Ukrajinski scenario - lekcije Podgorici?

Nedavni protesti dela opozicije usmerenih na destabilizaciju i konačno rušenje dvoipodecenijskog Đukanovićevog režima pretvorili su se u nasilje na ulicama glavnog grada Crne Gore i opasno podsetili na krvav rasplet na kijevskom Majdanu pre dve godine. Prekomerna upotreba sile od strane režima protiv demonstranata i kratkotrajni pritvor za pojedine opozicione funkcionere ujedinili su u negativnim ocenama evropske institucije i zvanični Kremlj, što se gotovo nikada ne dešava. Pozivnica za članstvo u NATO savezu koju crnogorsko rukovodstvo očekuje u decembru dodatno podgreva uzavrele strasti, a eksplozija nezadovoljstva na ulicama Podgorice neodoljivo podseća na sličan društveni proces koji je u Ukrajini od protesta u centru glavnog grada doveo do desetina hiljada izgubljenih života u građanskom ratu. Međutim, paralele između crnogorskog i ukrajinskog modela unutardruštvenog konflikta se ne završavaju na tome. Ova dva društvena sistema uprkos očiglednim razlikama iznenađujuće podsećaju jedan na drugi, a krvav rasplet situacije u Ukrajini predstavlja zlokobno predskazanje ukoliko Crna Gora krene putem unutrašnjeg konflikta pod dirigentskom palicom atlantističkih stratega.

Čak i naizgled beznačajno političko ili društveno pitanje u Crnoj

Kriza identiteta leži u temelju svih crnogorskih sukoba

Gori ima jak identitetski karakter, pa su paralele sa ukrajinskim konfliktom jasne. Kao i u bivšoj sovjetskoj republici, u Crnoj Gori postoji više osa društvenih podela koje se međusobno preklapaju i prožimaju, često dovodeći sam crnogorski identitet do apsurda. Građani Crne gore su podeljeni identitetski, verski, ideološki i lingvistički. Ose podele se ne poklapaju uvek i svuda, ali ona u okviru nacionalnog korpusa suštinski određuje sva ostala pitanja unutar crnogorskog društva. Kompleksnosti nacionalnog sastava koji čine Srbi, Crnogorci i manjine poput Albanaca, Bošnjaka i Hrvata, dodatno doprinosi dobar deo stanovnika ove države koji ima dualni identitet. Naime, značajan deo stanovnika ove zemlje se nacionalno izjašnjava kao Crnogorci, dok istovremeno govore srpskim jezikom i vernici su Srpske pravoslavne crkve. Ovo podseća na određeni procenat stanovnika Ukrajine koji govori ruskim jezikom, a sebe smatraju Ukrajincima. Takođe, identitetska polarizacija na Ukrajince i Ruse podseća na crnogorski model, s tim što su Rusi i rusofono stanovništvo u Ukrajini u procentualno manjoj meri zastupljeni od Srba u Crnoj Gori. Fleksibilnost crnogorskog identiteta koji formalne institucije različitim ideološkim alatima silom nameću dobrom delu stanovništva najlakše se može videti iz rezultata prethodnih popisa stanovništva u toj državi. Crnogorski popisi stanovništva prešli su put od apsolutne premoći Crnogoraca tokom komunističke diktature, preko rezultata koji pokazuju gotovo aklamativnu srpsku nacionalnu opredeljenost na popisu stanovništva 1990. godine, sve do poslednjeg postreferendumskog popisa gde je odnos između Crnogoraca i Srba nešto ujednačeniji. To je rezultat nametanja dominantne crnogorske kulturno-identitetske matrice agresivnom medijskom kampanjom, obrazovnim sistemom, kao i monopolom koji vladajući Đukanovićev kartel ima na institucije i ono malo ekonomskog sistema koji u Crnoj Gori funkcioniše. Ovakav razvoj situacije neodoljivo podseća na nametanje ukrajinskog identiteta svim raspoloživim sredstvima rusofonom stanovništvu od državnog udara do danas, kao i u periodima kada su u ovoj državi vlast činile prozapadne “narandžaste” snage.

U Crnoj Gori je već 25 godina na vlasti politička elita koja je prešla put od komunističkih aparatčika, preko srpskih patriota, sve do crnogorskih suverenista koji ne prezaju od gaženja elementarnih ljudskih prava drugih nacionalnih zajednica, a posebno Srba. Politička scena u Crnoj Gori je i deceniju nakon osamostaljenja polarizovana na suvereniste i “prosrpski” orijentisane partije. Nakon političkog razlaza Mila Đukanovića i Slobodana Miloševića 1997. godine, crnogorsko društvo je ponovo postalo nepovratno podeljeno. Veći deo opozicionih snaga je antisistemski, odnosno zalaže se za temeljnu reformu institucija sistema, promenu strateškog opredeljenja države i za reviziju odnosa sa Srbijom. Slična situacija je u Ukrajini, gde su se nakon raspada SSSR gotovo u pravilnim vremenskim razmacima smenjivale prozapadne i proruske snage, sve do državnog udara u Kijevu i krvavog konflikta u Donbasu koji je usledio. Neizostavna karakteristika crnogorskog režima je da je on pre svega antisrpski. Ustavom, zakonima i međunarodnom praksom zagarantovana prava Srba se brutalno krše u gotovo svim zemljama okruženja, dok je u tom smislu Crna Gora jedinstven slučaj – Srbima se u toj državi negira i samo postojanje, pravo na jezik, diskriminisani su svuda gde objektivno postoji prostor za to, dok se njihova zastupljenost u institucijama sistema ravna statističkoj grešci. To se pravda navodnom nekvalifikovanošću, dok se, razume se, poriče dubok antisrpski karakter autokratskog režima. Režim svoje antisrpstvo u praksi sprovodi pritiskom na Srpsku pravoslavnu crkvu u pogledu njene imovine i pravnog statusa, nametanjem tzv. crnogorskog jezika većinskom stanovništvu koje govori srpski, kao i pritiskom na građane sa labavijim uverenjima da se priklone mainstream modelu koji se nameće od strane institucija sistema.

Ono što je ključni za zabrinutost je tradicija bratoubilačkih sukoba

Narod se nikada ne događa sam - neredi u Podgorici

kroz čitavu crnogorsku istoriju, a posebno onaj poslednji na ideološkoj ravni, iz vremena komunističke diktature koja je i udarila temelje današnjoj crnogorskoj naciji. Mnogobrojne jame, masovne grobnice, brojni komunistički zločini nad “klasnim neprijateljima” sa još uvek živim svedocima i njihove nerazjašnjene okolnosti neprestano tinjaju i zlokobno stoje u pozadini svih prethodno navedenih konflikata u Crnoj Gori. Sve podele koje karakterišu crnogorsko društvo mogle su se primetiti na protestima dela opozicije protiv Đukanovićevog režima. Mnoštvo različitih zastava i drugih obeležja koji su se mogli videti na najbolji način oslikavaju nepremostivu dubinu podela unutar crnogorskog društva. Žestoka reakcija režima istupima u javnosti u kojima se nisu previše birale reči, oštra medijska polarizacija kao i nesumnjivo prekomerna upotreba sile na ulicama Podgorice raspalili su stare strasti, mržnju i nerazumevanje dubinski usađeno u ono što se naziva crnogorskim identitetom, bio da se isti smatra nacionalnim ili lokalnim.

