Imena ulica u Beogradu - ogledalo naše neopredeljenosti

Iako na prvi pogled ne tako važno pitanje, imena ulica u gradovima neke zemlje govore mnogo o zemlji, njenim građanima, istoriji, tradiciji i njenom aktuelnom političkom i strateškom opredeljenju. Kada prolazite ulicama nekog grada i posmatrate table sa nazivima ulica, stičete određenu predstavu o gradu i državi u kojoj se nalazite. U opštem rasulu i svakodnevnoj nadljudskoj borbi za egzistenciju koja nas okružuje, na naizgled trivijalna pitanja poput naziva ulica uopšte ne obraćamo pažnju. Naš izrazito megalomanski mentalitet nam nalaže prevashodno bavljenje temama od globalnog značaja, dok u svom dvorištu ne vidimo dalje od nosa i živimo u uverenju da će neko drugi rešiti probleme umesto nas. Rezultat toga je opšta anarhija koja nas okružuje, a koja se najbolje može videti na primeru imena ulica u Beogradu. Svaka iole ozbiljna država vodi računa o nazivima ulica, trgova i institucija u svojim naseljenim mestima. Vodi li naša?

Nelogični nazivi ulica – metropola apsurda

Nazivi ulica u nekoj državi zavise od zvaničnog tumačenja istorije

Beograd - metropola apsurdne simbolike

koju je politička vlast usvojila kao validnu. Nečiji heroji za nekog drugog mogu biti najveći zločinci, dok su za nekoga  beznačajne i nedovoljno poznate istorijske ličnosti za nekog drugog od izuzetno velike važnosti, i u mnogo većoj meri zavređuju pažnju javnosti. U suprotnosti sa zdravim razumom i rasuđivanjem je činjenica da velike i važne beogradske ulice nose imena po stranim državnicima, imena nedefinisanih istorijskih događaja, komunističkih rukovodilaca najnižeg ranga, a da ulice za koje prosečan Beograđanin ne zna gde se nalaze nose imena gotovo u potpunosti zaboravljenih srpskih velikana i heroja kao što su Pavle Jurišić Šturm, Ivo Andrić ili recimo Milan Tepić. Nikakvim racionalnim argumentima nije moguće objasniti nazive ulica poput Baštovanske, činjenice da se jedna od najvažnijih ulica u Beogradu zove Beogradska, kao i činjenice da u glavnom gradu postoje dve ulice koje nose isti naziv – cara Dušana, uprkos nespornoj važnosti ove istorijske ličnosti. Nebrojeno je ulica koje nose naziv Nova, sa brojem koji bi ih razlikovao od mora istih (1. nova, 2. nova itd.), ulica koje nose nazive koje je teško precizno definisati, kao i imena koja kao da predstavljaju prosto popunjavanje naziva ulica, bez ikakvog prethodnog bavljenja tom tematikom, bez ikakvog reda i racionalnog pristupa.

U čitavom tom ludilu i anarhiji najapsurdnije deluju nazivi ulica u beogradskom naselju Borča. U ovom naselju u beogradskoj opštini Palilula čak deset ulica nosi naziv Sutjeska (Sutjeska 1,2,3 itd.), dve ulice nose naziv Partizanski blok, a jedan stambeni blok takođe nosi naziv Sutjeska. Ostatkom naselja ubedljivo dominiraju nazivi ulica po partizanskim divizijama, lokacijama partizanskih pobeda u Drugom svetskom ratu, pa se čak dešava i da se nazivi u istom naselju ponavljaju. Borčanski nazivi ulica su bez sumnje knjiški primer našeg nemara, aljkavosti, nedoslednosti i potpune nezainteresovanosti za sopstveno životno okruženje. Borča je verovatno ekstreman primer, međutim, ni drugi delovi našeg grada ne zaostaju u kolektivnoj nezainteresovanosti i nemaru u pogledu naziva ulica. Na teritoriji grada Beograda se nalazi približno 7500 ulica, dok približno 220 ulica u gradu uopšte nema naziv. Dakle, pored činjenice da dobar deo beogradskih ulica ima potpuno besmislene i neprilagođene nazive, imamo čak 220 ulica kojima nismo u stanju da damo ime godinama. Kakvo opravdanje može postojati za tako nešto?

Ideološka šarolikost – od komunizma do evrofanatizma

Ideološka šarolikost i odsustvo bazičnog političkog konsenzusa su oduvek odlikovali srpsko društvo. Nazivi ulica u našem glavnom gradu su gotovo udžbenički primer takve prakse. Nazivi ulica se kreću od onih po komunističkim generalima, revolucionarima i partijskim aparatčicima, preko naziva po zapadnoevropskim i američkim političarima, nazivima iz predkomunističke istorije, sve do frapantnih naziva po ljudima koji su imali u najmanju ruku sporan odnos prema svemu što je srpsko i pravoslavno. Nakon Drugog svetskog rata i nakon 2000. godine nazivi beogradskih ulica su doživeli najdrastičnije promene. Promene su dolazile u trenucima najvećih ideoloških previranja, odnosno raskida sa monarhističkom srpskom tradicijom, kao i raskida sa komunistima i njihovim ideološkim naslednicima.

Tako se nakon bar formalnog raskida sa komunizmom nekadašnji Bulevar revolucije sada zove Bulevar kralja Aleksandra, ulica Maršala Tita je najpre nosila naziv Srpskih vladara, a sada se zove Kralja Milana, nekadašnja ulica Lole Ribara je sada Svetogorska, ulica 7. jula je sada Kralja Petra, Slobodana Penezića Krcuna je sada Savska, Bulevar JNA je postao Bulevar oslobođenja itd. Primeri promena naziva su mnogobrojni. Neupućena osoba primer čestih promena naziva ulica u našem gradu može videti u

Svi nazivi sadašnje Svetogorske

Svetogorskoj ulici, gde postoji tabla sa pređašnjim nazivima te ulice. Ova ulica u strogom centru Beograda je od 1872. godine do danas čak sedam puta menjala svoj naziv, a ovo je treći put u istoriji da se ta ulica zove Svetogorska. Ova tabla ne predstavlja samo puku informaciju o pređašnjim nazivima ulica, već je svojevrstan vremeplov i svedok koji treba da nas svakodnevno podseća kroz kakva je sve turbulentna dešavanja prošao naš narod u prethodnom veku.

Uprkos mnogobrojnim promenama naziva ulica tokom prethodne dve decenije, nebrojeno ulica u našem glavnom gradu i dalje nosi nazive nasleđene iz doba komunističkog režima. Čak i oni koji su promenjeni, promenjeni su u skladu sa prozapadnom orijentacijom postpetooktobarske političke elite, bez mnogo reda, strategije i istorijske opravdanosti. Verovatno najbolji primer za to je davanje imena ulice po tragično nastradalom premijeru Đinđiću. Kakav god stav imali o liku i delu Zorana Đinđića, potrebno je da prođe izvesno vreme kako bi se do kraja rasvetlila istorijska uloga ličnosti takvog kalibra i procenila zasluga za nazivanje ulice po njemu. Međutim, tadašnja vlast je bez mnogo razmišljanja ovoj važnoj novobeogradskoj ulici dala novo ime. Koliko je to bilo pametno i opravdano saznaćemo u budućnosti.

