Rat u Ukrajini - "infuzija" evroatlantskom bloku

„Naš prvi cilj je da sprečimo ponovnu pojavu novog rivala, bilo na teritoriji bivšeg Sovjetskog Saveza ili negde drugde, koji predstavlja pretnju u smislu one koja je postojala u vreme Sovjetskog Saveza. To je dominantan faktor u osnovni nove regionalne strategije odbrane, i podrazumeva nastojanje da se neprijateljske sile spreče da dominiraju u regionu čiji bi resursi pod konsolidovanom kontrolom bili dovoljni da se stvori nova sila globalnog karaktera.“

 

Volfovicova doktrina

Volfovicova doktrina predstavlja tvorevinu nekadašnjeg američkog ministra odbrane i jednog od vodećih geostrateških mislilaca Vašingtona i atlantizma uopšte, po kome je i dobila ime. Ona predstavlja neformalan naziv za Vodič za odbrambeno planiranje od 1994-1999 godine. Proklamovana je 1992. godine, nakon pada berlinskog zida, kraja bipolarnog sveta i opšte uverenosti zapada u sopstvenu svemoć i neupitnu globalnu dominaciju. U vremenu kada je to možda zvučalo bespotrebno i paranoično, Pol Volfovic je predvideo ponovno jačanje Ruske Federacije i njenu moguću pijemontsku ulogu na evroazijskom prostoru, koja se najbolje ogleda u sledećoj tvrdnji  - „...Mi prepoznajemo које su države koje su nekada činile Sovjetski Savez zadržale najveći vojni potencijal na prostoru Evroazije; mi ne ignorišemo rizik po stabilnost u Evropi koji može proizaći iz povratka nacionalista na vlast u Rusiji ili napora da Rusija reinkorporira nove nezavisne države Ukrajinu, Belorusiju, a možda i druge u svoj sastav...“ Ključan stub na koji se oslanja ova doktrina i sama njena srž je Ukrajina. Ova zemlja predstavlja suštinsku tačku sukoba između atlantističkog zapada i evroazijskog istoka za geostratešku prevlast na evroazijskom kontinentu. Samim tim će u ovoj zemlji u najvećoj meri biti odlučena geostrateška budućnost planete.

Zašto je Ukrajina od suštinske važnosti?

Volfovicova doktrina u atlantističkoj strategijskoj misli nije novitet. Ona je samo logičan nastavak atlantističke geostrateške misli stare nekoliko decenija. Prvi je u potpunosti uobličio  nekadašnji savetnik za nacionalnu bezbednost Ronalda Regana Zbignjev Bžežinski. On je i danas jedan od najcenjenijih stratega i geopolitičkih analitičara, čija se reč u Vašingtonu izuzetno uvažava. 

Bžežinski u svojoj knjizi “Velika šahovska tabla” razlikuje države geopolitičke igrače i geopolitičke stožere.

Ukrajina - lingvistički, politički i etnički podeljeno društvo

Geopolitički igrači su države koje imaju resurse i sposobnosti da kroje sudbinu čovečanstva i koje se za svoju dominaciju nadmeću u Evroaziji. Kao primere takvih država on navodi vodeće svetske sile – SAD, Rusiju, Kinu i Indiju. Jedan od ključnih koncepata njegove geopolitičke strategije su države geopolitički stožeri. Geopolitički  stožeri su države koje su izuzetno strateški značajne za određeni region, i upravo iz te činjenice se izvodi njihova moć. Geopolitički igrači se bore za kontrolu geopolitičkih stožera, i na taj način ostvaruju sopstvenu dominaciju na određenom prostoru. Bžežinski je objašnjavajući koncept geopolitičkog stožera kao najprecizniji primer takve države naveo upravo Ukrajinu. On je opisuje kao državu od suštinske važnosti za čitavu evroazijsku kopnenu masu i njeno krojenje po meri Stejt Dipartmenta - “…Ukoliko bi Moskva povratila kontrolu nad Ukrajinom sa njenih 52 miliona stanovika, ogromnim prirodnim resursima, kao i njenom pristupu Crnom moru, Rusija bi time ponovo stekla potrebna sredstva da postane moćna imperijalna sila, spajajući Evropu i Aziju. Gubitak nezavisnosti Ukrajine imao bi neposredne posledice po centralnu Evropu, što bi preobrazilo Poljsku u geopolitički stožer na istočnoj granici ujedinjenje Evrope…” Ukoliko Vašington želi da geostrateški u potpunosti ovlada ovim prostorom, Bžežinski smatra da sve svoje adute mora iskoristiti na preorijentaciju Ukrajine u atlantistički tabor - ”…Učvršćivanje suverene Ukrajine, koja se u međuvremenu redefinisala kao centralnoevropska država, predstavlja kritično značajnu komponentu takva politike, kao što je to i uspostavljanje bliskijih odnosa sa strateški važnim državama, poput Azerbejdžana i Uzbekistana…” Doskorašnja državna sekretarka Hilari Klinton je ovu doktrinu i višedecenijsku geopolitičku nit pre nekoliko godina samo potvrdila i pojačala njeno izvorno značenje  - bilo kakav oblik integracije na postsovjetskom prostoru se mora sprečiti svim sredstvima.

