петак, 1. фебруар 2013.

Nedemokratski režimi u svetu - ugnjetači sopstvenih naroda ili protivnici geopolitičkih interesa SAD?



Nedavno je na internet portalu dnevnih novina Blic objavljen članak pod nazivom “Diktatorski režimi koji su pregrmeli 2012”. Ovaj članak je na pomenutom portalu izazvao veliko interesovanje i samim tim veliki broj komentara čitalaca. To ne bi bio ni malo neobično da je članak napisan tako da odražava političku realnost u svetu. Međutim, umesto realnosti novinar Blica je uvažio aktuelnu spoljnopolitičku doktrinu SAD pa je kao diktatorske režime predstavio države koje Stejt Dipartment naziva “pretnjama po nacionalnu bezbednost” te zemlje, “osovinama zla” i sličnim nazivima, a potpuno je prevideo režime koji su američki saveznici, bez obzira što po brutalnosti najčešće nadilaze režime pomenute u tekstu. Autor je takođe pomenuo i režime koje trenutno nisu među spoljnopolitičkim prioritetima Vašingtnona, kao na primer Severnu  Koreju. Šta su to diktatorski režimi? Da li je realnost postojanja nedemokratskih režima u svetu crno-bela ili postoje i režimi u “sivoj zoni”, sa osobinama koje su u datim okolnostima prihvatljivije od demokratije po angloameričkom kalupu.


Fraza “diktatorski režimi” upotrebljena u naslovu nije u potpunosti precizna, jer opisuje samo jednu vrstu nedemokratskih režima. Najšire definisano, nedemokratski režimi su režimi koji nisu izabrani u skladu sa demokratskim procedurama i ne predstavljaju izraz volje naroda koji u tim državama žive, a pritom ljudska prava tumače po svom nahođenju koje je često suprotstavljeno shvatanjima centralnoevropske i angloameričke političke teorije. Na vlast mogu doći putem državnog udara, temeljnih političkih promena u zemlji ili putem demokratskih izbora, a zatim kompletan politički i društveni sistem u manjoj ili većoj meri prilagođavaju svojim interesima radi što veće kontrole društvai državnog aparata, a sa konačnim ciljem što dužeg ostanka na vlasti. Postoji mnogo varijacija nedemokratskih režima – od emirata Persijskog zaliva koji su apsolutističke monarhije, preko različitih vrsta hibridnih režima poput režima Bašara el Asada u Siriji i iranske teokratije, pa sve do komunističkih diktatura na Kubi i u Severnoj Koreji. Međutim, ovde ću se zadržati na najjednostavnijoj podeli koja najviše odgovara temi o kojoj govorim – na američke saveznike u raznim delovima sveta i na američke neprijatelje po definiciji Stejt Departmenta.


Režimi koji se na sve načine suprotstavljaju temeljnim geopolitičkim načelima Vašingtona često su tema zapadnih medija u najnegativnijem svetlu. Toj struji se priklanjaju i mediji sa Balkana, pa tako veoma često možemo pročitati različite članke koji govore o kršenju ljudskih prava ili zločinima protiv čovečnosti u Ruskoj Federaciji, Kini, Siriji, Kubi,Venecueli, Iranu, mnoštvu afričkih država itd. Režimi koji se nalaze na putu američkog imperijalizma bivaju olako okarakterisani kao zločinački i nedemokratski. Sa druge strane, zvanični Vašingtnon mudro ćuti o svojim saveznicima u različitim delovima sveta koji često na daleko brutalniji način krše ljudska prava i osnovne ljudske slobode od pomenutih zemalja. Iz takvih zemalja dolaze isključivo brižljivo filtrirane informacije koje odgovaraju zapadnom uhu, dok se realnost na sve moguće načine skriva od svetske javnosti. Na sreću, razvojem modernih komunikacija prikrivanje događaja u nekoj zemlji postaje sve teže pa možemo videti pravo lice saveznika Sjedinjenih država. Kakva je situacija u tim državama?