Komunistički režim je u istoriju otišao pre dve i po decenije. Nasledili su ga “umiveni” komunisti kojima godinama nije smetala petokraka na državnim institucijama, pa se od njih nije ni očekivalo da se bave nazivima ulica kao nečim važnim za grad i državu. Međutim, od 2000. godine na vlasti je elita od koje se, između ostalog, očekivalo da napravi diskontinuitet sa totalitarnom prošlošću. Za to što se, makar na simboličkoj ravni, to do danas nije u potpunosti dogodilo, nema opravdanja. Nemogućnost da se nazivi ulica nastali na ideološkim krilima države koja ne postoji već dve i po decenije može se pripisati samo potpunoj nezainteresovanosti građana, političkih elita, ali i potpunoj neodgovornosti. Pored navedenih faktora, srpske vlasti su prethodnih godina više radile na navodnom “pomirenju u regionu” nego na preciznom definisanju istorijskih događaja utemeljenom u realnosti. Kada se nismo jasno odredili prema svojoj prošlosti, nije nikakvo čudo što nemamo ni približnu predstavu gde ćemo biti u budućnosti.

Neizlečiva jugonostalgija na beogradskim zidovima

U bivšoj Jugoslaviji Beograd je služio kao teren za eksperimente

U Sarajevu je jugonostalgija zanemarljiva

nametnutog “bratstva i jedinstva”, i u njemu kao glavnom gradu zajedničke države sve je moralo da ima jugokomunistički predznak. Naravno, nisu zaobiđeni ni nazivi ulica. Odmah nakon rata i uspostavljanja nove vlasti, u Beogradu je počelo sveobuhvatno redefinisanje istorije grada i naziva njegovih ulica. Politički i ideološki nepodobni nazivi ulica su menjani, a davana su imena koja su se poklapala sa ideološkim parametrima nove silom uspostavljene vlasti. Gotovo da ne postoji iole značajnije mesto, geografski pojam ili region na prostorima bivše SFRJ čije se ime nije našlo na tablama sa nazivima beogradskih ulica. Tako su sa prostora Hrvatske svoje nazive ulica dobili recimo Zagreb, Osijek, Dubrovnik, Pazin, Plitvice, Varaždin, Hrvatska, Istra, Dalmacija, Velebit itd, sa prostora Slovenije Ljubljana, Maribor, Bled, Pohorje itd, sa prostora Makedonije Ohrid, Bitolj, Štip, Gostivar itd, sa prostora BiH Sarajevo, Mostar, Vareš itd, a sa prostora Crne Gore Cetinje, Mojkovac, Kolašin, Durmitor, Žabljak, Nikšić itd. Moglo bi se tako nabrajati u nedogled. Pored naziva po geografskim pojmovima sa prostora bivše države naš grad odlikuju i nebrojeni nazivi ulica po umetnicima, političarima, ili na bilo koji način zaslužnim građanima sa prostora bivše zajedničke države. Tako Beograd poseduje ulice Marina Držića, Otokara Keršovanija, Josipa Slavenskog, Augusta Cesarca, Luja Adamiča, Matije Gupca, Goce Delčeva, Husein kapetana Gradaščevića itd.

U uporednoj praksi među “bivšom braćom” takve primere nećete naći, ili ćete ih naći veoma retko. I ne samo da takvih primera nema, već se ulice otvoreno nazivaju po ljudima ili oružanim formacijama koje su se “proslavile“ zločinima nad svojim srpskim komšijama. Gotovo svi nazivi ulica koji imaju srpski predznak promenjena su već ranih devedesetih godina u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, dok reciprocitet u određenoj meri postoji u Makedoniji i Crnoj Gori. Te novonastale države su jasno definisale svoj pravac i u skladu sa njim deluju na svim poljima, pa i na simboličkom. Tako se, na primer, nekadašnja ulica Vase Miskina u Sarajevu danas zove Ferhadija, nekadašnja Dobrovoljačka je sada Hamdije Kreševljakovića, dok nekadašnja Beogradska ulica u Osijeku sada nosi naziv kardinala Alojzija Stepinca. Ovo su samo neki u moru primera promena naziva ulica po novousvojenoj ideološkoj matrici. Kod nas je situacija suprotna, naravno, na našu štetu. Iz Jugoslavije smo izašli pre više od dvadeset godina, ali ona iz naših umova i kolektivnog sećanja izgleda nikako da izađe. Pored svakodnevnih životnih primera koji to potvrđuju, nemi svedok su nazivi ulica. Ruku na srce, dosta naziva je već promenjeno, ali nas i dalje sa zidova svakodnevno “posmatraju” Omladinske brigade, partizanske divizije, Dalmatinske, Crnogorske, Makedonske, Hrvatske itd. Ovakvoj realnosti se mogu uputiti dva kratka i logična pitanja – zbog čega i dokle?

Nazivi ulica po imenima srpskih neprijatelja

Naziva beogradskih ulica po onima koji su radili protivno interesima srpskog naroda je mnogo. Naredni primeri će samo ukazati do koje mere ide naše samoponiženje, i do koje mere smo bili spremni na ustupke zarad nametnutog lažnog “bratstva i jedinstva”.

Luj Adamič je bio američki rimokatolički levičar slovenačkog

Negirao genocid u NDH - Luj Adamič

porekla. Istakao se po tome što je tokom Drugog svetskog rata reagovao na prve novinske tekstove koji su skretali pažnju na genocid nad Srbima u NDH, i to tako što je masovne zločine nad onima koji nisu rimokatolici negirao. To je činio na različite načine – drastičnim umanjivanjem broja stradalih, dokazivanjem da rimokatolička crkva nije umešana u ustaške zločine, kao i nazivanjem realnog izveštavanja o zločinima antikatoličkom propagandom. Ova najblaže rečeno kontroverzna istorijska ličnost ima svoju ulicu na Novom Beogradu. Ime ulici su dali komunisti, a nijedna vlast u prethodne dve i po decenije nije našla za shodno da preispita ovaj naziv, niti građane Beograda zanima ko je nepoznat čovek po kome se zove velika prestonička ulica.

Drugi primer je nekadašnji naziv jedne dedinjske ulice po hrvatskom političaru Stjepanu Radiću. Radić je našoj javnosti poznata istorijska ličnost iz jasnih razloga. Ono što, međutim, nije jasno jeste činjenica da se ulica u elitnom beogradskom kvartu zove po čoveku koji je uporno radio na razbijanju Kraljevine Jugoslavije, i velikom srbofobu. Ovaj naziv je tokom sukoba devedesetih godina prošlog veka promenjen i sada se ta ulica zove Heroja Milana Tepića. Pozitivan primer je nazivanje ulice po čoveku koji je nesebično dao život za svoju zemlju, međutim, problem predstavlja činjenica da sporednija ulica od ove u našem gradu teško da postoji. Takođe, iako pozitivna, ovakva promena predstavlja svojevrsnu paradigmu naše surove realnosti, u kojoj preko noći podobni i poželjni postaju nepodobni, a nazive dobijaju do tada u potpunosti neafirmisane istorijske ličnosti.

