Мека моћ made in Serbia

Моћ се дефинише као способност да се утиче на понашање неког субјекта како би се постигао жељени исход, независно од његове воље. Моћ се често поистовећује са огољеном силом. Међутим, поистовећивање моћи искључиво са принудом или институционалним наметањем решења било које врсте је превазиђен концепт. Принцип меке моћи дефинисан од стране Џозефа Наја спроводи се суптилним наметањем сопствене културе, традиције, виђења света, брендова, формирањем позитивне медијске слике, као и уопште деловањем у међународном окружењу, што на крају доводи до остварења прокламованих циљева у различитим сферама. Кључна разлика између меке моћи и традиционалног виђења моћи је у томе што традиционално виђење у основи подразумева неку врсту приморавања (физичко, политичко, економско, правно итд.), док мека моћ подразумева самостално опредељење. Меку моћ је готово немогуће измерити. Међутим, уколико се узму у обзир неки кључни критеријуми по којима би она могла да буде препозната, постоји мали број земаља у свету које се у том смислу издвајају.

Мека моћ је концепт који се у конгломерату различитих облика

Концепт меке моћи се често веома широко тумачи

моћи по својој важности често потцењује. У нашој земљи и окружењу кључан разлог за овакво  размишљање је готово потпуно непознавање овог концепта. У темељној трансформацији Србије од сиромашне и нестабилне земље до кључног регионалног играча ова врста моћи треба да одигра суштинску улогу. Пројектовање стратегије српске меке моћи треба да има неколико полазних тачака. Крајњи циљ који нашом стратегијом меке моћи треба постићи је формирање новог глобалног имиџа Србије као сигурне земље, месту где се здраво живи и добро храни, врхунски проводи, земљи сјајних спортиста и необичне, добре музике. У том смислу је посебно важно потенцирати висок степен опште безбедности како би била препозната као добро место за стране инвестиције и развој туризма. Како би се циљ остварио, потребно је осмислити две посебне стратегије, у зависности од тога да ли је пројектована мека моћ усмерена ка глобалном или регионалном нивоу. На глобалној равни нагласак треба да буде на сигурности, просперитету и успесима спортиста, док на оној регионалној треба инсистирати на Београду као одличној туристичкој дестинацији и на наметању нашег виђења прошлости, у зависности од циљне групе.

У политичком смислу, наметање наше верзије историјских догађаја као једине исправне и релевантне је од прворазредне политичке важности. Посебан нагласак треба да буде на супротстављању тези која нам приписује улогу искључивог одговорног за грађански рат 1991-1995 и НАТО агресију 1999, а која нам се агресивно намеће у кроз mainstream дела међународне заједнице. Од виталног је значаја пројектовање овакве перцепције на земље “југосфере” у којима Србија има своје објективне интересе. Такође, од суштинске је важности наметање нашег погледа на свет, начина живота и његово довођење у исту квалитативну раван са оним на Западу, у односу на који се српски често потцењује као неразумљив или ретроградан. Препознавање Србије као средине која држи до своје традиције, обичаја, као и славна историја и вековна традиција борбе за слободу и независност привлаче многе политичке организације широм света, са различитих идеолошких полова.Такву слику о себи Србија може да оствари пројектовањем циљаних акција и пројеката на регион, али и путем социјалних мрежа и глобалних медија на читав свет.

Државе се као и у многим другим областима сучељавају и у сфери меке моћи. Флексибилност, недовољно јасна теоријска одредјеност и границе меке моћи у значајној мери отежавају мерење постигнутих резултата, али је евидентно да одређени број земаља има озбиљних успеха на овом пољу. За остварење циљева у сфери меке моћи постоји мноштво расположивих могућности. На нивоу државе неопходна је синергија различитих чинилаца -  медија, државних институција, лобистичких група, утицајних појединаца, компанија приватног сектора. То је могуће чинити на разним нивоима - путем агресивне медијске кампање, интернета, социјалних мрежа, као и кинематографије, музике, стручних семинара, студијских посета и тд.

У промени слике Србије која се шаље у свет значајно је

Привлачност брендова и начина живота доноси резултате

представљање и промоција локалних брендова. Брендови који се као такви препознају ван граница Србије су многобројни, а најважнији су свакако фестивали Exit и Гуча, Београд као најбоље место за ноћни провод на свету по избору Lonely Planet-а, репрезентације у различитим спортовима које постижу одличне резултате, регионално изузетно популарни Црвена Звезда и Партизан, Новак Ђоковић као најбољи спортиста планете, као и многи други. Дозирано и јасно пласирање приче о њима, кроз конципиране информације које се  вешто “пакују” у прихватливо и препознатљиво национално рухо могу постати пријатна слика у сваком дому у окружењу или тема за разговор уз шољицу кафе. Неопходно је, и свакако препоручљиво, искористити спонтано насталу стартну позицију када су у питању популарна култура и музика, које су по својој популарности, обиму и квалитету без премца свуда где се говори или разуме српски језик. Мноштво награђиваних дела српске кинематографије, позоришних комада, веома слушане српске музике у свим жанровима од рока и хип хопа до поп-фолк композиција мегапопуларних извођача, привлачи и инспирише велики број младих људи, што представља огроман социјални потенцијал који би могао да буде искоришћен у државном интересу. Овакве компаративне предности се могу искористити управо кроз озбољну и стручну државну стратегију меке моћи.

