Kako mediji kreiraju našu realnost - primer Sirija

Uvod

U savremenom ratovanju mediji su nezaobilazan faktor. Televizija i internet idu u rat u meri značajnoj gotovo koliko i savremena ratna tehnika. Javno mnjenje ima ogroman uticaj na početak i ishod oružanih sukoba u svakom društvu, posebno na Zapadu. Jedna upečatljiva televizijska vest, jedna rečenica izgovorena od strane nekog od svetskih lidera ili jedan prilog iz neke ratom zahvaćene zemlje, kadre su da mobilišu javno mnjenje bilo kog društva u smeru u kome to određenoj interesnoj grupi na vlasti odgovara. Ovakav način komunikacije sa javnošću je posebno izražen u kriznim situacijama, kada jedna vest može obezbediti podršku pokretanju vojne intervencije, agresije na drugu državu, pa čak i genocidu. Građanski rat u Siriji je gotovo savršen primer za sve moguće načine na koje jedan faktor u međunarodnoj politici putem medija manipuliše javnošću i stvara sliku kakva njemu odgovara, a koja dalje služi za legitimizaciju postupaka tog faktora u očima javnog mnjenja. U kojoj meri dobijamo realne informacije iz sirijskog konflikta, i šta mediji pokušavaju da prikažu kao realnost na terenu?

Jednostrani pristup ili kako mediji kreiraju našu realnost – primer Sirija

Jedno od ključnih sredstava u medijskom spinu prilikom izveštavanja iz sirijskog konflikta dobrom delu zapadnih, ali i naših medija je prilično fleksibilna terminologija koju u svojim izveštajima koriste. Ovakav problem proizilazi kako iz neobrazovanja i neinformisanosti novinara, tako i iz propagandne kuhinje atlantista kojima odgovara tumačenje događaja u skladu sa njihovim interesima. U svakoj informativnoj emisiji na našim prostorima, gotovo bez izuzetka, terorističke bande koje se godinama upiru da sruše legitiman režim Bašara El Asada u Siriji, nazivaju se “pobunjenicima” ili “opozicijom”. Zapadni i prozapadni bliskoistočni mainstream mediji u još većoj meri koriste ovakve eufemizme. Nedopustivo je ljude i organizacije koje oružanim sredstvima pokušavaju da sruše legalan i legitiman režim i ustavni poredak neke države nazivati pobunjenicima, opozicijom i sličnim eufemističkim terminima. U teoriji međunarodnih odnosa, međunarodnog prava ali i višedecenijskoj praksi takvi ljudi se nazivaju teroristima, i nikako drugačije. Sve ostalo je medijski spin i pokušaj da se okorele zločinačke terorističke bande kojima nisu strani ni zločini nad decom predstave kao borci za slobodu ili politička opozicija. Političkoj opoziciji i borcima za slobodu ili promene u nekom društvu je mesto u institucijama sistema i zakonskim okvirima, a ne na frontu protiv sopstvenog naroda. Oni kojima je prevashodni cilj uspostavljanje islamske države zasnovane na šerijatu, a čije su metode fizička eliminacija svih nesunitskih elemenata iz države, ni u kojoj razumnoj analizi ne smeju i ne mogu biti nazvani drugačije nego teroristima, opasnim ne samo za Siriju i Bliski Istok, već i za čitavu civilizaciju. 

Naizgled sporedno, ovo sredstvo je veoma efikasno jer na perfidan način posredno utiče na auditorijum. Korišćenjem eufemističkih termina i minimiziranjem realnosti postiže se da gledaoci ublaže svoj stav prema okorelim islamistima koji sebe predstavljaju umerenim borcima za slobodu protiv “tiranskog režima”. Time se doprinosi legitimizaciji terorista, a istovremeno diskreditaciji legalnih i legitimnih institucija Sirije koje se protiv njih bore.

Drugi primer koji samo potvrđuje jednostranu vrednosnu

Glas "druge strane" je gotovo nemoguće čuti

orijentaciju većine medija na Zapadu jeste odnos prema drugoj strani u sukobu, odnosno Sirijskoj arapskoj armiji. Regularne oružane snage suverene države Sirije zapadni mediji nazivaju „snagama lojalnim Bašaru El Asadu“, dok ih na primer katarska televizija Al Džazira najčešće naziva „Asadova vojska“. Time se postiže da većinski neupućen auditorijum regularnu armiju jedne države posmatra kao privatnu svojinu jednog čoveka ili odmetnutu bandu koja zarad privatnih interesa grupe ljudi vrši zločine nad sopstvenim narodom. Dalje se satanizacijom Bašara El Asada i njegove porodice ujedno satanizuje i kompletan odbrambeni sistem Sirije. A odbrambeni sistem je prva i poslednja brana okupaciji svake suverene države. Jednostranost u izveštavanju se posebno ogleda u činjenici da mediji emituju priloge gotovo isključivo sa borbenih položaja terorista. Takođe, ratni fotografi koji svoje fotografije objavljuju u najtiražnijim časopisima prikazuju isključivo pobunjeničku stranu ovog sukoba, kao i njihove žrtve. Primeri za to se mogu videti gde god poželite – od visokotiražnih nedeljnih novina u Srbiji do najpopularnijih televizijskih kanala na svim meridijanima naše planete. Cilj i ishod ovakve prakse su jasni – stvaranje medijske slike da samo jedna strana u sukobu pati i ima ljudske i materijalne gubitke, dok se druga strana ne vidi, ali se uporno karakteriše kao zločinačka i ona koja ne bira sredstva kako bi ostvarila svoje ciljeve.

Jednostranim medijima se mogu postaviti mnogobrojna krajnje logična pitanja, poput onog – kako je moguće da pre četiri godine supruga sirijskog predsednika Asma Al Asad bude “pustinjski cvet”, a od pre nekoliko meseci “Marija Antoaneta Bliskog Istoka”? Šta se to promenilo u međuvremenu – realnost, ili interesi medija finansiranih od strane zapadnog kapitala?