Blještavilo sakriva kameno doba u kome je prosečan Saudijac
Najzanimljiviji su svakako najveći američki saveznici na Bliskom Istoku – Saudijska Arabija i Bahrein. Bahrein je ostrvska državica u Persijskom zalivu koju nije zaobišao talas revolucija poznatiji kao “Arapsko proleće”. Ono što je upadljivo jeste da je ova država bila potpuno izolovana od medijskih izveštaja dok su bliskoistočni i severnoafrički režimi padali kao kule od karata, uprkos činjenici da je vladajuća sunitska kraljevska porodica u krvi gušila mirne proteste većinskog šiitskog stanovništva. Zašto? Za to postoje dva osnovna razloga. Prvi razlog je činjenica da je u brutalnom ubijanju demonstranata kraljevskoj porodici Bahreina u pomoć priskočila saudijska vojska, najveći američki saveznik na Bliskom Istoku. Drugi razlog je što se Bahrein nalazi na izuzetno važnoj lokaciji u Persijskom zalivu, u neposrednoj blizini obala Katara, Saudijske Arabije i Irana, i kao takav je od izuzetnog strateškog značaja za američku flotu. Pred ovim činjenicama patnje golorukog naroda u Bahreinu postaju potpuno nebitne. Saudijska Arabija je jedan od najvećih vojnih i geopolitičkih saveznika Sjedinjenih Država na svetu. Ova zemlja zauzima najveći deo Arabijskog poluostrva, veoma je bogata energentima, a njeno rukovodstvo ima ogromne ambicije da stvori najmoćniju armiju u tom delu sveta. Ovakav geopolitički položaj režim porodice Saud veoma vešto koristi za ugnjetavanje sopstvenog naroda. U Saudijskoj Arabiji žene ne smeju da sednu za volan. Verovatno niste znali da se neko ko promoviše hrišćanstvo u bilo kom obliku u toj državi kažnjava smrću, a bilo kakvo posedovanje nekog hrišćanskog simbola kažnjava se kaznama nalik na mračni srednji vek – na primer bičevanjem. Saveznik za ponos i svetionik demokratije na Bliskom Istoku zar ne? Ova pitanja postaju potpuno nevažna kada se ima u vidu da je pre nekoliko godina Saudijska Arabija od Sjedinjenih Država naručila različite vrste najsavremenijeg naoružanja u vrednosti od neverovatnih sto milijardi dolara. Kada tome dodamo informaciju da je Vikiliks obelodanio informaciju da je saudijski kralj tražio od SAD-a da se što pre napadne Iran, sve postaje kristalno jasno.


Primeri koje treba slediti kada su u pitanju ljudska prava i građanske slobode svakako nisu ni površinom mali, ali ekonomski moćni emirati Persijskog zaliva – Kuvajt, Katar i Ujedinjeni Arapski Emirati. Međutim, iako nisu potpisnice mnogobrojnih međunarodnih dokumenata koji se tiču ljudskih prava, imaju ozbiljan demokratski deficit i stroga šerijatska pravila, ove države ipak ogromne prihode od nafte distribuiraju u društvu na daleko pravičniji način. O tome najbolje govori Džini indeks koji meri raspodelu dohotka u jednom društvu. Prema ovom indeksu, Emirati Persijskog zaliva neuporedivo bolje stoje od susedne Saudijske Arabije, koja milijarde evra troši na sprovođenje strogih šerijatskih pravila, umesto da njima nahrani gladan narod. Dok dobar deo stanovnika Saudijske Arabije uprkos energetskim bogatstvima gladuje i trpi represiju režima porodice Saud, zalivski emirati prosperiraju. O tome svedoče brojni graditeljski poduhvati u tim zemljama u sred ekonomske krize, kojih bi se postidele mnoge demokratske zemlje. Ove države su takođe saveznici Sjedinjenih Država, ali su daleko od moći koju ima Saudijska Arabija, pa samim tim moraju održati barem privid demokratije.


