JMBG - realan problem ili novi korak ka unitarizaciji BiH?

Uvod

Nije se moglo naslutiti da će jedno trivijalno pitanje kakvo je izdavanje jedinstvenog matičnog broja građana novorođenim bebama izazvati takvu medijsku buku u čitavom regionu čiji je vrhunac blokada normalnog rada institucija Bosne i Hercegovine u Sarajevu i internacionalizacija ovog pitanja. Ali i to se dogodilo u zemlji čuda u kojoj Ustav i Zakoni znače manje od političke volje kvazielite koja je umislila da predstavlja i nekoga ko je nije izabrao. U takvoj zemlji je moguće da građani blokiraju svoje legitimne predstavnike u državnim institucijama kako bi ih na taj način naterali da “rade svoj posao”, odnosno da nameću protivustavne i protivzakonite odluke drugom entitetu. Nemogućnost izdavanja matičnih brojeva novorođenim bebama u Federaciji BiH poslednjih meseci kulminiralo je nemogućnošću roditelja jedne bolesne bebe da je odvedu na lečenje u Nemačku. Regionalne i svetske televizije su se utrkivale u tome ko će preneti više informacija sa demonstracija iz Sarajeva, a podršci demonstrantima su se pridružuju i javne ličnosti iz regiona – političari, muzičari, i naravno nezaobilazna beogradska grupa glumaca koja iz nekog samo njima znanog razloga obožava da se bavi politikom i to obavezno na štetu sopstvenog naroda, prava i pravde. Sveopšta histerija nastala zbog nesposobnosti i protivzakonitog delovanja federalnih vlasti kulminirala je tragičnom smrću bebe u Beogradu koja je sa roditeljima nekoliko sati čekala na granici usled nedostatka neophodnih dokumenata. Uprkos naporima beogradskih lekara da bebi spasu život i protivzakonite ali ljudske odluke granične policije da bebu i njene roditelje pusti u Srbiju bez dokumenata za prelazak granice, došlo je do kulminacije nezadovoljstva u Sarajevu.

O čemu se tačno radi?

Jedinstveni matični broj građana se sastoji od trinaest cifara koje

JMBG - od administrativnog do ključnog političkog pitanja

označavaju nekoliko bitnih elemenata. On sadrži dva broja koja čine datum rođenja, dva koja čine mesec rođenja, tri koja čine godinu rođenja, dva koja čine oznaku registracionog područja, tri koja čine oznaku pola i na kraju jedan kontrolni broj (struktura broja je DD-MM-GGG-RR-PPP-K). Problem zbog koga je trivijalno pitanje kakvo je  pitanje jedinstvenog matičnog broja postalo nezaobilazna tema u medijima prethodnih nedelja je broj koji označava registraciono područje (RR). Naime, političko rukovodstvo Republike Srpske želi da RS bude jedinstveno registraciono područje i da samim tim ima sopstveni registracioni broj. Sa druge strane, rukovodstvo drugog entiteta – Federacije Bih želi da čitavu Bosnu i Hercegovinu podeli na regije nezavisno od entitetske linije razdvajanja i suprotno Zakonu o lokalnoj samoupravi RS. Tako bi na primer deca rođena u Nevesinju u istočnoj Hercegovini bila registrovana u regiji grada Mostara, a deca rođena u Bijeljini u regiji Tuzle, iako su ova dva grada u drugom entitetu i nemaju nikave veze sa mestima u RS. Takođe, Bošnjaci žele da se registraciona područja kakva su oni zamislili poklapaju sa predratnim opštinama u BiH koje više ne postoje u tom obliku, kao i njihovim nazivima pre građanskog rata. Takve želje rukovodstva Federacije BiH su ne samo protivne svakoj zdravoj logici, već su i protivzakonite i protivustavne, ako Ustav i zakoni uopšte nešto i znače u toj državi. Cilj takvog definisanja registracionih područja je da se po matičnom broju ne zna da li je neko rođen u Federaciji BiH ili Republici Srpskoj, entitetima koji imaju ozbiljne elemente državnosti i čije je postojanje utemeljeno Ustavom Bosne i Hercegovine.

Na čijoj je strani pravo?

Pravo je ovoga puta, kao i mnogo puta ranije, na strani Republike Srpske. Postoji nekoliko tačaka na kojima se temelji čvrst stav rukovodstva u Banjoj Luci. Uporišne tačke njihovog stava su Ustav Bosne i Hercegovine koji je integralni deo Dejtonskog mirovnog sporazuma, zatim Ustav Republike Srpske, i na kraju Zakon o lokalnoj samoupravi Republike Srpske.

Ustavom Bosne i Hercegovine su nadležnosti centralne vlasti BiH u Sarajevu taksativno nabrojane. Član 3. stav 1. Ustava Bosne i Hercegovine kao nadležnosti institucija BiH navodi spoljnu politiku, spoljnotrgovinsku politiku, carinsku politiku, monetarnu politiku, finansiranje institucija BiH, pitanja imigracije, izbeglica i azila, kontrola vazdušnog saobraćaja, regulisanje međuentitetskog transporta, funkcionisanje zajedničkih međunarodnih komunikacija, i odnosi sa Interpolom i regulacija krivičnih propisa. Član 3. stav 3. Ustava BiH takođe predviđa da funkcije vlade koje nisu izričito nabrojane u Ustavu spadaju u nadležnost entiteta. Dodatne nadležnosti nivou centralne vlasti BiH se mogu preneti sa entitetskog nivoa samo u slučaju saglasnosti oba entiteta. Međutim, od stupanja na snagu Dejtonskog sporazuma do danas je broj nadležnosti BiH povećan sa nabrojanih 10  na 83, uz  pristanak RS ili bez njega, nametanjem od strane Kancelarije visokog predstavnika za BiH (OHR). Kao što se vidi iz priloženog, Ustav BiH ne predviđa nadležnost centralne vlasti da uredi oblast izdavanja ličnih dokumenata i samim tim jedinstvenog matičnog broja građana. Prema tome, Republika Srpska na to ne mora da pristane. Ustav Republike Srpske u članu 3. ponavlja kvalifikaciju iz Dejtonskog sporazuma da RS pripadaju sve državne funkcije i nadležnosti osim onih koji su Ustavom BiH izričito prenesene na njene institucije. U članu 5. se navodi na čemu se sve temelji ustavno uređenje RS, gde se između ostalog navodi i lokalna samouprava. U članu 68. se navodi šta RS “uređuje i obezbeđuje”, a  pod tačkom dva su navedeni odbrana i bezbednost. O bezbednosti kao i u svakoj državi brine Ministarstvo unutrašnjih poslova, koje se ujedno bavi i izdavanjem ličnih dokumenata, i samim tim i matičnih brojeva. Zakon o lokalnoj samoupravi Republike Srpske uređuje postojanje jedinica lokalne samouprave u RS, njihove nazive, teritoriju, način njihovog funkcionisanja, njihove poslove, organe, imovinu, finansiranje itd. U skladu sa zakonom se teritorije lokalnih samouprava u RS poklapaju sa entitetskom granicom. Takođe, neke opštine su nakon ili u toku građanskog rata promenile svoje nazive. Tako je recimo Skender Vakuf postao Kneževo, Bosanska Dubica je promenila naziv u Kozarska Dubica, a Jakeš u Vukosavlje. Bošnjaci žele da jedinstvenim matičnim brojem građana za čitavu BiH zanemare nove nazive opština u RS usvojenih u skladu sa Zakonom, predviđenu teritorijalnu organizaciju RS i na taj način izigraju i Zakon o lokalnoj samoupravi RS i Ustav RS kao najviši pravni akt srpskog entiteta u BiH.