Turska, Saudijska Arabija i Katar – spin doktori terorističke ratne mašinerije

Postoje ekonomski, energetski i geopolitički razlozi zbog kojih

Mainstream mediji su uglavnom na strani terorista

atlantisti predvođeni Sjedinjenim Državama i Velikom Britanijom Asadu žele da vide leđa. Eksponenti njihovih interesa u tom delu sveta su Turska, Saudijska Arabija i Katar. Svaka od ove tri države ima svoju ulogu u razaranju Sirije i borbi protiv njenog režima. Saudijska Arabija naoružava i finansira teroriste svojim izdašnim donacijama u novcu i energentima, u skladu sa svojom politikom podrške radikalnom sunitskom islamu širom sveta. Kataru je pripala ključna uloga u propagandnom ratu protiv Asada i njemu lojalnih snaga putem masovnih medija, dok Turska uz svesrdnu američku pomoć obučava i ubacuje naoružane terorističke grupe preko granice koju ima sa Sirijom, a koju od skoro gotovo u potpunosti kontrolišu teroristi. Pritom, turski zvaničnici i njima naklonjeni mediji ne propuštaju priliku da se priključe opštoj satanizaciji režima u Damasku i direktnoj podršci pobunjenicima. Izjave turskog premijera Erdoana kako je “Asad po zločinima nadmašio i svog oca”, ili ministra spoljnih poslova Davutoglua o tome da “Asad čini zločine kao Srbi u Bosni” samo govore u prilog prethodno navedenim tvrdnjama.

Verovatno najbolji primer za to kako funkcioniše medijski spin i čitav sistem propagande koji za cilj ima okretanje javnog mnjenja u željenom pravcu, jeste primer navodne upotrebe nervnog gasa protiv civilnog stanovništva. Naime,  pre nekoliko meseci je oko 1200 civila poginulo u predgrađu Damaska. Kao uzrok smrti okarakterisan je nervni gas sarin, a kao izvršilac naravno Sirijska armija, koja već decenijama poseduje oružje za masovno uništenje. Ovaj događaj je izazvao globalne tektonske poremećaje i umalo doveo do atlantističke agresije na Siriju. Indikativna je činjenica da se napad nervnim gasom dogodio u predgrađu Damaska, svega dva kilometra od hotela u kome su se nalazili međunarodni posmatrači, koji su u Siriji boravili upravo da bi ispitali navodne prethodne slučajeve upotrebe ovog oružja. Postavilo se ozbiljno i krajnje logično pitanje – kako je moguće da se u državi od preko 20 miliona stanovnika napad hemijskim oružjem dogodi baš u naselju u kome su međunarodni posmatrači, i kome je to u interesu? Detaljnom istragom koja je naknadno sprovedena došlo se do odgovora na to pitanje.

Uvidom u raspoložive podatke došlo se do ozbiljnih indicija da je za upotrebu nervnog gasa u predgrađu Damaska i usmrćivanje preko 1200 civila odgovorna Saudijska Arabija. Od tog trenutka je i laicima postala jasna veza i metodologija kojom se režim u Damasku gura pod noge atlantističkoj čizmi. Saudijska Arabija uz pomoć svoje obaveštajne službe iskreira situaciju na terenu (u ovom slučaju napad nervnim gasom), zatim to katarska Al Džazira danima prenosi i gebelsovski ponavlja u svim informativnim emisijama. Prilikom izveštavanja priliku da govore o tom zločinu daje isključivo vođama terorističkih grupa, kao i zapadnim političarima i analitičarima. Glas režima u Damasku se ne može čuti nigde, pa se u medijima stvara jednostrana lažna slika “zločinca Asada” i bezgrešnih “pobunjenika” i “opozicije”, čime se u svetskom, a pre svega zapadnom javnom mnjenju stvara jednostrana crno bela slika i unapred legitimizuje svaka akcija usmerena protiv sirijskog režima. Ukoliko obaveštajne službe nisu u stanju da kreiraju situaciju na terenu od koje bi se napravio upečatljiv događaj, stvar se u potpunosti prepušta medijskoj mašineriji. U studijima velikih medijskih kuća se snimi situacija nalik građanskom ratu u Siriji i prostom montažom jedna strana prikaže kao zločinačka, prikaže se da je jedan grad ili selo pod kontrolom terorista iako realnost na terenu nije ni blizu toga itd. 

Al Džazira – informativni servis sirijskih terorista

Al  Džazira je planetarno poznata katarska televizija koja je, mora se priznati, donela veliko i upečatljivo osveženje na balkanskom medijskom nebu. Pored sasvim solidnog informativnog programa na jeziku razumljivom narodima bivše Jugoslavije, ova televizija obiluje i izuzetno kvalitetnim dokumentarnim emisijama i serijalima. Međutim, da bi se pratio program ove televizije, potrebno je posedovati određene “filtere”, posebno kada je čisto informativni program u pitanju. Ova primedba posebno važi kada na ovoj televiziji partite dešavanja na Bliskom Istoku, ili uopšte pitanja koja se tiču islamskog faktora u bilo kom delu sveta. Kako je poslednjih meseci i godina na Bliskom Istoku u fokusu međunarodne javnosti Sirija, logično je da je pažnja ovog medija usmerena prema istočnom Mediteranu i događanjima u tom mikroregionu.