Zajednica nezavisnih država (ZND) je gotovo deceniju i po po raspadu SSSR - a opstajala kao prazna

Pol Volfovic - tvorac strategije atlantista

ljuštura bez nekih značajnijih kapaciteta i uticaja, Rusija je bila neoliberalnom šok terapijom potpuno ekonomski devastirana, pa nije bilo potrebno aktivirati mehanizme Volfovicove doktrine i geopolitičkih zamisli Zbignjeva Bžežinskog. Međutim, čim je Vladimir Putin ozbiljnije preuzeo konce vlasti u svoje ruke, situacija je počela da se menja geometrijskom progresijom. Vraćanje osnovnih poluga suvereniteta u ruke Kremlja i ponovno uspostavljanje pokidanih veza na postsovjetskom prostoru upalilo je crvenu lampicu u kancelarimaja Stejt Dipartmenta. Pomenuta doktrina je ponovo dobila na značaju, a poslednjih meseci narod Ukrajine proživljava njenu najotvoreniju inkarnaciju. Okidač za početak nečega što liči na drugi Hladni rat je bilo odbijanje legitimne vlasti u Kijevu da potpiše sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Briselom. Građanski nemiri instruirani spolja pretvorili su se u brutalne oružane sukobe na ulicama Kijeva, da bi se od početka proleća ušlo u strašan građanski rat sa hiljadama žrtava na obe strane. Vašington je mudro iskoristio političke, lingvističke, religijske i ideološke podele i ko zna koju državu po redu gurnuo u pokolj i opšte uništenje. Međutim, u odnosu na prethodne slične scenarije, u ovom slučaju postoji suštinska razlika. Ovoga puta sa druge strane imaju dostojnog protivnika koji je u stanju da im se suprotstavi.

Ova velika istočnoevropska zemlja je ključan stub oslonca ove atlantističke doktrine. Ukrajina je, izuzimajući Rusiju, najveća evropska zemlja i najveća žitnica Evrope. Zauzima ključan strateški položaj, nalazi se na prelazu iz Evrope u centralnu Aziju, izlazi na Crno more, i predstavlja svojevrsnu kapiju zapadnog sveta. Preko ukrajinske teritorije se magistralnim gasovodima prema zapadnoevropskim potrošačima transportuje približno 80 posto prirodnog gasa iz nalazišta u zapadnom Sibiru, što samo dodatno govori u prilog važnosti ove zemlje u globalnom geopolitičkom poretku. Ukoliko svim ovim važnim faktorima dodamo i poluostrvo Krim na kome se nalazi baza ruske Crnomorske flote, postaje jasan značaj i potencijal koji ova zemlja ima gledano sa bilo kog aspekta. Ukrajina zbog svoje veličine, ekonomskih problema, neprilagođenosti standardima Unije, kao i mnogim drugim unutrašnjim problemima, nema gotovo nikakve šanse da postane njena punopravna članica. Verovatnije je da bi dobila neku vrstu privilegovanog partnerstva, ili bi postala “večiti kandidat“ poput Turske. Međutim, vrlo je verovatno je da bi se država sa pučističkim režimom na vlasti kretala ubrzanom stazom ka članstvu u NATO savezu. Zbog čega Kremlj nije smeo da dozvoli ovakav scenario, i zbog čega Vašington nema nameru da odustane od svog nauma?

Bitka za istok Ukrajine – bitka za budućnost sveta

Onog trenutka kada je postalo jasno da bi Ukrajina mogla da promeni svoju geostratešku orijentaciju, Zapad je pribegao dobro poznatim i širom planete oprobanim metodama. U početku naizgled bezazleni decembarski protesti gotovo preko noći su prerasli u brutalno sukobljavanje naoružanih ljudi sa policijom na ulicama Kijeva i drugih ukrajinskih gradova. Pučističkom režimu počeli su da pritiču u pomoć pronacističke formacije sa unijatskog zapada zemlje, a ulični nemiri su za nekoliko meseci prerasli u građanski rat sa najmanje nekoliko hiljada izgubljenih života do trenutka u kom pišem ove redove. Kijevska hunta se prethodnih meseci sa pronacističkim paravojnim formacijama utrkuje ko će počiniti gnusnije zločine nad sopstvenim narodom, pa je narod istoka Ukrajine morao da uzme oružje u ruke i brani svoje živote od nasrtaja banderovskih hordi.