Šta je krajnji cilj?

Da je ovakva akcija koja obuhvata brutalnu propagandu i javna

Pravi cilj sarajevskih protesta je unitarizacija BiH

okupljanja nastala samoinicijativno mogu da veruju samo potpuni politički laici i apsolutni nepoznavaoci prilika u BiH. Ona je precizno isplanirana i vođena od strane bošnjačkih političara i njihovih pomagača iz inostranstva. Iza navodne podrške bebama u BiH stoje nevladine organizacije koje se finansiraju iz inostranstva, u najvećoj meri od strane Sjedinjenih Američkih Država preko organizacije USAID. Najopasnije među organizacijama koje podržavaju ove proteste i zahteve za jedinstvenim JMBG-om za čitavu BiH su “Koalicija 1. mart” čiji je lider Emir Suljagić Republiku Srpsku uporedio sa Vermahtom i otvoreno pozvao na “oslobađanje okupiranih teritorija”, kao i “Antidejton grupa” i “Pokret za Republiku BiH” koje otvoreno pozivaju na rušenje ustavnog poretka BiH zasnovanog na Dejtonskom mirovnom sporazumu. Skupovima koji se već tradicionalno održavaju ispred zgrade institucija BiH u Sarajevu pridružili su se i mnogi dobronamerni ali neinformisani građani tog grada i drugih gradova u BiH koji ne znaju prave namere bošnjačkih političara. Cilj ovog “događanja naroda” u BiH je blokada institucija BiH čije se sedište nalazi u Sarajevu kako bi se srpski predstavnici otpužili za opstrukciju, kao i izazivanje intervencije međunarodnog faktora u BiH igranjem na kartu patnji građana Federacije BiH prouzrokovanih navodnom nemogućnošću ostvarivanja njihovih osnovnih prava. Tada bi kancelarija visokog predstavnika u BiH (OHR) oličena u Valentinu Incku preko tzv. bonskih ovlašćenja nametnula zakon kakav Bošnjaci žele. Donošenjem takvog zakona bi se načinio još jedan korak ka dodatnoj unitarizaciji BiH mimo Dejtonskih propisa, pozivanjem na nekakav samo bošnjacima znan “duh dejtona”. Pretnje i uvrede koje ovih dana stižu na račun Republike Srpske i njenog naroda od strane pomenutih organizacija i političara samo potvrđuju prave namere bošnjačkih političkih stranaka.

Šta i kako dalje?

Za one koji nisu dovoljno upućeni u dešavanja u susednoj državi poslednjih dvadesetak godina treba reći da se istorija u ovom slučaju ponavlja. Ništa novo nije u tome da bošnjačka samoproklamovana politička elita u Sarajevu teži da silom unitarizuje BiH i time je veoma uspešno vodi u raspad, što može imati nesagledive posledice po čitav region. Ništa novo nije ni u tome da su bošnjački političari u Sarajevu spremni da žrtvuju čak i sopstvene građane i da gaze po njihovim interesima zarad ostvarivanja sopstvenih političkih ciljeva. Oni Dejtonski mirovni sporazum posmatraju kao privremeno rešenje i nužno zlo, kao prepreku koju treba preskočiti na putu unitarne i krajnje centralizovane BiH koja bi počivala na islamskim načelima. To nas u Srbiji i Republici Srpskoj ne treba da zanima. Ukoliko žele matične brojeve za svoju decu neka donesu zakon na nivou Federacije BiH u skladu sa sopstvenim Ustavom i zakonima, ukoliko to ne žele neka se suoče sa posledicama. Republika Srpska ima sopstvene matične brojeve koji se izdaju u skladu sa zakonima i odlukama njenih organa državne uprave. Izvor problema je, ko i obično kada je u pitanju nefunkcionisanje institucija BiH, entitet Federacija BiH koji je potpuno neodrživ, sa nepotrebno glomaznim državnim aparatom, komplikovanim procedurama i pored toga, potpuno nerealnim i neodgovornim političarima. Zvanična Banja Luka u ovom slučaju ne sme da popusti ni za milimetar i dozvoli dalje rušenje njene ustavne pozicije. Ukoliko zakon kakav bošnjačke političke stranke žele bude po ko zna koji put nametnut tzv. bonskim ovlašćenjima, moraju se razmotriti druge mere kojima bi prava srpskog naroda u BiH mogla da budu zaštićena pre nego što bude prekasno.

Dokle Beograd može ovako?

Često u medijskim diskusijama u poslednje vreme možemo čuti od predstavnika političkih stranaka kako na vlasti tako i u opoziciji kako Beograd ne funkcioniše na zadovoljavajuć način, navode se propusti gradonačelnika Dragana Đilasa, kao i eventualne malverzacije počinjene tokom višegodišnjeg upravljanja gradom od strane Demokratske stranke i njenih koalicionih partnera. Očajno vođenje grada milioni Beograđana svakodnevno osećaju na svojoj koži, od onih koji se voze gradskim prevozom, do onih koji posmatraju totalni slom gradskih javnih preduzeća koja se urušavaju pred našim očima. Kakva je strategija primenjena u vođenju svih vitalnih sistema glavnog grada Srbije ukoliko takva strategija uopšte postoji, i u kom pravcu nas vodi aktuelna gradska vlast? Zašto smo došli u poziciju u kojoj se trenutno nalazimo i ko je za to odgovoran?