Al Džazira je u velikim tektonskim promenama koje su zahvatile

Al Džazira - informativni servis sirijskih terorista

čitav islamski svet tokom političkih promena u tzv. “arapskom proleću” od samog početka zauzela otvoreno proislamistički stav, a suprotstavljen umerenijim sekularnim režimima koji su se prethodnih godina rušili kao kula od karata. Domino efekat je neizbežno zahvatio i Siriju, koja samim tim nije mogla biti zaobiđena niti pošteđena medijskog spina i manipulacije. U Sirijskom konfliktu je Al Džazira zauzela veoma jasan i nedvosmislen stav, i u skladu sa njim dela na globalnom medijskom nebu. “Dobri momci” su različite grupe terorista koje se bore protiv režima i čine tzv. “Sirijsku nacionalnu koaliciju”, a dežurnog krivca predstavlja predsednik Asad i Sirijska arapska armija. Teroriste ova medijska kuća u svojim izveštajima naziva “opozicijom”, “nacionalnom koalicijom”, “pobunjenicima”, kao i ostalim terminima koji ni u kom slučaju ne odgovaraju realnosti. Od početka sukoba nikada nije objavljena ni jedna jedina vest koja bi ukazivala na činjenicu da su teroristi počinili bilo kakav ratni zločin, niti da su na bilo koji način prekršili pravila i običaje ratovanja. Na toj televiziji nikada nije obavljen nijedan intervju sa bilo kojim vojnim zapovednikom Sirijske armije, dok terorističke grupe preko svojih “glasnogovornika” gotovo svakog dana dobijaju priliku da iznesu svoj stav o nekom događaju. Pripadnici sirijske armije se u izveštajima prikazuju jedino onda kada oslobode neki strateški važan grad, ali u precizno odabranim kadrovima i, naravno, bez ikakvih izjava i komentara. Pritom se ne propušta prilika da se i za krajnje sumnjiv zločin unapred okrive pripadnici armije i njoj lojalnih snaga.

Al Džazira je par ekselans primer svih prethodno navedenih faktora – krajnje jednostranosti, eufemističke terminologije tamo gde to njenim interesima pogoduje, pa i učestvovanjem u kreiranju određene situacije na terenu koja pogoduje vrednosnoj orijentaciji ove medijske kuće. Upravo pozicija katarske Al Džazire pokazuje da su oni koji veruju u teorijske postavke o nekakvoj “slobodi” medija bilo gde na svetu najblaže rečeno u zabludi. O medijskim slobodama se može raspravljati i njima težiti, ali se mora prihvatiti realnost koja je radikalno drugačija od nikad dostignutog ideala. Al Džazira se finansira od strane katarskog naftno – gasnog kapitala, pa je sasvim logično i legitimno da zastupa interese tog zalivskog emirata, a samim tim i atlantističku geopolitičku struju u tom delu sveta. U tom svetlu treba posmatrati njihove izveštaje iz pakla građanskog rata u Siriji, ali i sva ostala događanja na Bliskom Istoku i u drugim delovima sveta gde makar jednu stranu čini islamski faktor.

Zaključak

Krajem januara ove godine su otpočeli pregovori između sirijskog režima i terorista u Ženevi uz posredovanje UN - a, i to je prvi put da su dve zaraćene strane uopšte stupile u bilo kakav dijalog od početka rata u toj zemlji. Konferencija je održana preko posrednika, a jedini konkretan problem iz ratom zahvaćene Sirije koji je do sada dogovoren je povlačenje civila iz grada Homsa koji je pod kontrolom terorističkih bandi. S obzirom na činjenicu da teroristi prethodnih meseci trpe poraz za porazom na svim frontovima, Asad sve više gubi interes da pregovara sa nekim ko će, po svemu sudeći, u narednim mesecima doživeti totalni slom. U toku su pokušaji da se obe strane privole da nastave pregovore. Međutim, podrška koju Rusija pruža sirijskom režimu omogućava mu da bez straha od zapadne agresije sprovodi zadatke oslobađanja zemlje od terorističkog zla. Da li će se pregovori u Ženevi nastaviti, da li će dati konkretnijih rezultata, kakav će biti njihov konačan ishod, ali uopšte ishod višegodišnjeg razornog sukoba u Siriji zavisi od zaraćenih strana i njihovih finansijera, ali ne treba zanemariti ni moć medija, posebno planetarnih medijskih giganata. Stoga treba biti veoma oprezan, kritičan, a pre svega širokog obrazovanja i informisanosti kako bi se mogli pratiti medijski izveštaji i na osnovu njih donosili zaključci o dešavanjima u svetu, posebno u geopolitički važnim zemljama kao što je to Sirija.  Svaka velika i ozbiljna medijska kuća štiti interese sopstvenog kapitala i sopstvene političke elite, i to je nepromenjivo. Jedino što je u ovom kontekstu promenjive prirode jeste naše viđenje razvoja događaja, sagledavanje svake pojave sa više različitih strana i kroz više sredstava informisanja, lična objektivnost i neposmatranje sveta kroz “ružičaste naočare” idealizma.

Zašto biste trebali da izađete na predstojeće izbore?

Uvod

Demokratija kao sistem predstavlja u najširem smislu te reči vladavinu naroda. U prošlosti su u uporednoj praksi isprobani različiti modeli demokratskih sistema koji su dali raznolike rezultate. Idealni demokratski sistem nikada nije postojao niti će postojati u bliskoj budućnosti, međutim, sa svim svojim vrlinama i manama, ona se ipak može okarakterisati kao najmanje loš do sada izmišljen način upravljanja ljudskim zajednicama. Kritike demokratije su stare koliko i sama demokratija, i dobar deo njih ima ozbiljnih osnova. No kakve god da su kritike, sistem se legalno može menjati samo kroz institucije. Za ozbiljne političke ili sistemske promene postoji nekoliko načina od kojih su najvažniji izbori, političko organizovanje, aktivizam u nevladinim organizacijama i uticaj posredstvom takvih organizacija, narodna inicijativa predviđena Ustavom, različite vrste referenduma i drugih oblika direktnog izjašnjavanja građana o određenom pitanju itd. Od svih metoda najjasniji i ubedljivo najrašireniji modalitet uticaja naroda na političku vlast su izbori. Izbori su ogromnoj većini ljudi jasni, prilično su jednostavan vid izjašnjavanja i daju veoma dobru sliku političkog raspoloženja građana. Međutim, značajan deo naših građana odbija da na taj način učestvuje u političkom životu. Njihovi razlozi za takvu vrstu apstinencije su raznoliki, ali dovode do istih efekata nakon svakog izbornog ciklusa. Zbog čega je to tako i da li stavovi apolitičnih građana i političkih apstinenata doprinose opštem dobru?