U našem kolektivnom neznanju i nezainteresovanosti čak ni ovakve sramne pojave nisu isključene. Nisam siguran šta je potrebno da se dogodi da počnemo da se informišemo o svom okruženju i da svako u skladu sa svojim mogućnostima stane na kraj ovakvom sramnom prekrajanju istorije na simboličkoj ravni koje se svakodnevno odvija pred našim očima.

Simbolika srpske tragedije  - budućnost?

Umesto da odražavaju našu kulturu, tradiciju i prebogatu istoriju, imena ulica služe za podsmeh i ideološko  - dnevnopolitičko potkusurivanje neznalica i politikanata u državnim organima. Kada volja i postoji, nema ko da je sprovede jer komisiju za imenovanje ulica i trgova čine uglavnom nestručni i nezainteresovani ljudi. A nama običnim smrtnicima samo preostaje da kroz prozore automobila ili autobusa posmatramo kako pored nas promiču apsurdni, nezasluženi, pa i skandalozni nazivi ulica.  Ako se vratimo na početak teksta i zaključak da stranac u našem gradu na osnovu naziva ulica stiče određenu predstavu o nama, postavlja se pitanje kakvu predstavu neko može da stekne o ovoj zemlji i njenom narodu u opštoj anarhiji i ludilu koje nas okružuje? Činjenica da u Beogradu postoje nebrojeni nazivi ulica po komunističkim rukovodiocima, gradovima u susednim državama i neprijateljima srpskog naroda, a ne postoje ulice žrtava NDH, žrtava genocida nad Srbima, žrtava Racije 1942. i mnogih drugih, predstavljaju našu kolektivnu sramotu. Svaka vlast pred izbore ne propusti da spomene da će u slučaju njihovog dolaska na vlast građani odlučivati o imenima ulica. Ostaje nada da će obećanje nekada biti ispunjeno, jer promene naziva ulica ne koštaju puno, a na kulturnom, simboličkom, urbanističkom, istorijskom i političkom nivou imaju veoma veliki značaj. A kada nismo svesni značaja daleko važnijih pitanja, ne čudi što smo i na simboličkoj ravni gotovo u potpunosti poraženi.

Federacija Bosne i Hercegovine - faktor stabilnosti ili dezintegracije BiH?

“Gde prestaje razum, tu počinje Bosna.”

                                                 Ivo Andrić

BiH je država sa verovatno najkomplikovanijim političkim i ustavnim sistemom na svetu. Nastala u krvavom građanskom ratu, sa gotovo nepostojećim istorijskim i državnopravnim kontinuitetom, ona je faktički posledica brutalnih pritisaka međunarodnog faktora koji se nije libio ni da po prvi put u posthladnoratovskoj eri upotrebi NATO bombe i sankcije UN - a kako bi ostvario ovaj državni projekat do sada neviđen u istoriji. Veliki neredi koji su se dogodili u Federaciji BiH početkom proleća i politička kriza koja je godinama unazad u nama susednoj državi pre pravilo nego izuzetak, direktno proizilaze iz neizdržive kompleksnosti većeg bosanskohercegovačkog entiteta, kao i svih apsurda koje ta kompleksnost sa sobom nosi. Zbog čega je entitet Federacija BiH specifičan, na koji način koči celokupnu BiH u njenom razvoju i njene građane drži kao taoce sopstvene političke elite, i zbog čega je gotovo nemoguće naći legitimno rešenje kojim bi svi bili zadovoljni?

Bosanskohercegovački ustavni inženjering – iznuđena rešenja i odsustvo legitimiteta

BiH se prema Dejtonskom mirovnom sporazumu sastoji od dva entiteta – Federacije BiH koja čini 51 posto teritorije, i Republike Srpske koja čini 49 posto teritorije ove države. Ustavom je definisan i Brčko distrikt, koji predstavlja kondominijum oba entiteta sa sopstvenom upravom – Vladom, ministarstvima i institucijama. Uređenje RS je prilično jednostavno – osnovna jedinica lokalne samouprave je opština, i po tome ovaj entitet manje više podseća na unutrašnje uređenje Republike Srbije. Međutim, unutrašnje uređenje FBiH je daleko složenije i predstavlja svojevrstan model kompleksnosti, glomaznosti i nefunkcionalnosti jednog državnog aparata, jedinstven u svetu. Koren ovakve kompleksne organizacije vlasti se može naći u istorijskom kontekstu nastanka ove državolike tvorevine, ali i u praktičnim razlozima i potrebama svakodnevnog života njenih građana. Kako je nastala Federacija BiH? 

Za razliku od Republike Srpske koja je legitiman i legalan izraz težnje srpskog naroda da opstane i ima svoj

Grb Federacije BiH

državno – pravni okvir na prostoru zapadno od Drine, Federacija BiH je nastala silom, odnosno pritiskom spoljnog faktora. Naime, nedugo nakon vezivanja šahovnica i zelenih muslimanskih zastava na početku građanskog rata u BiH, došlo je do međusobnog sukoba između Bošnjaka i Hrvata, pretežno u zapadnoj Hercegovini i centralnoj Bosni. Sinonim za žestoki oružani sukob dojučerašnjih saboraca predstavlja Mostar, gde su, uprkos teškim višemesečnim borbama, obe strane ostale na približnim početnim pozicijama, uz velike patnje civilnog stanovništva i nezapamćena razaranja tog grada. Vašingtonskim sporazumom iz 1994. godine američka administracija je praktično silom naterala Bošnjake i Hrvate na mirovni sporazum, a zatim i da nastave politički život u istom entitetu kako bi zajedno predstavljali protivtežu Republici Srpskoj koja je već tada morala biti prihvaćena kao realnost na terenu. U trenutku kada je VRS kontrolisala gotovo 70 posto teritorije celokupne BiH, srpski faktor je u skladu sa američkim planom trebalo svesti na “prihvatljivih” 49 posto. To je učinjeno vazdušnim udarima NATO snaga na položaje VRS u okolini Sarajeva i uništavanjem gotovo celokupnog protivvazdušnog potencijala bosanskih Srba. Tako su politička rukovodstva RS i tadašnje SRJ naterana da prihvate nametnute dejtonske uslove. Kada je sporazum potpisan u vojnoj bazi Rajt Peterson neki su počeli euforično da slave. Međutim, kako to obično biva u uporednoj praksi oružanih sukoba, mirovni sporazum je predstavljao tek početak problema. Sporazum je trebalo sprovesti u praksi, u zemlji razorenoj građanskim ratom, sa nepostojećim legitimitetom i državnopravnim kontinuitetom, kao i sa građanima koji su nakon međusobnog krvavog sukoba morali da nastave život jedni pored drugih.

