Шта мора српска економија после избора?

Након конституисања државних органа на свим нивоима и решавања проблема који су настали у изборном процесу, на ред ће неминовно доћи комплексне економске теме. Изборни процес је стицајем околности у први план пласирао теме које се тичу ширих интегративних процеса и општих друштвених питања, што је у потпуности разумљиво. Међутим, важна питања попут економије су из различитих разлога потиснута у други план. Економија је тема која нужно мора да се наметне након избора, јер спровођење свих других практичних политика пресудно зависи од здраве и динамичне економске основе. Либерална економска начела на којима се у стручној јавности често инсистира су у многим доменима од користи. Међутим, њих никада не треба узимати као апсолутно мерило, нити робовати корифејима слободног тржишта по сваку цену. На првом месту увек и свуда треба да буде национални економски интерес. Србији нису потребна претерана теоретисања и ослањања на круте концепте. Потребно је брзо делање са јасним и предвидивим резултатима у најскоријој будућности, али са јасним залогом на средњи и дуги рок.

1. Економска политика мора да буде базирана на схватању да је од Србије која је тренутно de facto социјалистичка привреда неопходно створити компетитивно капиталистичко друштво, са укљученим начелима солидарности какве познају западноевропске земље и које су у складу са нашом традицијом. Основа економске политике мора бити креирање једнакости шанси, за разлику од концепта једнакости исхода кроз редистрибуцију који је био карактеристика социјализма. У корену ефикансог и праведног економског система мора да буде уверење да је друштвени поредак фер и да је успех сваког појединца могућ у датим околностима.

Основа сваке развијене економије је сектор малих и средњих

Економски раст на тржишту уз подршку државе

предузећа. Њих је савременом регулативом потребно оснажити да делују као самостални субјекти на слободном тржишту, док је велике државне системе од националног значаја потребно задржати у државном власништву, уз неопходне дубинске промене у сфери управљања и различитих облика партнерстава са приватним сектором. Фокус је са страних инвеститора нужно преместити на домаћу економију кроз подстицаје домаћим привредницима, уз снажне контролне механизме који би спречили одлив средстава у потрошњу. Страним инвеститорима треба помагати само у одређеном обиму и тамо где је то од националног интереса. Планирање привредног развоја се мора ослонити на развијање сектора у којима имамо компаративних предности и где нема потребе за огромним улагањима како би се креирале почетне позиције – инфраструктуре, енергетике, пољопривреде и информационих технологија. Велики државни системи са професионализованим управљањем и што снажнијом конкуренцијом морају бити адекватан ослонац сектору малих и средњих предузећа.

Актуелни тренутак захлађења односа, спољнополитичке дефанзиве Загреба и лабавих односа у хрватској власти треба искористити за редефинисање билатералних економских односа и ангажовања на међународном плану у смеру постизања равноправног положаја српских привредника у Хрватској. Такође је потребно далеко ефикасније користити Споразум о специјалним паралелним везама који постоји између Србије и Републике Српске. У спољним економским активностима државе, разуме се, кључну улогу мора да одигра снажна спољна политика.

Важно да се схвати да је за коначан резултат управљање важније од карактера власништва, као и да је протекционизам оправдан у витално важним економским сегментима и на одређеним нивоима развоја.

2. Фискална политика мора да испуни два циља – да ефикасно пуни државни буџет, и да са друге стране подстиче привредни раст кроз растерећење пословних субјеката на тржишту. Такође, пошто порези нужно ремете тржишну равнотежу, морају бити креирани тако да то чине што мање, а што више да пуне буџет. За опорезивање кључан фактор који се често из популизма или економског незнања занемарује је пореско оптерећење. Оно директно зависи од еластичности тражње, па је јасно да је порез на луксуз продукт предизборног популизма који нема утемељење у економској реалности.