Србија се налази у озбиљној медијској дефанзиви, и није у могућности да ван сфере деловања свог јавног сервиса пројектује медијски утицај када је телевизија у питању. У овом домену је од виталне важности проналажење релевантне алтернативе новонасталим моћним регионалним играчима – Al Jazeera Balkans и Н1, чије извештавање је изразито ненаклоњено нашим националним интересима. Актуелно супротстављање Русије западној доминацији на информативном пољу је свеж и релевантан пример, док се у том светлу као решење може јавити успостављање Russia Today Balkans која би представљала моћно медијско оруђе за супротстављање поменутим регионалним играчима. Поред непостојања језичке баријере, наша предност је квалитет медија који представљају узор у региону. Промене  у овом медијском простору допринеле би додатној популаризацији српског језика и културе, али и оно најважније – представљале неисцрпно средство за суптилно наметање нашег виђења непосредне прошлости и виђења будућих регионалних односа. Комуникација државних институција са јавношћу, са посебним нагласком на кризну комуникацију, све више добија на значају. Прави одговор институција на неки значајан догађај у правом тренутку веома често драстично олакшава посао њеним институцијама и поставља квалитетан темељ за даље деловање у различитим сферама. Као пример може да нам послужи кризна комуникација Кремља током кључног периода украјинске кризе, као и она Тел Авива путем социјалних мрежа, током операције “Заштитна оштрица”. Квалитетну стартну позицију у спровођењу стратегије меке моћи омогућава популарност и познавање српског језика у региону. Српски, разуме се, не припада категорији језика које говори велики број људи, нити у оне који су се наметнули својим културно - историјским значајем. Међутим, чињеница да се у Црној Гори, Хрватској и БиХ говори практично истим језиком са извесним дијалектичким разликама, док највећи проценат становника Македоније и Словеније разуме српски, пружа сјајне могућности за неометано регионално пројектовање српске стратегије меке моћи.

Сфера унапређења меке моћи једне државе спада у ред оних за које није неопходно издвојити енормна средства како би се постигли значајни резултати. За квалитетан и свеобухватан наступ у међународној арени потребни су државни ресурси у виду инситуционалних капацитета са релевантним стручњацима, одређена финансијска средстава, постизање политичког консензуса око тога шта представља наш национални интерес, стварање дугорочне стратегије меке моћи са укључењем најважнијих чинилаца приватног сектора у сферама где је то друштвено корисно и од обостраног интереса. Почетне предности су величина српског медијског тржишта, непостојање језичке баријере у односу на регион, неспорна доминација српске популарне културе, музике, спорта, хране и појединих националних брендова, као и релативна идентитетска и културна блискост како са земљама у окружењу, тако и са развијеним земљама Запада. Основни недостаци су несхватање значаја концепта меке моћи, великих потенцијала у тој области, бенефита које би она дугорочно обезбедила као и недостатак визије у области која се просто сама нуди као могућност.

Мека моћ и њени готово неисцрпни потенцијали у домену остваривања спољнополитичких циљева нису ни приближно адекватно препознати у нашој средини. Упркос томе, потенцијал за раст на овом пољу је огроман. О успешности оваквог модела најбоље говори пример да он сам од себе већ увелико даје резултате на територији бивше Југославије, па чак и њеним деловима опустошеним грађанским ратом, иако за то не постоји никаква темељна замисао нити стратегија. У савременим међународним околностима мека моћ је свакако један од савремених начина за добро позиционирање и стратешко деловање у медјународним односима. Паметним и свеобухватним приступом овом важном питању могу се постићи озбиљни резултати на различитим нивоима - како на нивоу државе и њене спољне политике, тако и на нивоу појединца. Јединствени и стратешки приступ успостављању српске меке моћи и њених потенцијала у жељеном правцу, као и неизоставна подршка свих  институција система могу довести до радикално квалитетније слике Србије у региону и свету, али и у пресудној мери послужити остварењу њених регионалних и глобалних спољнополитичких циљева са бенефитима чија вредност није видљива у нумеричком облику, већ у једном далеко важнијем вредносном систему.

Ukrajinski scenario - lekcije Podgorici?

Nedavni protesti dela opozicije usmerenih na destabilizaciju i konačno rušenje dvoipodecenijskog Đukanovićevog režima pretvorili su se u nasilje na ulicama glavnog grada Crne Gore i opasno podsetili na krvav rasplet na kijevskom Majdanu pre dve godine. Prekomerna upotreba sile od strane režima protiv demonstranata i kratkotrajni pritvor za pojedine opozicione funkcionere ujedinili su u negativnim ocenama evropske institucije i zvanični Kremlj, što se gotovo nikada ne dešava. Pozivnica za članstvo u NATO savezu koju crnogorsko rukovodstvo očekuje u decembru dodatno podgreva uzavrele strasti, a eksplozija nezadovoljstva na ulicama Podgorice neodoljivo podseća na sličan društveni proces koji je u Ukrajini od protesta u centru glavnog grada doveo do desetina hiljada izgubljenih života u građanskom ratu. Međutim, paralele između crnogorskog i ukrajinskog modela unutardruštvenog konflikta se ne završavaju na tome. Ova dva društvena sistema uprkos očiglednim razlikama iznenađujuće podsećaju jedan na drugi, a krvav rasplet situacije u Ukrajini predstavlja zlokobno predskazanje ukoliko Crna Gora krene putem unutrašnjeg konflikta pod dirigentskom palicom atlantističkih stratega.