Filipini su jedan od ključnih vojnih saveznika Vašingtona na Dalekom istoku. Ova velika ostrvska zemlja je decenijama vodila žestok sukob sa takozvanim Moro narodnim frontom oslobođenja, koji je sa centralnim vlastima u Manili decenijama borio za nezavisnost dela severnog dela Filipina pod nazivom Mindanao. Ovaj region ima ubedljivu muslimansku većinu u odnosu na većinske Filipince rimokatoličke veroispovesti. Nikada niste čuli za ovaj pokret i višedecenijski sukob u toj državi? A čuli ste za građanski rat u Siriji, za države “osovine zla”, čuli ste za tiraniju Sadama Huseina u Iraku, za „srpske zločine“ u Bosni i Hercegovini i na Kosovu i Metohiji? Razlika između Filipina i pomenutih država i sukoba jeste u tome što su Filipini pored Južne Koreje i Japana ključni američki vojni saveznik u regionu Dalekog istoka. Ova ostrvska država se nalazi na takozvanom istočnom geopolitičkom frontu, i ona zajedno sa Južnom Korejom, Japanom i Tajvanom čini niz država koje sprečavaju kinesku i rusku flotu da zagospodari istočnim morima.


Predstava za spoljni svet zločinačkog režima
Gladna severnokorejska deca  - zločin protiv čovečnosti
Kroz posebne patnje i stradanja prolaze narodi koji zaista žive pod zločinačkim režimima, ali nisu trenutno u fokusu američke spoljne politike. Najbolji primer za ovakav režim je komunistički totalitarni režim u Severnoj Koreji. Ovaj režim predstavlja sam po sebi svojevrstan paradoks i jedinstven primer u svetu – to je komunistička nasledna monarhija koja neguje ekstreman kult ličnosti velikog vođe Kim Il Sunga, njegovog sina Kim Džong Ila, i unuka Kim Džong Una, aktuelnog vladara Severne Koreje. U najizolovanijoj državi na svetu postoje koncentracioni logori za stotine hiljada sopstvenih građana koji nisu po ukusu komunističkog vođstva zemlje. U logor se dospeva zbog određenih ilegalnih radnji, a navešću samo neke – zbog posedovanja bilo kakvog stranog novca, mobilnog telefona, kao i bilo kakvog pokušaja privatne inicijative u biznisu. Ako kažem da se pod privatnom inicijativom u toj državi smatra i uzgajanje paradajza na terasi radi pukog preživljavanja, sasvim je jasno do koje mere je tamošnji režim ogrezao u zločinima protiv čovečnosti usmerenih prema sopstvenim građanima. Pored svih ovih patnji, brutalna centralno-planska ekonomija je u potpunosti uništila privredu te zemlje. Širom države su autoputevi kakvih bi se postidele i evropske zemlje, ali njima ne idu automobili nego izgladneli ljudi sa svežnjevima na leđima. Zemlja je izuzetno plodna, ali su severnokorejska deca u proseku drastično niža od vršnjaka iz Južne Koreje zbog neuhranjenosti. Poučeni iskustvom prethodnih decenija, možemo zaključiti da su aktuelne ideje mladog severnokorejskog lidera usmerene ka ekonomskom otvaranju zemlje samo maska pod kojom neometano može da sprovodi stravičan teror nad sopstvenim sunarodnicima, ili kao apel za pomoć pre svega u hrani i lekovima izgladnelom stanovništvu i višemilionskim oružanim snagama. Činjenice kojima trenutno raspolažemo govore da se u toj državi ništa neće promeniti samo od sebe, odnosno promenama iznutra. Tako nešto je nemoguće u hermetički zatvorenoj državi u kojoj je sve podređeno brutalnoj propaganda koja za cilj ima potpunu mobilizaciju masa u službu zločinačkog režima. Međutim, nema nikakve sumnje da će se severnokorejsko pitanje vratiti u sam vrh agende spoljne i bezbednosne politike Sjedinjenih Država, pre svega zbog krucijalnog geopolitičkog položaja te države na Dalekom Istoku, o kome sam govorio u jednom od prethodnih tekstova.