Најпоштенији систем пореског оптерећења је пропорционални, уз изузетке у одређеним областима које су од стратешког значаја за свеукупан друштвени развој. Пољопривредно земљиште у власништву појединаца или правних лица које се не користи у ту сврху треба опорезовати драстично, до границе неисплативости. Таквом политиком би неискоришћене пољопривредне површине дошле у посед оних који би ефикасно располагали тим ресурсом, што би довело до смањења незапослености, веће пољопривредне производње, већег извоза и сходно томе драстичном смањењу спољнотрговинског дефицита. Такође је неопходно укидање пореза на инвестиције било ког обима. На крају, целокупна фискална политика се мора базирати на порезима разумног обима усмереним ка секторима са ниском еластичношћу тражње, док би се фискално растерећење усмерило на развојно значајне секторе привреде.

Подразумева се да у овој сфери улогу мора да одигра далеко ефикасније правосуђе, па је реформа у тој области посебно неопходна када је фискална политика у питању. Борба против сиве економије која само у дуванској индустрији годишње прогута више стотина милиона евра потенцијалних буџетских прихода такође мора бити задатак ефикасних државних органа. Имајући у виду суштински значај фискалне политике усмерен на укупну економску активност у земљи, али и перцепцију окружења као повољног и фер за пословање, од изузетног је значаја задовољити два основна критеријума у том смеру - ефикасност и правичност.

3. Развијена економија са динамичним привредним растом је незамислива без јасних „правила игре“, административних процедура и снажних регулаторних инситуција које било какве проблеме отклањају у рекордном року. Србија је на светском зачељу по брзини издавања грађевинских и употребних дозвола за нове објекте. То је једна од важних ствари које страни инвеститори посматрају и чија исправка би нас лансирала далеко више на Doing business листи. Увођење система једног шалтера, унапређење правне сигурности, поједностављење прописа, професионализација управљања јавним предузећима и укључење појединачних економских играча у шири друштвени дијалог су кључни потези који се морају повући како би прилив страних инвестиција и зачетак озбиљнијих домаћих имао озбиљан замах у годинама које предстоје.

Једна од кључних легислативних промена мора бити промена

Фискално растерећење уз јаснија правила игре

постојећег Закона о јавним набавкама. Промена овог темељног закона мора бити усмерена на враћање критеријума квалитета и искуства у претходно обављеним пословима, за разлику од садашњег закона који најбољу понуду на тендеру одређује искључиво ценом. Рангирање по квалитету би се дефинисало јасним критеријумима у подзаконским актима везаним за сваку појединачну област у којој се јавна набавка спроводи. Такође, поред поменутих карактеристика које су биле саставни део претходног закона у овој области, неопходно је увођење развојног критеријума. Овај критеријум би у процесу јавне набавке наградио оне учеснике који покажу да су друштвено одговорни, оријентисани према локалној заједници, запошљавају младе, воде бригу о животној средини итд, и то по прецизно дефинисаним критеријумима.

4. Снажне економије нема без развијене инфраструктуре. Досадашњи модел финансирања великих инфраструктурних пројеката кроз неповољне кредите међународних финансијских институција и појединачних држава показао се као неефикасан, неисплатив и као полигон за корупцију на највишем нивоу. И дање велики буџетски дефицит задужења чини теже отплативим, а директне инвестиције тог обима немогућим. Када је у питању путна инфраструктура, стратегија се мора базирати на томе да сваки већи град у Србији мора бити повезан ауто путем са осталим већим градовима, са главним градом и са свим важнијим граничним прелазима. Решење за то у актуелној ситуацији су концесије и јавно приватна партнерства. Иако приказују јасне предности у односу на друге моделе финансирања инфраструктуре и дефинисана су одличним законским оквиром, она у Србији ретко налазе опипљива остварења из различитих разлога. Основни недостатак овог закона је у чињеници да ограничење по коме се за сваки акт располагања имовином мора обраћати републичкој Дирекцији за имовину. Опсег примене оваквог законског решења се не односи искључиво на путну инфраструктуру, већ је примењив у готово сваком домену који се може замислити – за ревитализацију и изградњу комуналне инфраструктуре, луке, аеродроме, неопходне објекте и економске зоне уз ток Дунава кроз Србију, технолошке и индустријске паркове итд. Од посебног је значаја његова примена на тзв. слободне економске зоне са повољним условима за инвеститоре, које би требале да буду један од камена темељаца нове српске економије.