Fleksibilnost crnogorskog nacionalnog identiteta i osnovnih tačaka oslonca koje ga karakterišu dodatno otežavaju bilo kakvo ozbiljnije predviđanje razvoja događaja u toj državi. Međutim, jasno je da je pozivnicom za NATO Đukanovićev kleptokratski režim ispunio i poslednju svrhu svog postojanja i neometanog arbitranja Crnom Gorom. Crna Gora će pozivom u NATO savez zacementirati svoju pripadnost evroatlantskim bezbednosnim i političkim strukturama, prava Srba će biti svedena na najmanju moguću meru, dok će bilo kakva mogućnost uticaja matične države na položaj Srba u Crnoj Gori bio sveden na nulu. Time će biti ostvaren ključni cilj atlantističkih stratega u ovom delu Balkana, a to je minorizacija poslednjih ostataka srpskog faktora na jadranskom priobalju i njegovoj neposrednoj blizini, što bi predstavljalo idealan sastavni deo mnogo veće geopolitičke slagalice. Takođe je jasno da bi se u slučaju odstupanja sa vlasti Đukanović i njegovi dugogodišnji saradnici i klijenti suočili sa ozbiljnim optužbama za kršenja osnovnih ljudskih i građanskih prava, kriminal i korupciju na najvišem državnom nivou, kao i za dobro poznat šverc cigareta koji je crnogorskom režimu omogućio da opstane tokom sukoba sa Slobodanom Miloševićem. Imajući u vidu moguće posledice, jasno je da se režim neće predati bez borbe. Crna Gora je sa svojih približno 650.000 stanovnika i BDP om ravnim evropskom gradu prosečne veličine minoran igrač sa zanemarljivim ekonomskim, društvenim i vojnim pokazateljima. Međutim, ova mala mediteranska zemlja predstavlja izuzetno značajan prostor za ostvarenje geostrateškog uticaja na Balkanskom poluostrvu. Od prvorazredne geopolitičke važnosti su pristupačna Jadranska obala, kao i razvijeni sistemi komunikacije sa severnim Balkanom i centralnom Evropom. Pomenuti faktori omogućavaju Crnoj Gori da značajno podigne ulog svog geostrateškog značaja, nesrazmeran njenoj veličini i objektivnoj snazi u međunarodnoj areni. U tom kontekstu treba posmatrati i njen politički sistem u potpunosti potčinjen oligarhiji Demokratske partije socijalista i njegovu perspektivu. Destabilizacija društveno-političkih prilika u Crnoj Gori bi mogla da značajno uspori respektabilan privredni rast koji ova država ostvaruje poslednjih godina, s obzirom na činjenicu da približno 70 procenata crnogorskog BDP-a stvaraju uslužne delatnosti, pre svega turizam. Takav razvoj situacije bi dodatno produbio tradicionalne ose podele, sa nesagledivim posledicama po budućnost Crne Gore kao države, ali i čitavog Zapadnog Balkana.

U kriznim istorijskim periodima strateški važni delovi sveta obično odigraju ulogu poligona za odmeravanje snaga najvažnijih planetarnih aktera. U kontekstu globalnog odmeravanja snaga geopolitičkih polova na različitim nivoima delovanja i globalne prekompozicije moći kojoj poslednjih godina svedočimo, Crna Gora naglo može da dobije na značaju u balkanskom kontekstu. Ipak, krvavi ukrajinski scenario u Crnoj Gori se iz sadašnje perspektive čini kao malo verovatan. Međutim, ni u kom slučaju ne treba zanemariti akumulirani  negativni socijalni potencijal koji u tom smeru postoji, zapanjujuće paralele koje se mogu povući između ove dve države, kao i katastrofalne posledice koje bi iz takvog razvoja događaja mogle da proizađu. Režimu predvođenom Demokratskom partijom socijalista polako pod nogama izmiče bezuslovna podrška Zapada, a samim tim ističe i njegov dvoipodecenijski “rok trajanja”. Ono što je gotovo sigurno je da Crnu Goru očekuje dugotrajna nestabilnost prouzrokovana njenim dubokim istorijskim podelama, koje će strani faktor svakako iskoristiti radi ostvarenja sopstvenih partikularnih interesa.

Postoje li "prirodni" i "veštački" klubovi?

Početak nove fudbalske sezone u većini evropskih liga je dobar trenutak da se osvrnem na gotovo neizbežnom temu među pasioniranim ljubiteljima fudbala u poslednje vreme. Od igre koju igraju siromašni a gledaju bogati fudbal se pretvorio u bojno polje na kome se 11 superbogatih spartanaca bore za svoj klub, navijače, ugovor, veću vrednost na tržišu, fudbalske menadžere, a veoma često i interese političke elite koja u tom trenutku vrši vlast. Ovakva temeljna promena doprinela je i promeni percepcije ovog sporta, od isključivo one kroz sportsku i takmičarsku prizmu, do one u kojoj preovlađuju novac, resursi, politička moć i marketing. U pomenutoj promeni ključnu ulogu igra rasprava o tome da li je neki klub “prirodan”, sa tradicijom, istorijom, navijačima i trofejima, a neki drugi klub “veštački”, “projekat”, onaj bez ikakve tradicije i istorije, a čiju okosnicu čine isključivo ogroman novac i ambicija pojedinca. Postoje li u realnosti “prirodni” i “veštački” klubovi, ima li smisla deliti klubove na one sa istorijom i tradicijom i one bez istih, ili sve to spada u domen svakodnevne navijačke ostrašćenosti?

Svi klubovi koji pokazuju respektabilne rezultate na međunarodnoj sceni ili u najjačim nacionalnim ligama bez sumnje imaju ogromnu finansijsku podlogu, bila ona u vidu pojedinaca, privatnih kompanija, investicionih fondova ili u vidu podrške države, mnoštva akcionara ili pojedinih delova političke elite. Novac je u fudbalu neophodan za sve – od stvaranja ili održavanja postojećih kvalitetnih omladinskih pogona, preko neophodne infrastrukture za adekvatan rad sa talentima, sve do prvog tima i basnoslovnih sredstava koja se izdvajaju za pojedinačne ugovore i transfere igrača. Fudbalski klubovi se finansiraju na veoma raznolike načine – preko preduzeća različitog tipa koja stoje iza fudbalskih klubova, investicionih fondova, sponzorskih ugovora sa velikim kompanijama iz različitih oblasti poslovanja, putem udela malih akcionara itd. Ovi modeli se razlikuju od države do države i određeni su sportskim zakonodavstvima svake pojedinačne države. O raznolikosti načina finansiranja svedoče brojni primeri fudbalskih klubova i modeli njihovog finansiranja.

Mančester Junajted je više od sto godina u privatnom vlasništvu,

Iza Mančester Junajteda stoji uticajna porodica Glejzer

dok je među najzvučnijim imenima koja su imala udela u vlasništvu nad klubom američki medijski mogul Rupert Mardok. Danas iza moćnog Mančester Junajteda stoji još moćnija američka porodica Glejzer, u čijem je vlasništvu “First Allied Corporation”, koja se pretežno bavi nekretninama. Takođe, u velikanu svetskog i evropskog fudbala udeo u vlasništvu ima i Soroš fondacija sa približno 8 posto udela. Specifičnu vlasničku strukturu u odnosu na druge engleske klubove ima Arsenal iz Londona. Ovaj klub je u vlasništvu kompanije “Arsenal holdings" koja posluje u vidu akcionarskog društva. Kroz istoriju je klub bio u vlasništvu više engleskih porodica, dok od 2007. godine većinski paket akcija poseduje američki biznismen Sten Kronke, koji se bavi pretežno nekretninama, a svoje bogatstvo je stekao kvalitetnim vezama koje je ostvario sa najvećim lancem supermarketa na svetu – VolMart, odnosno porodicom Volton. Nešto više od 20 posto akcija Arsenala poseduje i ruski biznismen uzbečkog porekla Alister Usmanov, čije se bogatstvo procenjuje na približno 17,6 milijardi dolara.