Koliko će Sirija izdržati?
Postoje li nedemokratski režimi koji imaju blagotvoran uticaj na državu i društvo uopšte, i na život pojedinca u tom društvu? U evropskoj kontinentalnoj i anglosaksonskoj političkoj misli preovlađuje mišljenje da nedemokratski režim sam po sebi ne može imati pozitivan uticaj jer nije dobio poluge vlasti u ruke voljom naroda, iz čega proističu sve ostale kritike na račun takvih sistema. Verovatno najbolji primer nedemokratskih režima koji pogoduju datim istorijskim okolnostima u kojima određeni sistem opstaje jeste režim Bašara el Asada u Siriji. Ostavimo propagandu koja se neumorno forsira u našem medijskom mraku po strani i suočimo se sa činjenicama koje govore suprotno od mainstream medija. Sirijska Arapska Republika se nalazi u regionu Bliskog Istoka o kome ne treba posebno trošiti reči. Svako ko poseduje elementarnu informisanost o događanjima u svetu zna da je ovaj region ubedljivo najnestabilniji na svetu, bogat energentima bez kojih se ne može zamisliti funkcionisanje čovečanstva, a do srži podeljen nacionalnim, verskim i političkim razmiricama koje ne prestaju vekovima. U takvom okruženju je veoma važno precizno definisati političko ustrojstvo države, a njene institucije i ideologiju koju sledi politička elita prilagoditi realnom stanju na terenu. Na čelu Sirije Bašar El Asad je nasledio svog oca Hafeza El Asada posle njegove smrti 2000. godine. Porodica Asad pripada muslimanskoj sekti Alavitima koji čine oko 15 posto stanovnika Sirije, i druga su najveća verska zajednica u toj zemlji posle muslimana sunita. Bašar El Asad je predsednik Arapske socijalističke partije BAAS, vrhovni komandant Oružanih snaga Sirije, kao i predsednik Republike. Državom vlada „čvrstom rukom“, autoritarno, ali u takvim uslovima i jedino moguće. Ono što je pohvalno je činjenica da je njegova porodica lično finansirala izgradnju brojnih pravoslavnih crkava u toj zemlji, i da je na mnoge načine pomogla opstanak hrišćana na tom delu Bliskog Istoka. Bez obzira na ozbiljne nedostatke Asadovog režima koji evidentno postoje, smatram da je ovakav režim jedini moguć na sirijskom tlu, i bojim se da bi eventualna pobeda terorista instruiranih i finansiranih od strane Turske, SAD, zalivskih emirata i drugih zemalja dovela do verskog krvoprolića i međusobnog istrebljenja. U situaciji u kojoj na svakih pet sekundi negde u svetu neki hrišćanin izgubi život zbog svoje vere, ovakav scenario treba videti kao veoma realan. Upadljivi manjak vesti o ratu u Siriji poslednjih dana u našim strogo kontrolisanim medijima može svedočiti samo o teškim porazima koje doživljavaju terorističke bande islamista u trenucima dok čitate ove redove.


Najveća svetska ekonomija NR Kina se takođe ne uklapa u zapadno viđenje demokratije, ali sledi sopstveni put razvoja i rezultati govore da to radi veoma uspešno. U uslovima svetske ekonomske krize NR Kina pod komunističkim rukovodstvom beleži izuzetno visoke stope rasta (u ekonomiji se visokom stopom rasta smatra rast od 5 posto na godišnjem nivou). Pre ekonomske krize stope rasta Kine su bile čak i dvocifrene. Ovakvi rezultati se ostvaruju u potpunom odsustvu političkih sloboda za kakve mi znamo. Komunistička partija Kine je vrhovni politički autoritet u državi, a njene odluke se sprovode bespogovorno u svim delovima zemlje. Kina je našla model kako da pomiri komunistički centralizam sa svojim istorijskim i kulturnim regionima, i čini se da to funkcioniše na prilično dobar način. Kinezi vole da kažu da mi Evropljani vreme merimo izbornim ciklusima, a Kinezi epohama. I to je prilično tačno. Višedecenijskim eksperimentisanjem je Komunistička partija Kine došla do modela razvoja koji ovoj državi najviše odgovara, ali ga i dalje modifikuje i prilagođava globalnim izazovima 21. veka. Uprkos svemu navedenom i činjenici da ova država vodi prilično miroljubivu spoljnu politiku, određeni zapadni krugovi neprestano upućuju kritike Kini na račun kršenja ljudskih prava, ugnjetavanja određenih disidentskih pokreta, brutalnog obračuna sa separatizmom Ujgura u Sinđangu itd. Zapad traži popuštanje centralističkih stega kineskog rukovodstva. Kada bi se to dogodilo, Kina bi kao u svojoj dalekoj prošlosti opet upala u vrtlog sukoba i stradanja koji bi na kraju doveli do njenog konačnog raspada. I to i Zapad i kineske vođe veoma dobro znaju. Zato jedni grčevito brane sopstveni model razvoja, a drugi žele da nametnu sopstveni, u cilju ostvarenja svojih geopolitičkih interesa u regionu Dalekog istoka.