U skladu sa teškoćama koje su se javile kada je ovaj veštački model trebalo sprovesti u praksi, osmišljen je

Unutrašnje uređenje Federacije BiH

katastrofalno komplikovan i glomazan ustavni sistem koji je uz određene kozmetičke promene i danas na snazi i koji će, po svoj prilici, ovu zemlju dovesti do konačnog raspada. Entitet FBiH čini 10 kantona, koji predstavljaju jedinice lokalne samouprave široke autonomije, sa sopstvenim premijerima, vladama, ministarstvima i različitim vrstama drugih institucija. Tako dolazimo do činjenice da FBiH ima 11 premijera (10 kantonalnih i jednog na entitetskom nivou), više desetina ministara na kantonalnom i entitetskom nivou, dok je nezavisnim, vladinim, entitetskim i kantonalnim agencijama, institucijama i službama gotovo nemoguće utvrditi broj, namenu i budžetska sredstva. Pored toga, kantoni u kojima značajan udeo stanovništva čine Hrvati nose i naziv županija, po ugledu na maticu Hrvatsku. Svaki od kantona u svom sastavu ima opštine sa sopstvenim upravama i glomaznim administracijama. Postojanje iznuđenih političkih i ustavnih rešenja u nekim de facto podeljenim gradovima kao što su Sarajevo ili Mostar samo dodatno usložnjava već dovoljno katastrofalnu situaciju u državnoj upravi. U svim državnim organima FBiH potrebno je poštovati nacionalni ključ. Tako se vremenom došlo u situaciju da je nečija nacionalnost važnija od stručnosti koja je neophodna za određeno radno mesto. Problem nacionalnog ključa je opterećivao i bivšu SFRJ, a ishod takve politike nam je svima dobro poznat.

Kada se imaju u vidu ovi najosnovniji podaci o funkcionisanju FBiH, dovoljno je zamisliti primer donošenja najprostije odluke na bilo kom nivou – od državnog, preko entitetskog, kantonalnog i opštinskog. Nije moguće odrediti šta je veći problem – utvrđivanje ko je nadležan za određenu oblast ili pojavu, šta predstavlja izvor prava za konkretan slučaj, postizanje saglasnosti unutar datog nivoa vlasti, ili samo donošenje odluke i njeno sprovođenje u praksi. Kada tome dodamo loše namere, korupciju, lokalna politička potkusurivanja i nesposobnost političara i državnih funkcionera, rezultat je opšte rasulo u odnosu na koje čak i srpska politička svakodnevnica deluje idilično. Sve to naravno košta – u vremenu i novcu. Ogroman državni aparat i visoke činovničke plate čak i za evropske prilike su FBiH u više navrata umalo dovele do bankrota, dok vreme za sarajevsku i mostarsku političku elitu predstavlja krajnje relativnu kategoriju.

Naposletku treba reći da je većina Srba iz većih gradova Federacije BiH proterana već u prvim mesecima

"Ne zaboravi 1993." - natpis u blizini starog mosta u Mostaru

rata, i to širokim dijapazonom metoda – od šikaniranja i mobinga na random mestu i otpuštanja sa posla po nacionalnom ključu, preko fizičkog maltretiranja, i na kraju dizanja u vazduh srpskih stanova i lokala i otvorenog “lova” na Srbe po ulicama bosanskohercegovačkih gradova. Kao rezultat takve politike Alije Izetbegovića i njegovih političkih istomišljenika više je sarajevskih Srba stradalo u muslimanskim kazamatima u ratu 1992-1995. nego tokom postojanja zločinačke tvorevine NDH u Drugom svetskom ratu, u Mostaru su Srbi sa pozicije značajnog faktora silom svedeni na svega par procenata, dok u ostalim većim gradovima FBiH naš narod predstavlja statističku grešku. Situacija je u manje urbanimm sredinama FBiH daleko sumornija. Kada imamo u vidu ovakve porazne statističke podatke, o uticaju preostalih Srba u političkom i uopšte javnom životu Federacije BiH je iluzorno govoriti. Ukoliko i imaju nekakav uticaj u politici ovog entiteta, onda su to sporedne oblasti takozvane “niske politike”, poput telekomunikacija ili turizma. Suštinske stvari visoke politike su izgleda isuviše ozbiljne za muslimansko - hrvatske čelnike FBiH da bi bile prepuštene Srbima. Uprkos svim ovim lako proverivim podacima, određeni medijski i javni krugovi uporno insistiraju na navodnoj “genocidnosti” RS, njenoj nelegitimnosti, navodnoj agresiji na BiH i slično. Da li je “genocidna tvorevina” RS ili je to FBiH, mislim da je, na osnovu iznetih podataka, sasvim jasno.

Ustavni dejtonski inženjering navodi nas na zaključak da je država BiH sastavljena upravo tako da se na sve  načine onemogući njen raspad do koga će neminovno doći, i da ujedno predstavlja najmanji zajednički imenilac Bošnjaka i Hrvata u ovom trenutku. FBiH u aktuelnoj državnoj strukturi predstavlja “trojanskog konja” koji je veoma mudro osmišljen tako da na svim poljima maksimalno oteža bilo kakve eventualne jednostrane poteze zvanične Banje Luke u budućnosti. To je učinjeno nestabilnim institucijama koje destabilizuju i RS, mudrom prilagođavanju realnosti na terenu aktuelnim političkim potrebama sarajevskih unitarista, kao i geopolitičkim inženjeringom koji svaki pokušaj osamostaljenja RS čini događajem na ivici ponovnog oružanog sukoba unutar BiH.

Revizija Vašingtonskog sporazuma – condition sine qua non opstanka BiH?

Od okončanja građanskog rata u BiH osmišljavana su mnogobrojna ustavna i zakonska rešenja za promenu unutrašnjeg uređenja Federacije BiH, jer je veoma brzo nakon završetka rata postalo jasno kakav problem u sebi nosi usvojeno rešenje. Uglavnom su predlagani varijeteti obuhvatali i Republiku Srpsku, i u principu su predstavljali samo još jedan model pokušaja “puzeće” unitarizacije BiH, a ne iskreno pristupanje rešavanju problema sa kojima se u svakodnevnom životu suočavaju sva tri konstitutivna naroda u većem bosanskohercegovačkom entitetu. Rešenja su se kretala od regionalizacije celokupne teritorije BiH, preko predloga za potpunu unitarizaciju bez entiteta i kantona i uređenja po modelu tipične građanske države, predloga za smanjivanje broja kantona, sve do predloga za podelu FBiH na bošnjački i hrvatski entitet.