Pre nego što se konflikt na istoku razbuktao, narod Krima je odlučio da se pripoji Ruskoj Federaciji. Strateški suštinski važna luka na Crnom moru, pored sirijskog Tartusa jedina ruska luka na “toplim morima”, nije smela biti puštena na milost i nemilost pučističkom kijevskom režimu. Ubedljivom većinom glasova na referendumu Krim se opredelio za vraćanje u sastav Rusije iz koje je istrgnut komunističkim dekretom. Odmah po pristupanju Ruskoj Federaciji Sevastopolj je dobio status grada od federalnog značaja, uz Moskvu i Sankt Petersburg, a Krim status republike. Rusi su u ovom slučaju posao odradili gotovo savršeno – gotovo bez ispaljenog metka i voljom naroda su vratili Krim pod svoje okrilje, što je strateški potez dugoročno bez presedana. Međutim, neshvatljivo opušteno su prišli ostatku Ukrajine u kome su najpre dozvolili atlantistima da izvedu državni udar, a zatim i da uđu u za sada dug i iscrpljujuć konflikt sa kijevskim režimom. To Moskvu dugoročno već košta u ogromnoj meri, što direktno izdvajanjima za pomoć proruskim borcima i humanitarnu pomoć, što indirektno, zbog nametnutih zapadnih sankcija.

U početku je delovalo da Viktorija Njuland ukrajinsku operaciju vodi gotovo savršeno. Pučistički režim je učvršćen na svojim pozicijama, legitimitet na Zapadu je standardno brzo ostvaren, a oružane snage lojalne Kijevu relativno uspešno su slamale sve “džepove” otpora svojoj vlasti. Konačno, pad Slavjanska je podsetio na realnu mogućnost krajiškog scenarija na istoku Ukrajine. Međutim, krajem avgusta je došlo do kopernikanskog obrta. Pristalice federalizacije su počele da neutrališu velike formacije ukrajinske vojske i paravojnih formacija, vraćen je deo ranije izgubljenih teritorija. Kada su oslobođeni Ilovajsk i Novoazovsk, a ozbiljno ugrožen Mariupolj, kijevska hunta je zatražila pregovore o primirju. Ono je zvanično na snazi, ali se malo ko na to obazire. Kijevski režim nastavlja sa ubijanjem sopstvenog naroda i neselektivnim granatiranjem stambenih četvrti Donjecka, Luganska i drugih manjih gradova na istoku sopstvene zemlje.

Primirja kakvo je nedavno pokušano da bude uspostavljeno mogu biti samo kontraproduktivna – marionetski kijevski režim primirje ne traži iz moralnih pobuda i stvarne želje da se konflikt makar povede ka okončanju, već iz činjenice da mu je to jedini spas. Jedino tako demoralisane, izgladnele i razbijene trupe Kijeva na istoku mogu da dobiju preko potreban predah, hranu i oružje, a NATO može da ubrzano nastavi da priprema svoje “trupe za brzo reagovanje” o kojima se poslednjih dana u sve većoj meri govori. Obaranjem malezijskog aviona koje se poklopilo sa sporazumom o osnivanju razvojne banke zemalja BRIKS - a se pokazalo da je Vašington izgubio strpljenje. Po dobro poznatom scenariju sa mnogih svetskih ratišta gde je Stejt Dipartment pustio svoje pipke, pribeglo se isceniranom događaju kako bi se neprijatelj direktno okrivio i kako bi postojao povod za aktivnije reagovanje protiv njega.

Ulog u ovom konfliktu je ogroman – ugrožena je bezbednost same Rusije, na njenim granicama par stotina

Pregovori Putin - Porošenko za sada bez rezultata

kilometara od Moskve besni rat, priliv izbeglica u pogranične gradove je ogroman, a rasipaju se ogromna materijalna sredstva kako bi se ovaj rat što pre okončao i kako bi se situacija na terenu okrenula u korist Rusije. Procenjuje se da ovaj konflikt Moskvu košta približno 130 miliona evra mesečno, što nije zanemarljiva suma. Međutim, to nije jedini problem Kremlja. Pored sukoba na relaciji kijevski režim – Kremlj, postoji pritajeni i za javnost nevidljivi konflikt na liniji Putin – oligarsi. Vlasnicima kompanija koje posluju sa državama Zapada ili u njima nije u interesu da njihov posao trpi zbog Putinovih spoljnopolitičkih ambicija. Samim tim se sa svakim novim paketom sankcija Rusiji može očekivati pojačan pritisak krugova moćnih i bogatih oligarha na Kremlj da popusti u svojim aktivnostima i na taj način im skine breme sankcija sa leđa. Uzimajući u obzir njihovu ogromnu moć i uticaj, verujem da usklađivanje državnih interesa i spoljnopolitičke strategije sa interesima najbogatijih Rusa neće biti nimalo lako. Potcenjena je moć atlantizma, koji je poslednjih godina u opadanju. A kada neko više nema šta da izgubi i kada je sateran uza zid, najopasniji je.