Most na Adi – najskuplji most u istoriji čovečanstva

Za mostove se često kaže da spajaju ljude. Onaj beogradski preko

Lep, ali preskup i upitne svrhe . most na Adi u Beogradu

Ade spaja Novi Beograd sa Čukaričkom padinom, ali po svemu sudeći itekako razdvaja beogradsku političku elitu i radi joj o glavi. Most je još uvek u izgradnji, a prouzrokovao je toliko problema da će verovatno u najvećoj meri doprineti debaklu Demokratske stranke na sledećim izborima u gradu Beogradu. Koliko most trenutno košta ne zna niko, a pogotovo niko ne zna koliko će koštati kad se završi, sa svim neophodnim pristupnim saobraćajnicama. Postoje mišljenja arhitekata i urbanista da je most nefunkcionalan, preskup i nepotreban. Među njima je i Branislav Jovin, arhitekta koji je projektovao Mostarsku petlju i pristupne saobraćajnice na mostu Gazela. Ovaj stručnjak most preko Ade naziva “urbanističkim promašajem i finansijskom jamom bez dna” i tvrdi da bez neophodnih pristupnih saobraćajnica i tunela ispod Topčiderskog brda koji bi povezao novi most sa Autokomandom most nema nikakvu svrhu i predstavlja hrpu gvožđa i betona bez suštinske funkcije. Da bi most imao svoju funkciju, njegov završetak sa ovim pratećim objektima prema proceni arhitekte Jovina koštao bi neverovatnih 2,4 milijarde evra. Da bi most imao svoju funkciju, potrebno je izgraditi ukupno 17 kilometara pristupnih saobraćajnica, uključujući i pomenuti tunel ispod Topčiderskog brda. Na taj način bi se most uklopio u takozvani unutrašnji magistralni prsten. Bez funkcionisanja unutrašnjeg magistralnog prstena i navedenih pristupnih saobraćajnica, most je prema mišljenju stručnjaka gotovo beskoristan. Konkurentski projekat mostu na Adi bio je projekat Metro Beograd, koji je predviđao izgradnju takozvanog metro mosta koji bi počinjao u Nemanjinoj ulici. Projekat je inicirao pokojni premijer Đinđić, a most bi koštao samo 50 miliona evra. Međutim, gradonačelnik Đilas je iz samo njemu znanih razloga odabrao projekat mosta na Adi i krenuo u njegovu realizaciju. Pokojna predsednica Saveta za borbu protiv korupcije Verica Barać tražila je pre 6 godina reviziju troškova mosta preko Ade, ali joj iz gradske uprave nisu dostavljeni dokumenti bez ikakvog obrazloženja. Ovaj primer svakako pokazuje ozbiljne nedostatke sa kojima se suočava sistem za borbu protiv korupcije u Srbiji, ali i nedostatak osećaja za bilo kakvu odgovornost gradske vlasti. Slučaj najvećeg infrastrukturnog projekta u Beogradu u poslednje dve decenije se uporno zataškava, ali se nadam da će se okolnosti veoma brzo promeniti i da ćemo saznati kakva je i čija računica bila izgradnja mosta preko reke Save baš na tom mestu i na taj način.

Gradski prevoz u Beogradu – savremeni sistem ili „treći svet“?

Svako ko se vozio gradskim prevozom u Beogradu zna da su našem

"Tramvajski patriotizam" gradonačelnika Beograda

gradu potrebni novi tramvaji. Novi tramvaji nisu kupovani decenijama, a jedine promene u tramvajskom voznom parku smo imali zahvaljujući donacijama grada Bazela. Taj problem je uvideo i gradonačelnik pa je raspisao tender za nabavku nekoliko desetina novih tramvaja. Tu ne bi bilo ništa sporno da se kao najbolja ponuda  nije pojavio zagrebački Končar. Na ovom primeru je gradonačelnik rešio da iskaže svoj kvazipatriotizam, pa je odlučio da hrvatski ponuđač nipošto ne sme pobediti na tenderu, uprkos boljoj ponudi i većoj koristi koju je grad od tog posla mogao da ima. Posao je dobio prilično skuplji španski CAF, a Beograđani se već uveliko voze njihovim tramvajima. Međutim, zanimljivo je da “patriotske” pobude nisu sprečile gradonačelnika da za obnovu stadiona Tašmajdan naruči gotovo duplo skuplji brački kamen od onog domaćeg, bukovičkog kamena, sa duplo većim transportnim troškovima. 

Busplus sistem je, uz most na Adi, projekat koji će najverovatnije

Uzročnik rasula u GSP-u - Busplus sistem

koštati vlasti aktuelnog gradonačelnika i koaliciju koja stoji iza njega. Praćen kontroverzama od samog početka, nedovoljno razumljiv javnosti, ovaj sistem je od samog početka bio osuđen na propast. Na navodnom tenderu pobedila je fantomska firma sa 500 evra osnivačkog kapitala, i ovaj sumnjivi razvoj situacije do danas nije razjašnjen. Sistem bez ikakve jasne ekonomske opravdanosti koji je navodno trebao da olakša naplatu karata u gradskom prevozu, doveo je beogradski GSP do tačke raspadanja. Pritom, 8,5 posto prihoda od naplate karata ide sumnjivoj firmi u čijem je vlasništvu sistem Busplus. Postavlja se pitanje da li je bilo neophodno da Beograd pređe na moderniji sistem naplate karata, kada u jednom Frankfurtu sasvim dobro funkcioniše sistem sa papirnim kartama, kao i da li je opravdano ustupiti privatnoj firmi naplatu karata u javnom sistemu? Pored srža problema, građane iritiraju i dodatne besmislene regulative neprimenjive u beogradskim uslovima. Obavezan ulazak na prednja vrata primenjuje se u nekim evropskim metropolama koje imaju duplo više autobusa u odnosu na broj stanovnika u poređenju sa Beogradom, pa je ova mera potpuno neupotrebljiva u praksi kod nas. Nemogućnost korišćenja Busplus pretplatnih karata u uslovima noćne vožnje je još jedna u nizu besmislica koje su karakteristika novog sistema.

Zanemarljiv broj Beograđana zna da se gradskim prevozom ne vozi po tržišnim, već po cenama koje u velikoj meri subvencioniše grad. Cena karte za jednu vožnju iznosi 72 dinara, a procenjuje se da je ekonomska cena karte blizu cifre od 120 dinara. Razliku između povlašćene i realne cene subvencioniše grad iz svojih budžetskih sredstava. Budžet grada Beograda za 2013. godinu iznosi 98.266.106 dinara, a približno 20 procenata gradskog budžeta se godišnje utroši samo na subvencije za gradski prevoz. U kojoj meri je ovo bacanje novca u vetar iracionalan potez razumeju i laici kada se zamisli šta bi sve moglo da se uradi u našem gradu sa gotovo 200 miliona evra godišnje. Bar jedan most preko Save ili Dunava, nekoliko stotina autobusa gradskog prevoza ili preuređenje desetina ulica i trgova svake godine ode u nepovrat zahvaljujući politikanstvu gradske vlasti.