U Španiji je velika većina klubova u privatnom vlasništvu. Izuzetak su samo Real Madrid, Barselona, Atletik Bilbao i Osasuna, koji su neka vrsta udruženja akcionara koji su vlasnici kluba i biraju predsednika. Akcije nije moguće kupiti, već je moguće jedino postati član kluba. Gigant kakav je Real Madrid koji predstavlja najvredniji sportski kolektiv na svetu (2,4 milijarde evra) ima čak i svoju fondaciju koja pomaže kulturni i društveni razvoj siromašnih zemalja kroz sport. Pored regularnih izvora finansiranja, ovaj klub poseduje ogromnu podršku španskog monarha, zbog čega se i naziva “kraljevskim”. Po veličini, vlasničkoj strukturi i finansijskoj moći madridskom velikanu je veoma slična Barselona. Vlasnik Deportiva iz La Korunje je Amansio Ortega, vlasnik konglomerata “Inditeks” koji u svom sastavu ima poznate brendove odevnih predmeta kao što su Zara, Bershka itd. Ovaj španac je najbogatiji Evropljanin i jedan od najbogatijih ljudi na svetu.

Pad “gvozdene zavese” doneo je mnoštvo tajkuna koji su oberučke

Igor Kolomojski - gospodar Dnjepra i života i smrti u Ukrajini

ulagali u fudbalske klubove na prostorima nekadašnjeg socijalističkog lagera. Šahtjor iz Donjecka je redovan učesnik lige šampiona i gotovo nepremostiva prepreka za klubove iz ovog dela Evrope zahvaljujući poslovima u metalurgiji, poljoprivredi, rudarstvu, telekomunikacijama, finansijama i medijima kojima se bavi njegov vlasnik Rinat Ahmetov, najbogatiji Ukrajinac. Od povremenog učesnika najvažnijih evropskih takmičenja ovaj klub je postao ozbiljan zalogaj za svakog rivala, pa i za one najjače, kao i svojevrsna baza za regrutovanje supertalentovanih igrača iz različitih delova sveta. Zbog svima poznatih okolnosti u Ukrajini, a posebno u ratom razorenom Donbasu, može se očekivati stagnacija ovog kluba u svetskim okvirima, paralelno sa stagnacijom poslovanja kompanije “Sistem kapital menadžment” u vlasništvu Ahmetova. Pojedini važni igrači već su napustili Šahtjor, dok neigranje na matičnom stadionu “Donbas arena” dodatno doprinosi teškoj situaciji i neizvesnoj budućnosti kluba. S druge strane, u skladu sa izrekom “nekom rat, nekom brat” nekim ukrajinskim klubovima ide jako dobro. Takav je Dnjepar iz Dnjepropetrovska, koji je prošle sezone igrao finale Lige Evrope, dok već neko vreme nastoji da u nacionalnom prvenstvu pomrsi konce neprikosnovenom dvojcu u vidu kijevskog Dinama i Šahtjora iz Donjecka. Iza ovakvog ekspresnog uspeha široj evropskoj javnosti nepoznatog kluba stoji ukrajinski tajkun Igor Kolomojski. Njegova “Privat grupa” posluje u oblasti metalurgije, rudarstva, petrohemijskog kompleksa, sve do bankarstva i osiguranja. On efektivno kontroliše i preduzeće “UKRnafta”, iako ima manjinski paket akcija u njemu. Pored biznisa, Kolomojski ima i političku funkciju  - gubernator je Dnjepropetrovske oblasti, dok neformalno kontroliše više paravojnih formacija koje se u građanskom ratu u toj zemlji bore na strani Kijeva. Njegovo bogatstvo magazine Forbs procenjuje na približno 1,35 milijardi dolara. 

Jedini privatni klub u Srbiji je Čukarički. Privatni kapital je klub

Vlasnik Olimpijakosa iz Pireja - Vangelis Marinakis

koji je bio poznat isključivo po tome što je još jedan u nizu klubova u Beogradu doveo do kvalifikacija za evropska takmičenja i ozbiljnog rivaliteta sa Crvenom Zvezdom, Partizanom i Vojvodinom. Klub je u vlasništvu kompanije ADOC koja posluje u oblasti farmacije i građevinske industrije. Najbogatiji Norvežanin Džon Fredriksen, mogul u brodogradnji, poseduje fudbalski klub Valerengu.Vlasnik grčkog Olimpijakosa, Vangelis Marinakis se takođe bavi brodogradnjom, i njegovo bogatstvo je procenjeno na nešto više od milijardu dolara. Borusija Dortmund je u većinskom vlasništvu pojedinačnih akcionara, ali značajan udeo u vlasništvu kluba čine Evonik hemijska industrija, industrijalac Bernd Geske itd. 

Prethodno navedeni primeri klubova se razlikuju po mnogo čemu – istoriji, tradiciji, uslovima u kojima su nastali i u kojima se takmiče, načinima nastanka, funkcionisanja i finansiranja. Jedno im je, međutim, zajedničko – ogroman kapital koji stoji iza njih, i bez koga bi rezultati koje postižu bili nemogući. Najmoćniji evropski klubovi su, dakle, u vlasništvu kompanija, investicionih fondova i bogatih pojedinaca, ili uživaju jasnu političku podršku u svojoj državi koja im omogućava gotovo neograničen priliv finansijskih sredstava, i to nezavisno od toga da li su zvučna imena poput Mančester Junajteda, Arsenala ili Real Madrida, ili manjih klubova poput Deportiva iz La Korunje, Kvins Park Rendžersa ili Dnjepra. Jasno je da Čelzi verovatno nikada ne bi osvojio Ligu Šampiona, da Dnjepar nikada ne bi igrao finale nekog evropskog takmičenja, i da bi PSG verovatno tavorio na sredini tabele francuske Lige 1 da nije ozbiljnog privatnog ili državnog kapitala koji stoji u pozadini takvih rezultata. Ali ti klubovi koje mnogi nazivaju veštačkim se ni po čemu ne razlikuju od “prirodnih” Mančester Junajteda, Arsenala, Barselone, Rome, Rena, Olimpijakosa, ili bilo kog kluba koji nešto predstavlja u ovom sportu. Makar ne u pogledu finansija. Razvijeni zapadni svet, istočna evropa, Balkan, Skandinavija, a svima je zajedničko jedno - bez ozbiljnog novca nema ozbiljnog fudbala. “Najvažnija sporedna stvar na svetu” je svakako najvažniji i najpopularniji sport ikada, ali i industrija u kojoj se okreću stotine milijardi dolara godišnje.

Izazovi Minska II - mirovna inicijativa na ispitu?

Sporazumom iz Minska postignutim u februaru ove godine dogovoreno je primirje između ukrajinskih snaga bezbednosti i oružanih snaga Luganske i Donjecke Narodne Republike. Sporazum nazvan Minsk II je zamišljen kao sredstvo za okončanje žestokih oružanih sukoba sa mnoštvom civilnih žrtava, ali i kao temelj budućeg ustavnog uređenja u kome bi se posebno definisao status Donbasa u okviru Ukrajine. Sporazum je dogovoren između Rusije, Ukrajine, Francuske i Nemačke, uz naknadni pristanak rukovodstava LNR i DNR. Prethodni sporazum iz Minska se voljom Stejt Dipartmenta raspršio kao mehur od sapunice, a autoritet nemačkog šefa diplomatije Franka Valtera Štajnmajera koji je najviše uložio u postizanje primirja se našao na klizavici. Tačka spoticanja bio je strateški značajan aerodrom “Sergej Prokofjev” u Donjecku, nad kojim su posle ogromnih razaranja i ljudskih žrtava kontrolu uspostavile snage DNR. Sukob je uveliko ušao u drugu godinu, a suštinskog okončanja borbi i neljudskih patnji civila Donbasa nema ni na vidiku. Sporazum koji predstavlja osnovu njegovog okončanja je u svim svojim tačkama dogovoren preširoko, sa prilično nejasnim metodama sprovođenja dogovorenog na terenu, posebno kada su u pitanju preduslovi za institucionalno rešenje budućeg statusa Donbasa u okviru Ukrajine.

