestvuje u projektu ovakve vrste i veličine.

Cena mosta se drastično povećavala u toku gradnje

Verovatno najbitnije pitanje i ujedno pitanje koje zanima najveći deo naših sugrađana jeste koliko košta naš novi most? To niko sa sigurnošću ne može da kaže. Gradski čelnici izlaze u javnost sa različitim podacima pri svakom svom pojavljivanju u medijima, i svaki put je ta cifra sve veća i veća. U javnost se izlazi sa ciframa od 300 miliona evra pa do čak preko 500 miliona, a započelo se sa ciframa koje su se kretale oko nešto više od 100 miliona evra. Gradonačelnik ima običaj da naglasi kako se cena mosta koju iznosi u javnost odnosi na sam most bez pristupnih saobraćajnica. Postavlja se logično pitanje da li most može da ispunjava svoju funkciju bez kompletnih pristupnih saobraćajnica, i šta gradonačelnik konkretno misli da postigne polovičnim informacijama sa kojima istupa u javnost?

Impozantni most Mijo u Francuskoj je jeftiniji od našeg

Važnije pitanje od jeftinih politikantskih trikova gradonačelnika je da li je nekoliko stotina miliona evra puno za jedan ovakav projekat? Prosudite sami na osnovu nekog od sledećih primera. Dobar primer je most Penobskot u američkoj saveznoj državi Mejn koji je izgrađen 2006. godine. Most je znatno viši od mosta na Adi (136 metara), nešto kraći (646 metara), i daleko skromnijeg izgleda, ali obavlja svrhu za koju je napravljen. Ovaj most košta 65 miliona evra, što znači da bi umesto mosta na Adi kakav sada imamo moglo da se napravi otprilike šest ovakvih mostova. Most Pumipun na Tajlandu je most koji se sastoji iz dva dela povezanih saobraćajnicom koja visi u vazduhu je otvoren u glavnom gradu Bangkoku 2006. godine, dugačak je 1284 metra, visok 173 metra, a košta 240 miliona evra. Dakle, za duplo manje novca su izgrađena dva mosta povezana komplikovanom saobraćajnicom, pred kojom “komplikovane” pristupne saobraćajnice sa obe strane reke Save u Beogradu izgledaju smešno. Treći primer koji želim da istaknem je most Baling preko istoimene reke u Kini. On je otvoren 2009. godine, dugačak je 2237 metara, visok čak 375 metara, a koštao je samo 173 miliona evra. Most Mijo u Francuskoj je izgrađen da bi premostio dolinu u unutrašnjosti te zemlje, dugačak je 2460 metara, visok 343 metra, ima čak sedam pilona, a košta 400 miliona evra. Čak i od ovakvog mega projekta je most na Adi u Beogradu višestruko skuplji. Ovakav pregled nekoliko objekata slične vrste u različitim zemljama sa različitim političkim i ekonomskim sistemima nas navodi da se zapitamo po čemu smo mi toliko posebni da je naš most i po nekoliko puta skuplji od objekata slične vrste u navedenim zemljama. A primera ima još. Podaci dodatno dobijaju na značaju kada se zna da je Beograd jedan od najsiromašnijih glavnih gladova Evrope i da se most privodi kraju u jeku svetske ekonomske krize.

Budući "Unutrašnji magistralni prsten" u Beogradu

Verovatno najveću nedoumicu po pitanju izgleda samog mosta kod Beograđana i njegovih gostiju izaziva vrh pilona. Kao što je svima poznato, vrh pilona je u obliku špica, što laičkom oku izgleda prilično čudno na ovakvoj vrsti građevine i izaziva simpatične asocijacije kod građana Beograda. Otkud takvo neobično rešenje? Odgovor se ne nalazi u zakonima graditeljstva kako bi mnogi građani logično pomislili, već u simbolici. Idejni tvorac je slovenački arhitekta Peter Gabrijelčič, koji je vrh pilona zamislio kao spomen čuvenom slovenačkom arhitekti Joži Plečniku. Naime, Plečnik je u svom nacrtu zgrade slovenačkog parlamenta iz 1947. godine imao u planu da krov parlamenta bude u obliku kupe. Ovaj plan nije ostvaren zbog nedostatka finansijskih sredstava, pa je arhitekta Gabrijelčič video projekat mosta na Adi u Beogradu kao priliku da na njemu ostavi traga u spomen svom slavnom kolegi. Za ovakvo rešenje koje se nekima sviđa a nekima ne ne možemo kriviti slovenački tim arhitekata predvođen Gabrijelčičem, već kritike moraju biti usmerene ka našoj gradskoj vlasti koja nije imala nikakve posebne zahteve po pitanju izgleda jednog ovako važnog objekta. Studija o izvodljivosti je bila urađena na brzinu, a gradskim čelnicima je bilo veoma važno da most što pre bude gotov zarad sticanja političkih poena, ne vodeći pritom računa o izgledu mosta koji im je izgleda bio potpuno nebitan.