Čak i naizgled beznačajno političko ili društveno pitanje u Crnoj

Kriza identiteta leži u temelju svih crnogorskih sukoba

Gori ima jak identitetski karakter, pa su paralele sa ukrajinskim konfliktom jasne. Kao i u bivšoj sovjetskoj republici, u Crnoj Gori postoji više osa društvenih podela koje se međusobno preklapaju i prožimaju, često dovodeći sam crnogorski identitet do apsurda. Građani Crne gore su podeljeni identitetski, verski, ideološki i lingvistički. Ose podele se ne poklapaju uvek i svuda, ali ona u okviru nacionalnog korpusa suštinski određuje sva ostala pitanja unutar crnogorskog društva. Kompleksnosti nacionalnog sastava koji čine Srbi, Crnogorci i manjine poput Albanaca, Bošnjaka i Hrvata, dodatno doprinosi dobar deo stanovnika ove države koji ima dualni identitet. Naime, značajan deo stanovnika ove zemlje se nacionalno izjašnjava kao Crnogorci, dok istovremeno govore srpskim jezikom i vernici su Srpske pravoslavne crkve. Ovo podseća na određeni procenat stanovnika Ukrajine koji govori ruskim jezikom, a sebe smatraju Ukrajincima. Takođe, identitetska polarizacija na Ukrajince i Ruse podseća na crnogorski model, s tim što su Rusi i rusofono stanovništvo u Ukrajini u procentualno manjoj meri zastupljeni od Srba u Crnoj Gori. Fleksibilnost crnogorskog identiteta koji formalne institucije različitim ideološkim alatima silom nameću dobrom delu stanovništva najlakše se može videti iz rezultata prethodnih popisa stanovništva u toj državi. Crnogorski popisi stanovništva prešli su put od apsolutne premoći Crnogoraca tokom komunističke diktature, preko rezultata koji pokazuju gotovo aklamativnu srpsku nacionalnu opredeljenost na popisu stanovništva 1990. godine, sve do poslednjeg postreferendumskog popisa gde je odnos između Crnogoraca i Srba nešto ujednačeniji. To je rezultat nametanja dominantne crnogorske kulturno-identitetske matrice agresivnom medijskom kampanjom, obrazovnim sistemom, kao i monopolom koji vladajući Đukanovićev kartel ima na institucije i ono malo ekonomskog sistema koji u Crnoj Gori funkcioniše. Ovakav razvoj situacije neodoljivo podseća na nametanje ukrajinskog identiteta svim raspoloživim sredstvima rusofonom stanovništvu od državnog udara do danas, kao i u periodima kada su u ovoj državi vlast činile prozapadne “narandžaste” snage.

U Crnoj Gori je već 25 godina na vlasti politička elita koja je prešla put od komunističkih aparatčika, preko srpskih patriota, sve do crnogorskih suverenista koji ne prezaju od gaženja elementarnih ljudskih prava drugih nacionalnih zajednica, a posebno Srba. Politička scena u Crnoj Gori je i deceniju nakon osamostaljenja polarizovana na suvereniste i “prosrpski” orijentisane partije. Nakon političkog razlaza Mila Đukanovića i Slobodana Miloševića 1997. godine, crnogorsko društvo je ponovo postalo nepovratno podeljeno. Veći deo opozicionih snaga je antisistemski, odnosno zalaže se za temeljnu reformu institucija sistema, promenu strateškog opredeljenja države i za reviziju odnosa sa Srbijom. Slična situacija je u Ukrajini, gde su se nakon raspada SSSR gotovo u pravilnim vremenskim razmacima smenjivale prozapadne i proruske snage, sve do državnog udara u Kijevu i krvavog konflikta u Donbasu koji je usledio. Neizostavna karakteristika crnogorskog režima je da je on pre svega antisrpski. Ustavom, zakonima i međunarodnom praksom zagarantovana prava Srba se brutalno krše u gotovo svim zemljama okruženja, dok je u tom smislu Crna Gora jedinstven slučaj – Srbima se u toj državi negira i samo postojanje, pravo na jezik, diskriminisani su svuda gde objektivno postoji prostor za to, dok se njihova zastupljenost u institucijama sistema ravna statističkoj grešci. To se pravda navodnom nekvalifikovanošću, dok se, razume se, poriče dubok antisrpski karakter autokratskog režima. Režim svoje antisrpstvo u praksi sprovodi pritiskom na Srpsku pravoslavnu crkvu u pogledu njene imovine i pravnog statusa, nametanjem tzv. crnogorskog jezika većinskom stanovništvu koje govori srpski, kao i pritiskom na građane sa labavijim uverenjima da se priklone mainstream modelu koji se nameće od strane institucija sistema.

Ono što je ključni za zabrinutost je tradicija bratoubilačkih sukoba

Narod se nikada ne događa sam - neredi u Podgorici

kroz čitavu crnogorsku istoriju, a posebno onaj poslednji na ideološkoj ravni, iz vremena komunističke diktature koja je i udarila temelje današnjoj crnogorskoj naciji. Mnogobrojne jame, masovne grobnice, brojni komunistički zločini nad “klasnim neprijateljima” sa još uvek živim svedocima i njihove nerazjašnjene okolnosti neprestano tinjaju i zlokobno stoje u pozadini svih prethodno navedenih konflikata u Crnoj Gori. Sve podele koje karakterišu crnogorsko društvo mogle su se primetiti na protestima dela opozicije protiv Đukanovićevog režima. Mnoštvo različitih zastava i drugih obeležja koji su se mogli videti na najbolji način oslikavaju nepremostivu dubinu podela unutar crnogorskog društva. Žestoka reakcija režima istupima u javnosti u kojima se nisu previše birale reči, oštra medijska polarizacija kao i nesumnjivo prekomerna upotreba sile na ulicama Podgorice raspalili su stare strasti, mržnju i nerazumevanje dubinski usađeno u ono što se naziva crnogorskim identitetom, bio da se isti smatra nacionalnim ili lokalnim.