Iz integralnog teksta sporazuma iz Minska je jasno vidljivo da se

Strahovita razaranja civilnih objekata u Lisičansku

gotovo svaka njegova tačka najgrublje krši. OEBS koji je zadužen za nadgledanje sprovođenja sporazuma na terenu optužuje obe strane u sukobu da krše primirje svakodnevnim oružanim sukobima na liniji razdvajanja, posebno u zoni za obe zaraćene strane vitalno važnog aerodroma u Donjecku. Najgrublja kršenja primirja događaju se u mestima koja nisu u celosti pod efektivnom kontrolom jedne od zaraćenih strana, poput Širokinog, kao i u mestima koja su od strateške važnosti za konačan ishod sukoba, kao što je to Debaljcevo. U tim mestima borbe gotovo da nisu ni prestajale od stupanja primirja na snagu. Sporazumom definisana zona bez teškog artiljerijskog naoružanja široka između 50 i 140 kilometara u zavisnosti od vrste naoružanja odavno je prošlost. Artiljerijska vatra iz razornih sistema “Uragan”, “Tornado”, “Točka U” i drugih sporadično prouzrokuje nemerljive patnje pre svega civilnom stanovništvu i infrastrukturi.

Nepostojanje ekonomskih veza teritorije pod kontrolom oružanih snaga DNR i LNR, a pre svega novčanih transfera u vidu plata, penzija i ostalih naknada koje građani sa tih teritorija potražuju u odnosu na ukrajinske vlasti je veliki socijalni problem sa kojim se suočavaju stanovnici Donbasa. Sporazumom o primirju je predviđena potpuna obnova ovih veza, uz u posebnom članu naglašen bankarski sistem kao ključni element postizanja tog cilja od suštinskog značaja za svakodnevni život stanovnika DNR i LNR. Takođe se navodi međunarodni mehanizam kao mogućnost olakšavanja ponovnog uspostavljanja finansijskih tokova između zaraćenih strana. Uprkos tome, u ovoj oblasti nikakvog rezultata i dalje nema. Ukrajinske vlasti odbijaju ponovno uspostavljanje platnog prometa jer smatraju da će na taj način olakšati opstanak ”separatistima”. Rezultat je teška humanitarna katastrofa sa kojom se suočavaju stanovnici Donbasa, a jedini način snabdevanja građana osnovnim životnim potrepštinama je humanitarna pomoć.

Dostavljanje humanitarne pomoći civilima na osnovu međunarodno uspostavljenog mehanizma predviđeno Minskom II se ne sprovodi onako kako je definisano. Uspostavljeni kontrolni punktovi ukrajinske vojske na liniji razdvajanja sukobljenih strana imaju ulogu de facto graničnih i carinskih prelaza, a pripadnici ukrajinskih snaga bezbednosti imaju diskreciono pravo da humanitarne konvoje ne puste na teritoriju pod kontrolom oružanih snaga DNR i LNR. Jedina humanitarna pomoć koja stiže teritorijama pod kontrolom oružanih snaga dve republike dolazi iz Rusije veoma često nedefinisanim i nekontrolisanim kanalima.

U delu koji se tiče zarobljenika, Minsk II predviđa razmenu zarobljenika po principu “svi za sve”, kao i potpunu amnestiju za osobe koje ukrajinsko pravosuđe dovodi u vezu sa događajima na teritoriji Donjecke i Luganske oblasti. Do razmena zarobljenika je dolazilo tokom konflikta, međutim princip “svi za sve” nikada nije ispoštovan. Kijev oružane snage DNR i LNR ne priznaje kao zaraćenu stranu, već svoju akciju tretira kao “antiterorističku operaciju”, što mu omogućava da borcima ili aktivistima DNR i LNR sudi  za terorizam i rušenje ustavnog poretka Ukrajine, kao i da brutalno krši pravila i običaje ratovanja definisane međunarodnim pravom. Ne manje važna definicija “događaji na teritoriji DNR i LNR” predstavljaju krajnje široko tumačenje, jer kijevske institucije time dobijaju pravno definisanu mogućnost da represivno deluju na najmanje sumnje da određena lica učestvuju u podrivanju teritorijalne celovitosti Ukrajine.

Sporazumom je predviđeno povlačenje stranih oružanih grupa i njihove vojne opreme sa teritorije Ukrajine. Ova tačka sporazuma predstavlja permanentnu tačku spoticanja između dve strane. Kijev neprekidno tvrdi da na strani DNR i LNR ratuju ruski vojnici, dok Kremlj negira takve tvrdnje. Materijalnih dokaza za prisustvo ruskih vojnika ili vojnog osoblja na teritoriji Ukrajine nema, iako se iz Kijeva gotovo svakodnevno čuju optužbe koje govore drugačije. Kvalifikacija “strane oružane grupe” u ovom smislu može se jedino odnositi na dobrovoljce ili plaćeničke jedinice iz različitih zemalja sveta koje učestvuju na strani kako snaga DNR i LNR, tako i ukrajinskih snaga bezbednosti.

Pregovori o budućem statusu Donbasa u okviru Ukrajine,

Sudbina ukrajinskog naroda zavisi od interesa atlantista

predviđeni sporazumom, kao i iznalaženje modaliteta za održavanje lokalnih izbora usklađenih sa ukrajinskim zakonodavstvom, nisu ni na pomolu. Ovo predstavlja suštinski uzrok građanskog rata u Ukrajini, i verovatno nepremostivu prepreku za njegovo evenutalno okončanje. Najspornija tačka sporazuma za Kijev je poslednja, koja predviđa ustavnu reformu koja treba da se sprovede do kraja ove godine, a koja kao “ključni element” predviđa decentralizaciju, a kao njen suštinski deo – specijalni status za Donjecku i Lugansku oblast koji bi bio dogovoren sa predstavnicima ove dve oblasti. Kijev ni pod kojim uslovima ne želi da stupi u direktne pregovore sa predstavnicima pobunjenih regiona, što dramatično otežava situaciju na terenu. Takođe, sporazumom nije preciznije definisano šta tačno znači specijalan status za Donbas, a jasno je da Kijev i Moskva radikalno drugačije tumače ovu tačku sporazuma. Kijev je spreman da pruži ustupke u smislu prava na službeni jezik i različitih beneficija u kulturno-ekonomskoj sferi, što ni u kom slučaju ne zadovoljava rukovodstvo DNR i LNR, kao ni Kremlj, niti suštinski rešava problem zbog koga je u Ukrajini do sada živote izgubilo najmanje 6000 ljudi.

Prema sporazumu, uspostavljanje kontrole nad državnom granicom sa Ruskom Federacijom od strane ukrajinskih snaga bezbednosti treba da bude sprovedeno tek nakon lokalnih izbora na teritoriji DNR i LNR, u skladu sa dogovorom sa političkim predstavnicima tih oblasti, a u okviru definisanog u dogovoru sa Trilateralnom kontakt grupom. Preduslov za ispunjenje ove tačke sporazuma je primena dela sporazuma koji obavezuje obe strane na ponovno uspostavljanje ekonomskih veza i platnog prometa između dve oblasti i ostatka Ukrajine. Ovakvo kompleksno rešenje postignuto za pregovaračkim stolom dovodi do negativnog domino efekta i mnoštva mogućnosti za proizvoljno tumačenje postignutog sporazuma.