Kakvi su interesi Kremlja, a kakvi Stejt Dipartmenta?

Cilj jedne strane u ovom konfliktu gigantskih razmera isključuje cilj druge, pa je svaki kompromis privremenog karaktera. To se najbolje moglo videti na primeru nedavnog primirja na istoku Ukrajine, koje je bilo veoma kratkog daha. Nažalost, ovaj konflikt se može završiti samo potpunim trijumfom jedne ili druge strane, a najveće žrtve će naravno podneti narod koji živi u Ukrajini.

Ono što Vladimir Putin želi da postigne je da zadrži ruku na “kočnici” pristupanja Ukrajine NATO - u i EU,

Energenti -conditio sine qua non svake ozbiljne strategije

a idealno rešenje za tako nešto je suštinska (kon)federalizacija Ukrajine kojom bi rusofoni stanovnici te zemlje dobili svoj državno - politički okvir, ali sa suštinski važnim pravom veta na bilo kakva strateška opredeljenja Ukrajine u budućnosti. Nikakva usmena obećanja niti garancije neutralnosti Ukrajine neće doći u obzir, a  atlantistički stratezi to vrlo dobro znaju. Vašington, sa druge strane, u Ukrajini želi da postigne više ciljeva jednim potezom – da otvori veliki konflikt na samim ruskim granicama, da pažnju Moskve usmeri na rešavanje ovog gorućeg problema, da uspori sasvim solidan ekonomski razvoj zemalja Carinske unije, uspori integraciju zemalja BRIKS - a i njihov naum da osnuju sopstvenu razvojnu banku, oslabi EU, okrene je protiv Rusije i usmeri na privrednu saradnju sa SAD - om (kroz pregovore o transatlantskoj zoni slobodne trgovine), homogenizuje NATO savez sa posebnim naglaskom na njegove evropske saveznike, poveća budžetske izdatke za odbranu evropskih zemalja (ti izdaci će naravno biti za američko naoružanje), kao i da opravda dalje postojanje Severnoatlantske alijanse. Krajnji cilj je ponovno učvršćivanje transatlanskog partnerstva i okretanje zemalja EU protiv sopstvenih interesa, a u korist interesa ekonomije i spoljne politike Sjedinjenih Država. Koliko je Vašington ozbiljan i dosledan u svojim namerama vidi se i na primeru rušenja malezijskog aviona iznad istočne Ukrajine.

Spoljnoj politici Ruske Federacije nisu u interesu bilo kakva ekstremna rešenja. Definitivna podela Ukrajine na zapadni i istočni deo i izdvajanje Novorusije, bilo kao nezavisne države ili člana Ruske Federacije, dovela bi do drastičnog pogoršanja već dovoljno lošeg međunarodnog položaja te zemlje, drastično pooštravanje zapadnih sankcija koje su u interesu isključivo SAD - u, dok bi od zapadne Ukrajine napravilo profašističku izrazito antirusku NATO tvorevinu sa bazama još bližim ruskim granicama. Takođe Rusiji ne može biti u interesu samo pripajanje Krima, ma koliko ovakav potez bio dugoročno strateški važan. Ukoliko bi snage Donjecke i Luganske narodne republike doživele potpuni poraz, Kremlj bi izgubio sve karte koje ima u rukama i kompletan potencijal za eventualne pregovore o okončanju konflikta, a samim tim i ikakve šanse za uticaj na suštinsku federalizaciju Ukrajine i njeno buduće strateško opredeljenje.

Gde je tu EU?

Zemlje EU su posle Ukrajine najveći gubitnici ovog konflikta. Pod pritiskom jastrebova iz Vašingtona države ovog saveza su morale da uvedu nekoliko paketa sankcija Ruskoj Federaciji. One se pretežno odnose na vojni, energetski i finansijski sektor, gde atlantistički stratezi misle da će naneti najveće štete Rusiji, ali i na zabranu putovanja određenim državnim funkcionerima i poslovnim ljudima bliskim Kremlju. Sankcije će svakako naneti štete Rusiji, međutim, krhke evropske ekonomije pogođene krizom već pate zbog prekinute saradnje na mnogim poljima, a to se ubrzano odražava i na radna mesta. Pojedini evropski lideri pokušavaju da ukažu na štetnost ovakvog načina komunikacije sa Rusijom, ali čelični stisak Vašingtona ostaje neumoljiv.