Rasprave o legitimitetu su besmislene

Kada već tokom izbornog dana iz medija dobijemo informaciju o

Legitimitet političkog rukovodstva ne zavisi od izlaznosti

izlaznosti na izbore, to obično bude “okidač” za jednu potpuno besmislenu raspravu. Kritičari političkog sistema i političkih stranaka izbore nazivaju nelegitimnim ukoliko je izlaznost na izbore po njihovom mišljenju mala. Koliko god da iznosi procenat birača izašlih na izbore, kritičari će uvek osporavati validnost krajnjeg rezultata jer jedan deo birača nije izašao na birališta i nije se izjasnio kakvu vlast želi, i kome ukazuje poverenje. Slaba izlaznost na izbore može se tumačini na različite načine – kao prezasićenost politikom, odraz nezadovoljstva političkim ili partijskim sistemom, odraz nezadovoljstva sveukupnom socio – ekonomskom situacijom u zemlji itd. Međutim, u sistemu kakav je naš, izlazak na izbore je pravo, a ne obaveza kao u nekim zemljama. Niko vas nije sprečavao da izađete i svojim glasom podržite koga god želite. Sve ostalo je demagogija svojstvena pojedinim srpskim političkim strankama i određenim akademskim krugovima. Legitimitet ima onaj ko ima legalitet, odnosno onaj ko je na izborima obezbedio većinu u parlamentu u skladu sa Ustavom i Zakonom, bez obzira na broj izašlih birača. Birači imaju 12 časova na raspolaganju u toku izbornog dana da iskoriste svoje demokratsko pravo, a ako ga nisu iskoristili, nemaju pravo da se ljute. Izborna utakmica ima jednaka pravila za sve, a nepridržavanje tih pravila ili nekorišćenje stečenih ustavnih i zakonskih prava ne menja legitimitet ili legalitet izabranih predstavnika naroda. Samim tim su rasprave na tu temu bespredmetne.

“Svi su isti” (ni)je opravdanje?

Razočarenje političkom elitom je potpuno razumljivo, posebno ukoliko živite u Srbiji. Iako ovaj fenomen nije karakterističan samo za demokratske političke sisteme niti samo za slabo razvijene zemlje poput naše, on je na ovim prostorima poprimio karakteristike svojevrsne epidemije. Nizak životni standard, uopšte loš kvalitet života, loše javne usluge, opšte razočarenje političko – ekonomskim prilikama, odsustvo bilo kakve strategije razvoja države koja ima utemeljenje u realnosti – samo su neki od razloga zbog kojih birači u Srbiji smatraju da nemaju političku opciju za koju će glasati. Fraza kojom ljudi nezainteresovani za politiku najčešće objašnjavaju svoj stav je da su „svi isti“, naravno, u negativnom smislu te reči. Kao argument kojim potkrepljuju svoju tvrdnju navode izuzetno loše rezultate političkih elita koje su u prethodnim decenijama činile vlast. Međutim, činjenica je da nisu svi isti. Velike razlike postoje u ideologijama stranaka, u njihovim odgovorima na ključna pitanja koja se tiču svih nas, u onome što (ni)su postigle u prethodnim mandatima i institucijama koje su vodili, u kvalitetu kadrova, kao i u mnogim drugim važnim stvarima. Siguran sam da i ona osoba koja ne prati politiku ima svoj stav o bazičnim pitanjima i dilemama društva u kome živi – o evropskim integracijama, Kosovu i Metohiji, odnosima sa drugim državama, ekonomskoj situaciji u zemlji, mogućnostima za privatni biznis, kvalitetan život, posao, kao i o rezultatima prethodnih Vlada i uopšte kvalitetu života na individualnom nivou. Ukoliko niste simpatizer nijedne političke opcije, u skladu sa odgovorima na ova pitanja možete se orijentisati u pravcu određene izborne liste. A ukoliko imate pravo da izaberete nekoga ko će u narednom periodu predvoditi vašu zemlju/grad/opštinu, zašto ga ne iskoristiti?

“Ne glasam jer se moji stavovi ne poklapaju sa izbornom ponudom”

Imati svoj stav je uvek pohvalno i karakteristično za razvijena demokratska društva sa jakim institucijama i obrazovanim građanima. Međutim, posedovanje stava bez ikakve mogućnosti da se makar mali njegov deo sprovede u praksi je potpuno besmisleno – jednako je tome da nemate stav. U tom slučaju će vaše ideje i stavovi ostati samo u domenu teorije, dok će ogromna većina ljudi koja objektivno nema jasno profilisan stav iskoristiti svoje građansko pravo i izaći na izbore. Ovakav sled događaja dovodi do nekvalitetnih vladajućih struktura, pa se ne treba posebno čuditi i lamentirati nad činjenicom kako nam je loše. Vladajuću garnituru je zbog toga potrebno na izborima usmeriti u pravcu realizacije barem dela naših stavova. Vi koji niste stranački članovi ni simpatizeri, izađite i glasajte po sopstvenoj savesti. Ukoliko se ni sa jednom  izbornom listom ne poistovećujete u potpunosti, glasajte za onu najpribližniju vašim stavovima. Sve je bolje od nevažećeg listića ili ostajanja kod kuće, koje koristi samo disciplinovanim glasačkim mašinerijama populističkih stranaka. Za izbore važi pravilo koje važi za mnoge stvari u životu – ako vi nećete, ima ko hoće umesto vas.

“Beli listići” – za čije dobro?