Fleksibilnost crnogorskog nacionalnog identiteta i osnovnih tačaka oslonca koje ga karakterišu dodatno otežavaju bilo kakvo ozbiljnije predviđanje razvoja događaja u toj državi. Međutim, jasno je da je pozivnicom za NATO Đukanovićev kleptokratski režim ispunio i poslednju svrhu svog postojanja i neometanog arbitranja Crnom Gorom. Crna Gora će pozivom u NATO savez zacementirati svoju pripadnost evroatlantskim bezbednosnim i političkim strukturama, prava Srba će biti svedena na najmanju moguću meru, dok će bilo kakva mogućnost uticaja matične države na položaj Srba u Crnoj Gori bio sveden na nulu. Time će biti ostvaren ključni cilj atlantističkih stratega u ovom delu Balkana, a to je minorizacija poslednjih ostataka srpskog faktora na jadranskom priobalju i njegovoj neposrednoj blizini, što bi predstavljalo idealan sastavni deo mnogo veće geopolitičke slagalice. Takođe je jasno da bi se u slučaju odstupanja sa vlasti Đukanović i njegovi dugogodišnji saradnici i klijenti suočili sa ozbiljnim optužbama za kršenja osnovnih ljudskih i građanskih prava, kriminal i korupciju na najvišem državnom nivou, kao i za dobro poznat šverc cigareta koji je crnogorskom režimu omogućio da opstane tokom sukoba sa Slobodanom Miloševićem. Imajući u vidu moguće posledice, jasno je da se režim neće predati bez borbe. Crna Gora je sa svojih približno 650.000 stanovnika i BDP om ravnim evropskom gradu prosečne veličine minoran igrač sa zanemarljivim ekonomskim, društvenim i vojnim pokazateljima. Međutim, ova mala mediteranska zemlja predstavlja izuzetno značajan prostor za ostvarenje geostrateškog uticaja na Balkanskom poluostrvu. Od prvorazredne geopolitičke važnosti su pristupačna Jadranska obala, kao i razvijeni sistemi komunikacije sa severnim Balkanom i centralnom Evropom. Pomenuti faktori omogućavaju Crnoj Gori da značajno podigne ulog svog geostrateškog značaja, nesrazmeran njenoj veličini i objektivnoj snazi u međunarodnoj areni. U tom kontekstu treba posmatrati i njen politički sistem u potpunosti potčinjen oligarhiji Demokratske partije socijalista i njegovu perspektivu. Destabilizacija društveno-političkih prilika u Crnoj Gori bi mogla da značajno uspori respektabilan privredni rast koji ova država ostvaruje poslednjih godina, s obzirom na činjenicu da približno 70 procenata crnogorskog BDP-a stvaraju uslužne delatnosti, pre svega turizam. Takav razvoj situacije bi dodatno produbio tradicionalne ose podele, sa nesagledivim posledicama po budućnost Crne Gore kao države, ali i čitavog Zapadnog Balkana.

U kriznim istorijskim periodima strateški važni delovi sveta obično odigraju ulogu poligona za odmeravanje snaga najvažnijih planetarnih aktera. U kontekstu globalnog odmeravanja snaga geopolitičkih polova na različitim nivoima delovanja i globalne prekompozicije moći kojoj poslednjih godina svedočimo, Crna Gora naglo može da dobije na značaju u balkanskom kontekstu. Ipak, krvavi ukrajinski scenario u Crnoj Gori se iz sadašnje perspektive čini kao malo verovatan. Međutim, ni u kom slučaju ne treba zanemariti akumulirani  negativni socijalni potencijal koji u tom smeru postoji, zapanjujuće paralele koje se mogu povući između ove dve države, kao i katastrofalne posledice koje bi iz takvog razvoja događaja mogle da proizađu. Režimu predvođenom Demokratskom partijom socijalista polako pod nogama izmiče bezuslovna podrška Zapada, a samim tim ističe i njegov dvoipodecenijski “rok trajanja”. Ono što je gotovo sigurno je da Crnu Goru očekuje dugotrajna nestabilnost prouzrokovana njenim dubokim istorijskim podelama, koje će strani faktor svakako iskoristiti radi ostvarenja sopstvenih partikularnih interesa.

Postoje li "prirodni" i "veštački" klubovi?

Početak nove fudbalske sezone u većini evropskih liga je dobar trenutak da se osvrnem na gotovo neizbežnom temu među pasioniranim ljubiteljima fudbala u poslednje vreme. Od igre koju igraju siromašni a gledaju bogati fudbal se pretvorio u bojno polje na kome se 11 superbogatih spartanaca bore za svoj klub, navijače, ugovor, veću vrednost na tržišu, fudbalske menadžere, a veoma često i interese političke elite koja u tom trenutku vrši vlast. Ovakva temeljna promena doprinela je i promeni percepcije ovog sporta, od isključivo one kroz sportsku i takmičarsku prizmu, do one u kojoj preovlađuju novac, resursi, politička moć i marketing. U pomenutoj promeni ključnu ulogu igra rasprava o tome da li je neki klub “prirodan”, sa tradicijom, istorijom, navijačima i trofejima, a neki drugi klub “veštački”, “projekat”, onaj bez ikakve tradicije i istorije, a čiju okosnicu čine isključivo ogroman novac i ambicija pojedinca. Postoje li u realnosti “prirodni” i “veštački” klubovi, ima li smisla deliti klubove na one sa istorijom i tradicijom i one bez istih, ili sve to spada u domen svakodnevne navijačke ostrašćenosti?