5. Без стабилног и развијеног банкарског сектора нема стабилне економске активности, потрошње, економског раста, а самим тим ни раста животног стандарда становника. Непопуларност банке као институције због негативних искустава из непосредне прошлости не мења чињеницу да је банка угаони камен сваке економије и да се функционисање модерне привреде без ње не може замислити. Актуелно предимензионирање и политизовање проблема задужених у швајцарским францима често замагљује праве приоритете који би требали да буду у фокусу када су банке у питању.

Као и у свакој другој економској равни, кључан параметар и у

Неопходан је подстицај банкама да кредитирају привреду

банкарском сектору је конкурентност. Улазак нових банака на српско финансијско тржиште је увек добродошао, јер се тиме поспешује конкуренција, отварају нова радна места, последично опадају цене услуга, нуде се нови финансијски производи итд. Такође, Народна банка мора да смањи референтну каматну стопу како би појефтинила кредите привреди, али уз координисан приступ са политичким институцијама које би законодавним оквиром приморале банке да своје пословање у већој мери прилагоде интересима српске привреде. Основни циљ на дуги рок би требао да буде ревитализација остатака државног банкарског система и стварање државних развојних банака чији би фокус било подизање сектора малих и средњих предузећа.

Упркос кристално јасном правцу којим би српска економија требало да се креће, не треба имати илузију да ће пут бити брз и лак. То се посебно односи на политички осетљиве сфере попут професионализације управљања државним предузећима, јер нико не жели да сече грану на којој седи. Међутим, успостављање система са јасним параметрима за мерење постигнутих резултата ће дубинску реформу трасирати управо у том смеру. Питање је само брзине којом ће она моћи да се спроводи, у зависности од датих околности. Суштински избор који ће се наћи пред било ким ко буде формирао власт је избор између политикантства и државничног приступа у интересу Србије. Циљ око кога се морају окупити сви који нешто значе у политичком животу Србије је диверсификована економија у што мањој мери зависна од притисака споља, оријентисана на динамичан привредни раст и смањење спољног дуга. Паралелан процес мора бити грађење новог имиџа Србије као пожељног места за стране инвестиције, за шта већ постоје релативно квалитетни темељи. Круна неопходних економских реформи мора бити јачање поверења између економских актера међусобно, и актера и регулаторних инситуција и креатора политике. Без тога ће мало који реформски захват имати смисла.

Због чега Дејтон није могућ у Сирији?

Трећи женевски процес преговора изнедрио је решење у виду примирја, које је у јасно дефинисаним зонама земље обуставило оружане операције након готово пет година непрекидног крвопролића. Међутим, када се зађе на терен конкретних решења сиријске кризе и усмеравања крхког примирја ка трајном миру, наилази се на низ проблема који на први поглед делују непремостиво. Велики број анализа које у последње време долазе из претежно западног интелектуалног корпуса указује на објективну могућност примене решења сличног Дејтону за коначно решење сиријског конфликта. Међутим, западњачка навика да идентична неуспела решења примењују у деловима света са дијаметрално различитим проблемима, идеолошким обрасцима, политичком културом, религијом итд. потврђују се и у случају кризе на источној обали Медитерана. Ипак, дејтонски сценарио који би на средњи или дуги рок решио кризу на Леванту није реалан из најмање неколико разлога. Ти разлози су уско везани за карактер сиријског конфликта и  инфраструктуру решења примењог у смеру окончања грађанског рата у БиХ.