Ovo su samo neke od činjenica vezanih za ovaj objekat nad kojima bi se valjalo ozbiljno zamisliti. Izgradnju mosta baš na tom delu toka reke Save kroz glavni grad gradske vlasti objašnjavaju činjenicom da će most predstavljati integralni deo unutrašnjeg magistralnog prstena glavnog grada, gde će sa budućim tunelom ispod Topčiderskog brda činiti zajedničku saobraćajnu celinu. U samu svrsishodnost mosta kao i njegov položaj u infrastrukturi grada ne ulazim jer nisam kompetentan da komentarišem tako nešto. To ostavljam saobraćajnim i građevinskim stručnjacima. Postoje kritike da je most nedovoljno funkcionalan zbog svog položaja, da je bilo nepotrebno i preskupo praviti most sa samo jednim nosećim stubom na toj dužini, da je previše širok i zbog toga drastično skuplji, da nije adekvatno uklopljen u postojeću infrastrukturu sa topčiderske strane i slično. Međutim, nijedan građanin Beograda ne može osporiti olakšanje koje je most doneo u saobraćaju glavnog grada od kada je otvoren. Takođe, mostu se ne može osporiti atraktivnost i utisak koji ostavlja na Beograđane i turiste koji posećuju naš grad. Oni koji ne prihvataju bilo kakvu kritiku na račun ovog velikog projekta veoma često optužuju kritičare da su protiv izgradnje mosta na Savi u Beogradu. Postavlja se pitanje ko je protiv izgradnje mosta u glavnom gradu? Sasvim sigurno nijedan razuman i dobronameran građanin Beograda. Ali neophodnost mosta nam ne zabranjuje da preispitamo sve mogućnosti koje su mogle biti primenjene, da tražim objašnjenja za određena rešenja, da znamo izvore finansiranja, da znamo da li je bilo neophodno graditi ovako atraktivan most u očajnoj ekonomskoj situaciji u kojoj se nalazimo, niti da pitamo koliko će i zašto takav most koštati Beograđane.

Srbi u Sarajevu - istorija jedne tragedije

Malo koji prostor u svetskim okvirima ima istorijsku konstantu turbulentnih i tragičnih dešavanja kao što ima Balkan. Prostor na kome srpski narod vekovima živi uvek se nalazio na istorijskoj vetrometini i gotovo uvek u samom središtu važnih međunarodnih zbivanja na evropskom kontinentu. Na ovim prostorima ukrštali su se interesi velikih svetskih i evropskih sila tokom proteklih vekova. U takvim okolnostima država Srbija i naš narod na čitavom prostoru koji naseljava bili su prinuđeni da opstaju u različitim okolnostima i sa promenljivom srećom, ali uvek su plaćali ogromnu cenu svog geopolitičkog položaja. U ratovima koji su proistekli iz raspada socijalističke Jugoslavije mnogo je primera tragičnih ljudskih sudbina, stradanja ljudi svih vera i nacionalnosti, razaranja čitavih gradova, regija, pa i čitavih država. Ali malo koji grad na prostoru bivše zajedničke države je u toj meri bio u centru pažnje domaće i svetske javnosti, i malo koji grad je u toj meri stradao kao što je stradalo Sarajevo. Naravno, u epicentru svih ovih tužnih dešavanja nalazio se srpski narod, koji je pre rata u BiH činio značajan udeo u stanovništvu ovog grada. Danas se njegovo prisustvo u delu grada koji je pripao Federaciji BiH nažalost meri promilima.