Svi klubovi koji pokazuju respektabilne rezultate na međunarodnoj sceni ili u najjačim nacionalnim ligama bez sumnje imaju ogromnu finansijsku podlogu, bila ona u vidu pojedinaca, privatnih kompanija, investicionih fondova ili u vidu podrške države, mnoštva akcionara ili pojedinih delova političke elite. Novac je u fudbalu neophodan za sve – od stvaranja ili održavanja postojećih kvalitetnih omladinskih pogona, preko neophodne infrastrukture za adekvatan rad sa talentima, sve do prvog tima i basnoslovnih sredstava koja se izdvajaju za pojedinačne ugovore i transfere igrača. Fudbalski klubovi se finansiraju na veoma raznolike načine – preko preduzeća različitog tipa koja stoje iza fudbalskih klubova, investicionih fondova, sponzorskih ugovora sa velikim kompanijama iz različitih oblasti poslovanja, putem udela malih akcionara itd. Ovi modeli se razlikuju od države do države i određeni su sportskim zakonodavstvima svake pojedinačne države. O raznolikosti načina finansiranja svedoče brojni primeri fudbalskih klubova i modeli njihovog finansiranja.

Mančester Junajted je više od sto godina u privatnom vlasništvu,

Iza Mančester Junajteda stoji uticajna porodica Glejzer

dok je među najzvučnijim imenima koja su imala udela u vlasništvu nad klubom američki medijski mogul Rupert Mardok. Danas iza moćnog Mančester Junajteda stoji još moćnija američka porodica Glejzer, u čijem je vlasništvu “First Allied Corporation”, koja se pretežno bavi nekretninama. Takođe, u velikanu svetskog i evropskog fudbala udeo u vlasništvu ima i Soroš fondacija sa približno 8 posto udela. Specifičnu vlasničku strukturu u odnosu na druge engleske klubove ima Arsenal iz Londona. Ovaj klub je u vlasništvu kompanije “Arsenal holdings" koja posluje u vidu akcionarskog društva. Kroz istoriju je klub bio u vlasništvu više engleskih porodica, dok od 2007. godine većinski paket akcija poseduje američki biznismen Sten Kronke, koji se bavi pretežno nekretninama, a svoje bogatstvo je stekao kvalitetnim vezama koje je ostvario sa najvećim lancem supermarketa na svetu – VolMart, odnosno porodicom Volton. Nešto više od 20 posto akcija Arsenala poseduje i ruski biznismen uzbečkog porekla Alister Usmanov, čije se bogatstvo procenjuje na približno 17,6 milijardi dolara.

U Španiji je velika većina klubova u privatnom vlasništvu. Izuzetak su samo Real Madrid, Barselona, Atletik Bilbao i Osasuna, koji su neka vrsta udruženja akcionara koji su vlasnici kluba i biraju predsednika. Akcije nije moguće kupiti, već je moguće jedino postati član kluba. Gigant kakav je Real Madrid koji predstavlja najvredniji sportski kolektiv na svetu (2,4 milijarde evra) ima čak i svoju fondaciju koja pomaže kulturni i društveni razvoj siromašnih zemalja kroz sport. Pored regularnih izvora finansiranja, ovaj klub poseduje ogromnu podršku španskog monarha, zbog čega se i naziva “kraljevskim”. Po veličini, vlasničkoj strukturi i finansijskoj moći madridskom velikanu je veoma slična Barselona. Vlasnik Deportiva iz La Korunje je Amansio Ortega, vlasnik konglomerata “Inditeks” koji u svom sastavu ima poznate brendove odevnih predmeta kao što su Zara, Bershka itd. Ovaj španac je najbogatiji Evropljanin i jedan od najbogatijih ljudi na svetu.

Pad “gvozdene zavese” doneo je mnoštvo tajkuna koji su oberučke

Igor Kolomojski - gospodar Dnjepra i života i smrti u Ukrajini

ulagali u fudbalske klubove na prostorima nekadašnjeg socijalističkog lagera. Šahtjor iz Donjecka je redovan učesnik lige šampiona i gotovo nepremostiva prepreka za klubove iz ovog dela Evrope zahvaljujući poslovima u metalurgiji, poljoprivredi, rudarstvu, telekomunikacijama, finansijama i medijima kojima se bavi njegov vlasnik Rinat Ahmetov, najbogatiji Ukrajinac. Od povremenog učesnika najvažnijih evropskih takmičenja ovaj klub je postao ozbiljan zalogaj za svakog rivala, pa i za one najjače, kao i svojevrsna baza za regrutovanje supertalentovanih igrača iz različitih delova sveta. Zbog svima poznatih okolnosti u Ukrajini, a posebno u ratom razorenom Donbasu, može se očekivati stagnacija ovog kluba u svetskim okvirima, paralelno sa stagnacijom poslovanja kompanije “Sistem kapital menadžment” u vlasništvu Ahmetova. Pojedini važni igrači već su napustili Šahtjor, dok neigranje na matičnom stadionu “Donbas arena” dodatno doprinosi teškoj situaciji i neizvesnoj budućnosti kluba. S druge strane, u skladu sa izrekom “nekom rat, nekom brat” nekim ukrajinskim klubovima ide jako dobro. Takav je Dnjepar iz Dnjepropetrovska, koji je prošle sezone igrao finale Lige Evrope, dok već neko vreme nastoji da u nacionalnom prvenstvu pomrsi konce neprikosnovenom dvojcu u vidu kijevskog Dinama i Šahtjora iz Donjecka. Iza ovakvog ekspresnog uspeha široj evropskoj javnosti nepoznatog kluba stoji ukrajinski tajkun Igor Kolomojski. Njegova “Privat grupa” posluje u oblasti metalurgije, rudarstva, petrohemijskog kompleksa, sve do bankarstva i osiguranja. On efektivno kontroliše i preduzeće “UKRnafta”, iako ima manjinski paket akcija u njemu. Pored biznisa, Kolomojski ima i političku funkciju  - gubernator je Dnjepropetrovske oblasti, dok neformalno kontroliše više paravojnih formacija koje se u građanskom ratu u toj zemlji bore na strani Kijeva. Njegovo bogatstvo magazine Forbs procenjuje na približno 1,35 milijardi dolara. 