Veliki projekti poput gasovoda „Južni tok“ nalaze se na tankom ledu, jer severnoatlantskom bloku ni u kom slučaju ne odgovara energetska zavisnost EU od Rusije. Situaciju dodatno komplikuje činjenica da se trenutno 80 posto ruskog gasa namenjenog evropskim tržištima transportuje preko teritorije Ukrajine. Međutim, Rusi na sankcije uzvraćaju Evropi tamo gde je najviše boli – upravo u oblasti energetike. Isporuke gasa za određene zemlje su već smanjene za 15 do čak 45 posto, pa nas pored novog Hladnog rata očekuje i hladna zima. Razmere apsurda zapadnih sankcija i njihove pogubnosti najbolje se mogu videti na primeru najmlađe članice EU – Hrvatske. Zbog obustave izvoza voća u Rusiju, država mora da interveniše kako bi spasavala proizvođače koji imaju ogromnih problema sa viškovima. Strategija je sledeća – država će od sopstvenih sredstava otkupljivati voće od seljaka, a zatim ih poklanjati učenicima osnovnih i srednjih škola u vidu voćnih obroka. Na taj način hrvatska vlada želi da očuva radna mesta u proizvodnji voća, ali će time samo dodatno opteretiti državni budžet i ogroman spoljni dug. Na taj način se plaća dodvoravanje Vašingtonu i Briselu, a iz toga bi Srbija trebala da izvuče određene pouke. Po ko zna koji put u istoriji ujedinjena Evropa Vašingtonu služi samo kao moneta za potkusurivanje i sredstvo za obračun sa vekovnim neprijateljem broj jedan.

Šta bi se dogodilo strateškom preorijentacijom Ukrajine? 

Objašnjenje zašto Rusija neće “izgubiti” Ukrajinu na prvi pogled deluje krajnje pojednostavljeno, ali je istinito – jer ne sme da je izgubi. Ukoliko bi se to dogodilo, atlantističke baze u Donjecku ili Harkovu bi postale realnost, Moskva bi postala neodbranjiva od američkih dalekometnih projektila jer ruski protivraketni potencijal jednostavno ne bi imao vremena da reaguje, a obruč strateškog obuzdavanja Kremlja bi pored pribaltičkih i nekih centralnoazijskih država dobio svoje jasnije obrise. Volfovicova doktrina bi takvim razvojem situacije na terenu dobila svoj puni smisao i zamah, a vašingtonski jastrebovi krila da još snažnije i samouverenije jurišaju ka svom “cilju svih ciljeva” – stavljanju kompletne evroazijske kopnene mase pod svoj geostrateški kišobran i pretvaranju Rusije u silu regionalnog karaktera. Zato je politička bitka za Kijev bitka za Evroaziju i slobodan svet, a ona vojna za Donjeck ili Mariupolj je savremeni Staljingrad. Pored vitalnih geostrateških razloga, gubitkom Ukrajine i njenim nepovratnim prelaskom u atlantistički tabor bila bi poslata razočaravajuća poruka svim potencijalnim saveznicima Moskve u svetu. Jer ukoliko Rusija ne može da zaštiti svoje sunarodnike u neposrednom susedstvu, kakvu vrstu podrške mogu očekivati Srbija, Argentina ili Venecuela?

"Bosansko proleće" kao uvod u "bošnjačku jesen"?

Naizgled bezazleni protest radnika propalih tuzlanskih fabrika tako karakterističan za postsocijalističke ekonomije u tranziciji pre nekoliko meseci pretvorio se u opšti haos i anarhiju na ulicama Tuzle. Iz ovog nekada industrijskog centra nasilni protesti su se širili gradovima Federacije BiH, sve do kulminacije u danu kada su gorele zgrade kantonalnih vlada u Sarajevu, Tuzli, Zenici, Mostaru, i državne institucije u mnogim manjim mestima. Regionalni i svetski mediji su, kako to obično biva, u glas preneli izlazak naroda na ulice nekih bosanskohercegovačkih gradova, a taj događaj su okarakterisali kao “socijalni bunt”, “opravdano nezadovoljstvo građana BiH” postojećom socio - ekonomskom situacijom, a kao osnovni uzrok takvog “događanja naroda” na ulicama gradova Federacije BiH mediji su navodili nefunkcionalnost institucija sistema. Za precizno i pouzdano tumačenje ovako krupnih političkih događaja neophodna je izvesna vremenska distanca. Predstojeći oktobarski opšti izbori u BiH podsetiće uspavanu srpsku javnost koja je po dobrom starom običaju brzo zaboravila proteste u gradovima Federacije BiH početkom proleća, njihove glavne aktere i ciljeve. Šta je bio pravi cilj protesta u gradovima Federacije BiH, i kome su oni u interesu? Da li je priroda tih protesta zaista socio – ekonomska ili je nešto drugo po sredi? Šta možemo da očekujemo u neposrednoj budućnosti, već u finišu izborne kampanje i neposredno nakon izbora?