Izbori održani 2012. godine su na političku scenu Srbije doneli jednu do tada ne tako zapaženu pojavu. To su takozvani “beli listići”. Ljudi koji su smatrali da svoje negodovanje i nezadovoljstvo

Beli listići ne koriste nikome

izbornom ponudom mogu da izraze formalnim izlaskom na izbore i činjenjem listića nevažećim na različite načine, to su 2012. godine učinili masovnije nego ikada do tada. Duhovite fotografije glasačkih listića su u izbornom danu preplavile društvene mreže i to je poslužilo kao povod za raspravu o tome koliko ovakav način iskazivanja nezadovoljstva uopšte ima efekta. Dve stvari su jasne – “beli listići” od koristi mogu biti samo strankama koje imaju disciplinovano biračko telo, kakva je trenutno, na primer, najjača stranka u Srbiji, dok najmanje koriste manjim strankama koje se bore za ulazak u parlament. Ako u glasačku kutiju ubacite beli listić ili ga na bilo koji drugi način učinite nevažećim, kao da niste izašli na izbore. Osim toga, time ste direktno podržali vladajuće strukture, jer se njihovi glasači neće uzdržavati od izlaska na izbore. Oni koji misle da time oduzimaju legitimitet vlasti, vratimo se na jednu od prethodnih teza – legitimitet je jednako legalitet. Vlast osvaja onaj ko ima najviše važećih glasova. Beli, precrtani, ili na bilo koji drugi način nevažeći listići nikoga ne zanimaju, bilo ih jedan, pet ili deset odsto. Efekat je isti kao i kod neizlaska na izbore. “Belim listićima” samo pomažete nekolicini političkih stranaka sa disciplinovanim glasačkim telom i razvijenom mašinerijom na terenu da još ubedljivije profitiraju nego što bi to bilo moguće kada oni ne bi postojali.

Zaključak – zašto treba izaći na izbore?

Ni od koga ne možete očekivati da će vašu sudbinu uzeti u ruke osim vas samih, niti ikoga vaša sudbina može više zanimati od vas. Surova je realnost da političari imaju svoje interese, a narod svoje. Zajednički imenitelj je moguće naći – političarima je u interesu da što duže ostanu na vlasti, a građanima da njihov boravak na vlasti raznim merama učine produktivnijim, za dobrobit svih nas. Najvažniji način kojim interese političara možemo usmeriti da deluju u pravcu razvoja i prosperiteta države su izbori. Možda je daleko od savršenog, ali je u postojećim okolnostima jedini način kojim svi punoletni građani raspolažu. Stoga je nerazumno ostajati pasivan kada dođe dan za glasanje i odluku ko će upravljati našom državom i životima naredne četiri godine prepustiti nekom drugom. Neizlaskom ili tzv. “belim listićima” niste nikome napakostili ili odmogli, samo samima sebi. Političari će preživeti i bez nas, a mi sa lošim političarima nećemo sigurno. Od naknadne pameti, osporavanja legitimiteta, šaljivih glasačkih listića i besmislenih kritika nakon izbora nema apsolutno nikakve svrhe. Priznaju se samo izborni rezultati, a samim tim i potencijalni socio – ekonomski rezultati političkih elita od kojih nam zavisi život. I zato pamet u glavu i olovku u ruke 16. marta!

BiH između Islamske deklaracije i Evropske unije

“Mi smo evropska zemlja, ali nećemo da zaboravimo svoje ime, svoju vjeru i svoju prošlost.”

 

                         Alija Izetbegović, vođa Bošnjaka u građanskom ratu

Bošnjačko političko rukovodstvo se u gotovo svakom svom obraćanju javnosti poziva na evropske principe i građansku BiH. Evropske vrednosti se često navode kao argument onda kada zbog nekog političkog pitanja dođe do sukoba između institucija dva entiteta – Republike Srpske i Federacije BiH. U stvari, Islamska deklaracija Alije Izetbegovića je oduvek predstavljala politički manifest režima u Sarajevu i osnov njegovog delovanja kako tokom građanskog rata devedesetih godina prošlog veka, tako i u mirnodopskim uslovima, ma šta bošnjačko političko rukovodstvo o tome govorilo u javnosti. Evropska Unija i njene vrednosti su uvek služile samo kao paravan navodne političke korektnosti i kao argument koji se koristi kada je potrebno oteti Republici Srpskoj još neku u nizu nadležnosti predviđenih Dejtonskim mirovnim sporazumom. Međutim, baš kada smo mislili da su nazadne islamske ideje Alije Izetbegovića ružna prošlost, njegov sin i politički naslednik je pojedinim svojim istupima u javnosti podsetio na to šta je krajnji cilj ekstremnih krugova koje je okupio oko sebe i koji čini se jače nego ikada deluju kroz institucije BiH u smeru potpune unitarizacije te države pod islamskim načelima. Da li je BiH danas država svih naroda koji u njoj žive ili zapravo prelazna faza ka islamskoj teokratiji?

Islamska deklaracija Alije Izetbegovića – temelj islamske države u srcu evrope

U vreme samoupravnog socijalizma, kada se SR BiH u šali nazivala

Buduća članica Evropske Unije ili islamska teokratija?

“samostalna radnja Branka (Mikulića) i Hamdije (Pozderca)” međunacionalni problemi su gurani pod tepih zarad nekakvog imaginarnog bratstva i jedinstva u koje su posle genocida nad Srbima u Drugom svetskom ratu verovali samo oni najnaivniji, indoktrinisani brutalnom komunističkom propagandom. Nažalost, otrežnjenje je bilo bolno, a Srbi su ga po pravilu shvatili tek onda kada ih je sled istorijskih događaja saterao uza zid. Do samog početka oružanih sukoba na prostoru bivše SFRJ u najrkvaviji ishod gotovo niko nije verovao, posebno ne naivni Srbi. Međutim, kada su ispaljeni prvi hici na Srbe u Sarajevu i kada su počela maltretiranja i proterivanja Srba na čitavoj teritoriji pod kontrolom bošnjačkih oružanih formacija u BiH, tek onda je krenulo proučavanje Islamske deklaracije i tada je ona shvaćena ozbiljno i u punom smislu. Ratni vihor doneo je nezapamćena stradanja srpskom narodu, a naknadna pamet obično nije ni od kakve koristi nikome. Ideologija Izetbegovićeve Stranke demokratske akcije (SDA) temeljila se na Islamskoj deklaraciji i imala je i ima za cilj da stvori islamsku državu sa ozbiljnim teokratskim elementima, naravno, što je moguće etnički čistiju od neislamskih elemenata. Šta sadrži Islamska deklaracija i šta je njena osnovna ideja? 