Suštinski defekt minskog sporazuma je odsustvo participacije SAD-a u njegovom nastajanju, koje su „do lakata“ umešane u konflikt. SAD su doprinele da se primirje uspostavljeno 15. februara ove godine ni jednog trenutka nije suštinski poštovalo, kao što će najverovatnije doprineti njegovom totalnom krahu onda kada objektivni interesi na terenu to pitanje stave na dnevni red. Najmanji zajednički sadržalac teškom mukom ispregovaran između Kijeva i predstavnika Kremlja, uz posredovanje Nemačke i Francuske, očigledno nije dao adekvatne rezultate na terenu. Sa linije razgraničenja svakog dana stižu vesti o kršenjima primirja, upotrebi sporazumom zabranjene teške artiljerije, a informacije pristigle iz dela Ukrajine koji kontrolišu vladine snage iz dana u dan govore da druga najveća evropska država puca po svim šavovima. Anarhija i bezakonje u oblastima koje su pod kontrolom ukrajinskih snaga bezbednosti, u kome ključnu ulogu imaju tajkuni i naoružane grupe pod njihovom direktnom kontrolom, svedoče o ubrzanom urušavanju efektivne vlasti Kijeva nad sopstvenom teritorijom. Postavlja se objektivno pitanje u kojoj meri je Vašington spreman da toleriše nesposobnost kijevskog režima da uspostavi stabilne institucije koje vrše efektivnu vlast, kao i koliko je Kremlj spreman da dozvoli potpuno urušavanje pedesetomilionske države na svojim evropskim granicama.

Interesi obe strane u konfliktu su jasni. Interes Kremlja je da suštinskom federalizacijom Ukrajine i davanjem Donbasu prava veta na strateške odluke Kijeva onemogući ulazak Ukrajine u evroatlantske bezbednosne strukture i time ugrozi stabilnost „mekog trbuha“ Rusije. Interesi kijevskih vlasti jesu upravo suprotni – što brže integracije u EU i NATO, kao i što je moguće veća minorizacija rusofonog stanovništva na jugoistoku zemlje. Takođe, obe strane različitim sredstvima teže da prikriju svoje objektivne interese. Kremlj negira čak i posredno učešće u ovom konfliktu, a sebe predstavlja kao posrednika, dok zvanični Kijev Donbasu nudi određeni nivo autonomije koji uporno promašuje suštinu, a to je federalni status Ukrajine sa pravom veta koji bi Donbas u takvom ustavnom uređenju imao. Proces primirja definisan Minskom II i nadgledan od strane “Trilateralne kontakt grupe” i misije OEBS na terenu nalazi se pred najblaže rečeno ozbiljnim izazovima, a svaki novi oružani obračun na liniji razdvajanja preti da Minsk II pretvori u još jednu u nizu lekcija realizma u međunarodnim odnosima. Ono što je sigurno je da se ukrajinski konflikt ne može okončati na kratak i srednji rok, već može biti isključivo privremeno zamrznut i korišćen po potrebi u drugačijim geostrateškim okolnostima. Pri takvom stanju stvari na terenu, sporazum iz Minska na staklenim nogama je samo jedna u nizu prelaznih faza koje treba da dovedu do ostvarenja interesa jedne ili druge strane u sukobu. A to će odrediti razvoj situacije u geostrateškom ratu na globalnom nivou, i pitanjima daleko širim i kompleksnijim od rudarsko-industrijskog kraja na jugoistoku Ukrajine.

Šiitski luk - alternativni pogled na Bliski Istok

Bliski Istok se oduvek u odnosu na zapadni svet isticao drugačijim civilizacijskim obrascem,verskim i društvenim načelima, radikalno drugačijim pravnim i ustavnim sistemima, kao i nepoznavanjem korpusa ljudskih prava onakvim kakvim ih vide države zapadno od Bosfora. Međutim, do kraja Hladog rata ovaj region je bio relativno stabilan, sa solidnim privrednim rastom i svega nekoliko oružanih sukoba, uglavnom iniciranih od strane suprotstavljenih geopolitičkih blokova tadašnjeg bipolarnog sveta. U islamskom svetu svaka društvena i politička pojava ima višestruke dimenzije, pa tako i aktuelni društveni i oružani sukobi koji plamte od zapadne granice “turskog sveta” do stepa centralne Azije. U srži sukoba geopolitičkih polova kada je islam u pitanju nalazi se podela između sunita i šiita. Naizgled trivijalno razilaženje oko shvatanja nasledne linije proroka Muhameda pretvorilo se u ideološko - geopolitički sukob sa nesagledivim posledicama. Energenti, ekonomski razvoj, kao i dnevnopolitička pitanja utiču na svakodnevni život stanovnika ovog regiona, stabilnost država kao i globalnu stabilnost uopšte. Međutim, trajna verska podela ovog po mnogim kriterijumima suštinski važnog dela planete je umnogome odredila dalju sudbinu Bliskog Istoka, ali i celokupnog islamskog sveta. Postoje nastojanja mnogobrojnih teoretičara društvenih nauka koji teže da verovatno najkompleksniji deo planete objasne na osnovu prethodno formiranih tipologija, načela i opšteprihvaćenih naučnih metoda. Međutim, verovatno jedini ugao iz koga je objektivno moguće sagledati ekstremno kompleksnu bliskoistočnu „šahovsku tablu“ je sunitsko -  šiitski sukob, i šiitski luk kao neuralgičnu tačku tog regiona, praktičan geopolitički izraz sukoba ova dva pola islama, kao i ključni uzrok savremenih konflikata u tom delu planete.

Šiitski luk – alternativno viđenje Bliskog Istoka?

Šiitski luk se može posmatrati kao zamišljena geopolitička sfera uticaja koju ima ambiciju da stvori i kontroliše Teheran, uz svesrdnu pomoć regionalnih šiitskih saveznika. Suštinski, on predstavlja zamisao o ostvarenju transverzale sa predominantnim šiitskim faktorom, koja se proteže od Irana, preko šiitskog severa Iraka, Sirije, do Libana, odnosno Sredozemlja. Na taj način bi Iran bio u poziciji da ostvari željenu ulogu regionalnog lidera, i preuzme ključ ekonomskog razvoja ovog regiona i presudnog uticaja u njemu u svoje ruke. Ovakav željeni poredak bi u institucionalnom smislu trebali da predstavljaju Teheran sa svojim šiitskim islamskim režimom i Damask predvođen alavitskim režimom Bašara Al Asada, kao njihov najveći saveznik u tom delu sveta.

Islamskom revolucijom u Iranu 1979. godine šiitski pol islama dobio

Suniti protiv šiita - bliskoistočna konstanta

je svoje institucionalizovane obrise i od tada predstavlja sve uticajnijeg faktora na evroazijskom geostrateškom prostranstvu. Alaviti u Damasku, koji i sami predstavljaju šiitsko učenje u nešto izmenjenom obliku, predstavljaju ključnog spoljnopolitičkog saveznika Irana. Protivljenje politici SAD – a, suverena spoljna politika, otvoreno protivljenje postojanju Izraela kao političke realnosti, kao  i ambicija za ostvarenjem vodeće političke uloge u regionu, faktori su koji spajaju ova dva po metodama vladavine i državnom uređenju ne tako slična režima.Međutim, ove dve države se suočavaju sa ozbiljnim izazovima. Sirijski režim je u građanskom ratu koji je odneo najmanje 200.000 života, ne kontroliše veći deo teritorije države, a njegov opstanak je uprkos prevaziđenim izazovima i dalje pod velikim znakom pitanja. Iran je gotovo deceniju proveo pod međunarodnim sankcijama, čiji se mogući kraj tek sada stidljivo nazire. Sporni nuklearni program do sada nije doveo do opipljivijih rezultata, a sankcije su ozbiljno nagrizle ekonomiju te zemlje i ohrabrile sve nezadovoljnije unutrašnje glasove u iranskom društvu. Ovi otežavajući faktori ugrožavaju formiranje šiitske transverzale, a samim tim i ostvarenje interesa ovih država.