1. Новоуспостављени преговарачки процес не нуди решење за

Преговарачки оквир не нуди решење за екстремистичке групе

екстремистичке организације Ал Нусра Фронт и ИСИЛ, које контролишу огромне територије у Сирији. Асад и његови савезници су једини искрени борци против екстремиста, док тзв. Слободна сиријска војска нема ни воље ни снаге да се бори против оних са којима дели добар део идеолошких постулата. Евентуално ојачавање тзв. умерене опозиције од стране међународног фактора би било бацање ресурса у бунар, који притом посредно могу доспети у било чије руке и изазвати контраефекат. Једино решење за њихово уништење је широка међународна коалиција. Међутим, од посебног је значаја указати на чињеницу да поменуте екстремистичке групе ниједном спољном фактору нису прве на листи приоритета. САД наводни рат против ИСИЛ-а користи као изговор за одржавање еквилибријума на терену у корист екстремиста, док је Русима приоритет очување Асада „у седлу“ и тиме могућности да пресудно пројектују сопствене спољнополитичке интересе на Леванту. Асадов кључни противник су умереније исламистичке опције, па је ИСИЛ далеко ниже на листи руских приоритета. Са друге стране, Саудијска Арабија, њени заливски савезници и Турска посредно ојачавају екстремисте са циљем коначног свргавања Асада и успостављања калифата. Дејтонски сценарио у овом случају, дакле, не нуди решење проблема, већ само додатни импулс легитимитету екстремистима који прижељкују Ердоган и краљевска породица у Ријаду.

2. Конфедерални модел за Сирију по узору на БиХ је неодржив да се постигне трајни мир нити задовоље ичији политички апетити. Дејтонска структура има своја ограничења територијалне и институционалне природе која у Сирији не би могла да задовоље апетите зараћених страна. Конфедерални модел је пре основ за продубљивање постојећих подела него за њихово превазилажење. Уколико би се формирала предоминантно сунитска компактна територија у централној Сирији која би повезивала Турску и Јордан, катарски гасовод би био могућ чиме би биле остварене амбиције атлантизма и самим тим ургожен руски базични интерес у региону. Курдска аутономија је за Турску смртна опасност, док САД теже да истисну Русију са обале Медитерана и тиме спрече комплетирање шиитског лука у настајању. Такође, овакав модел би у највећој мери замрзнуо стање на терену, а не би пружио решење за горуће проблеме, посебно за Ал Нусру и ИСИЛ. Турска и заливске монархије прећутно подржавају ове групе, док се Русија и Запад макар декларативно слажу да за њих нема места у будућем сиријском устројству.

Са институционалне тачке гледишта, имплементација дејтонске структуре није реална јер би наметање решења у коме постоји централна власт са минимумом надлежности као у БиХ омогућила самовољу конфедералних јединица, па би у сваком моменту постојало de facto право вета за сваку од заинтересованих страна. То никоме није у интересу. Једина могућност за окончање конфликта је проналажење модела за партиципацију свих оружаних група осим оних најекстремнијих, уз останак основа институција система и Асада на власти. Уколико би такав договор био постигнут, једина „дејтонска“ карактеристика би био његов међународни карактер. Поучени босанским искуством, нешто мање је вероватно озбиљније међународно уплитање у даљу изградњу институција и постављања система на здраве ноге.