Gradski prevoz dakle, umesto svoje osnovne svrhe, prevoza građana Beograda, ispunjava dve funkcije – zadovoljavanje ličnog interesa gradonačelnika i instrument socijalne politike što nisu i ne smeju da budu ciljevi jednog od vitalnih sistema za funkcionisanje grada.

Gradske javne službe i preduzeća – rupa bez dna

Beograd ima ukupno 11 javnih komunalnih preduzeća i više službi koje pokrivaju sve delatnosti od javnog značaja u gradu. Preduzeća gotovo da se takmiče u tome koje je gore, a među njima svakako prednjače Gradsko saobraćajno preduzeće (GSP), Beograd put i Gradska čistoća. Ova preduzeća zbog lošeg i nestručnog vođenja grcaju u dugovima koje je iz svog budžeta dužan da vraća grad, a posledice takvog politikanstva na svojoj koži osećaju svi građani Beograda. Nakon ovakvog upravljanja tim preduzećima dolazimo u situaciju da se građani čude kada je gradom nemoguće proći kada padne prosečan sneg, kada se autobusi gradskog prevoza raspadaju pred našim očima i kada put od svog naselja do centra grada merite brojem rupa u koje udari vaš automobil.

Novoosnovana gradska služba je komunalna policija. Služba čija je i sama ustavnost veoma sporna, a neophodnost upitna, uspela je da za veoma kratko vreme koliko funkcioniše u našem gradu pokupi antipatije najvećeg dela Beograđana. Nepotrebno bacanje novca na ovu službu, brutalno reagovanje njenih pripadnika u pojedinim bezazlenim situacijama, kao i nemogućnost reagovanja u situacijama gde su to dužni da čine,  doveli su do toga da ova služba postane izuzetno beskorisna i nepopularna. Komunalna policija se, umesto svoje namene, pretvorila u privatnu paravojsku gradonačelnika i stavila se u zaštitu njegovih privatnih interesa. Da li je posao komunalne policije da rešava probleme ilegalnih uličnih prodavaca, odlaganja otpada i ostalih komunalnih problema, ili da maltretira građane i štiti private interese partijske oligarhije koja despotski upravlja glavnim gradom? Mislim da je odgovor na ovo pitanje jasan. Kompletna šteta u gradskim preduzećima i službama znaće se tek nakon promene gradske vlasti, a vreme saniranja posledica vlasti Demokratske stranke u gradu meriće se godinama.

Gradski budžet – socijalni ili razvojni?

Gradonačelnik tvrdi da je budžet grada Beograda u većoj meri

Populizam će skupo koštati buduće generacije Beograđana

socijalni, a manje razvojni, uz opravdanje da je nužno da beogradske finansije budu uređene baš na takav način zbog ekonomske krize. Često smo u prilici da čujemo demagogiju gradskih čelnika koji se hvale takozvanim beogradskim socijalnim modelom i pozivaju druge gradove u Srbiji da ga primene, i sve to dok je Beograd najsiromašniji glavni grad jedne evropske države, a Beograđani svakodnevno izbegavaju delove fasada koji padaju sa neodržavanih zgrada, voze se autobusima u stanju raspadanja, a završavanje bilo kakve administrativne formalnosti u gradskoj administraciji liči na noćnu moru. Grad Beograd sa nešto manje od 200 miliona evra godišnje (približno 20 posto gradskog budžeta) subvencioniše gradski prevoz koji je očigledno neodrživ u ovakvom obliku i načinu upravljanja. Pored toga grad plaća pokušaj vantelesne oplodnje budućim majkama, isplaćuje novčanu pomoć penzionerima koji imaju izuzetno niska primanja itd. Ovaj vid trošenja budžetskih sredstava grada Beograda predstavlja bacanje novca u rupu bez dna, umesto njenog usmeravanja u infrastrukturne investicije, stvaranje uslova za otvaranje novih radnih mesta preko potrebne našem gradu itd. Uloga gradske uprave nije da se bavi socijalnom politikom, nego da rešava problem Beograđana kojih ima na pretek. Bavljenje socijalnom politikom, ma kakva ona bila, je posao Vlade. Grad Beograd svakako ima daleko većih problema koje je neophodno brzo rešavati i za koje su potrebna značajna finansijska sredstva. Umesto toga, grad na sebe preuzima posao koji mu ne pripada i time ugrožava već dovoljno loš budžet. Pored suštinskih nedostataka koji “krase” naš gradski budžet, tu je i veliki broj onih elementarne logičke prirode.  Naime, već godinama se u Beogradu ozbiljno govori o potrebi izgradnje metroa, koji je svakako neophodan za dvomilionsku metropolu kakva je naša. Ali u kojoj meri je logično govoriti o takvoj investiciji vrednoj više milijardi evra u najsiromašnijem i najzaduženijem glavnom gradu u Evropi, u trenutku kada veći deo prigradskih naselja tog istog grada nema ni kanalizaciju. Da li je kanalizacija za sve civilizacijska tekovina koju glavni grad jedne evropske države ne može da postigne ni u 21. veku? Iz ovako očajno struktuiranog i populističkog budžeta ništa bolje i korisnije nismo ni mogli da očekujemo.

Taksi usluge – legalizovani kriminal

Sistem u kome vlada potpuna anarhija i bezakonje je sistem taksi usluga u našem gradu. Svako ko koristi ove usluge je svestan činjenice u kojoj meri su ove usluge na niskom nivou, njihova cena previsoka, a sistem pogodan za pljačku već dovoljno osiromašenih građana. Postoji nekoliko ključnih problema u funkcionisanju ovog sistema -  nerešen problem ilegalnih taksista (posebno na beogradskom aerodromu), kartel koji postoji između taksi udruženja, veoma loš kvalitet taksi usluga, kao i besmislena ograničenja i propisi koji suprotno zdravom razumu i tržišnoj ekonomiji već godinama izbijaju ogromne količine novca iz džepova Beograđana.