Jedini privatni klub u Srbiji je Čukarički. Privatni kapital je klub

Vlasnik Olimpijakosa iz Pireja - Vangelis Marinakis

koji je bio poznat isključivo po tome što je još jedan u nizu klubova u Beogradu doveo do kvalifikacija za evropska takmičenja i ozbiljnog rivaliteta sa Crvenom Zvezdom, Partizanom i Vojvodinom. Klub je u vlasništvu kompanije ADOC koja posluje u oblasti farmacije i građevinske industrije. Najbogatiji Norvežanin Džon Fredriksen, mogul u brodogradnji, poseduje fudbalski klub Valerengu.Vlasnik grčkog Olimpijakosa, Vangelis Marinakis se takođe bavi brodogradnjom, i njegovo bogatstvo je procenjeno na nešto više od milijardu dolara. Borusija Dortmund je u većinskom vlasništvu pojedinačnih akcionara, ali značajan udeo u vlasništvu kluba čine Evonik hemijska industrija, industrijalac Bernd Geske itd. 

Prethodno navedeni primeri klubova se razlikuju po mnogo čemu – istoriji, tradiciji, uslovima u kojima su nastali i u kojima se takmiče, načinima nastanka, funkcionisanja i finansiranja. Jedno im je, međutim, zajedničko – ogroman kapital koji stoji iza njih, i bez koga bi rezultati koje postižu bili nemogući. Najmoćniji evropski klubovi su, dakle, u vlasništvu kompanija, investicionih fondova i bogatih pojedinaca, ili uživaju jasnu političku podršku u svojoj državi koja im omogućava gotovo neograničen priliv finansijskih sredstava, i to nezavisno od toga da li su zvučna imena poput Mančester Junajteda, Arsenala ili Real Madrida, ili manjih klubova poput Deportiva iz La Korunje, Kvins Park Rendžersa ili Dnjepra. Jasno je da Čelzi verovatno nikada ne bi osvojio Ligu Šampiona, da Dnjepar nikada ne bi igrao finale nekog evropskog takmičenja, i da bi PSG verovatno tavorio na sredini tabele francuske Lige 1 da nije ozbiljnog privatnog ili državnog kapitala koji stoji u pozadini takvih rezultata. Ali ti klubovi koje mnogi nazivaju veštačkim se ni po čemu ne razlikuju od “prirodnih” Mančester Junajteda, Arsenala, Barselone, Rome, Rena, Olimpijakosa, ili bilo kog kluba koji nešto predstavlja u ovom sportu. Makar ne u pogledu finansija. Razvijeni zapadni svet, istočna evropa, Balkan, Skandinavija, a svima je zajedničko jedno - bez ozbiljnog novca nema ozbiljnog fudbala. “Najvažnija sporedna stvar na svetu” je svakako najvažniji i najpopularniji sport ikada, ali i industrija u kojoj se okreću stotine milijardi dolara godišnje.

Izazovi Minska II - mirovna inicijativa na ispitu?

Sporazumom iz Minska postignutim u februaru ove godine dogovoreno je primirje između ukrajinskih snaga bezbednosti i oružanih snaga Luganske i Donjecke Narodne Republike. Sporazum nazvan Minsk II je zamišljen kao sredstvo za okončanje žestokih oružanih sukoba sa mnoštvom civilnih žrtava, ali i kao temelj budućeg ustavnog uređenja u kome bi se posebno definisao status Donbasa u okviru Ukrajine. Sporazum je dogovoren između Rusije, Ukrajine, Francuske i Nemačke, uz naknadni pristanak rukovodstava LNR i DNR. Prethodni sporazum iz Minska se voljom Stejt Dipartmenta raspršio kao mehur od sapunice, a autoritet nemačkog šefa diplomatije Franka Valtera Štajnmajera koji je najviše uložio u postizanje primirja se našao na klizavici. Tačka spoticanja bio je strateški značajan aerodrom “Sergej Prokofjev” u Donjecku, nad kojim su posle ogromnih razaranja i ljudskih žrtava kontrolu uspostavile snage DNR. Sukob je uveliko ušao u drugu godinu, a suštinskog okončanja borbi i neljudskih patnji civila Donbasa nema ni na vidiku. Sporazum koji predstavlja osnovu njegovog okončanja je u svim svojim tačkama dogovoren preširoko, sa prilično nejasnim metodama sprovođenja dogovorenog na terenu, posebno kada su u pitanju preduslovi za institucionalno rešenje budućeg statusa Donbasa u okviru Ukrajine.