Očuvanje šiitskog luka je u interesu pre svega Iranu i Siriji, a zatim i Libanu i šiitski naklonjenom delu Iraka. Očuvanjem i jačanjem ovakve geostrateške konstrukcije šiitski islam bi bio geografski ujedinjen pod dirigentskom palicom Teherana, dobio bi izlaz na Sredozemlje, a Iran mogućnost da postane vodeći geopolitički igrač na Bliskom Istoku. Na taj način bi Teheran bez muke kontrolisao stratešku situaciju tog regiona u svim sferama – energetike, ekonomije, politike i odbrane. Protivnici ovakve geostrateške realnosti su Saudijska Arabija, Turska i zalivske petromonarhije. Ostvarenjem ovakve ambicije gigantskih razmera ozbiljno bi bili dovedeni u pitanje interesi zemalja Persijskog zaliva, pre svega u energetskoj i ekonomskoj, ali i dugoročno daleko važnijoj geopolitičkoj sferi uticaja. U islamskom svetu svoje interese preko Irana projektuje Rusija, odnosno evroazijski geopolitički pol, dok preko Saudijske Arabije svoje interese projektuju SAD i njihovi evropski saveznici, odnosno atlantizam. Ovako suprotstavljeni i kompleksno umreženi interesi u već dovoljno istorijski, kulturno i politički složenom regionu najpreglednije se mogu objasniti analizom spoljnopolitičkih strategija pojedinih država i njihovim ambicijama u ovom delu sveta.

Neoosmanistička Turska – sunitski igrač u nastajanju

Do nedavno neupitne republikanske kemalističke tekovine koje je Ankara brižljivo negovala decenijama, počinju polako ali sigurno da se povlače pred agresivnom neoosmanističkom praksom kojom kormilari dvojac Erdogan – Davutoglu. Turska sfera uticaja “od Jadrana do Kineskog zida” dobija svoje jasne obrise, a njena nezaobilazna komponenta je, razume se, sunitski islam. Takav razvoj situacije Tursku kao drugu armiju NATO alijanse i državu od primarnog geostrateškog položaja u svetskim okvirima svrstava  u sam vrh sunitskih sila, pored Saudijske Arabije. Na putu ostvarenja neoosmanističkih spoljnopolitičkih ambicija Ankare na Bliskom Istoku stoji pre svega šiitski luk. Ta zemlja direktnom podrškom pobunjeničkoj strani u Siriji nastoji da na vlast u toj zemlji dovede radikalnu sunitsku opciju, dok otvorenijom podrškom palestinskom rukovodstvu prethodnih godina i zahlađenjem odnosa sa Izraelom pokušava da uspostavi balans u sunitskom svetu i preuzme makar simboličnu ulogu njegovog predvodnika. Pored toga, Turska je u svojstvu jedne od najvažnijih članica NATO saveza podržala sankcije Iranu. Međutim, zvanična Ankara je u više navrata pokazivala da su joj ekonomski interesi iznad političkih, pa je vlada te zemlje ne tako davno optuživana za trgovinu sa Teheranom u oblastima obuhvaćenim međunarodnim sankcijama.

Zbog čega je potencijalni šiitski luk direktno suprotstavljen turskim

Katarsko-saudijski gasovod i turski interes

nacionalnim interesima? Odgovor leži u tri faktora – energetici, geopolitici i ekonomiji. Planirani gasovod koji bi od Katara preko Turske vodio prema potrošačima u Evropi, a koji bi bio od ključne važnosti za diverzifikaciju izvora snabdevanja evropskog tržišta “plavim gorivom” bi šiitskim lukom bio onemogućen. Time bi turski budžet izgubio milijarde evra tranzitnih taksi i mnogobrojnih indirektnih ekonomskih beneficija, dok bi šansa za dodatno uvećanje značaja geostrateškog položaja te države bila nepovratno propuštena. Pored potpisanog sporazuma o “turskom toku” kao zameni za neuspeli projekat “Južnog toka”, planirani katarsko - saudijski gasovod bi dodatno diversifikovao energetsku, a samim tim i političku stabilnost ove regionalne sile, a šiitskim lukom bi ovakva zamisao pala u vodu, ili bi morala biti plaćena drastično veća cena za ostvarenje ovako velike ambicije. Takođe, opasnost od jačanja šiitskog islama i uticaja šiita u Turskoj koja ima ozbiljnu alavitsku manjinu mora se posmatrati kao neumitna realnost, posebno posmatrano u svetlu perioda incidenata koji s vremena na vreme potresaju ovu državu, još od velikih nemira u Gezi parku pre dve godine. Unutarislamski sukob na liniji suniti – šiiti se nikada ne sme potceniti ni zanemariti, bez obzira što veoma često poprima arhaične, pa i nemuslimanima nerazumljive oblike. Na kraju, turski ekonomski pipci u vidu investicija mogu se videti od Bihaća do najudaljenijih delova Azije. Neoosmanistička Ankara još od dolaska Turguta Ozala na vlast teži da ekonomskim metodama povrati strateški uticaj nad teritorijama koje je nekada efektivno kontrolisala. Alavitski režim u Damasku koji je bliski saveznik Rusije i Irana, ali i baštinik specifičnog modela arapskog socijalizma, predstavlja smetnju ostvarenju interesa Ankare, kao i otežavajuću okolnost pristupu turskih kompanija tržištu od preko 20 miliona ljudi.

Turska je zbog više značajnih faktora igrač za sebe, i u novonastalim okolnostima se dodatno profiliše kao takva. Kreiranje unutrašnje nestabilnosti u ovoj zemlji se može protumačiti kao upozorenje Ankari da ne odstupa od temeljnih evroatlantskih bezbednosnih interesa, ali i kao upozorenje političkom rukovodstvu te zemlje na krhkost institucionalnog sistema i gotovo neiscrpne mogućnosti za njegovu destabilizaciju. Sa druge strane, zamišljena spoljnopolitička praksa u vidu maksime “nula problema sa susedima” pretvorila se u nula prijatelja sa susedima. Uz tradicionalno hladan odnos sa zemljama Balkana i gotovo nepostojeće odnose sa Jermenijom, neočekivano su pokvareni odnosi i sa lingvistički i kulturno srodnim Azerbejdžanom. Takođe, sirijski režim se od prećutnog saveznika preobrazio u regionalnu pretnju broj jedan. Zbog toga zvanična Ankara od stidljivih početaka Arapskog proleća podržava pobunjeničku stranu u Siriji, veoma često ne birajući reči pri kvalifikovanju sirijskog državnog vrha predvođenog Asadom. Najava samostalnije spoljnopolitičke pozicije Turske u njenoj sferi interesa, kao i pokušaji unutrašnje destabilizacije te države, neće suštinski promeniti ambicije Ankare da očuva uticaj u svojoj neoosmanskoj sferi, kao i da na sve raspoložive načine spreči opstanak Asadovog režima, a samim tim i očuvanje šiitskog luka. Faktički prezidencijalizam čiji je i de jure nastanak samo pitanje vremena dodatno doprinosi predvidivosti budućih događaja, a u kojima će Ankara i Rijad predstavljati dva krila iste politike na prostoru Levanta. Izbori koji predstoje u toj zemlji biće samo još jedan u nizu koraka u tom pravcu.