Islamska deklaracija čiji je autor Alija Izetbegović predstavlja političko - filozofski manifest za muslimane kako širom islamskog sveta, tako i na teritoriji Bosne i Hercegovine. Deklaracija počinje ciljem, koji se definiše kao “islamizacija muslimana”, a njihova deviza treba da bude  - “vjerovati i boriti se”. Ovaj dokument počinje viđenjem čitavog muslimanskog sveta. Autor smatra da se ovaj svet menja, i da neće biti ni nalik onome iz prve polovine dvadesetog veka, bez obzira na pravac njegovih promena. Za islamske mislioce nezaobilazan deo o Zapadu koji novim formama moći navodno pokušava da muslimanske narode održava u “stanju duhovne nemoći i materijalne i političke zavisnosti” ni ovde nije mogao da bude izostavljen. Izetbegović navodi da islamski svet “ne može dugo ostati u položaju najamnika”, sa svojih 700 miliona ljudi, izuzetnom geopolitičkom pozicijom i nasleđem “kolosalnih kulturnih i političkih tradicija.” Zaključak ovog globalnog razmatranja je da “ne postoji sila koja bi mogla spriječiti novu muslimansku generaciju da ne učini kraj tom nenormalnom stanju”, a kao konačan cilj islamskog delovanja se navodi jedinstvena islamska zajednica „od Maroka do Indonezije“, sa Bosnom i Hercegovinom u njoj, podrazumeva se. 

Odnos pojedinca i države Izetbegović definiše ovako - „Narod, kao i pojedinac, koji je prihvatio Islam nesposoban je da nakon toga živi i umire za bilo koji drugi ideal. Nezamislivo je da se Musliman žrtvuje za bilo kakvog cara ili vladara, ma kako se on zvao, ili u slavu neke nacije, partije ili čega sličnog, jer po najjačem islamskom instiktu on u ovome prepoznaje jednu vrstu bezbožništva i idolatrije. Musliman može ginuti samo s imenom Allaha i u slavu Islama ili bježati sa bojnog polja.“ Dakle, može se izvesti zaključak da autor državu vidi kao privremeni okvir, a politički islam kao konačni cilj delovanja. Prema Izetbegovićevom mišljenju, protivnici islama dolaze iz dve struje – konzervativne („hoće stare obrasce“) i modernističke („hoće tuđe obrasce“). Prvi islam „ vuku u prošlost, a drugi mu „pripremaju tuđu budućnost“. Kao ključni problem on vidi sličnost između mnogih teoretičara koji „u Islamu vide samo religiju“, što po njegovom mišljenju nema veze sa realnošču, i u tome je suština. Ovakvo viđenje on smatra pogrešnim jer ako se islam posmatra isključivo kao religija, onda on „ne može uređivati vanjski svijet“, naravno, u skladu sa islamskim načelima. Kao najbolji primer pogubnosti modernizma u islamu kritikuje Kemala Ataturka i govori da njegove zasluge „treba svesti na pravu mjeru“. Ključ problema koji koče islamski svet u razvoju Izetbegović vidi u četiri faktora – porobljenost, neprosvećenost, siromaštvo i podeljenost.

Islamski poredak on definiše kao „jedinstvo vjere i zakona, odgoja i

Odbrana od "agresije na BiH" ili rat protiv nevernika?

sile, ideala i interesa, duhovne zajednice i države, dobrovoljnosti i prisile.“ Islamski poredak ima dve pretpostavke  - islamsko društvo i islamsku vlast. Jedno bez drugog je, po autorovom sudu, nemoguće zamisliti. „Musliman uglavnom ne postoji kao jedinka. Ako hoće da živi i opstane kao Musliman, on mora stvarati sredinu, zajednicu, poredak.“ Na pitanje šta je muslimansko društvo, Izetbegović odgovara  da je to „zajednica sastavljena od Muslimana, i smatramo da je time rečeno sve.“ Ukoliko ovaj citat iz Deklaracije primenimo na BiH gde je Izetbegović izgradio svoju političku karijeru, ostaje nejasno kako se druga dva konstitutitvna naroda u toj zemlji uklapaju u ovakav sistem koji on propagira. Ono što je međutim najproblematičnije je stav da se „islamski poredak može ostvariti samo u zemljama u kojima Muslimani predstavljaju većinu stanovništva.“ Iz takvog ekstremnog stava svojstvenog sunitskoj islamskoj misli proizilazi i stav prema hrišćanstvu. Izetbegović razdvaja hrišćansku doktrinu od Crkve kao institucije. U hrišćanskoj doktrini on vidi „Božju objavu“ koji naziva „deformisanom“(?!), a u drugoj organizaciju koja „svojom neizbježnom hijerarhijom, politikom, bogatstvom i interesima, postala nešto ne samo neislamsko, već i antikristovsko.“ Krajnje nerealan, jednostran i ekstreman pristup politici uopšte i konkretnim pitanjima društvenog uređenja Izetbegović je krunisao krajnje problematičnim odnosom prema hrišćanstvu i narodima koji ni po jednom kriterijumu posmatranja nisu islamski. Na koji način je on mislio da sprovede islamsko društvo i islamsku vlast u praksi, i to u zemlji u kojoj žive još dva naroda koji su pravoslavne i rimokatoličke veroispovesti, postalo je jasno na proleće 1992. godine. Srećom i odlučnošću političkog i vojnog vrha Republike Srpske, ova zamisao mu nije pošla za rukom.

Ovaj široj javnosti malo poznat dokument je, kao što se može videti, politički manifest i kamen temeljac za stvaranje islamskog društva u srcu Evrope, kao i dobar osnov za stvaranje islamske teokratije, po ugledu na neke bliskoistočne i azijske zemlje. Ukoliko neko, međutim, misli da je Islamska deklaracija dokument prošlosti i da nema nikakav značaj u drugoj deceniji 21. veka, prevario se. Dovoljno je samo čuti govor Bakira Izetbegovića u Podveležju kod Mostara koji je održao pre nekoliko meseci. Izetbegović je na tom skupu, propraćenom burnim aplauzima prisutnih građana, izjavio između ostalog da se “i dalje vodi vojna i politička borba za nezavisnu i jedinstvenu BiH uprkos naporima suseda da se ona podeli”. Inicijativu za treći entitet koji žele Hrvati u BiH on naziva “udruženim zločinačkim poduhvatom”, a nije preskočio ni da spomene “milijardu i po braće muslimana” u svetu, na koje će “Bošnjaci moći da se oslone”, zapretivši kako oni predstavljaju pol svetske moći u nastajanju i kako će svi “videti kakva će to sila biti za deset godina”. Poznato?