Problem ilegalnih taksista je jedan od najvećih problema taksi

Taksi kartel godinama pljačka građane Beograda

prevoza u Beogradu, a paradoksalno, najjednostavnije je rešiv. Dovoljno je imati hrabrosti i primeniti zakon na tom konkretnom primeru. Neko ko nema dozvolu za rad, nema taksi tablu grada Beograda na krovu a taksimetar koristi onako kako želi ne sme da ima mesta na beogradskim ulicama. Ovaj problem, međutim, ne može biti rešen jalovim merama koje su primenjene. Beograđani su već dovoljno upućeni u to koji taksiji su legalni a koji ne, ali se postavlja pitanje da li će i dokle Beograd po pitanju taksi prevoza funkcionisati poput Bangladeša. Gradska vlast takođe nema ni volje ni hrabrosti da se suprotstavi kriminalnoj organizaciji koja gospodari beogradskim aerodromom i prouzrokuje probleme kako građanima Beograda i Srbije koji putuju u inostranstvo, tako i strancima koji dolaze u naš grad. Za ovaj problem nije potreban novac ni naročito mnogo vremena, samo malo političke volje i hrabrosti, čega očigledno u našoj gradskoj vlasti nema.

Za razliku od prethodnog problema koji se tiče neprimenjivanja postojećih zakona, beogradskom taksiju ne manjka ni problema koji direktno proističu iz nepoznavanja osnovnih tržišnih principa i osnova ekonomije od strane gradske vlasti. To su problemi kartelskog određivanja cena taksi prevoza u našem gradu, a drugi je regulacija broja taksista. Beogradski taksi sistem se sastoji od 25 taksi udruženja koja godinama održavaju monopol na taksi prevoz u gradu. Monopolski položaj se održava kartelom koji su udruženja postigla, a njegov cilj je održavanje jednakih cena za sva taksi udruženja na nerealno visokom nivou. Sva udruženja imaju iste cene za sve tri tarife, čak u isto vreme određuju i popuste na poziv i slične “pogodnosti”. Drugi faktor koji narušava čak i privid konkurencije u oblasti taksi prevoza u Beogradu je regulacija broja taksi vozača u našem gradu. Naime, grad Beograd određuje broj taksista koji je po njihovom mišljenju dovoljan i potreban za funkcionisanje ovog sistema. Time gradska uprava svesno ograničava konkurenciju suprotno tržišnim principima i time drži cene na veštački visokom nivou. Postavlja se veoma jednostavno pitanje – zbog čega gradska vlast ne dozvoli konkurenciju u oblasti taksi prevoza i dozvoli svakome ko položi odgovarajuće ispite da dobije dozvolu za rad u taksi prevozu, i čiji je to interes? Zbog ovakve politike ispaštaju i taksisti koji malo zarađuju i građani za koje je ovaj vid prevoza nažalost postao luksuz.

Jeftinom demagogijom i socijalpopulizmom koja nije strana koaliciji koja je na vlasti u glavnom gradu Srbije uporno se izbegava promena sistema oporezivanja taksi vozača i njihovo uvođnje u sistem PDV-a, umesto dosadašnjeg paušalnog oporezivanja. Taksi udruženja su nekoliko puta do sada organizovala proteste blokirajući svojim vozilima centralne gradske saobraćajnice izražavajući nezadovoljstvo upravljanjem ovom važnom oblašću od strane gradske uprave, a grad je na takve proteste reagovao kukavičkim povlačenjem i odlaganjem donošenja rešenja koje bi jednom za svagda rešilo problem taksi prevoza u našem gradu. Postavlja se pitanje kako je moguće da jedna tako važna oblast za funkcionisanje grada može biti do te mere zapostavljena da se bukvalno raspada pred našim očima? Gde je tu pravda o kojoj gradonačelnik tako često govori u svojim javnim nastupima? 

Zaključak

Gradonačelnik Beograda se, uprkos katastrofalnom stanju u gradu, umesto svojim poslom uglavnom bavi samopromocijom. Dobar primer za ovakvo ponašanje je da on obilaznicu oko Beograda koja je u izgradnji koristi u svrhu promocije svog lika i dela u toku izbornih kampanja, dok u slučaju nekog problema u radovima na toj deonici veoma važnog međunarodnog koridora govori kako obilaznica pripada republičkoj nadležnosti i time prebacuje odgovornost na nekog drugog. Znamo da se gradonačelnikove mnogobrojne firme bave uglavnom marketingom, ali posle njegovih mandata na čelu grada bi trebali da ostanu konkretni rezultati, a ne lepe želje i marketinški trikovi koji nisu svojstveni odgovornim političarima. Gradska vlast je Beograd dovela u takvu situaciju da i najmanji sneg izazove totalni kolaps saobraćaja u gradu, a vožnja gradskim prevozom do udaljenih delova grada liči na horor film. U nekim momentima se stiče utisak da je Beograd bolje funkcionisao u uslovima NATO agresije nego pod vlašću Demokratske stranke i njenih satelita. Potpuni slom aktuelne vlasti na lokalnim izborima u Zemunu je dovoljan pokazatelj šta građani Beograda misle o njihovom dosadašnjem radu. Izbori na Voždovcu koji su predviđeni na jesen predstavljaće dodatan pokazatelj podrške gradskoj vlasti koju ona (ne) uživa među građanima Beograda. Na kraju se nameće pitanje koliko Beograd može ovako? Ne dugo. Ukoliko se nešto hitno ne promeni, doći ćemo do urušavanja kompletnog sistema, a onda je za bilo kakvu reakciju kasno, a jadikovanje i glumljenje žrtve tako tipično za nas ne pomaže.

Samoupravni socijalizam - propast jedne generacije

Uvod

Poslednjih nekoliko godina koje je obeležila svetska ekonomska kriza i sunovrat srpske ekonomije nebrojeno puta smo bili u prilici da slušamo o uzrocima i posledicama naše ekonomske propasti. Političke elite, ekonomski analitičari i stručnjaci svih profila su se utrkivali ko će dati preciznije i uverljivije objašnjenje zbog čega se nalazimo veoma blizu ekonomskog i socijalnog dna. Kao razlozi se navode ratovi, sankcije, NATO agresija, kriminalna privatizacija, odgovornost političara na najodgovornijim državnim funkcijama itd. Svi nabrojani faktori su itekako imali uticaja na postojeće stanje. Međutim, intelektualne i političke elite su iz nekog razloga u najvećoj meri zanemarile ključan razlog zbog koga se nalazimo na gotovo svim crnim ekonomskim listama. Ono što je temeljno i presudno obeležilo naš ekonomski i politički život je socijalistički samoupravni sistem na kome je počivala ekonomija SFR Jugoslavije do njenog raspada. Svake godine na godišnjice rođenja i smrti Josipa Broza Tita u prilici smo da putem medija slušamo i čitamo hvalospeve na račun nekadašnje države, kvaliteta života u njoj i njenog ekonomskog sistema. Koliko to ima veze sa realnošću?

Karakteristike jugoslovenskog samoupravnog sistema – zašto je neefikasan?