3. Постизање коначног решења суштински омета непостојање

Сиријски конфликт је комплекснији од оног у Босни

консензуса око темељних питања о карактеру рата, унутар Сирије и на међународном плану. Неслагања око природе рата (спољна агресија или грађански рат), легитимитета сиријског режима (позивање на легитимитет изнутра, његово оспоравање споља) и опозиције (демократска опозиција или терористи) суштински отежавају чак и само довођење страна за преговарачки сто. До релативно скоро Асадова позиција је била прилично неизвесна. Међутим, синхроним деловањем руске авијације и сиријске армије на копну искристалисале су се компактније територије под контролом сиријске армије, непосредна опасност не прети више Дамаску, док Алеп као срж оружане побуне у сваком моменту може да буде одсечен од ланаца снабдевања неопходним потрепштинама. Ситуација на терену, дакле, диктира неминовност учешћа Асада у даљем мировном процесу и његову легитимност као фактора без кога се не може. Такође, Асад ће под комбинованим руским и западним притиском морати да прихвати легитимитет одређених група које ратују против њега и са њима преговара. Напослетку, недостатак легитимитета свих страна у сукобу би био крунисан наметањем конституционалног решења споља, независно од воље сиријског народа.

4. Постизање коначног решења за Сирију ометају дијаметрално

Конкурентски интереси онемогућавају сиријски Дејтон

супротстављени интереси зараћених страна и њихових прокси савезника. Курдски захтев за високим нивоом аутономије унутар Сирије је ноћна мора за Анкару, која ће се свим расположивим средствима трудити да онемогући прерастање снага Курдске народне одбране у озбиљног институционализованог фактора. Стварање курдске „државе у држави“ би ојачало изговоре Ердогана за вишедимензионалну интервенцију на територији Сирије. Руски интерес је ваздушном интервенцијом остварен. Алавитски део медитеранског приморја је безбедан, а самим тим и лука у Тартусу и ваздухопловна база у Латакији коју користе Руси, о чему сведочи и повлачење највећег дела војних снага из Сирије. Логичан след је да Асадова амбиција да читаву територију Сирије врати под директну контролу у овом тренутку није реална. Европска унија због ефеката мигрантске кризе који се на њу преливају има драматично појачан интерес да се укључи у процес проналажења решења за Сирију. Међутим, она нити има објективних могућности, нити је способна да ефективно делује изван оквира који дефинишу САД. Израел је изузет из преговора и у медијима је представљен као оаза мира у трусном подручју, док је на терену озбиљно инволвиран и у критичним моментима је различитим средствима усмеравао сукоб у смеру који одговара званичном Тел Авиву. Без укључења Израела као кључног регионалног играча у преговоре о даљој судбини Сирије није могуће проналажење адекватног решења.

Примирје је изазвало непремостиву поделу међу тзв. опозицијом. Интереси свих група да најпре сруше Асада доживели су пукотину постизањем примирја, и поделу на оне који су спремни на компромис са Русима и оне који то нису. Поред тога, сунитске краљевине Залива у којима је вехабизам државна религија се експлицитно не изјашњавају ко су терористи против којих се наводно боре. Зоне дефинисане примирјем зараћене стране посматрају свака на свој начин, што пружа изговор за настављање војних операција и међусобне оптужбе за кршење примирја. Једини интерес који расплет усмерава према каквом таквом мировном решењу налази се на линији Москва – Ријад и уско је везан за раст цена нафте који је од обостраног интереса. Договор ће зависити од приоритета једне и друге стране у контексту нафтно-гасних интереса. Не треба имати било какву дилему да ће Вашингтон тежити да осујети било какав облик договора свог савезника и архинепријатеља.

Дуготрајна нестабилност, масовна разарања, избегли и интерно расељени чине да се Сирија креће у смеру неуспеле државе, а окончање сукоба није ни близу краја. Карте су руском интервенцијом измешане у непосредну Асадову корист, а посредно погодују интересима Русије и шиитског фактора. Међутим, тешком муком постигнуто примирје Запад и његови савезници у Заливу користе за прегруписавање својих пулена на терену и њихово ојачавање. Неодрживост трајног решења за сиријску кризу по угледу на Дејтон, дакле, произилази из дијаметрално супротних интереса сукобљених страна и њихових спонзора, одсуства консензуса по било ком питању које је везано за оружани сукоб и почетак преговора, непостојања решења за екстремистичке групе, као и из немогућности примене босанског модела услед различитих објективних околности на терену. Како би се сиријска криза распетљала и земља трасирала на пут окончања конфликта, потребно је пронаћи компромис на више нивоа, и то како међу факторима унутар Сирије, тако и иностраним. То се, међутим, у овом тренутку чини као немогућа мисија.