Evropska budućnost BiH – realnost ili mit za unutrašnju upotrebu?

BiH je proces političkih odnosa sa EU počela 1998. godine kada je

Evrointegracije - iskrena želja ili mit za unutrašnju upotrebu?

usvojena Deklaracija o specijalnim odnosima sa EU. Ova zemlja je takođe učestvovala u procesu Stabilizacije i pridruživanja, kao i ostale države Zapadnog Balkana. Trenutno je ovo jedina država koja pretenduje da postane članica ove zajednice država, a zvanično nije kandidat za članstvo. Kandidatura je od strane nekih evropskih političkih zvaničnika najavljena za početak 2014. godine. Međutim poznavajući političke prilike u “bosanskom loncu”, ovakva prognoza nije apsolutno nikakva garancija. Koji su razlozi zbog kojih EU ne dozvoljava BiH da napravi iole značajniji i krupniji korak ka punopravnom članstvu? Institucije EU često upućuju primedbe BiH po raznim osnovama. To je proces karakterističan za svaku državu koja pretenduje da bude članica Evropske Unije. Međutim, prečesto da bi bilo slučajno se dešava da BiH dobija “packe” od institucija Unije za pitanja u raznim oblastima – pravosuđa, rešavanja pitanja ratnih zločina i ratne odštete, pa i elementarnog funkcionisanja nekih institucija koje se u normalnim zemljama podrazumevaju. Ono što je zanimljivo na “evropskom putu BiH” jesu uslovljavanja koja dolaze iz Brisela i “neophodni koraci” koji se očekuju od Sarajeva, Banje Luke i Mostara. Od bosanskohercegovačkih političara se na putu evrointegracija obično traži nekoliko stvari – sprovođenje presude u sada već čuvenom slučaju Sejdić – Finci, rešavanje problema nasleđenih iz građanskog rata kao što su ratni zločini, i na kraju, ali ne i najmanje važno, revizija Dejtonskog sporazuma i Ustava BiH pod izgovorom boljeg funkcionisanja države i efikasnijeg donošenja odluka. Ne treba posebno napominjati da su sva tri uslova gotovo po pravilu usmerena protiv Srba i Republike Srpske kao nepoželjnih elemenata u vizuri ideologa nikada ostvarene unitarne BiH.

 

Od svih pomenutih problema, u poslednje vreme se u medijima najčešće mogu čuti vesti o, čini se, beskrajnim pokušajima i neuspesima u pogledu rešavanja problema sprovođenja presude u slučaju Sejdić – Finci. Po čemu je ovaj slučaj toliko značajan da je uspeo da mobiliše mnoge evropske zvaničnike i kompletan politički vrh BiH? Paragrafima IV i V Ustava BiH predviđeno je da se u neke državne organe (Dom naroda parlamentarne skupštine BiH i Predsedništvo BiH) mogu kandidovati samo pripadnici bošnjačkog, srpskog i hrvatskog naroda. Ova tri naroda naravno čine ubedljivu većinu u BiH, ali su ovakvim ustavnim rešenjem svi ostali narodi koji žive u BiH na najbrutalniji način diskriminisani. Nepažnju i nestručnost ustavotvorca iskoristili su Dervo Sejdić i Jakob Finci, pripadnici romske i jevrejske nacionalne manjine, da ukažu na očiglednu i nedopustivu diskriminaciju, s obzirom na činjenicu da su zbog svoje nacionalne pripadnosti bili onemogućeni da učestvuju u političkom životu BiH kroz njene ključne institucije. Kada njihove žalbe unutar BiH nisu urodile plodom, pravdu su potražili na Evropskom sudu za ljudska prava. Evropski sud za ljudska prava je doneo presudu po kojoj ne postoji opravdanje za održavanje na snazi postojećih odredaba Ustava BiH kojima se čini diskriminacija nad nekim njenim građanima. U slučaj su se u toku procesa i pre njega uključivale Venecijanska komisija, Savet evrope, institucije EU itd. sa svojim preporukama, sugestijama i uticajem, ali to do danas nije urodilo plodom. Vodeći političari BiH već dugo bezuspešno pokušavaju da konsenzusom pronađu rešenje za ovaj veliki problem bez koga nema govora o daljem procesu evropskih integracija BiH. Naravno, u ovim pregovorima svaka strana teži da zaštiti interese sopstvenog naroda – predstavnici Federacije BiH traže od Republike Srpske da popusti u većoj meri, i obrnuto. Ovom mučnom procesu se ne nazire kraj, a BiH tapka u mestu umesto da rešava suštinske probleme kojima, čini se, nema broja.

Rešavanje pitanja ratnih zločina i suočavanja s prošlošću u BiH nikada nije iskreno ni počelo. Sud BiH je sve samo ne pravosudna institucija u pravom smislu te reči. Ovaj sud donosi presude po političkoj volji bošnjačkih političara uz svesrdnu pomoć stranih sudija, a nebrojene zločine tzv. Armije BiH ignoriše kao da se nisu ni dogodili. Zahvaljujući njihovom “predanom” radu na rasvetljavanju najtežih ratnih zločina, monstrumi poput Atifa Dudakovića, Nasera Orića, Jovana Divjaka, Zaima Backovića Zagija, Ejupa Ganića, Ilije Jurišića, Sefera Halilovića i mnogih drugih slobodno šetaju gradovim Federacije BiH i bave se politikom. Što je najgore, imaju ogromnu podršku građana BiH bošnjačke nacionalnosti. Da li je pomalo cinično da se ratni zločinci šetaju ulicama, a pozivati se na građanske principe, legalitet i zajedničku budućnost sva tri naroda u istoj državi? U zemlji u kojoj se sud za ratne zločine bavi istorijskim inženjeringom umesto tumačenjem pravnih akata ništa ne može da začudi.