Bosansko ili bošnjačko proleće?

Svi relevantni svetski i regionalni mediji početkom proleća preneli su slike sa ulica Federacije BiH na kojima razularena masa u rušilačkom pohodu uništava sopstvene gradove i državne institucije, i ispostavlja navodne zahteve političarima i državnim institucijama. Iako su NVO sektor finansiran od strane zapadnih centara moći, sarajevska intelektualna elita i političari u Federaciji BiH ove proteste nazivali socijalnim buntom i opravdanim revoltom naroda zbog očajne ekonomske situacije u kojoj se godinama nalazi BiH, istina je sasvim drugačija. Nije sporno da je dobar deo građana gradova Federacije BiH izašao na ulice bez skrivenih namera, tražeći prava za koja smatraju da im pripadaju. Međutim, masovni protesti se nikada ne događaju spontano. Najpre miran protest i koškanje sa policijom veštački brzo je prerastao u pravi rat na ulicama gradova čitave Federacije BiH. Neobičnom brzinom i intenzitetom pojavile su se čitave organizovane grupe sa precizno formulisanim zahtevima, pripremljenim transparentima, zastavama i ostalom pratećom ikonografijom karakterističnom za ovakve događaje, i već viđenom u drugim zemljama.

U protestima su učestvovale najraznolikije grupe građana, najčešće

Da li je pokušaj "proleća naroda" u BiH uvertira za jesen?

sa suprotstavljenim ideološkim i vrednosnim stavovima, kao i različitim ciljevima u svojim programima. Okosnicu protesta činile su organizacije “Antidejton grupa”, “Koalicija prvi mart”, “Pokret za Republiku BiH”, kao i mnoge druge organizacije i neformalne grupe građana slične ideološke orijentacije.  Pažljivim posmatračima nisu promakli transparenti koje su nosili demonstranti, poput onog “ukinimo kantone i entitete”, “za jedinstvenu BiH”, “Republika BiH”, “ukinimo Dejton” i njima slični. Ovi transparenti samo govore u prilog političkoj suštini navodnih socijalnih protesta. Ako pritom imamo u vidu da su neki od članova ovih organizacija na listama kandidata različitih stranaka u Federaciji BiH za predstojeće izbore, jasna je nit koja povezuje organizatore ovih protesta, njihove ciljeve, ali i događaje koji će neminovno uslediti, možda već na jesen.

A ciljevi su jasni. U skladu sa strategijom, bilo je pokušaja da bošnjačko proleće postane bosansko, odnosno da se nametne Republici Srpskoj. Zanemarljivo male grupe ljudi su se okupljale u većim gradovima RS, poput Banje Luke i Bijeljine, iskazujući “solidarnost” sa protestima u FBiH. Srećom, pametnom reakcijom vlasti u Banjoj Luci i tradicionalno visoko razvijenoj političkoj svesti srpskog naroda u RS ovakav scenario je sprečen.  U RS naravno postoje mnogobrojni problemi koji opterećuju vlast, ali i prosečnog građanina u tom entitetu, ali je narod srećom na vreme shvatio suštinu i svrhu destabilizacije koja im se nameće spolja. Kako se tako nešto nije dogodilo a ovakav plan je doživeo potpuni fijasko, sigurno će se pribeći drugim sredstvima kada za to dođe vreme. A čini se da su predstojeći izbori idealno vreme za destabilizaciju i “kreativni haos” koji atlantisti tako uspešno stvaraju širom sveta u sferama svog neposrednog interesa.

Građanski nemiri – najbolji izvozni “proizvod” Vašingtona

Svi protesti koje neko organizuje moraju da imaju nekoliko važnih elemenata – povod, odnosno okidač, organizacije koje će na terenu izneti najveći teret narodnog bunta, medije koji će svojim izveštajima doprineti dramatizaciji događaja i usmeriti javno mnjenje da razmišlja u određenom pravcu, cilj koji se želi postići, kao i ljude koji će dati na masovnosti i važnosti protestima.