Нови узлет Монроове доктрине?

Перманентним деловањем атлантизма на евроазијској копненој маси, а са циљем успостављања униполарног поретка са америчком „изузетношћу“ као кључном идеолошком компонентом, Монроова доктрина је помало пала у заборав. Креирана у првој половини 19. века од стране Вашингтона са циљем пројекције геостратешких интереса у латионамерички свет, она је, међутим, доживела поновни процват у светлу новонасталих околности у међународној арени. Латинску Америку је након готово полувековног крвопролића захватила фаза релативног мира и економског раста у највећем броју земаља, све до почетка глобалне економске кризе. Црвена линија после које неће више бити повратка је најновије заоштравање односа Русије и Запада поводом украјинске и сиријске кризе, и пратећим ефектима од којих су за Латинску Америку најзначајније ниске цене нафте које се упорно одржавају на ниском нивоу.

Вашингтон у складу са устаљеном праксом веома вешто користи идеолошко-идентитетске обрасце и карактеристике дате средине за остварење сопствених интереса. У другим деловима света, посебно у стратешки најважнијој Евроазији, САД прибегавају отворенијим и насилнијим методама њиховог остварења. Међутим, у Латинској Америци време комбиновано са субверзивним делатностима САД и глобалног финансијског система под њиховом контролом у највећој мери одрађује посао. Друштвени процеси типични за латиноамеричке државе потпомогнути усмеравањем догађаја споља постепено ревитализују „пипке“ које Вашингтон пројектује новом пузајућом Монроовом доктрином. 

Теологија ослобођења која представља специфичан

"Латинска Америка је двориште САД."

римокатолицизам са левичарским карактеристикама често је доводила до катастрофалних резултата у економији, што су атлантистички стратези користили за инсталирање десничарских режима и остварење сопствених интереса кроз приватизацију, дерегулацију и обилно учешће глобалних финансијских инситуција. Атлантизам веома вешто користи мањкавости демократског политичког устројства за манипулисање обесправљеним слојевима у државама Латинске Америке у сврху остварења сопствених интереса. Традиција државних удара, нарушавања капацитета демократских институција и пратећих масовних злочина карактеристична за овај континент углавном је изазивана и усмеравана у жељеном правцу од стране ЦИА-е. Такође, нарко картели су незаобилазан ванинституционални играч због огромне финансијске моћи и утицаја на најшире друштвене слојеве, због чега им се у овом тренутку готово немогуће супротставити. Свему наведеном додатно доприносе пад цена стратешких сировина на светском тржишту, посебно нафте, бакра и соје, које представљају ослонац многих латиноамеричких економија. Глобалне вештачки изазване ниске цене нафте поменутим процесима иду на руку и на добром путу су да у потпуности уруше спољнополитичке амбиције засноване на мултилатералним конструкцијама иза којих стоји Венецуела.

Идеологија боливаризма чији је основ економски социјализам

Боливаризам је дубоко укорењен у латиноамеричко ткиво

са снажном римокатоличком компонентом је у последње две деценије представљала кључну претњу интересима САД у овом делу света, са идеолошким епицентром у Венецуели. Несумњиве резултате постигнуте у области социјалне заштите и редистрибутивних политика уопште пратила је неефикасна монетарна политика карактеристична за социјализам, праћена усмеравањем прихода од извоза нафте у редистрибуцију уместо у развојне компоненте економског система. Оваква економска политика ослоњена на високу цену нафте проузроковала је галопирајућу инфлацију и потпуни слом економског система земље. Међутим, улога Венецуеле је била далеко шира. На основу повлашћених цена нафте које су за државе савезнике биле између 40 и 60 посто јефтиније, кроз организацију „Петрокарибе“ и друге мултилатералне регионалне конструкције је пружана подршка суседним земљама у циљу извоза боливарских тековина на читав континент. У том контексту треба посматрати историјску посету председника САД-а Хавани, јер она произилази из немогућности пружања енергетске помоћи из Венецуеле у обиму који је неопходан. Остале земље CARICOM-а, разуме се, суштински зависе од будућих односа на релацији Вашингтон  - Хавана.