U moru besmislica i unitarističkih snova političkih naslednika Alije Izetbegbovića, ovo poslednje je verovatno

Etnička struktura BiH

najracionalniji do sada iznet predlog. Takvim rešenjem bi svaki konstitutivni narod imao svoj politički i pravni okvir, a samim tim bi se sistem drastično pojednostavio i bila bi izbegnuta neargumentovana prepucavanja političkih elita Bošnjaka i Hrvata. Za ovakvo rešenje, međutim, postoje dve blago rečeno otežavajuće okolnosti. Prva je etnička struktura stanovništva i njihov raspored na terenu, a druga je strah bošnjačkog faktora od dalje dezintegracije već klimave države. Etnička struktura stanovništva na terenu onemogućava ili znatno otežava formiranje bošnjačkog i hrvatskog entiteta. Centralna Bosna je tradicionalno multietnička oblast, a u određenim opštinama ove oblasti Hrvati čine natpolovičnu većinu. U ovakvoj situaciji centralna Bosna sa nekoliko opština u kojima Hrvati čine važan faktor predstavlja “tampon zonu” između glavnog grada Sarajeva i većinski bošnjačkih kantona u istočnoj Bosni, i većinski bošnjačkih kantona i opština u zapadnoj Bosni i severnoj Hercegovini, čime bi eventualan budući bošnjački entitet bio fizički odvojen na dva dela. Strah bošnjačkih političkih predstavnika od dalje dezintegracije BiH je realan. Međutim, odgovornost za to snose upravo aktuelna politička elita i njihovi ideološki prethodnici. Megalomanske ambicije Alije Izetbegovića i njegovih saboraca su 1992. izazvale najkrvaviji oružani sukob u Evropi nakon Drugog svetskog rata čiji je rezultat 100.000 izgubljenih života, upravo iz straha od podele BiH po etničkom kriterijumu i zbog želje da se oformi teokratsko društvo po uzoru na Izetbegovićevu “Islamsku deklaraciju”. Kada su Bošnjaci shvatili da ni islamizaciju ni unitarizaciju silom nisu u stanju da ostvare, strah od dezintegracije ratom stvorene Dejtonske BiH se samo pojačao.

Quo vadis FBiH?

BiH je država u permanentnoj krizi od svog nastanka u vihoru građanskog rata devedesetih godina. Država u kojoj ne postoji konsenzus gotovo ni oko jednog pitanja, od međunarodnih integracija do pitanja od značaja za svakodnevni život njenih građana, može da opstane isključivo pod brutalnim pritiskom određenih međunarodnih krugova. Mirno razdruživanje ova dva entiteta u dve nezavisne države na kratak rok ne deluje kao realno rešenje. Međutim, suštinske promene u međunarodnoj politici se poslednjih meseci i godina ubrzavaju geometrijskom progresijom, a aktuelno rukovodstvo Republike Srpske je izabralo pravu i jedinu moguću stranu korisnu za sopstvene interese u datim okolnostima. U takvom nepredvidivom okruženju se u dužem vremenskom periodu koji predstoji može očekivati redefinisanje statusa Republike Srpske i preispitivanja njenog ostanka unutar BiH. Ovakav scenario je objektivno moguće očekivati posebno ukoliko u nastupajućem periodu bude snažnijih pritisaka za održavanje takozvanog “Dejtona 2”, kojim bi se drastično smanjile nadležnosti Republike Srpske, a na čemu Zapad već duže vreme otvoreno insistira. Ukoliko imamo u vidu da je Dejtonski mirovni sporazum 1995. godine nametnut NATO bombama, a sada se želi nametnuti promena tog istog sporazuma na način na koji to odgovara njegovim tvorcima, dolazimo do svojevrsnog apsurda i dvostrukih standarda svojstvenih atlantističkoj političkoj doktrini u globalnoj politici. Takva rešenja i “lomljenje preko kolena” sudbinskih pitanja tako svojstveno zapadnim političarima i njihovim neposrednim izvršiocima na ovim prostorima samo može doprineti dodatnom potpirivanju već dovoljno uzavrele situacije u “bosanskom loncu”. Ukoliko do “Dejtona 2” dođe pod pritiskom zapadnog faktora, najoptimalnija pozicija koju RS može da zauzme je “sve ili ništa” – odnosno ili izvorni Dejtonski sporazum, ili su sva pitanja otvorena, pa i pitanje ostanka RS unutar BiH.

Ono što je od suštinske važnosti za Srbe sa druge strane Drine da ni pod kojim uslovima ne dozvole dalje ukidanje nadležnosti Republike Srpske i njihovo prenošenje na centralnu vlast BiH, bilo to u sklopu nekakvog potencijalnog “Dejtona 2” ili pojedinačnim aktivnostima zapadnih centara moći i izvršilaca u Sarajevu. Pritiscima će biti teško odoleti kao i do sada, ali ne i nemoguće. Hrvatsku tendenciju za većom samostalnosti i težnju za stvaranjem trećeg entiteta o kojoj se sve više govori treba pažljivo posmatrati, izučavati i na osnovu toga donositi zaključke i zvanične stavove isključivo i samo u skladu sa srpskim nacionalnim interesima. Ukoliko se proceni da je za srpski faktor nevažna sudbina eventualnog hrvatskog entiteta, treba se držati po strani, i nikada ne treba smetnuti s uma činjenicu da su 1992. Bošnjaci i Hrvati vezivali zastave i borili se zajedničkim snagama protiv Srba sve dok se nisu međusobno sukobili oko teritorija i interesa.

Umesto zaključka – budućnost?

BiH jednostavno ne može da funkcioniše kao unitarna država. To nije politički niti ideološki stav – to je realnost oličena u rezultatima na terenu, makroekonomskim pokazateljima i stavovima dobrog dela političke elite i građana u toj zemlji. Dalju unitarizaciju niti bilo kakva rešenja problema FBiH koja bi podrazumevala žrtvovanje interesa RS ni po koju cenu ne treba dopustiti. Političari iz RS veoma često ponavljaju misao koja može delovati kao isprazna floskula, međutim, u BiH ona ima specifičnu težinu – ispravno je samo ono rešenje koje nastane kao proizvod dogovora sva tri konstitutivna naroda i njihovih predstavnika. Nijedan stav bilo kog od tri naroda ne sme ostati zanemaren. Poslednji put kada se to dogodilo bilo je proleće 1992. godine, a rezultat takve politike svi u regionu i danas osećamo na svojoj koži. Uprkos nefunkcionalnosti čitave države i svim navedenim problemima koji su njen proizvod, bošnjački politički establišment uz podršku nekih hrvatskih i inostranih unitarističkih krugova želi da i Republiku srpsku uvuče na put bez povratka, i na taj način skine sa sebe odgovornost za nefunkcionisanje države i katastrofalnu situaciju u kojoj se ona nalazi. To se čini puzećom unitarizacijom BiH kroz nametanje zakona od strane OHR-a primenom tzv. bonskih ovlašćenja, pozivanjem različitih međunarodnih faktora da vrše pritisak na institucije RS, pokušajima “bosanskog proleća” i nametanja takvog scenarija RS itd. Ukoliko imamo u vidu da su Srbi u Federaciji BiH statistička greška, da bilo kakav zahtev za njihovim pravima uvek ostaje mrtvo slovo na papiru, a da je RS u odnosu na FBiH primer kako država u teškim okolnostima može da funkcioniše, onda je i laiku potpuno jasno koji deo BiH koči njen razvoj, rasipa oskudne resurse i uništava ono malo što je posle troipogodišnjeg građanskog rata preostalo u ovoj državi. Još samo da to postane jasno beogradskim političarima koji od krvavog raspada bivše Jugoslavije svojom nezainteresovanošću i suludim evrofanatizmom guraju Srbe iz RS u samrtni zagrljaj unitarista iz Sarajeva i njihovih ideoloških i geopolitičkih istomišljenika i saboraca iz različitih delova sveta, od Rijada do Vašingtona.