Za povod je izabran protest radnika tuzlanskih fabrika, koji je

Politički nemiri instruisani spolja - sarajevske ulice

dolivanjem ulja na vatru podstaknut širom Federacije BiH. Protesti koji su izazvani na teritoriji Federacije BiH su brižljivo organizovani sa samo jednom svrhom – da se “preliju” i u drugi entitet – Republiku Srpsku. Na taj način bi bošnjački unitarističko - islamistički krugovi pred delom međunarodne zajednice imali veoma jasan argument za tvrdnju da je BiH u celosti nefunkcionalna državna tvorevina, a da se ključ nefunkcionalnosti i kočnica čitave BiH na putu njenog ekonomskog razvoja i opšteg prosperiteta nalazi u Dejtonskom mirovnom sporazumu, i samim tim i Ustavu BiH koji je njegov integralni deo. Time bi se, pritiscima i ucenama, otvorila vrata za radikalne promene ovog ključnog dokumenta za krhki mir u BiH. Osnovna svrha je uvođenje Republike Srpske u vrtlog nestabilnosti, sa krajnjim ciljem drastičnog smanjivanja njenih institucionalnih kapaciteta, i samim tim njeno instaliranje u novi unitaristički okvir BiH po zamisli pokojnog Alije Izetbegovića i njegovih aktuelnih sledbenika. “Puzeća” unitarizacija BiH u prethodne gotovo dve decenije nije dala opiljiviijih rezultata, Federacija BiH je sve glomaznija, sve nefunkcionalnija i veoma blizu bankrota, pa su atlantistički geopolitički stratezi i njihovi izvršioci na terenu posegnuli za brutalnijim i direktnijim sredstvima ne bi li “disciplinovali” rukovodstvo Republike Srpske i ostvarili više ciljeva jednim potezom. U tome su, zahvaljujući sposobnosti zvanične Banje Luke i beskompromisnom stavu naroda, doživeli potpuni fijasko. 

Najslabija karika u kreiranim “događanjima naroda” u BiH su nosioci protesta. Fudbalski navijači i sarajevski besposličari u ulozi zagovornika ustavnih reformi, građani dojučerašnjeg izetbegovićevog kalifata i baštinici ideologije islamske deklaracije u ulozi boraca za građanska prava malo kom racionalnom posmatraču deluju uverljivo u svojim nastojanjima. Predvodnici protesta, a sada i kandidati za najvažnije političke funkcije u Federaciji BiH, ističu se u neodmerenim izjavama usmerenim ka srpskom narodu i Republici Srpskoj, i na taj način samo dodatno ojačavaju prethodni utisak.

Ključnu ulogu u pokušaju “bosanskog proleća” su, kao i uvek, odigrali mediji  - televizija i internet. Na društvenim mrežama su veoma brzo formirane neformalne grupe sa koordinatorima kako bi na taj način pozivale ljude i obaveštavale o događanjima na terenu i planovima za dalje delovanje, a protesti sun a većini bosanskohercegovačkih i regionalnih televizijskih kanala bili udarna vest. Primer za dobar medijski spin i njegovo korišćenje u političke i geostrateške svrhe je katarska televizijska mreža „Al Jazeera“. “Al Jazeera” veoma retko suštinski menja svoj dnevni televizijski program. Međutim, kada su se događali incidenti na demonstracijama u BiH, gotovo celodnevni program je bio posvećen isključivo dešavanjima na ulicama gradova FBiH, sa vanrednim vestima, posebnim emisijama sa precizno odabranim analitičarima – naravno, u skladu sa ideološkom matricom pomenutog medijskog giganta. Precizno kreiranim medijskim manipulacijama na ovoj, ali i drugim televizijama koje rade u interesu sarajevskih unitarista publika je trebala da stekne utisak da su na delu socijalni protesti građana protiv nefunkcionalnog sistema, i da se što veći broj građana privuče da im se pridruži. U tome se u najvećoj meri i uspelo.

Da li je BiH poseban slučaj kada je u pitanju ovakav vid nametanja željene “političke realnosti” spolja? U scenariju koji se u BiH pripremao i priprema za nas ne bi smele da postoje nikakve ozbiljnije nepoznanice. Dovoljno je prisetiti se kako su se poslednjih godina i po kojoj uigranoj matrici odigravali protesti na svim svetskim meridijanima. Svako od “proleća naroda” i “obojenih revolucija” je imala svoj cilj i precizno odabranu metodologiju. Ne postoji nijedan razlog zbog čega bi trebalo smatrati da je BiH sui generis slučaj. Dobro instruisani protesti su samo sredstvo kako bi se postigao konačan cilj – drastično smanjenje nadležnosti RS i njeno pretvaranje u praznu ljušturu bez ikakvih nadležnosti. “Bosansko proleće” u režiji Brisela i Vašingtona nije prošlo, ali nas gotovo sigurno očekuje burna “bosanska jesen”. 

Šta se može očekivati pred izbore i nakon njih?