Пад популарности председнице Дилме Русеф изазван економским успоравањем и политичким тензијама претежно изазваним споља по узору на „обојене револуције“ већ дужи временски период потресају Бразил. Недавна организација Мундијала и овогодишње Олимпијске игре као показатељи економског прогреса највеће латиноамеричке економије неће бити од превеликог значаја уколико ослонац БРИКС-а у западној хемисфери не нађе модел да превазиђе проблеме економске природе и спољних утицаја са којима се суочава. Са друге стране, процес помирења у Колумбији није далеко одмакао од свог стидљивог старта, а осим формалних питања администрација Хуана Мануела Сантоса и побуњеника из ФАРК-а нису успеле да земљу трасирају ка трајном миру.

У Аргентини је перонизму дошао крај, барем за сада. Од

Незаобилазни су енергетски интереси на Карибима

Кристине Киршнер диригентску палицу и нимало безазлене економске проблеме на себе је преузео Маурисио Макри, проатлантистички кандидат деснице. Тиме је постала упитна даља сарадња са Русијом, пре свега у домену пољопривреде и енергетике. Колико толико светла тачка је Чиле који карактеришу политичка стабилност, висок привредни раст и највиши кредитни рејтинг у Латинској Америци. Међутим, пад цена стратешких сировина и природне катастрофе доприносе „проблемима у рају“. Такође је веома важно имати у виду да су Аргентина и Чиле државе које поред оних најмоћнијих полажу право на богатства Антарктика, па су због тога од прворазредног планетарног значаја за Вашингтон. Територијални спор Гвајане и Венецуеле у чијој су сржи енергетски интереси и у који су укључене водеће нафтне компаније, као и спор Боливије и Чилеа око приступа пацифичкој обали, указују да границе из периода деколонизације не одражавају воље народа и влада ни на овом континенту. Ендемско сиромаштво на Хаитију, недовршен процес помирења у Гватемали, као и унутрашњи безбедносни изазови са којима се суочавају пре свега Мексико, Хондурас, Колумбија и Венецуела додатно указују да су ствари у Латинској Америци изнова кренуле по злу.

Латинска Америка има дугу традицију насилних смена режима, грађанских ратова на чисто идеолошкој подлози и смена власти које се на идеолошком спектру протежу од крајње левице до радикалне деснице. Десничарски режими су углавном инсталирани уз свесрдну помоћ Вашингтона и бивали праћени репресијом и злочинима усмереним ка идеолошким супарницима оличеним у левичарским покретима. Повлачење левице са политичке сцене последњих година и губљење полуга моћи злокобно подсећа на најмрачније периоде у историји овог континента. Цикличност политичког процеса карактеристичног за Латинску Америку у коме сиромашни гласају за левицу која им омогући прелазак у виши социјални слој, да би потом гласали за десницу која економски и политички процес врати на почетак, представља conditio sine qua non политичког живота у овом делу света. Основни стратешки циљ САД-а је да се онемогући супротстављање америчкој глобалној доминацији путем мултилатералних облика сарадње, пре свега окупљању значајнијег броја држава око БРИКС-а (односно Бразила), али и кроз CELAC, CARICOM и друге облике сарадње. Нова Монроова доктрина добија „мишиће“. Колико ће латиноамеричке државе томе успети да се супротставе, зависи од многих глобалних фактора који у овом моменту нису до краја предвидљиви.