Zašto je počeo rat u Siriji - uvod u sirijski konflikt

Sirijski konflikt je jedan od najrazornijih i najbrutalnijih oružanih sukoba u novijoj istoriji. Po žrtvama je uveliko nadmašio konflikt na prostorima bivše Jugoslavije, a po brutalnosti i zločinima nad civilima se sa malo kojim sukobom u modernoj istoriji može meriti. U pojedinim delovima Sirije sa hrišćanskim stanovništvom sukob poprima čak i elemente koji se mogu okarakterisati kao genocid. Građanski rat je ušao u četvrtu godinu, zločini su sve brutalniji, a krvavim sukobima između armije i terorista se ne nazire kraj. Međutim, od kada je upućena otvorena pretnja agresijom na Siriju od strane Vašingtona i njegovih saveznika zbog navodne upotrebe hemijskog oružja od strane režima u Damasku, oči celog sveta su naglo postale uprte u ovu bliskoistočnu zemlju i sukob koji u njoj besni već nekoliko godina. Nakon preko 120.000 izgubljenih života do trenutka dok pišem ove redove, kao i više miliona izbeglih i interno raseljenih lica, široj javnosti je i dalje nedovoljno jasno pitanje zbog čega je počeo krvavi građanski rat u Siriji, kao i kome je i zbog čega u interesu da predsedniku Bašaru El Asadu i njegovom režimu napokon vide leđa. Razlozi zbog kojih aktuelni sirijski režim predstavlja kamen spoticanja za Vašington i njegove saveznike u tom regionu, a za Rusiju neizostavni deo njene globalne geopolitičke platforme mogu se razvrstati u tri ključna – geopolitički, energetski i ekonomski.

Sirijski pakao – geopolitika kao sudbina

Geopolitika je temeljna naučna disciplina – objašnjava gotovo sva dešavanja u međunarodnoj politici. Ono što ne može biti objašnjeno geopolitikom i geostrategijom, objašnjava se ekonomijom i energetikom. Sva ostala objašnjenja političkih i društvenih događanja se nadovezuju na navedena i mogu se veoma jednostavno objasniti uz pomoć njih. U suštini, na planetarnom nivou se odvija sukob dve suprotstavljene geopolitičke filozofije – atlantizma i evroazijanizma. Atlantistički blok predstavljaju zemlje zapadne civilizacije sa pretežno tržišno orijentisanim ekonomijama (pre svega SAD i EU, ali i njihovi mnogobrojni saveznici, od Turske do Filipina), dok evroazijski blok predstavljaju države čiji su interesi suprotstavljeni atlantistima, i koje neguju političke, ekonomske i kulturne vrednosti koje su najčešće suprotstavljene zapadnim (zemlje BRIKS-a, Iran, Sirija, dobar deo zemalja bivšeg SSSR-a itd). Najvažniji cilj koji oba geopolitička bloka teže da ostvare je kontrola nad evroazijskim megakontinentom. Ko kontroliše Evroaziju, kontroliše čitav svet – jedina je ideološka premisa oko koje su saglasne gotovo sve geopolitičke filozofije. Sirija u geopolitičkom konfliktu za budućnost čitave planete ima veoma važnu ulogu. Tu ulogu je moguće objasniti pomoću tri najvažnija faktora – značaja luke Tartus za geopolitiču “partiju šaha”, značaja savezništva Sirije i Irana, i pothranjivanja neoosmanističkih ambicija Ankare u tom regionu i potrvrde njene geopolitičke dominacije.

Sirija pripada evroazijskom geopolitičkom bloku, dok za ovu temu važne SAD, EU, Katar i Izrael pripadaju atlantizmu i višedecenijski

Protivnici i saveznici Damaska na Bliskom Istoku

su saveznici Vašingtona. Sa druge strane, saveznički odnosi Sirije i Rusije imaju korene još iz vremena SSSR-a i blokovske konfrontacije na planetarnom nivou. Režimi arapskog socijalizma čije su ideje baštinile partije BAAS pokazali su se kao dobri ideološki i geopolitički saveznici tadašnje Moskve. Tim režimima pripadao je i sirijski režim predsednika Hafeza El Asada, oca današnjeg predsednika Sirije. Njegov sin Bašar je tu tradiciju nastavio, a rezultati su posebno upečatljivi od dolaska Vladimira Putina na vlast u Rusiji i preciznog definisanja ruskih interesa u svim delovima planete. Pored savezništva na geopolitičkom i ekonomskom nivou, postoji veoma važno pitanje na praktičnoj strategijskoj ravni koje Siriju čini gotovo nezamenljivoj u geopolitičkom mozaiku tog dela sveta. To je luka Tartus na sredozemnoj obali.

Postoji istorijska konstanta težnje najpre carske Rusije, zatim Sovjetskog Saveza, i naposletku današnje Ruske Federacije da ima pristup toplim morima. Ovom principu je oduvek bila prilagođavana čitava geopolitička koncepcija te države. Sa druge strane, oduvek su postojale težnje suprotnog, sada atlantističkog bloka, da spreči tu težnju i onemogući čak i pokušaj konkurentske Rusije da se upusti u pomorsku trku sa njima. Pristup Rusiji toplim morima nikada nije bio omogućen različitim metodama, sve do formiranja Sovjetskog Saveza i sprovođenja u delo globalnih ambicija tadašnjeg komunističkog rukovodstva. U sklopu tih nastojanja je postignut sporazum između dve savezničke države o korišćenju pomenute luke Tartus. Tartus je strateški veoma važna luka na istoku Mediterana, i luka od sudbinske važnosti za Rusku Federaciju. Ona predstavlja jedini direktan izlaz ruske flote na Mediteran, odnosno jedini direktan izlaz na topla mora. Strateškom položaju ove luke dodatno doprinosi činjenica da se ona nalazi u delu Sirije pretežno naseljenom alavitima, koji se bore na strani režima. Upravo zbog ove činjenice Tartus uživa izuzetnu stabilnost, jer se od početka građanskog rata nalazi pod kontrolom sirijske armije. Po važnosti se sa Tartusom još jedino može meriti luka Sevastopolj na Krimu. Međutim, ukoliko imamo u vidu da se Sevastopolj nalazi unutar Crnog mora i da je moreuzima Bosfor i Dardaneli odvojen od Sredozemlja, a da pomenuti moreuzi pripadaju drugoj armiji NATO alijanse, u potpunosti postaje jasan značaj ove luke u sirijskom, ali i globalnom kontekstu. Ukoliko Rusija pretenduje da bude igrač globalnih razmera a ne samo regionalna sila, mora imati mornaricu koja može sa lakoćom da dopre do važnih delova sveta i na taj način zaštiti njene interese. A Mediteran je to oduvek bio.