Politički i ekonomski sistem jedne države imaju prevashodnu ulogu da svakom njenom građaninu obezbede

Samoupravni socijalizam - koren naše ekonomske propasti

elementarnu sigurnost i šansu za pristojan život. Politički sistem treba da posluži kao institucionalni okvir za jedan zdrav i efikasan ekonomski sistem i sigurnost građana, ništa više i ništa manje od toga. Oko toga će se složiti gotovo svi ekonomski i politički analitičari. Međutim, razlike u viđenjima kako bi neki sistem trebao da izgleda nastaju onda kada se govori o nekim od najspornijih pojmova u političkoj i sociološkoj teoriji – pojmovima pravde i jednakosti. Ovo su verovatno najsporniji pojmovi u humanističkim naukama uopšte, a ne prođe ni dan da ih ne čujemo kako od stručnjaka tako i od običnih laika. Jednakost je veoma kompleksan pojam ali, najgrublje posmatrano, postoje dve vrste jednakosti – jednakost šansi i jednakost ishoda. Jednakost šansi objašnjava sam naziv – osnovna svrha je postići jednakost u startnim pozicijama u društvu u što većoj meri kako bi pojedinci bili u što pravednijem položaju. Jednakost šansi ne može nikada biti postignuta u potpunosti, ali možemo različitim merama težiti ka tome. Jednakost ishoda je karakteristika socijalističkih društava i društava sa jakom socijaldemokratskom tradicijom. Ona podrazumeva težnju državne ekonomske politike da redistribucijom društvenog dohotka veštački postigne ekonomsku jednakost do mere koju smatra neophodnom, gušeći time privatnu inicijativu različitim nepopularnim merama – u najvećoj meri visokim porezima. Šta je u svemu tome pravedno, a šta nepravedno? To je jedna od najspornijih tačaka moderne političke i ekonomske teorije. Mišljenja se kreću od potpune utopističke jednakosti po ugledu na komunističke političke i ekonomske mislioce, do prilično rigidnih socijaldarvinističkih shvatanja funkcionisanja društva. Između ove dve krajnosti nalazi se čitav spektar različitih rešenja koja dovode do različitih ishoda u društvu, državnim intervencijama na tržištu ili bez njih.

Jugoslovenski ekonomski sistem je prolazio kroz različite faze i krizne periode, od njegovih začetaka pred kraj Drugog svetskog rata, do pokušaja reformi ministra finansija Ante Markovića i konačnog sloma države. Ovaj sistem je prošao kroz nekoliko faza tokom svog postojanja kojima se prilagođavao spoljnim uticajima na Jugoslaviju. On je u najvećoj meri bio odraz spoljne politike koju je jugoslovenska vlast vodila od svog nasilnog dolaska na vlast do raspada bivše države. Prešao je put od rigidnog staljinističkog centralno – planskog sistema do samoupravnog eksperimenta svojstvenog samo jugoslovenskim komunistima. Postajavši sve labaviji, sa sve izraženijim republičkim ekonomskim okvirima na štetu saveznog, ovaj sistem se postepeno udaljavao od svoje već dovoljno loše suštine i na kraju doveo do totalne propasti kako samog sistema samoupravnog socijalizma, tako i države Jugoslavije.

Samoupravni socijalizam je veoma širok pojam koji obuhvata spektar najrazličitijih rešenja u ekonomskom i političkom životu nekog društva, pa ću se ovde fokusirati samo na njegovu suštinu kroz osnovne karakteristike tog ekonomskog sistema. Postoje četiri osnovne karakteristike svakog ekonomskog sistema. To su – svojina, mehanizam odlučivanja, motivacioni mehanizam i koordinacioni mehanizam.

Svojina nad sredstvima za proizvodnju je jedna od ključnih sistemskih komponenti ekonomije. Svojina može biti državna (u socijalizmu), privatna (u kapitalizmu) i društvena (u samoupravnom socijalizmu). Definisanje društvene svojine je oduvek bilo nejasno i predmet mnogobrojnih sporova, ali bi se ona u suštini mogla opisati kao državna svojina sa specifičnim mehanizmima kontrole od strane zaposlenih kroz takozvane radničke savete. Državna svojina je sama po sebi izvor problema, jer iz njenog nejasnog vlasništva proizilaze mnoge poteškoće – neefikasnost u radu, neprofesionalnost upravljanja, političke zloupotrebe, korišćenje određenog preduzeća u populističke svrhe itd. Samoupravni sistem pored svih nabrojanih nedostataka ima i dodatni – radničke savete koji odlučuju o ključnim elementima poslovanja preduzeća, bez ikakvih osnova ili kvalifikacija koje bi ih za to preporučile.

Mehanizam odlučivanja predstavlja način na koji ekonomski učesnici donose odluke vezane za određenu ekonomsku aktivnost – proizvodnju, raspodelu, razmenu i potrošnju. Ekonomski sistemi se prema ovoj karakteristici mogu podeliti na centralizovane i decentralizovane. U ekstremnim slučajevima to su jedan centralnoplanski autoritet koji donosi sve odluke o ekonomskim aktivnostima, ili potpuno decentralizovani sistem u vidu slobodnog tržišta gde milioni ekonomskih učesnika donose odluke u skladu sa ličnim preferencijama u datom trenutku. Samoupravni sistem je blizak centralnoplanskom sistemu sa pojedinim tržišnim karakteristikama i velikim uticajem radničkih saveta u preduzećima. 

Jedna od krucijalnih tačaka svakog ekonomskog sistema je motivacioni mehanizam. Motivacioni mehanizam predstavlja sistem podsticaja za učesnike u ekonomskom životu koji se nalaze na nižem nivou, kako bi ostvarivali zacrtane ciljeve i uputstva učesnika na višem nivou. Ovi podsticaji se mogu podeliti na materijalne i moralne. Sistem podsticaja se razlikuje od sistema do sistema. Dok je u kapitalizmu on u najvećoj meri materijalni, u realnom socijalizmu moralni, samoupravni socijalizam predstavlja svojevrstan hibridni sistem sa obe karakteristike, ali sa preovladavanjem moralnog elementa. Odgovor na pitanje da li je samoupravni socijalizam imao dobar motivacioni mehanizam najbolje možete dati sami sebi, razmišljajući o tome šta vas motiviše da bolje radite, i zbog čega uopšte radite. Zbog tapšanja po ramenu ili konkretnog materijalnog podsticaja? Odgovor je kristalno jasan uveren sam.

Poslednja karakteristika ekonomskog sistema je koordinacioni mehanizam. On proizilazi kao proizvod svega prethodno navedenog, a taj mehanizam mogu biti plan ili tržište. Može se reći da je SFR Jugoslavija imala neku vrstu kvazitržišne ekonomije, sa elementima planiranja, i u najvećoj meri zatvorene za uvozne proizvode. 