Iz integralnog teksta sporazuma iz Minska je jasno vidljivo da se

Strahovita razaranja civilnih objekata u Lisičansku

gotovo svaka njegova tačka najgrublje krši. OEBS koji je zadužen za nadgledanje sprovođenja sporazuma na terenu optužuje obe strane u sukobu da krše primirje svakodnevnim oružanim sukobima na liniji razdvajanja, posebno u zoni za obe zaraćene strane vitalno važnog aerodroma u Donjecku. Najgrublja kršenja primirja događaju se u mestima koja nisu u celosti pod efektivnom kontrolom jedne od zaraćenih strana, poput Širokinog, kao i u mestima koja su od strateške važnosti za konačan ishod sukoba, kao što je to Debaljcevo. U tim mestima borbe gotovo da nisu ni prestajale od stupanja primirja na snagu. Sporazumom definisana zona bez teškog artiljerijskog naoružanja široka između 50 i 140 kilometara u zavisnosti od vrste naoružanja odavno je prošlost. Artiljerijska vatra iz razornih sistema “Uragan”, “Tornado”, “Točka U” i drugih sporadično prouzrokuje nemerljive patnje pre svega civilnom stanovništvu i infrastrukturi.

Nepostojanje ekonomskih veza teritorije pod kontrolom oružanih snaga DNR i LNR, a pre svega novčanih transfera u vidu plata, penzija i ostalih naknada koje građani sa tih teritorija potražuju u odnosu na ukrajinske vlasti je veliki socijalni problem sa kojim se suočavaju stanovnici Donbasa. Sporazumom o primirju je predviđena potpuna obnova ovih veza, uz u posebnom članu naglašen bankarski sistem kao ključni element postizanja tog cilja od suštinskog značaja za svakodnevni život stanovnika DNR i LNR. Takođe se navodi međunarodni mehanizam kao mogućnost olakšavanja ponovnog uspostavljanja finansijskih tokova između zaraćenih strana. Uprkos tome, u ovoj oblasti nikakvog rezultata i dalje nema. Ukrajinske vlasti odbijaju ponovno uspostavljanje platnog prometa jer smatraju da će na taj način olakšati opstanak ”separatistima”. Rezultat je teška humanitarna katastrofa sa kojom se suočavaju stanovnici Donbasa, a jedini način snabdevanja građana osnovnim životnim potrepštinama je humanitarna pomoć.

Dostavljanje humanitarne pomoći civilima na osnovu međunarodno uspostavljenog mehanizma predviđeno Minskom II se ne sprovodi onako kako je definisano. Uspostavljeni kontrolni punktovi ukrajinske vojske na liniji razdvajanja sukobljenih strana imaju ulogu de facto graničnih i carinskih prelaza, a pripadnici ukrajinskih snaga bezbednosti imaju diskreciono pravo da humanitarne konvoje ne puste na teritoriju pod kontrolom oružanih snaga DNR i LNR. Jedina humanitarna pomoć koja stiže teritorijama pod kontrolom oružanih snaga dve republike dolazi iz Rusije veoma često nedefinisanim i nekontrolisanim kanalima.

U delu koji se tiče zarobljenika, Minsk II predviđa razmenu zarobljenika po principu “svi za sve”, kao i potpunu amnestiju za osobe koje ukrajinsko pravosuđe dovodi u vezu sa događajima na teritoriji Donjecke i Luganske oblasti. Do razmena zarobljenika je dolazilo tokom konflikta, međutim princip “svi za sve” nikada nije ispoštovan. Kijev oružane snage DNR i LNR ne priznaje kao zaraćenu stranu, već svoju akciju tretira kao “antiterorističku operaciju”, što mu omogućava da borcima ili aktivistima DNR i LNR sudi  za terorizam i rušenje ustavnog poretka Ukrajine, kao i da brutalno krši pravila i običaje ratovanja definisane međunarodnim pravom. Ne manje važna definicija “događaji na teritoriji DNR i LNR” predstavljaju krajnje široko tumačenje, jer kijevske institucije time dobijaju pravno definisanu mogućnost da represivno deluju na najmanje sumnje da određena lica učestvuju u podrivanju teritorijalne celovitosti Ukrajine.

Sporazumom je predviđeno povlačenje stranih oružanih grupa i njihove vojne opreme sa teritorije Ukrajine. Ova tačka sporazuma predstavlja permanentnu tačku spoticanja između dve strane. Kijev neprekidno tvrdi da na strani DNR i LNR ratuju ruski vojnici, dok Kremlj negira takve tvrdnje. Materijalnih dokaza za prisustvo ruskih vojnika ili vojnog osoblja na teritoriji Ukrajine nema, iako se iz Kijeva gotovo svakodnevno čuju optužbe koje govore drugačije. Kvalifikacija “strane oružane grupe” u ovom smislu može se jedino odnositi na dobrovoljce ili plaćeničke jedinice iz različitih zemalja sveta koje učestvuju na strani kako snaga DNR i LNR, tako i ukrajinskih snaga bezbednosti.