Bosna i Hercegovina – “failed state” i revizija Dejtona?

Termin “failed state”, odnosno neuspela ili propadajuća država, u

"Failed state" ili put ka islamskom društvu?

teoriji međunarodne politike se koristi za državu koja nije u stanju da ili efektivno kontroliše sopstvenu teritoriju, ili nije u mogućnosti da izađe na kraj sa osnovnim potrebama sopstvenih građana – dakle, ne ispunjava svoje osnovne funkcije. Ovakav ishod proizilazi iz mnogih mogućih faktora – slabosti i nekonsolidovanosti institucija sistema, ratova, sukoba različitih vrsta u društvu, dubokog siromaštva, kolonijalnog nasleđa, nesprovodivog ustavnog inženjeringa itd. Pomislićete da se u ovakvu definiciju uklapaju mnoge balkanske države, i bićete u pravu. Ali BiH je i ovde, kao u mnogim drugim oblastima, poseban i ekstreman slučaj. Da je Bosna i Hercegovina jedna krajnje neefikasna država, sa ogromnim i preskupim državnim aparatom, krajnje komplikovanim ustavnim rešenjima i nesposobnim političarima, nikada nije bilo sporno. Ono što je međutim problem u čitavoj priči jeste da se krivica za nefunkcionisanje ove države bez ikakvih racionalnih argumenata svaljuje na jedini njen deo koji funkcioniše bez značajnijih problema – Republiku Srpsku. Traženje krivca u Republici Srpskoj za cilj ima određeni modalitet izmene Dejtonskog mirovnog sporazuma i političkog sistema koji na njemu počiva kako bi se RS oduzelo što više stečenih nadležnosti. Gde je, međutim, suština problema u funkcionisanju BiH nije teško zaključiti. Ukoliko znamo da se BiH sastoji iz dva entiteta – Federacije BiH i Republike Srpske, ogromna većina problema proizilazi iz gotovo potpune nemogućnosti funkcionisanja Federacije BiH zbog izuzetno složenog ustavnog sistema tog entiteta, a kompletna krivica se svaljuje na Republiku Srpsku, onda je potpuno jasno u kakvoj vrsti hipokrizije se nalazi Bosna i Hercegovina i politička elita u Sarajevu. Međutim, kao da besmislene i neutemeljene optužbe nisu dovoljne onima koji nisu odustali od ideje da silom nametnu unitarnu BiH, prilikom obeležavanja bilo kog važnog datuma za Republiku Srpsku i njen narod, nailazi se na izlive mržnje koja podseća na najmračniji period istorije našeg regiona. Mogu se čuti poređenja između Republike Srpske i nacističkog Vermahta, kvalifikacije ovog entiteta kao “genocidne tvorevine”, kao i širok dijapazon uvreda na račun srpskog naroda i Srpske pravoslavne crkve. Ovakvi istupi mnogih javnih ličnosti iz Federacije BiH samo pokazuju da oni koji se pozivaju na nepriznavanje BiH od strane druga dva konstitutivna naroda i pozivaju na ukidanje drugog entiteta brutalno krše principe za koje se sami zalažu. Dakle, u BiH dolazi do svojevrsnog apsurda – u ekonomski iznurenoj državi koja puca po šavovima se mlatara ratnim zastavama takozvane Armije BiH i brutalnom propagandom protiv Srba i ostalih nebošnjaka se pokušava ono što se nije uspelo zločinačkom politikom Alije Izetbegovića.

Zaključak

U turbulentnim vremenima koja nam predstoje svakako treba očekivati pojačavanje pritisaka na Republiku Srpsku i njene institucije, a zatišje poslednjih meseci ne bi smelo nikoga da zavara. Pritisci se mogu očekivati bilo da su rezultat navodne brige za evropsku budućnost BiH, ili rezultat neoislamskih ambicija režima u Sarajevu. Argument koji će se sigurno potezati je da je Republika Srpska “genocidna tvorevina”. Tu je bošnjačko političko rukovodstvo u pravu, ali ne na način na koji su to oni zamislili. Ona jeste genocidna tvorevina, nastala na genocidu nad srpskim narodom sprovedenim u različitim delovima bivše Jugoslavije koji je svoje utočište potražio u Republici Srpskoj, koja predstavlja legitiman izraz težnje srpskog naroda da opstane na prostoru zapadno od Drine. To je realnost oličena i legalizovana Dejtonskim mirovnim sporazumom, dopalo se to nekome ili ne. Bošnjački politički krugovi neretko ističu da je jedina dobra karakteristika Dejtonskog mirovnog sporazuma jer je zaustavio krvavi četvorogodišnji sukob. Međutim, to je samo jedna bitna karakteristika tog sporazuma. On jeste zaustavio krvavi građanski rat, ali je i stvorio model funkcionisanja države BiH, jedino moguć u tadašnjim, ali i trenutnim okolnostima. Oni koji se stalno pozivaju na “međunarodno priznatu državu BiH” žele da prikriju da ta država u stvari nema unutrašnje priznanje od strane njenih sopstvenih građana i da opstaje samo zahvaljujući pritisku spoljnog faktora. Što više bude bilo pokušaja za nametanjem političkih rešenja koja nisu u skladu sa željama sva tri konstitutivna naroda, BiH će sve dublje zadirati na put bez povratka. A kristalno je jasno da je taj put bez povratka put Islamske deklaracije Alije Izetbegovića koji bošnjački političari gotovo bez izuzetka sprovode. Na kraju ostaje nada da smo iz dva rata u prethodnom veku naučili istorijsku lekciju plaćenu krvlju nedužnih, i da u budućnosti nećemo za “zelenim stolom” gubiti bitke ubedljivo dobijene na frontu.