Saudijski interesi – bitan element bliskoistočne slagalice

Saudijska Arabija je zemlja sa najvećim rezervama nafte na planeti, a šesta po rezervama prirodnog gasa. Ovakva ekonomski lagodna pozicija ovu državu čini jednim od najvažnijih geopolitičkih igrača na prostoru Bliskog Istoka, ali i islamskog sveta uopšte. Pored toga, ova pustinjska zemlja predstavlja ključnog saveznika SAD u regionu. Zbog takvog položaja, moći i uticaja koji ima u čitavom islamskom svetu, režim u Rijadu je ostao netaknut nemirima prouzrokovanim Arapskim prolećem, uprkos ozbiljno narušenom legitimitetu u narodu. Saudijska Arabija ne projektuje sopstvene interese isključivo u svom neposrednom okruženju, već oslonjena na svoje ogromne resurse pretenduje na lidersku poziciju u celokupnom islamskom svetu. Preko različitih fondacija finansira projekte u raznim sferama u muslimanskim zemljama, od Indonezije, preko Bosne i Hercegovine do Maroka. Smatra se da ova zemlja ima ogroman uticaj na sunitske muslimanske zajednice na čitavoj planeti. Kako bi se ovakav dominantan položaj održao, Saudijci moraju održati lidersku poziciju u proizvodnji i distribuciji energenata. Kako bi se to ostvarilo, realnost nalaže da se moraju naći novi modaliteti za transport njihovih energenata do krajnjih potrošača na razvijeno evropsko tržište. Najkraći put za proizvode saudijskog energetskog sektora vodi preko Sirije, i dalje u Tursku, što znači preko šiitskog luka.

Sva saudijska ekonomska i spoljnopolitička moć leže u rezervama

Saudijci različitim sredstvima teže da očuvaju dominantan položaj

energenata. Samim tim, ekstremistički pokreti vahabitskog usmerenja imaju gotovo neograničena finansijska sredstva iza sebe, kao i energenata koliko god im je potrebno za delovanje na Bliskom Istoku. Saudijci uz podršku manjih zalivskih emirata ulažu ogromna sredstva u rušenje režima Bašara El Asada u Siriji, za podršku sunitskim frakcijama u Iraku, kao i za vazdušne udare na položaje šiitskih plemena u Jemenu. Uklanjanjem Asada i dovođenjem politički podobne i kooperativne opozicije na vlast otvorio bi se najveći deo puta za realizaciju saudijsko - katarskog gasovoda. Stvaranjem islamske političke tvorevine koja počiva na vehabizmu na teritoriji Iraka posredno se destabilizuje Iran (posebno pogranična naftom bogata pokrajina Huzestan), ali i stvara zaleđina islamskim ekstremistima u Siriji. Uspostavljanje marionetskog sunitskog režima u Jemenu omogućava se neometan protok energenata morskim putem od vitalne strateške važnosti. Delovanje na ova tri fronta Saudijce vodi ostvarenju njihovog cilja – otklanjanju bilo kakve opasnosti od stvaranja šiitskog luka, i obezbeđivanju sigurnih puteva za njihove energente. Sve ovo posledično dovodi do cementiranja Saudijske Arabije kao najmoćnije sile u regionu, a vehabijsku struju sunitskog islama do vodeće religijske uloge u celokupnom islamskom svetu. Saudijske i katarske dokazane rezerve prirodnog gasa su gotovo ravne iranskim. Ovaj podatak jasno stavlja ove tri države u konkurentske i savezničke odnose na izuzetno visokom nivou kompleksnosti. Međutim, bez transportnih koridora koji energente mogu da plasiraju na evropsko tržište, rezerve malo vrede. To znaju i Rijad i Teheran.

Iako i Saudijska Arabija i Turska imaju interes da po svaku cenu spreče formiranje nove geopolitičke realnosti u tom regionu, ove dve zemlje nemaju koordinisan zajednički pristup tom pitanju. Animozitet Ankare i Rijada koji Erdogan u poslednje vreme pokušava da ispravi nastao je zbog različitih viđenja uloge Muslimanske braće u Egiptu, koju su Turci svesrdno podržavali, a kojima su Saudijci bili ogorčeni neprijatelji. Sirija, Jemen, Irak, pa i Egipat - samo su neka od mnogobrojnih poligona za opipavanje geostrateškog pulsa i pripremu za sukob mnogo većih razmera. Poslednje tektonske promene u samom vrhu saudijske monarhije govore o novom pristupu i prilagođavanju novonastalim okolnostima u regionu i svetu, ali i o potencijalnoj nestabilnosti koju takve temeljne promene mogu da izazovu.

Sirijski režim – ključ opstanka šiitske transverzale

Ni porazi u Arapsko - izraelskim ratovima ni gubitak strateški važne Golanske visoravni nisu uspeli da pokolebaju Damask u svojim nastojanjima da gaji velike ambicije u pogledu svoje regionalne uloge. Asadov režim u Siriji se iz vizure sunitskih monarhijha i Turske može najpreciznije definisati kao prepreka. On fizički razdvaja dva sunitska “sveta”, onaj turkijski i arapski, onemogućava gasovod koji bi katarski gas dopremao do evropskih potrošača i tako postao ozbiljna konkurencija ruskim gasnim nalazištima, i predstavlja rusku sferu uticaja u samom srcu regiona od neprocenjive ekonomske, političke i geostrateške važnosti. Bez ovog gasovoda, propašću projekta “Nabuko”, ruski magistralni gasovodi ostaju jedini vid snabdevanja zemalja “stare Evrope” plavim gorivom.

Prepreka od suštinskog značaja kakva je režim u Damasku mora se

Hezbolah predstavlja ključnu savezničku silu Damaska na terenu

ukloniti svim sredstvima. U tu svrhu se koriste različite oružane formacije na teritoriji čitave Sirije, sa različitim uverenjima, metodima delovanja, ali jednim ciljem – da Asadu i alavitskom režimu vide leđa. Ne tako davno beznačajna pobunjenička frakcija i jedna od mnogih oružanih formacija koje teže da svrgnu Asadov režim, ISIL je gotovo preko noći prerastao u silu koja razara države na Bliskom Istoku, i čak poprima forme institucionalizovanog poretka nalik državi. Kakva to nevidljiva sila koja je u stanju da relativno nepoznatu grupu transformiše u moćnu oružanu silu stoji iza ovog pokreta, jasno je kada se protumače interesi zemalja Bliskog Istoka u pogledu šiitske transverzale. Borbu protiv ISIL-a, bilo stvarnu ili fiktivnu, vode mnoge države Bliskog istoka, ali i čitave planete. Jalovi vazdušni udari SAD – a i njihovih koalicionih partnera već su pali u zaborav, a glavni izvozni proizvod teritorija koje su pod kontrolom Islamske države je, razume se, nafta. Prostim onemogućavanjem pristupa međunarodnom tržištu energenata, ISIL bi veoma brzo pukao kao mehur od sapunice. Međutim, šiitski luk se ne sme ostvariti. Niz stabilnih šiitskih ili sekularnih režima koji bi se protezali od Teherana do Sredozemlja ugrozio bi ili učinio beznačajnim interese zalivskih petromonarhija i Turske, a samim tim i SAD. On mora biti srušen po svaku cenu, a ISIL služi kao sjajno sredstvo za postizanje takvog cilja velikih razmera. Njegovi borci su surovi, beskrupulozni, dobro obučeni, iskusni, i što je možda najvažnije – ideološki pravoverni i spremni su da poginu za interese sunitskog islama i saudijske kraljevske porodice. Saudijsko - katarska kreacija ISIL se u međuvremenu izmakla kontroli, pa je režim Bašara El Asada tako, sticajem okolnosti, od mrskog neprijatelja postao prećutni saveznik, makar na neko vreme.