Odlični ekonomski rezultati uprkos demokratskom deficitu
Određeni ekstremni krugovi u krugu zemalja koje nazivamo Zapadom smatraju diktatorskim i režim Vladimira Putina i njegove stranke Jedinstvena Rusija, ne osvrćući se na činjenicu da su ova politička partija i njen predsednik izabrani na demokratskim izborima i da po mom mišljenju na zaista impresivan način upravljaju Ruskom Federacijom u veoma teškim ekonomskim i političkim okolnostima. Svakom poznavaocu međunarodnih prilika je jasno da ovakva karakterizacija vlasti u Rusiji proističe iz činjenice da je ta zemlja okarakterisana kao ključni geopolitički protivnik Sjedinjenih Država na čitavoj planeti. Samim tim se ni najbliži saveznici Ruske Federacije ne štede u kritikama na račun svog nedemokratskog karaktera. Kao primer medijske satanizacije saveznika zvanične Moskve može se navesti Belorusija. Nema nikakve sumnje da se ovoj državi kojom već gotovo dve decenije neprikosnoveno vlada Aleksandar Lukašenko mogu naći mnoge zamerke u smislu ozbiljnih nedostataka u demokratskim procedurama, slučajeva ozbiljnih kršenja ljudskih prava, u činjenici da je Belorusija jedina evropska država koja nije članica Saveta Evrope i jedina država na našem kontinentu u kojoj postoji smrtna kazna. Međutim, konačan odgovor o efikasnosti nekog režima obično daje ekonomija. Ukoliko ekonomija države funkcioniše na pravi način, sistem će biti stabilan. U svrhu realnijeg sagledavanja ekonomske situacije u Belorusiji od one koju nam predstavljaju prozapadni mediji, uporedimo tu zemlju sa našom, s obzirom na činjenicu da su približne veličine i broja stanovnika. Prema podacima CIA, bruto društveni proizvod po glavi stanovnika u Belorusiji prema podacima iz 2011. godine iznosi 15.000 dolara, dok u Srbiji prema podacima iz iste godine BDP iznosi 10.400 dolara. Nezaposlenost je u Belorusiji prema podacima iz 2009. godine iznosila 1 posto i po tome se ta zemlja nalazi na sedmom mestu u svetu, dok je u Srbiji stopa nezaposlenosti 23.7 posto, i po tome se nalazimo na 173. mestu na planeti. Ukoliko ekonomiju uzmemo kao ključni parametar blagostanja u nekom društvu a navedene kriterijume kao najpreciznije pokazatelje u toj oblasti, doći ćemo do zaključka da Belorusija daleko bolje funkcioniše kao nedemokratska zemlja nego Srbija kao demokratija na putu ka evropskoj zajednici naroda, bez namere da osporim značaj demokratskih tekovina za naše društvo.


Iz navedenog se može izvući nekoliko zaključaka. Spoljnoj politici Sjedinjenih Država nisu strani različiti metodi svrgavanja režima koji im ne idu na ruku i instaliranje poželjnih. Lako je iz toplog stana u evropskoj državi u teoriji kritikovati različite režime kako su nedemokratski, kovati planove o njihovom svrgavanju, a elementarno ne znati situaciju na terenu i političku kulturu nekog naroda. Moramo da shvatimo da demokratije evropskog tipa ne mogu biti preslikane bespogovorno na sve države sveta, u države bez ikakve demokratske tradicije, sa stanovništvom gotovo nikakvog političkog obrazovanja i elementarne informisanosti. To uvek moramo imati na umu kada kritikujemo neki režim kao nedemokratski. Na kraju krajeva, možemo postaviti i pitanje doslednosti – kako je moguće da je na primer, do pre samo dve godine Asma Al Asad, supruga predsednika Sirije Bašara El Asada, za zapadne medije bila “pustinjska ruža”, a sada je “Marija Antoaneta Bliskog Istoka”? Dok neko pogoduje američkim geostrateškim interesima na komplimentima se ne štedi, a kada postane nepotreban u globalnoj geopolitičkoj partiji šaha, o istim osobama se govori kao o najvećim tiranima.