Iranski teokratski režim šiitskog usmerenja snažno podržava

Saveznički odnosi - Ahmadinedžad i Asad

aktuelnu političku vrhušku u Damasku, kako deklarativno u međunarodnim institucijama, tako i konkretno, oružjem i ljudstvom. Saveznički odnosi između nesunitskih elemenata u ovom delu sveta održavaju se na šiitskoj “trilaterali” Teheran – Damask – Hezbolah, i imaju tradiciju još iz libanskog građanskog rata. Dugo planirana invazija na Iran i izlazak atlantista u resursima prebogat kaspijski region i na same granice Ruske Federacije u potpunosti je nezamisliv ukoliko “za leđima” ostaje proruski i proiranski, odnosno evroazijski Damask. To je još jedan u nizu geopolitičkih razloga zbog kojih sirijski režim mora biti uklonjen, a umesto njega instalirani atlantistički poslušnici u vidu terorista koji sebe nazivaju “sirijskom nacionalnom koalicijom”. Ovakvim scenariom iranski režim gubi praktično jedinog saveznika u regionu, i jedinu bazu preko koje nesmetano može da deluje prema neprijateljskom Izraelu i širem evromediteranskom regionu. On padom Damaska ostaje izolovan i predstavlja daleko jednostavniju metu atlantisitčke agresije. Ako ovome dodamo i činjenicu da Iran predstavlja drugu zemlju na svetu po rezervama prirodnog gasa, odmah nakon Rusije, stvari postaju mnogo jasnije.

Treći, ali ne i najmanje važan faktor je geopolitička uloga Turske u razaranju Sirije. Turska ima teritorijalne pretenzije ka gotovo svim svojim susedima, pa tako i prema Siriji. Ohrabreni tolerisanjem neoosmanističkih ambicija Ankare od strane Vašingtona, Turci su posegnuli za vodom bogatim pograničnim regionom u kome muslimani suniti čine ubedljivu većinu, a koji se nalazi u Siriji. To je jedan u nizu važnih razloga zbog kojih se sa turske teritorije u Siriju svakodnevno ilegalnim putevima preko porozne granice ubacuju dobro obučeni teroristi koji zatim ratuju protiv režima u Damasku. Ankara pruža pomoć u novcu, oružju, logistici, a ponekad i direktno, oružanom intervencijom. O tome svedoče povremena obaranja borbenih aviona sirijskog ratnog vazduhoplovstva koji su u dometu turske armije.

Ono što je dobro za režim ne mora uvek biti dobro za državu. U

Opstanak režima znači opstanak nesunitskih naroda u Siriji

slučaju Sirije, međutim, benefiti se poklapaju. Opstanak režima Bašara El Asada znači opstanak manjinskih nesunitskih verskih i etničkih zajednica u Siriji (Šiita, Druza, Alavita, hrišćana itd.), opstanak jednog jasno proruski orijentisanog režima na mestu od vitalne strateške važnosti, kao i opstanak jedine luke na Mediteranu koja je pod kontrolom evroazijski nastrojenih režima. Ukoliko imamo u vidu da Vašington ima na raspolaganju deset nosača aviona u operativnoj upotrebi, a Rusi samo jedan, postaje jasna krucijalna uloga luka u strateški važnim toplim morima, a posebno Tartusa. Koristi su jasne, nevolje koje može prouzrokovati geopolitički gubitak Sirije još jasnije. Jedan sekularni BAAS režim je pao pre deceniju, a njegov lider Sadam Husein je skončao na vešalima. Atlantisti su sličan scenario zamislili u Siriji. Na sreću, za sada su daleko od svoje zamisli.

Energetika – komparativna prednost ili “resursno prokletstvo”?

U poslednjim decenijama se nije dogodio ni jedan oružani sukob u kome važan faktor nije predstavljala energetika, bilo kao uzrok, bilo kao povod. Pored duge istorije konflikata zemalja koje imaju energente sa onima koji ih imaju u manjoj meri, poslednjih godina se borba na svim poljima vodi i između zemalja koje se nalaze na postojećoj ili planiranoj trasi nekog gasovoda ili naftovoda. Sirija, na (ne)sreću, spada u obe kategorije, a više nego aktuelan primer Ukrajine samo potvrđuje ovu pravilnost. Kada je energetski aspekt sirijskog konflikta u pitanju, stvari su jasne i veoma jednostavne. Povezanost energetike i sukoba u Siriji ogleda se u dva ključna faktora – konkurenciji u pogledu magistralnih gasovoda koji vode ka evropskim potrošačima, i rezervama energenata bez kojih se ne može zamisliti funkcionisanje savremene civilizacije. Međutim, da bi se shvatio kontekst u kome je potrebno silom srušiti legitiman režim u Damasku potrebno je poći od opšteg ka pojedinačnom.

Južni i Severni tok su gasovodi koji dopremaju gas iz ruskih nalazišta do krajnjih potrošača u zemljama EU. Na taj način su države zapadne Evrope zavisne od ruskog gasa, i samim tim od dobre volje i interesa vlasti u Kremlju. Ukupan udeo ruskog prirodnog gasa u potrošnji EU je približno trećina, dok je u slučaju industrija nekih zemalja (poput Nemačke) taj udeo i značajno veći. Na ovaj način Kremlj polako ali sigurno dobar deo zemalja EU čini zavisnim od njihovih prirodnih resursa, i na taj način ih nužno postepeno usmerava na sopstveni geopolitički kolosek. Vašington, razume se, nema nameru da ovakav razvoj događaja posmatra mirno. Otuda je bilo neophodno smisliti alternativu ovim gasovodnim pravcima koju bi atlantisti kao neophodnu nametnuli svojim evropskim saveznicima, kako bi se EU “otrgla” iz sve snažnijeg zagrljaja “ruskog medveda”. U tu svrhu je osmišljen projekat “Nabuko”.