Predistorija

Osvajački pohodi Osmanlijske imperije preko Balkana na zapad nisu zaobišli ni Bosnu i Hercegovinu. Nakon pada srpske Despotovine pod tursku vlast, Osmanlije su pokorile i Kraljevinu Bosnu 1463. godine, a Hercegovinu 1482. u vreme kada je osmanlijski vladar bio Mehmed II Osvajač. Pad Bosne i Hercegovine pod Turke presudno je odlučilo veliko nezadovoljstvo bosanskih seljaka. Konačan pad Bosne i Hercegovine pod tursku vlast u potpunosti je odredio sudbinu ovih prostora i uslovljavao dalje istorijske događaje na Balkanu sve do današnjeg dana. Tokom vekova vladavine nehrišćanskog zavojevača domaće hrišćansko  stanovništvo je nasilno prevođeno u islam, ili je dobrovoljno prihvatalo novu religiju u zamenu za privilegije nedostupne nemuslimanskom življu. Ova društvena pojava je naročito bila pristna u vremenu kada je Osmanlijska imperija bila na vrhuncu svoje moći i bila pred prodiranjem u samo srce Evrope, krajem 17. veka. Austrougarska je okupirala Bosnu i Hercegovinu 1878, a anektirala 1908. godine. Tada ovi prostori po prvi put u značajnijoj meri osećaju centralnoevropski uticaj, i samim tim znatan posredan uticaj katoličke crkve. Svi nabrojani kulturni uplivi – slovensko-pravoslavni, osmanlijski i centralnoevropski katolički presudno su uticali na sudbine ljudi na ovom prostoru. Upravo ovi identiteti stvoriće kasnijih decenija i vekova šaroliku etničku strukturu koja će nažalost biti izvor svih zala na ovom podneblju. Sarajevo se kao najveći grad u Bosni u potpunosti uklapalo u ovu istorijsku sliku.

Grad na Miljacki - grad duge istorije

Po prvi put u svojoj istoriji Sarajevo postaje poznato u čitavom svetu na Vidovdan 1914. godine. U ovom gradu je izvršen atentat na austrijskog nadvojvodu Franca Ferdinanda, što je poslužilo kao povod za dugo planirani napad Austro-Ugarske na Srbiju i uništenje njene državnosti i samim tim njenih pretenzija prema okolnim teritorijama naseljenim Srbima. Odmah nakon ubistva nadvojovode otpočinju napadi na Srbe i njihovu imovinu u Sarajevu i širom Bosne i Hercegovine. Nedugo zatim kreću dobro poznati događaji Prvog svetskog rata, iz koga Srbija izlazi na pobedničkoj strani. Nakon Velikog rata pobednica Srbija presudno utiče na formiranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u čiji sastav ulazi i Bosna i Hercegovina. Prema poslednjem popisu Kraljevine SHS 1931. godine Sarajevo je imalo sledeći etnički sastav – od 78.173 stanovnika muslimana je bilo 29.649, pravoslavnih 18.630, a rimokatolika 21.372. Broj stanovnika pravoslavne i muslimanske veroispovesti se dakle nije dramatično razlikovao kao što će to biti slučaj kasnijih godina.

Drugi svetski rat je na površinu istorijskih zbivanja izbacio zločinačku tvorevinu NDH. Težnja za ostvarenjem „tisućljetnog sna“ i formiranjem dugo sanjane velike Hrvatske države koja bi se prostirala do Drine dovela je NDH na prostor Bosne i Hercegovine i Sarajeva. Upravo u Sarajevu je 3. septembra 1941. formirana po zlu poznata ustaška formacija „Crna legija“, koja će do kraja rata sejati smrt širom jugoslovenskih prostora, a posebno u Bosni i Hercegovini. U toku sukoba Sarajevo postaje jedan od najvažnijih centara delovanja partizanskog pokreta otpora. Prema bošnjačkim izvorima, u ratu za oslobođenje zemlje poginuo je 10.961 građanin Sarajeva. Velika većina poginulih su pali kao žrtve ustaškog fašističkog terora. Najveći deo čine Jevreji – njih 7.092 koji su uglavnom deportovani u ustaške logore smrti, zatim Srbi – 1.427, 412 Bošnjaka, 106 Hrvata i nekoliko desetina ostalih. Iz priloženih podataka lako možemo videti da se u Sarajevu najpre radilo na „konačnom rešenju“ jevrejskog pitanja od strane ustaške vlasti, dok su Srbi u najvećoj meri učestvovali u oslobađanju Sarajeva od okupatora. Upečatljivo mali broj nastradalih muslimana objašnjava činjenica da su oni u velikoj meri sarađivali sa okupatorom i borili se na njegovoj strani u ustaškoj SS „Handžar“ diviziji, u srpskom narodu poznatijoj kao „fesaroši“. Kao nagrada za lojalnost okupatorskoj vlasti muslimanskom stanovništvu najčešće je sledovala oduzeta srpska i jevrejska imovina – stanovi, zanatske radionice, prodavnice itd. Tokom Drugog svetskog rata stradalo je nešto manje od dva procenta ukupnog srpskog stanovništva u gradu.