Režim u Damasku opstaje, uprkos iskušenjima kojima se ne nazire kraj. Preživeo je početne ofanzive pobunjenika, brojne važne poraze na frontovima, milione izbeglih i raseljenih, pa i pokušaj međunarodne intervencije pod patronatom Vašingtona i njegovih saveznika. Međutim, uprkos dosadašnjim neuspesima protivnika alavitskog režima, on je i dalje ozbiljno uzdrman, a s obzirom na suštinsku važnost Sirije kao komponente šiitskog luka, ne treba imati iluziju oko toga da će određeni međunarodni krugovi nesmanjenom žestinom nastaviti napore u pravcu njegovog uklanjanja. Režim u Damasku ima vremena da sukob reši u svoju korist do predstojećih predsedničkih izbora u SAD i dolaska na vlast republikanaca, koji sasvim sigurno neće odugovlačiti sa rešavanjem pitanja Asadovog režima.

Nacrt nuklearnog sporazuma sa Teheranom – suštinsko rešenje ili kupovina vremena?

Gotovo jednodecenijske sankcije su ozbiljno nagrizle potencijale iranske ekonomije i bitno uticale na životni standard prosečnog stanovnika te zemlje. Iranska ekonomija je u tom periodu nepovratno pretrpela štetu koja se meri desetinama milijardi evra. Međutim, čini se da je makar delimično rešenje problema na pomolu. Nacrt sporazuma između Irana i šest svetskih sila je usaglašen, a konačna verzija bi trebalo da bude usvojena do 30. juna ove godine, što je krajnji rok. Prema pomenutom nacrtu, Iran se obavezuje da u značajnoj meri umanji broj centrifuga za obogaćivanje uranijuma, kao i da svoj nuklearni program stavi pod međunarodni nadzor. Zaduženje provere pridržavanja Teherana sporazumu imaće Međunarodna agencija UN-a za atomsku energiju. Međutim, uticajni međunarodni krugovi se uglavnom slažu u oceni da kontrola neće biti potpuna, i da ništa neće zaustaviti Iran u nastojanju da stekne nuklearno oružje. U sferi ekonomije, međutim, čini se da razloga za optimizam ima. Procenjuje se da bi pad spoljnog zida sankcija oko Irana pogurao ovu ekonomiju ka pet do sedam procenata godišnjeg rasta BDP - a, što predstavlja respektabilnu cifru za zemlju tog nivoa razvoja. Takođe, Iran bi time dobio mogućnost da se u većoj meri vrati na energetsko tržište sa svojim velikim rezervama nafte i prirodnog gasa, da na taj način u značajnoj meri utiče na globalne cene ovih energenata, ali i da na osnovu takve novoizgrađene pozicije kvalitetnije formira svoj spoljnopolitički nastup. Trenutne međunarodne okolnosti u fokus zvaničnog Teherana nužno stavljaju izazove u neposrednom okruženju. Međutim, iranski politički uticaj u Bosni i Hercegovini tokom građanskog rata i njegova kombinacija otvorene i perfidne podrške ratnoj vladi u Sarajevu pokazuju da se spoljnopolitičke ambicije Teherana ne završavaju isključivo u makroregionu Bliskog Istoka, severa Afrike i centralne Azije. Ovakvi planovi od planetarnog značaja nužno dovode u konfrontaciju Teheran i Rijad, kao dva pola islama sa globalnim apetitima.

Načelan dogovor iz Berna čeka svoje jasnije obrise u naredna dva

Nuklearni Iran predstavlja najveću opasnost za sunitske monarhije

meseca, a razloga za preuranjeno slavlje čini se da nema. “Paukova mreža” sankcija koju je deo međunarodne zajednice “ispleo” oko Irana je veoma kompleksna i biće potrebno vremena da bude ukinuta, uprkos početnom neumerenom optimizmu, pre svega u Iranu, ali i u jednom delu međunarodne zajednice. Pored toga, Teheran insistira na ukidanju celokupnog paketa sankcija odjednom, što predstavlja dodatnu otežavajuću okolnost. I najvećim optimistima je kristalno jasno da bi početna euforija sa ulica iranskih gradova mogla da pukne kao mehur od sapunice već krajem juna ove godine. Suviše je onih kojima otvaranje Irana nije u interesu, dok će zvanični Teheran sasvim sigurno nastojati da pošto poto održi makar delimične kapacitete za svoj dalji nuklearni razvoj. Interes za konačno postizanje i sprovođenje sporazuma imaju Vašington i Teheran. Vašington umereniju struju na vlasti u Teheranu posmatra kao svojevrstan katalizator i potencijalni stabilizirajući faktor, ukoliko sve bude teklo po planu. Međutim, Izrael Iran smatra pretnjom broj jedan svojoj bezbednosti i svetskom miru, i spreman je da na njegov nuklearni program stavi tačku ukoliko je potrebno i silom. Sa druge strane, Saudijska kraljevska porodica ne trpi uticajnu i ideološki izuzetno snažnu konkurenciju u vidu drugačijeg tumačenja islama, i protiv iranskog uticaja u regionu Zaliva i Levanta se bori svim raspoloživim sredstvima. Na kraju, Teheran ima sopstveni interes da na sve raspoložive načine održi uticaj u regionu, pre svega podrškom alavitskom režimu u Siriji, Hezbolahu i šiitskim milicijama koje se bore protiv ISIL-a u Iraku. Na kraju, postavlja se pitanje – da li se međunarodne sankcije prema Iranu sprovode zbog navodne ambicije Teherana da razvije nuklearni program, ili radi ekonomskog i vojnog slabljenja pozicije ove zemlje u regionu, a u korist protivnika šiitske transverzale?

Budućnost Bliskog Istoka – rat svih protiv svih?

Na Bliskom Istoku vlada prava hobsovska atmosfera. Na talasu Arapskog proleća padali su ili bivali ozbiljno uzdrmani režimi od Atlantskog okeana do zemalja Zaliva. Po njegovom okončanju prognozirana je brza stabilizacija tog dela islamskog sveta i izgradnja demokratskih institucija po ugledu na zapadna društva. Međutim, popuštanje sekularnih stega autoritarnih režima arapskog socijalizma dovelo je do konflikata duž tradicionalnih osa podele. Kakvu takvu stabilnost i životni standard pod arapskim diktaturama zamenila je anarhija u kojoj lokalne verske vođe, gospodari rata i plemenske frakcije profitiraju, a prosečan građanin mahom plaća cenu svojih suštinski pogrešnih odluka. Prekompozicija odnosa snaga u svetu, kao i uticaj globalnih geopolitičkih i geoekonomskih poremećaja može iz korena izmeniti region bliskog istoka, a posebno pozicije Rijada i Teherana u regionalnim, ali i globalnim međunarodnim odnosima. Novi Hladni rat između Rusije i Zapada i težnje da se globalno utiče na cenu nafte ove konflikte mogu samo dodatno zaoštriti, i dovesti ih do usijanja. Postojeće neuralgične tačke poput Jemena, Sirije i Iraka mogu biti tek odskočna daska i prolog katastrofe mnogo većih razmera. Takozvani šiitski luk će neumitno ostati ključna tačka konflikata na Bliskom Istoku, a sa dnevnog reda suštinskih pitanja u tom delu sveta je veoma efikasno potisnuo Izrael, koji je protokom vremena i brojnim neuspešnim ratnim avanturama shvaćen kao konstanta i politička realnost koju je neophodno uvažiti. Potrebno je shvatiti da je nasilje permanentno stanje koje na Bliskom Istoku traje od kada se ovaj region oslobodio svojih kolonijalnih gospodara do danas, a u nekim segmentima je postojalo i pre toga. Ono će trajati dok god bliskoistočni narodi ne budu bili u geostrateškoj situaciji da sami pronađu modalitet regionalnih odnosa, odnosno onda kada Bliski Istog bude postao drugorazredno političko pitanje na globalnom nivou. Urušavanje režima arapskog socijalizma i njihovih ideološki bliskih varijeteta pokazali su da su u međunarodnim odnosima jedini stabilni zakoni oni geopolitički, a da je na Bliskom Istoku jedino predvidiva – nepredvidivost.