“Nabuko” je bio projekat osmišljen sa ciljem da predstavlja

Propast "Nabuka" značila je smrtnu presudu Siriji

konkurenciju ruskim gasovodima koji bi snabdevali zapadnoevropska tržišta prirodnim gasom. Gasovod je trebao da doprema prirodni gas od nalazišta u Azerbejdžanu, preko Turske, Bugarske i Rumunije do krajnjih potrošača u EU. Kako je utvrđeno da nalazišta u Azerbejdžanu ni izbliza ne pružaju mogućnost za opstanak i isplativost tog megaprojekta, atlantistički stratezi su posegnuli za drugačijim rešenjem. Trenutno postoje dve realne alternative enormnim ruskim zalihama prirodnog gasa  - zalihe gasa u Mediteranu, tik uz sirijsku i izraelsku obalu, koje bi se potencijalnim gasovodom preko Turske transportovale na zapadnoevropska tržišta, i katarski gas, koji takođe zahteva gasovod kako bi bio transportovan do krajnjeg potrošača. Bilo koje druge mogućnosti su ili nemoguće, ili potpuno neisplative. Kamen spoticanja za ovakve alternative u svakom smislu je Sirija. Sirijskom režim, naravno, ne pada na pamet da prirodna bogatstva koja pripadaju sirijskom narodu prepusti bilo kome drugom nizašta, dok transport katarskog ili izraelskog gasa preko sopstvene teritorije režim u Damasku ne namerava da ustupi besplatno, već po tržišnim principima po kojima posluje čitav svet. To je, razume se, za Vašington i njegove saveznike u Zalivu bilo neprihvatljivo i neisplativo. Zbog čega bi nešto platili, ukoliko to mogu da dobiju besplatno, odnosno da na uspostavljanju takve situacije čak i profitiraju?

U trenutku kada je postalo jasno da od gasovoda “Nabuko” neće biti ništa, Siriji je potpisana smrtna presuda. U vremenu kada se svetske zalihe “crnog zlata” bliže kraju, a evropska industrija u sve većoj meri prelazi na “plavo gorivo”, jasna je suštinska uloga gasnih resursa i infrastrukture koja ih doprema. Jedna država tu ne sme predstavljati prepreku, a režim koji prepoznaje nacionalne interese suverene države i spreman je da ih brani unapred je žigosan i osuđen na fizičko uništenje. Scenario toliko puta do sada viđen u uporednoj geopolitičkoj praksi, posebno kada su u pitanju vitalni interesi Vašingtona i njegovih saveznika. Nema nikakvog razloga da Sirija bude izuzetak.

Ekonomija – temelj svakog oružanog sukoba

Atlantistički stratezi cost – benefit analizu primenjuju u gotovo svim sferama života, pa tako i u oružanim sukobima. Rat je u suštini veoma isplativa društvena pojava za određene društvene krugove. Profitira politička vrhuška zemlje agresora, velike kompanije iz oblasti infrastrukture, namenske industrije, farmacije, teške industrije itd, a na gubitku je naravno narod, koji najčešće gubi sve što su generacije pre njega stvarale. Sirija nije nikakav izuzetak od takvog pravila. Nesmanjenom žestinom se uništavaju sirijski gradovi, infrastruktura i industrija. To se čini zato što se zna čije će ih kompanije obnavljati nakon rata ukoliko pobede atlantisti, ko će po najpovoljnijim uslovima privatizovati ratom opustošene industrijske gigante ove zemlje, kao i kome će odlaziti profit, a ko će plaćati troškove rata. U ovakvom razvoju događaja na gubitku je, naravno, sirijski narod, dok enormno profitiraju američke kompanije iz raznih oblasti, a samim tim i sa njima duboko koruptivno povezan vašingtonski politički establišment.

U poslovima obnove zemalja u kojima su uspostavljeni atlantistički

Uništavanje infrastrukture u službi zapadnog kapitala

režimi gotovo bez izuzetka učestvuju kompanije sa američkim kapitalom, ili kompanije iz država vernih saveznika Vašingtona. Ukoliko smatrate ovakvu tvrdnju neutemeljenom u realnosti, dovoljno je odgovoriti na pitanja – ko kontroliše dobar deo rudnih bogatstava Kosova i Metohije od kad je na tu teritoriju kročila američka čizma, i ko je, na primer, vlasnik najznačajnijeg mobilnog operatera u srpskoj pokrajini pod okupaciom? Zbog čega je Maršalat na Dedinju bombardovan tokom NATO agresije, a sada se tu nalazi ambasada SAD-a? Da li je “Duvanska industrija Niš” predstavljala legitiman vojni cilj kojim je agresor naneo gubitke odbrambenom sistemu tadašnje SRJ, ili je ova fabrika bombardovana da bi je po znatno nižoj ceni kupio “Filip Moris”? Odgovor na navedena pitanja se logički nameće sam po sebi. Ime jedne kompanije je upadljivo i pojavljuje se u dobrom delu država koje predstavljaju vojno-političke saveznike Vašingtona, ili koje se nalaze pod okupacijom atlantista. Ta kompanija se zove “Behtel”, a bliska je republikancima, odnosno konkretno Džordžu Bušu Mlađem. Američko-turski konzorcijum Behtel-Enka gradi najveći deo auto-puta Priština-Tirana-Drač, Behtel je gradio auto-put u Rumuniji, od Brašova do granice sa Mađarskom, i uveliko učestvuje u obnovi ratom razorenog Iraka. Nema sumnje da ćemo, u slučaju pada režima Bašara El Asada, ovu kompaniju na delu videti i u Siriji.

Dakle, metodologija izvlačenja profita iz suverene države po atlantističkom receptu je vrlo jednostavna i jasna. Država se prvo obično izoluje sankcijama, a zatim ili napadne otvorenom agresijom ili se u njoj izazove građanski rat. Potom, nakon preuzimanja vlasti od strane poslušnika Vašingtona sledi besomučna privatizcija, poklanjanje resursa države Vašingtonu, kao i omogućavanje velikih poslova obnove infrastrukture svake vrste zapadnim kompanijama mimo bilo kakvog transparentnog postupka. Ne treba imati bilo kakve idealističke iluzije da će ovakav scenario zaobići Siriju ukoliko atlantisti odnesu konačnu pobedu u građanskom ratu u toj zemlji.

Umesto zaključka – ko dobija a ko gubi?

Postoji izreka da je građanski rat najgora vrsta rata, a da u njemu pravog pobednika nema. Pobednika u Siriji u pravom smislu te reči sigurno neće biti. Ukoliko rat dobiju terorističke grupe podržavane od strane atlantista, sukobi će se nastaviti još godinama, a verske zajednice hrišćana, alavita, šiita i mnogih drugih etničkih i verskih zajednica će gotovo sigurno doživeti potpuno istrebljenje. Ukoliko rat dobije regularna Sirijska arapska armija i režim predsednika Bašara El Asada, suočiće se sa potpuno razorenom zemljom, katastrofalnom nezaposlenošću i gotovo nerešivim ekonomskim problemima koje je prouzrokovao višegodišnji građanski rat. Ono što je jedino sigurno je činjenica da atlantiste koji su rat izazvali nije briga za poginule civile, za “demokratske reforme” u Siriji, kao ni za to da li zvanični Damask poseduje oružje za masovno uništenje ili ne. Njih zanimaju resursi, razorena privreda koju mogu da dobiju praktično besplatno, kao i nezamenljiv strateški značaj koji ova država ima u regionu Bliskog Istoka. U svakom slučaju, budućnost Sirije je krajnje sumorna, a s obzirom na njenu versku šarolikost dovodi se u pitanje i njen opstanak kao celovite države, posebno imajući u vidu slične “recepte” iz vašingtonske geopolitičke kuhinje primenjivane prethodnih decenija na svim meridijanima naše planete, od Paname do Koreje.