Po oslobođenju zemlje nova vlast je pristupila „politički korektnom“ viđenju istorijskih događaja, u svetlu novonastalog „bratstva i jedinstva“. U takvim okolnostima bilo je opasno govoriti o zločinima činjenim nad Srbima ratnih godina. Nakon rata Sarajevo započinje posleratnu obnovu u SR BiH predvođenu novim komunističkim rukovodstvom. Poput ostalih gradova u bivšoj državi Sarajevo se ubrzano razvija i industrijalizuje, a Bosna i Hercegovina postaje svojevrsni "melting pot" stvoren forsiranjem novostvorenog jugoslovenskog identiteta u odnosu na pređašnje nacionalne ili verske. Sarajevo u tom periodu postaje veoma moderan evropski grad, dobija Univerzitet, a broj stanovnika se po prvi put povećava preko 400.000. U periodu od Drugog svetskog rata do tragičnog kraja Jugoslavije broj Srba u Sarajevu se gotovo neprekidno povećavao, s obzirom na centralnu političku, obrazovnu i industrijsku ulogu ovog grada u SR Bosni i Hercegovini. Time se srpski nacionalni korpus u ovom gradu delimično oporavio od stradanja pod ustaškim nožem u Drugom svetskom ratu. Zenit svog uspeha i popularnosti ovaj grad doživljava 1984. godine kada su u njemu na spektakularan način organizovane XIV Zimske olimpijske igre, kada je glavni grad tada socijalističke republike Bosne i Hercegovine zasijao punim sjajem. Nažalost, neće dugo vremena proći nakon ovog blistavog događaja a da Sarajevo ponovo ne zauzme naslovne strane svih svetskih novina, ovoga puta kao deo crne hronike.

Sarajevski pakao 1992-1995.

Odmah na početku krvavog građanskog rata Sarajevo je postala centralna tema svih medija u okruženju i Evropi. Logično je da je Sarajevo bilo epicentar početka sukoba s obzirom da je glavni i najveći grad BiH, sa veoma izraženom heterogenom nacionalnom strukturom. Situacija je postala zategnuta nakon prvog poznatog zločina koji se dogodio u tom gradu, kada je lokalni kriminalac Ramiz Delalić zvani „Ćelo“ pucao na srpsku svadbu i tom prilikom ubio svata Nikolu Gardovića. Srbi na taj događaj odgovaraju podizanjem barikada širom grada, kako bi se zaštitili od onoga što im se uveliko spremalo. Dok je situacija bila podnošljiva do te mere da se grad mogao slobodno napustiti, mnogi Srbi su spas potražili na teritoriji pod kontrolom srpskih snaga, u samoj Srbiji ili u nekoj od zapadnoevropskih zemalja. Od trenutka kada u Sarajevo postaje nemoguće ući i nemoguće iz njega izaći, na scenu stupaju ljudi koji su do početka rata bili samo lokalni kriminalci. Međutim, kako to obično biva, ratni vihor ih je izbacio na površinu i oni su u takvom nesrećnom okruženju preko noći postali gospodari života i smrti sarajevskih Srba. Pored pomenutog „Ćele“ po brutalnosti i iživljavanju nad srpskim civilima takođe se istakao Mušan Topalović zvani „Caco“. Okoreli kriminalac je postao poznat po tome što je sa pripadnicima svoje 10. brdske brigade 1. korpusa Armije Bosne i Hercegovine odvodio Srbe do jame Kazani na planini Trebević i tamo ih nemilosrdno likvidirao. Za njima nije zaostajao ni komandant vojne policije Armije BiH Ismet Bajramović, takođe poznat kao „Ćelo“. Vojna policija se istakla u hapšenjima i maltretiranjima lokalnih Srba tokom čitavog rata. Naravno, ove zločince pravda nikada nije stigla. Ramiz Delalić je ubijen 2007. godine u Sarajevu, Ismet Bajramović je izvršio samoubistvo 2008. godine u Sarajevu, dok je Mušan Topalović ubijen 1993. godine u oružanom obračunu. Pored kriminalaca gradom su gospodarile različite vrste paravojnih i parapolicijskih jedinica lojalnih Aliji Izetbegoviću, neretko direktno konkurišući jedne drugima, što je dovodilo do opšteg rasula, straha i panike čak i među Muslimanima. Do formiranja Armije BiH grad su kontrolisale jedinice Patriotske lige, čiji je komandant bio Sefer Halilović. Ova jedinica je bila najaktivnija u Sarajevu. Po zlodelima su se posebno istakli pripadnici jedinice „Crni labudovi“ koji su bili u sastvu Patriotske lige. Nakon uspostavljanja Armije BiH kontrolu nad gradom preuzima 1. korpus, čiji je komandant bio Mustafa Hajrulahović zvani „Talijan“. U zlostavljanju stanovnika nebošnjačkog porekla isticali su se i pripadnici MUP-a Sarajevo.