Stvari su veoma jasne – atlantisti imaju ciljeve koji se ne menjaju decenijama, neki i vekovima. Menjaju se samo metodi njihovog ostvarenja, u zavisnosti od trenutnih okolnosti. Kreirani i pažljivo izvedeni haos početkom proleća na čitavoj teritoriji BiH doživeo je potpuni fijasko. Rušilački pohod je počeo i završio se isključivo u gradovima Federacije BiH, dok u Republici Srpskoj ovaj instruirani pokušaj “obojene revolucije” nije imao nikakvog efekta. S obzirom na činjenicu da je planirani scenario “bosanskog proleća”doživeo potpuni neuspeh, a pritisci koji se permanentno vrše na rukovodstvo RS da pristane na smanjenje kapaciteta tog entiteta ne daju nikakav rezultat, verovatno će se pristupiti nešto drugačijoj taktici.

Verovatan scenario je sledeći – sva istraživanja javnog mnjenja pre

Cilj je ukinuti RS i utopiti je u unitarnu BiH

izbora fingirano će ukazivati na izborni poraz aktuelnog političkog rukovodstva RS. Imajući u vidu činjenicu da je realno očekivati da će ta politička opcija odneti pobedu, moguć je scenario po kome će se nadležni optužiti za izbornu krađu. Takav razvoj događaja otvara mnoge mogućnosti – ponovno izazivanje građanskih nemira, ovoga puta i na teritoriji RS, sa istim ciljem, zatim intervenciju međunarodnog faktora putem Kancelarije visokog predstavnika, a u ime navodne narušenosti demokratskog kapaciteta institucija u BiH itd. Ukoliko se destabilizirajući faktor odluči za nešto mekšu varijantu, moguće je da se na sve raspoložive načine oteža formiranje vlasti na svim nivoima, u šta bi neminovno bila uključena i Republika Srpska. Takav ublaženi scenario trebao bi po ko zna koji put da pokaže da je BiH nefunkcionalna država, a da razlog njene nefunkcionalnosti navodno leži u nekooperativnosti zvanične Banje Luke. Zatim bi se Bonskim ovlašćenjima, neformalnim pritiscima i sličnim metodama pokušalo ostvarenje zacrtanih ciljeva.

Već dovoljno komplesknu situaciju u BiH dodatno komplikuju dešavanja na globalnoj političkoj pozornici. Geostrateško odmeravanje snaga na globalnom nivou između ključnih aktera globalnog poretka i zaoštravanje ukrajinske krize samo dodatno mogu dati na važnosti poziciji BiH na Balkanu i dešavanjima unutar nje. Veoma je važno da RS kao i Srbija u što je moguće većoj meri ostane izvan “odmeravanja mišića” dve najveće svetske sile. Ukrajinski scenario u protektoratu kakav je BiH nije realan, ali nas bolno iskustvo bosanskog lonca uči da uvek moramo biti na oprezu.

Mir na “staklenim nogama” i nepredvidiva budućnost

Analitičarima balkanskih političkih i istorijskih odnosa mnoge stvari u Bosni i Hercegovini nisu jasne, i ova zemlja na najrazličitijim poljima predstavlja svojevrstan društveno – politički eksperiment i poligon za potkusurivanje interesa planetarnih moćnika. Jedno je, međutim, sigurno – slučajnosti u krupnim političkim dešavanjima nema, a narod se nikada ne “događa” sam. Neke manje važne društvene pojave mogu nastati spontano i “izniknuti” iz određenih kratkoročnih društvenih pojava, ali se napadi na državne institucije, paljenje, rušenje i uništavanje sa jasno vidljivim ciljem uvek događaju koordinisano, sa jasnim nalogodavcima, logistikom i krajnjim ciljevima. Uvid u “proleća naroda” čiji smo svedoci prethodnih godina, u kojima su socijalni nemiri naizgled nastali spontano, a zatim neuobičajeno efikasno prerasli u krvave sukobe sa policijom, alternativne oblike vlade, a negde i u građanske ratove sa desetinama hiljada žrtava, znatno olakšava izvođenje zaključaka o dešavanjima u “bosanskom loncu”. Kada se idealističke “ružičaste naočare” skinu, stvari postaju kristalno jasne. Nije važan „gladan i obespravljen narod“, ratni veterani tzv. ARBiH, niti pljačkaške privatizacije socijalističkih giganata, već krupni geopolitički interesi koje određeni zapadni faktori imaju na ovim prostorima, a to je pre svega slabljenje srpskog faktora na Balkanu i dalja dezintegracija njegovih teritorija. Srpski faktor nikada nije dovoljno slab dok god postoji u bilo kom obliku - to je misao koja je uvek na umu atlantističkim stratezima i njihovim neposrednim izvršiocima na prostorima istočno od Trsta i zapadno od Đerdapa. U skladu sa takvim iskustvima, ne treba imati ni najmanju iluziju da će oni kojima je rušenje integriteta RS na pameti i na jesen posegnuti za ovakvim ili čak i radikalnijim sredstvima.