Svim ovim karakteristikama su pored veštačke jednakosti najrazličitijih društvenih slojeva postizani negativni efekti jugoslovenske ekonomije – veoma mali izbor proizvoda na tržištu, česte nestašice struje (posebno poslednjih godina bivše države), nestabilnost cena, različita apsurdna ograničenja neprimerena ozbiljnim ekonomijama (vožnja par – nepar) i slično.

Rezultati samoupravnog sistema – sve naše zablude

Ovaj poguban sistem je proizveo čitavu jednu generaciju ljudi koja je potpuno nespremna za tržišnu utakmicu i konkurenciju na tržištu rada. Pored potpune nespremnosti i zbunjenosti, ovu generaciju karakteriše mnoštvo zabluda naučenih kroz obrazovni sistem SFR Jugoslavije i propagandu Saveza komunista. One se mogu svesti na nekoliko ključnih faktora – nerealna očekivanja od države, nepoznavanje osnova funkcionisanja ekonomskog sistema i tržišnih principa, pogrešan stav o jednakosti u društvu, i najpogubnije, socijalpopulizam koji u našem društvu poprima oblike epidemije, posebno od početka svetske ekonomske krize.

Ljudi najpre kao krucijalnu manu socijalističkog samoupravnog sistema navode određene ideološke postavke, političku represiju i odsustvo bilo kakvih ljudskih prava i sloboda, što nije u potpunosti tačno. Ideologija je subjektivna stvar i ona nekome može odgovarati ili ne u zavisnosti od toga kakve stavove taj pojedinac ima, u kakvom okruženju je socijalizovan i kakav mu je položaj u društvu. Za razliku od ideologije, ekonomija je veoma egzaktna nauka i ona definiše društvo onakvim kakvo zaista jeste, a ne kakvo bismo želeli da bude. Od ekonomske realnosti se ne može pobeći, ma koliko to želeo dobar deo socijalpopulista koji pokušavaju da određenom ideološkom mantrom zamagle oči građanima i nateraju ih da razmišljaju u kompleksnim kategorijama “pravednog” i “nepravednog”, umesto da se posvete poboljšanju ličnih kvaliteta i sopstvenog položaja na tržištu. 

Dalje, često možemo čuti, kako u javnosti tako u svakodnevnoj komunikaciji sa ljudima, da su u Srbiji

Nejednakost u svetu izražena Džini indeksom

razlike u imovini među pojedincima velike, kao i da je ta činjenica koren svakog drugog zla koje nam se dešava. Da li je to tačno? Da li je jednako pravedno, i gde se mi nalazimo na svetskoj mapi nejednakosti? Nejednakost u društvu se meri Džini indeksom. Džini indeks je ekonomski pokazatelj koji meri distribuciju prihoda u jednom društvu, obično na skali od nula do jedan. Prema tom pokazatelju, Srbija ne samo da nije među zemljama sa najvećim socijalnim razlikama, već se nalazi među „najjednakijim“ nacijama sveta. Naša zemlja se nalazi u drugoj kategoriji čiji koeficijent iznosi između 0.25 i 0.29, odmah iza skandinavskih zemalja. Navešću kao konkretan primer Norvešku, sa kojom se Srbija veoma često poredi, na potpuno nerealnim osnovama. Norveška ima oko 5 miliona stanovnika, a osam milijardera. Srbija sa značajno više stanovnika od ove skandinavske zemlje ima jednog jedinog milijardera koji je trenutno u pritvoru. Pritom se skandinavska kraljevina navodi kao blistav primer države blagostanja sa minimalnim socijalnim razlikama.  

U kojoj meri je nejednakost pravedna i kolike razlike trebaju da budu? Moje duboko uverenje je da to

Utopističke ideje obično katastrofalno završe u praksi

moramo prepustiti tržištu da uredi. Svaki ekonomski faktor (zemlja, rad ili kapital) mora biti plaćen u skladu sa njegovom vrednosti na tržištu, a ne u skladu sa nečijim subjektivnim mišljenjem o tome šta je pravedno a šta ne. Uostalom, nijedan privatni preduzetnik neće dozvoliti da mu državni politički aparat određuje koliko će nekoga platiti za njegov rad. Oblast u kojoj država može krojiti nejednakost prema nečijoj viziji su jedino preduzeća u državnom vlasništvu i državna uprava. To je oblast koja ne posluje u skladu sa tržišnim principima i tu je trenutno nužna intervencija države u vidu određivanja platnih razreda. Međutim, visoki državni funkcioneri moraju imati u vidu da ukoliko žele da sprovedu dugo najavljivanu profesionalizaciju upravljanja javnim preduzećima, moraju adekvatno platiti budući profesionalni menadžment. U suprotnom, imaće trećerazredne stručnjake na veoma važnim pozicijama, a rezultati njihovog rada slični ovima koje sada imamo. Umesto mržnje prema onima koji imaju višestruko više od nas, pametnije je i produktivnije da se posvetimo sopstvenom usavršavanju i unapređenju naših znanja i veština, kako bismo i mi imali svoje mesto pod suncem na tržištu. Sve ostalo spada u domen izgovora.

Postoji veoma lepa izreka tvorca poljskog ekonomskog čuda, Lešeka Balcerovica koja glasi -  „Prestanite da gledate ka vrhu jer je to ostatak starog načina razmišljanja“, ili poznatija izreka Džona Kenedija – „Ne pitaj šta država može da učini za tebe, već šta ti možeš da učiniš za državu.“ Obe izreke se odnose na preveliku usmerenost pažnje građana prema državnom aparatu i njihovo očekivanje da im taj isti aparat obezbedi pristojan život. Obe su nastale u različitim istorijskim okolnostima, a za nas je relevantniji primer Poljske, s obzirom na činjenicu da je ova država slično nama prešla put transformacije iz komunističkog centralno – planskog sistema u tržišni, i to prilično uspešno. Ova misao se odnosi na potrebu promene načina razmišljanja svakog od nas. Naime, generacija odrasla i socijalizovana u bivšoj državi čvrsto veruje da je državni aparat dužan da svakom pojedincu ispunjava želje – zapošljava, brine o zdravlju, reguliše cene, direktno interveniše na tržištu, pa i da im školuje decu. U sistemu kome težimo, država će imati ulogu brige o našoj bezbednosti, obezbeđivanju osnovnih političkih prava i sloboda, kao i pružanju osnovne pravne sigurnosti svakom pojedincu. Njena uloga u ekonomiji biće sve manja, i fokusiraće se na obezbeđivanje pravne sigurnosti, poboljšanja investicione klime i uopšte uslova za poslovanje na slobodnom tržištu. Što pre se prilagodimo takvim okolnostima, to bolje po nas.