Napad na kolonu JNA u Dobrovoljačkoj

Nezahvalno je u ratnom vihoru izdvajati tragedije i odmeravati koja od njih je veća, jer je ugašen život svakog čoveka tragedija za sebe. Ali po odsustvu i trunke ljudskosti, po brutalnosti muslimanskih snaga i po broju žrtava, svakako se može izdvojiti slučaj napada na kolonu JNA u Dobrovoljačkoj ulici. Napad se dogodio 3. maja 1992. godine, tokom dogovorenog povlačenja jedinica JNA iz kasarne na Lukavici. Najpre se situacija u aprilu zakomplikovala do te mere da su pripadnici muslimanskih oružanih snaga napali minobacačkom i snajperskom vatrom komandu Četvrte armije JNA na Bistriku. Zatim su 2. maja izvršili brutalan napad na Dom JNA kada je opkoljeno 10 vojnika JNA koji su pružali otpor. Napad su sproveli pripadnici Zelenih beretki, paravojnih formacija Stranke demokratske akcije, pod komandom Jusufa Juke Prazine i Kerima Lučarevića zvanog „Doktor“, komandanta Vojne policije Armije BiH. 3. maja je između generala JNA Milutina Kukanjca i komandanta UNPROFOR-a Luisa Makenzija dogovrena razmena tada uhapšenog Alije Izetbegovića za vojnike i oficire zarobljene na Lukavici. Izetbegović je lično garantovao da će konvoj bezbedno napustiti kasarnu. Istine radi treba reći da je tom sastanku prisustvovao i današnji ministar spoljnih poslova BiH Zlatko Lagumdžija. Pokret je započeo oko 18 časova. U koloni se nalazilo četrdesetak vozila sa oko trista ljudi. Kada je kolona ušla u Dobrovoljačku ulicu, na nju je otvorena vatra iz svih raspoloživih sredstava – tromblonskim minama, streljačkim naoružanjem itd. One koje nisu uspeli da dotuku sa prozora i krovova, muslimanski vojnici su izvlačili iz vozila i hladnokrvno ubijali. Prema podacima MUP-a Republike Srpske u napadu Muslimana na kolonu u Dobrovoljačkoj živote je izgubilo 42 vojnika JNA, dok ih je 73 ranjeno, a 215 zarobljeno ili oteto. Naređenje za masakr golobradih vojnika koji su mahom bili na odsluženju vojnog roka izdao je zamenik komandanta Teritorijalne odbrane BiH Zaim Backović zvani „Zagi“. MUP Srbije je raspisao poternicu za 19 lica zbog ovog ratnog zločina, a od zvučnijih imena na njemu se nalaze već pomenuti Mustafa Hajrulahović, Zaim Backović, Sefer Halilović, Jovan Divjak, Haris Silajdžić i drugi. Neki od njih slobodno žive u Federaciji BiH, a neki se čak veoma uspešno bave politikom.