Pregovori o budućem statusu Donbasa u okviru Ukrajine,

Sudbina ukrajinskog naroda zavisi od interesa atlantista

predviđeni sporazumom, kao i iznalaženje modaliteta za održavanje lokalnih izbora usklađenih sa ukrajinskim zakonodavstvom, nisu ni na pomolu. Ovo predstavlja suštinski uzrok građanskog rata u Ukrajini, i verovatno nepremostivu prepreku za njegovo evenutalno okončanje. Najspornija tačka sporazuma za Kijev je poslednja, koja predviđa ustavnu reformu koja treba da se sprovede do kraja ove godine, a koja kao “ključni element” predviđa decentralizaciju, a kao njen suštinski deo – specijalni status za Donjecku i Lugansku oblast koji bi bio dogovoren sa predstavnicima ove dve oblasti. Kijev ni pod kojim uslovima ne želi da stupi u direktne pregovore sa predstavnicima pobunjenih regiona, što dramatično otežava situaciju na terenu. Takođe, sporazumom nije preciznije definisano šta tačno znači specijalan status za Donbas, a jasno je da Kijev i Moskva radikalno drugačije tumače ovu tačku sporazuma. Kijev je spreman da pruži ustupke u smislu prava na službeni jezik i različitih beneficija u kulturno-ekonomskoj sferi, što ni u kom slučaju ne zadovoljava rukovodstvo DNR i LNR, kao ni Kremlj, niti suštinski rešava problem zbog koga je u Ukrajini do sada živote izgubilo najmanje 6000 ljudi.

Prema sporazumu, uspostavljanje kontrole nad državnom granicom sa Ruskom Federacijom od strane ukrajinskih snaga bezbednosti treba da bude sprovedeno tek nakon lokalnih izbora na teritoriji DNR i LNR, u skladu sa dogovorom sa političkim predstavnicima tih oblasti, a u okviru definisanog u dogovoru sa Trilateralnom kontakt grupom. Preduslov za ispunjenje ove tačke sporazuma je primena dela sporazuma koji obavezuje obe strane na ponovno uspostavljanje ekonomskih veza i platnog prometa između dve oblasti i ostatka Ukrajine. Ovakvo kompleksno rešenje postignuto za pregovaračkim stolom dovodi do negativnog domino efekta i mnoštva mogućnosti za proizvoljno tumačenje postignutog sporazuma.

Suštinski defekt minskog sporazuma je odsustvo participacije SAD-a u njegovom nastajanju, koje su „do lakata“ umešane u konflikt. SAD su doprinele da se primirje uspostavljeno 15. februara ove godine ni jednog trenutka nije suštinski poštovalo, kao što će najverovatnije doprineti njegovom totalnom krahu onda kada objektivni interesi na terenu to pitanje stave na dnevni red. Najmanji zajednički sadržalac teškom mukom ispregovaran između Kijeva i predstavnika Kremlja, uz posredovanje Nemačke i Francuske, očigledno nije dao adekvatne rezultate na terenu. Sa linije razgraničenja svakog dana stižu vesti o kršenjima primirja, upotrebi sporazumom zabranjene teške artiljerije, a informacije pristigle iz dela Ukrajine koji kontrolišu vladine snage iz dana u dan govore da druga najveća evropska država puca po svim šavovima. Anarhija i bezakonje u oblastima koje su pod kontrolom ukrajinskih snaga bezbednosti, u kome ključnu ulogu imaju tajkuni i naoružane grupe pod njihovom direktnom kontrolom, svedoče o ubrzanom urušavanju efektivne vlasti Kijeva nad sopstvenom teritorijom. Postavlja se objektivno pitanje u kojoj meri je Vašington spreman da toleriše nesposobnost kijevskog režima da uspostavi stabilne institucije koje vrše efektivnu vlast, kao i koliko je Kremlj spreman da dozvoli potpuno urušavanje pedesetomilionske države na svojim evropskim granicama.

Interesi obe strane u konfliktu su jasni. Interes Kremlja je da suštinskom federalizacijom Ukrajine i davanjem Donbasu prava veta na strateške odluke Kijeva onemogući ulazak Ukrajine u evroatlantske bezbednosne strukture i time ugrozi stabilnost „mekog trbuha“ Rusije. Interesi kijevskih vlasti jesu upravo suprotni – što brže integracije u EU i NATO, kao i što je moguće veća minorizacija rusofonog stanovništva na jugoistoku zemlje. Takođe, obe strane različitim sredstvima teže da prikriju svoje objektivne interese. Kremlj negira čak i posredno učešće u ovom konfliktu, a sebe predstavlja kao posrednika, dok zvanični Kijev Donbasu nudi određeni nivo autonomije koji uporno promašuje suštinu, a to je federalni status Ukrajine sa pravom veta koji bi Donbas u takvom ustavnom uređenju imao. Proces primirja definisan Minskom II i nadgledan od strane “Trilateralne kontakt grupe” i misije OEBS na terenu nalazi se pred najblaže rečeno ozbiljnim izazovima, a svaki novi oružani obračun na liniji razdvajanja preti da Minsk II pretvori u još jednu u nizu lekcija realizma u međunarodnim odnosima. Ono što je sigurno je da se ukrajinski konflikt ne može okončati na kratak i srednji rok, već može biti isključivo privremeno zamrznut i korišćen po potrebi u drugačijim geostrateškim okolnostima. Pri takvom stanju stvari na terenu, sporazum iz Minska na staklenim nogama je samo jedna u nizu prelaznih faza koje treba da dovedu do ostvarenja interesa jedne ili druge strane u sukobu. A to će odrediti razvoj situacije u geostrateškom ratu na globalnom nivou, i pitanjima daleko širim i kompleksnijim od rudarsko-industrijskog kraja na jugoistoku Ukrajine.