Na kraju, ljudi moraju da shvate jednu od osnovnih zakonitosti ekonomije koja glasi  - ništa nije besplatno.

Ništa nije besplatno

Gotovo svakodnevno imamo prilike da čujemo zahteve za besplatnim obrazovanjem, besplatnim gradskim prevozom, raznim vrstama besplatnih javnih usluga i slično. Nedavno se na internet portalima pojavila vest o „besplatnom“ javnom prevozu u Talinu, glavnom gradu Estonije, a zahtevi za „besplatnim“ javnim prevozom u Beogradu sve su češća pojava u našem gradu. O ovakvim pitanjima se pritom govori pozivajući se na ekonomske sisteme koji iz korena drugačije funkcionišu od našeg. Zašto u ekonomiji nema „besplatnog ručka“ kako to ekonomisti vole da kažu? Ukoliko nešto nazovemo „besplatnim“, onda to znači da to mi ne moramo da platimo. Ali u svakom ekonomskom sistemu na planeti račun dolazi na naplatu. Na primer, vozač gradskog autobusa mora da dobije platu za svoj rad, autobus mora da ima zimske gume, gorivo mora da ga pokrene, a profesora na fakultetu mora neko da plati za njegov rad. Činjenica da u nekim slučajevima to ne činimo mi građani neposredno, ne znači da to ne mora da se učini. Troškovi kad tad dolaze na naplatu, pitanje je samo da li ćemo platiti neposredno iz svog džepa ili posredno, putem poreza, akciza i ostalih dažbina koje su uključene u cene roba i usluga.

Rezultat više od četiri decenije ekonomskog života pod ideološkom kapom samoupravnog socijalizma u njegovim raznolikim vidovima ostavilo je traga u različitim oblastima ljudskih života. Ipak onaj najpogubniji i neizbrisivi trag ostavio je u mentalitetu ljudi generacije koja je rođena ili odrastala nakon Drugog svetskog rata. Takav mentalitet koji odlikuju shvatanja potpuno neprilagođena sistemu koji je na snazi i sistemu kojem težimo, ali i nedostatak čak i elementarnog ekonomskog obrazovanja u srpskim školama vode ka ekonomskim rezultatima koje danas imamo. A oni su sve gori, a taj trend će se nastaviti ukoliko nešto krupno ne promenimo u našem sistemu. Toga nažalost nema na vidiku. Šta je nastalo kao proizvod samoupravnog socijalizma?

Rezultat – ekonomska katastrofa

Ono što je nastalo kao rezultat svih navedenih faktora bih ja nazvao kapitalizam sa srpskim karakteristikama.

SFR Jugoslavija - ekonomski mehur od balona

Taj fenomen bi se najjednostavnije mogao objasniti kao sistem u kome de jure postoje institucije koje garantuju privatnu svojinu i bazične zakonske regulative koje su neophodne za postojanje slobodnog tržišta. Međutim, postoje mnogobrojni faktori koji su nasleđe socijalizma, a koji nesporno doprinose činjenici da smo mi dvadeset dve godine nakon sloma socijalističkog sistema i dalje veoma daleko od kapitalizma. Uprkos „besplatnom“ obrazovanju koje su uživali stanovnici titoističkog samoupravnog raja, stopa visokoobrazovanih u Srbiji iznosi nešto manje od 7 posto, za razliku od razvijenih evropskih zemalja gde ovaj procenat prebacuje i 30. Korupcija je jedan od ključnih razloga zbog kojih se Srbija i dalje svrstava u grupu demokratskih zemalja sa ozbiljnim nedostacima. Zbog ove pošasti modernog doba srpska ekonomija godišnje gubi milijarde evra. Nepotizam nikada nije nestajao iz srpskog društva. Srpske vladajuće garniture od Drugog svetskog rata do danas kao da su se takmičile ko će više rođaka i prijatelja da zaposli na račun uvek problematičnog budžeta Srbije. U tome su šampioni naravno bili članovi Saveza komunista Jugoslavije, prema kojima su današnje mahinacije sa zapošljavanjem dečija igra. Partokratija je sistemska „bolest“ koja se bez ikakvog razmišljanja pripisuje isključivo demokratiji, a kao da se namerno previdelo da je gotovo pet decenija postojala samo jedna partija, bez čije knjižice nije moglo ni da se pomisli da se dođe na neku poziciju barem srednjeg nivoa, bez obzira na nivo obrazovanja i stručnosti. Međutim, ključni problem je mentalitet čitave jedne generacije koji je ostao u potpunosti nepromenjen, bez obzira na velike promene koje su nas zadesile u prethodne dve decenije. Izostankom reforme sistema obrazovanja pogubne navike se prenose i na našu generaciju, a time se ekonomska i socijalna agonija samo produbljuje.

Šta je krajnji rezultat pogubnog ekonomskog sistema u kome je odrastala i živela generacija naših roditelja? Proizvod tog sistema vidimo svuda oko sebe – ogroman javni dug, nizak životni standard, jedna od najviših stopa nezaposlenosti u Evropi, katastrofalne radne navike stanovništva, potpuno odsustvo razumevanja funkcionisanja političkog i ekonomskog sistema, jedna od najnižih stopa visokoobrazovanih ljudi, i na kraju najtragičnije i najapsurdnije – potpuno nerazumevanje uzroka situacije u kojoj se nalazimo. Krivce nalazimo svuda – u političkim elitama, međunarodnim okolnostima, susedima, zloj sudbini, samo ne tamo gde bi trebalo – u samima sebi.

Zaključak

Sve ozbiljnije promene u društvu počinju radikalnom promenom načina razmišljanja pojedinaca. Svaki pojedinac uvek mora imati u vidu da je ovakvo stanje u državi nastalo upravo kao proizvod načina razmišljanja svakog od nas. Kao što su tržišni ishodi rezultat miliona individualnih izbora, tako je i sistem u kome živimo, okruženje u kome se krećemo i naša sumorna ekonomska realnost rezultat izbora mnoštva ljudi. Uporno izbegavanje odgovornosti i njeno prebacivanje na političke elite, međunarodne okolnosti, istorijske tokove i slično neće promeniti realnost u kojoj se nalazimo. Ovakav pogled na svet se mora promeniti uvođenjem bazičnih ekonomskih predmeta u osnovne i srednje škole kao obaveznih, bez obzira o kojoj se struci ili obrazovnom profilu radi. To bi bio odličan početak. Ukoliko nastavimo da radimo stvari kako smo do sada radili, dobijaćemo iste rezultate kao i do sada. Pravilo je veoma jednostavno, na nama je da to primenimo u svakodnevnom životu.