Krajnje je sporna priroda događaja na sarajevskoj pijaci Markale i u bivšoj ulici Vase Miskina. Naime, događaji na ovim lokacijama su zahvaljujući veoma uspešnom medijskom ratu postali poznati širom sveta, iako njihova priroda nije do kraja razjašnjena. Muslimanska strana tvrdi da su na tim lokacijama brutalno pobijeni njihovi civili granatama sa srpskih položaja. Međutim, ovakve tvrdnje su sporne u najmanju ruku. Na pijaci Markale su se dogodila dva masakra. Prvi se dogodio 5. februara 1994. godine kada je poginulo 68 ljudi a ranjeno 144. Drugi masakr se dogodio 28. avgusta 1995. kada je poginulo 37 ljudi, a ranjeno 90. Drugi napad je poslužio kao povod za vazdušne napade NATO-a na položaje Vojske Republike Srpske. Ovi napadi su rezultirali potpisivanjem Dejtonskog mirovnog sporazuma i označili kraj rata u Bosni i Hercegovini. Postoje dva viđenja ovog događaja. Prvo viđenje zastupa aktuelna vlast u Federaciji BiH, a to je da su ovaj zločin počinili pripadnici Vojske Republike Srpske ispalivši minobacačku granatu na nenaoružane civile. Ovakvo mišljenje deli i Haški tribunal. Nakon masakra na Markalama, zapadni mediji su ekspresno optužili srpsku stranu, što je samo po sebi bilo sumnjivo. Međutim, po mišljenju nezavisne komisije iz 1995. ne postoje jasni dokazi da li je granata ispaljena sa položaja VRS ili položaja Armije BiH, jer je prema istraživanjima bilo fizički moguće i jedno i drugo. Takođe, odmah nakon događaja je UNPROFOR u svom izveštaju objavio da je granata ispaljena sa muslimanskih položaja, a general Majkl Rouz je izjavio da se ne može sa sigurnošću tvrditi sa čijeg položaja je ispaljena granata. Srpski političari su okrivili muslimansku stranu misleći da je ona počinila stravičan zločin ispalivši granatu na sopstveni narod da bi okrivila srpsku stranu i time izazvala mešanje NATO saveza. Na osnovu pomenutih činjenica, specijalni izaslanik generalnog sekretara UN Jasuši Akaši je izjavio da je još uvek nejasno ko je počinio zločin na Markalama, tako da je prema istraživanjima UN ovaj slučaj ostao nerazjašnjen do kraja......U ulici Vase Miskina se dogodio sličan scenario. Minobacačka granata je 27. maja 1992. pala na civile koji su čekali u redu za hleb. Tada je poginulo 26, a ranjeno 108 ljudi. I u tom slučaju su muslimanske vlasti i javnost optužili srpsku stranu za masak, a srpska strana je negirala da je granata ispaljena sa njenih položaja. I ovaj slučaj je u široj međunarodnoj javnosti ostao maglovit. Ovakvi događaji, njihovo tumačenje i njihovo nerazjašnjavanje u tako osetljivoj sredini kakva je BiH doprinose dodatnim napetostima i nepoverenju između bivših zaraćenih strana.

Sarajevska "crvena linija" - a Srbi?

Ono što najubedljivije svedoči o stepenu stradanja srpskog naroda u Sarajevu i njegovoj okolini je činjenica da je u periodu od 1992. do 1995 godine u Sarajevu poginulo više Srba nego tokom Drugog svetskog rata, kada je Sarajevo bilo u sastavu ustaške zločinačke tvorevine NDH. Prema popisu stanovništva u BiH iz 1991. godine, u Sarajevu je živelo 157.526 stanovnika srpske nacionalnosti, što je iznosilo oko 30 procenata stanovnika ovog grada. Ako imamo u vidu da je prema Institutu za istraživanje srpskih stradanja u XX veku na teritoriji Sarajeva u toku rata ubijeno 8.504 stanovnika srpske nacionalnosti, dolazimo do frapantnog zaključka da je 5,4 posto ukupnog predratnog broja Sarajlija srpske nacionalnosti pobijeno, najčešće u kućama i stanovima, ali neretko i u logorima formiranim za tu svrhu na različitim mestima u gradu. 

Rat u Bosni i Hercegovini završen je potpisivanjem Dejtonskog mirovnog sporazuma kojim je predviđeno novo političko ustrojstvo BiH. Prema podacima Instituta za istraživanje srpskih stradanja u 20. veku na teritoriji BiH je stradalo oko 2,5 posto srpske populacije, dok je taj broj na području grada Sarajeva oko 5,4 posto, što dovoljno govori o značaju i razmerama tragedije srpskog naroda u glavnom gradu BiH. Tek po okončanju oružanog sukoba istina je polako isplivala na videlo. Prema podacima Komiteta za prikupljanje podataka o izvršenim zločinima protiv čovečnosti i međunarodnog prava u Sarajevu su tokom rata postojala 123 logora za osobe srpske nacionalnosti. Po brutalnosti su se izdvajali logor u Tarčinu, Viktor Bubanj, silosi, policijska stanica, pa čak i škole koje su preko noći pretvarane u mučilišta i stratišta za dojučerašnje komšije. Mnogi Srbi koji su izbegli hapšenja od strane muslimanskih paravojski, a bili prinuđeni da nastave da žive u Sarajevu, bili su izlagani maltretiranju i šikaniranju od strane svojih komšija Bošnjaka. Najčešće su maltretirani zbog svog porekla, zbog sumnje da im članovi porodice učestvuju u ratu na „agresorskoj“ strani, pa čak i zbog navodnog navođenja projektila vojske Republike Srpske na ciljeve muslimanske vojske. U tim vremenima je bila dovoljna jedna rečenica da sarajevski Srbin završi u pomenutim kazamatima.

Falsifikovanje istorije

Dobrovoljačka - Hamdije Kreševljakovića

Zločinci ili heroji?

Pokušaj da se srpskom narodu u BiH pripiše kolektivna krivica i karakter „genocidnog naroda“ i „agresora“ u građanskom ratu u BiH realizovan je suđenjima kompletnom ratnom političkom i vojnom vrhu Republike Srpske pred Međunarodnim tribunalom u Hagu. Do sada je veliki deo ratnog vođstva srpskog naroda u BiH osuđen na dugogodišnje zatvorske kazne. Među velikim brojem dela koja im se stavljaju na teret najčešće se nalazi i Sarajevo kao nezaobilazna tačka svih optužbi i konstrukcija upućenih na račun srpskog naroda u celini. Na taj način međunarodna javnost putem medija dobija potpuno pogrešnu sliku o ratnim događanjima u ovom gradu, serviranu kao brutalan agresorski čin bosanskih Srba na nebranjeni grad. Međutim, niko ko se detaljnije ne pozabavi ratnim događanjima u ovom gradu neće saznati da su u vreme najžešćih sukoba u i oko grada Sarajeva, u samom gradu potpunu vlast imale gorepomenute zloglasne jedinice lojalne Aliji Izetbegoviću, gospodari sudbina sarajevskih Srba ratnih godina. Mnoge Sarajlije srpske nacionalnosti koje su imale sreću da prežive pakao u kojem su se našli mogu svojim životnim pričama posvedočiti na koje su sve načine spašavali gole živote pred kamama muslimanskih fundamentalista i lokalnih kriminalaca. Veoma zanimljiva u čitavom spletu nesrećnih okolnosti u „bosanskom loncu“ je činjenica da je od početka rata u bošnjačkim političkim krugovima postojala podela na „dobre“ i „loše“ Srbe. Loši su, naravno, bili oni koji su stali u odbranu svog kućnog praga i stupili u redove Vojske Republike Srpske, a dobri oni koji su po volji pristalica Alije Izetbegovića okrenuli cevi prema sopstvenom narodu i pristupili Armiji Bosne i Hercegovine. U pohodima protiv sopstvenog naroda „proslavili“ su se pripadnici Prve slavne muslimanske brigade, ili kako su je Bošnjaci odmila zvali – „slavna pravoslavna“. Veliki broj njenih pripadnika srpske nacionalnosti poginuo je u borbama protiv sopstvenog naroda na brdu Žuči u okolini Sarajeva.

Nakon okončanja višegodišnjih sukoba, vlasti u Federaciji BiH pristupile su legitimizaciji postupaka sopstvene strane u ratu na različite načine – prikrivanjem evidentnih ratnih zločina počinjenih nad Srbima, medijskim spinovanjem i prekrajanjem činjenica koje evidentne ratne zločince oslobađaju bilo kakve krivice. Ključnu ulogu u oslobađanju zločinaca ima Sud BiH koji je mnogo puta do sada izazvao žustre polemike na relaciji Sarajevo – Banja Luka. Nezaobilazna tačka prekrajanja istorijskih činjenica i uticaja na sopstveno javno mnjenje je između ostalog praksa promena naziva ulica, toliko puta primenjivana u osamostaljenim republikama bivše Jugoslavije. Federalno Sarajevo u tome prednjači, pa je na primer nekadašnja ulica JNA sada ulica Zelenih beretki, nekadašnja Vase Miskina sada je Ferhadija, Nedeljka Čabrinovića je Na Varoši, a nekadašnja Obala Stepe Stepanovića sada nosi naziv Obala Kulina Bana. Iz priloženog možemo primetiti da gradska vlast u Sarajevu čini sve što je u njenoj moći da zatre svaku pomisao o predratnom postojanju bilo kog drugog naroda u istoriji grada Sarajeva i Bosne i Hercegovine osim muslimana Bošnjaka. I ne samo to, već se nazivi ulica često smišljeno daju po zločinačkim jedinicama Armije BiH ili MUP-a Sarajevo lojalnih bošnjačkoj vlasti, i to onih koji su ruke okrvavili krvlju srpskih civila. Naravno, tamošnja javnost za to ne zna ili ne želi da zna, a ove formacije su prema njihovim shvatanjima herojske i oslobodilačke, usmerene protiv „agresora“. Svakome ko se barem površno bavi međunarodnom politikom ostaje sasvim nejasno na koji način agresor može biti neko ko vekovima živi u državi koja je navodni predmet agresije. Napadi na imovinu Srpske pravoslavne crkve pre su pravilo nego izuzetak. Napadi na hram Preobraženja Gospodnjeg, od kojih se poslednji dogodio 31. decembra 2011. Godine, napadi na sveštenike i imovinu SPC, skrnavljenje pravoslavnog groblja u Sarajevu samo potkrepljuju tvrdnje političkih predstavnika Srba iz Republike Srpske da se sve čini da se Srbima onemogući normalan život u ovom gradu, a interno raseljenima ili izbeglima povratak.

Dejtonskim mirovnim sporazumom kojim je rat okončan ugovorena je linija razgraničenja novonastalih entiteta. Ova linija je dogovorena tako da Sarajevo deli na dva dela – grad Sarajevo koji pripada Federaciji BiH i Istočno Sarajevo koje pripada Republici Srpskoj. U ova dva dela grada formirane su paralelne insitucije, kako državne i opštinske, tako i obrazovne poput Univerziteta, čime ovaj grad nalikuje na ratom podeljeni Mostar. Dva dela istog grada se razvijaju praktično kao dva posebna grada, u različitim entitetima, sa različitim nazivima ulica i žive zasebnim životom. Jako je malo Srba koji žive u delu grada koji pripada Federaciji BiH, a treba reći da ni broj Bošnjaka koji žive u Istočnom Sarajevu nije mnogo veći.

Budućnost?

Dvadeset godina od početka rata i nepunih sedamnaest godina od Dejtonskog mirovnog sporazuma kojim je okončan troipogodišnji bosanskohercegovački pakao, u Sarajevu su i dalje prisutni duhovi rata. Na telu grada i dalje su otvorene rane u vidu ruševina koje služe kao opomena budućim generacijama i spomenik jednom suludom vremenu. Ekonomska situacija je loša, a podela na Istočno (srpsko) i „federalno“ Sarajevo je, reklo bi se, aktuelnija nego ikad. Pomaci u međuljudskim odnosima evidentno postoje, međutim, čini se da i najmanje iskre i političke poruke koje šalju zvanična Banja Luka, Sarajevo i Mostar doprinose dodatnom nepoverenju i učvršćivanju već dovoljno ušančenih stavova i predrasuda tri konstitutivna naroda jednih prema drugima. Kao najbolji primer za ovako nešto može poslužiti način na koji je u maju ove godine obeležen početak rata u BiH i Sarajevu od strane bošnjačkog političkog rukovodstva. Niko od pripadnika odlazeće vlasti u Srbiji se nije setio da pita da li 11.541 stolica koja predstavlja tzv. „Sarajevsku crvenu liniju“ i simbolizuje broj poginulih Sarajlija tokom rata obuhvata i najmanje 8.504 Srba zverski pobijenih od strane muslimanskih fundamentalista i lokalnih kriminalaca lojalnih bošnjačkoj vlasti u tom gradu, niti je ikom palo na pamet da konstatuje da se na srpskoj državnoj televiziji vest o početku „opsade Sarajeva“ nametnula kao važnija i da je sa daleko većom pažnjom propraćena nego godišnjica fašističkog bombardovanja sopstvenog glavnog grada 1941. godine. Dok god pravosudni organi ne izvedu krivce za ova zlodela pred lice pravde, iskrenog pomirenja i suživota u ovom gradu najverovatnije neće biti. Pogoršanju sveukupne atmosfere dodatno doprinose i izjave vodećih bošnjačkih političara povodom pomenutog datuma koji se čak usuđuju da Srbe porede sa fašistima i pripisuju im kolektivnu krivicu. Verovatno će tek u nekoj budućoj generaciji Sarajlija zaceliti duboke rane nastale u tragediji građanskog rata, a samim tim i stvoriti elementarne uslove za normalan suživot i međusobno poštovanje Srba, Bošnjaka i Hrvata u ovom gradu koji je nekada služio kao primer multietničnosti i tolerancije i daleko van granica bivše zajedničke države.