Зашто идемо на изборе - поглед с десна

Парламентарни и локални избори 2016. године ће бити одржани. Њихова извесност као и обично јавности намеће инфлацију различитих образложења и анализа о актерима, интересима и исходима. Постоје различита објашњења и теорије изборног процеса, његовог повода, узрока и потенцијалних резултата, у којима се увек неправедно у други план потискује значај међународног фактора, односно спољнополитичке компоненте. Избори су крајње комплексан процес и својеврсна спрега интереса, институција, унутрашњих и међународних околности. Међутим, наш менталитет склон поједностављивању веома често изнедри становишта која кроз призму једноставности нису у стању да пропусте финесе компликованог процеса који се одвија на више нивоа интереса. Демократска копрена преко очију веома често у еуфорији уме да замагли стварне факторе одлучивања, медије, спољашње утицаје, друштвене мреже, геополитичке околности, и безброј других фактора који могу утицати на изборни процес, разлоге његовог спровођења и његове дугорочне ефекте.

Избори би у теоријском смислу требали да буду дистрибуција

Изборни процес карактерише вишеслојност утицаја

моћи у друштву у складу са ставовима и интересима већине грађана. Међутим, њихов огроман значај за живот сваког појединца и опстанак државе је супротстављен било каквим поједностављивањима. Избори најављени за пролеће се у мејнстриму најчешће објашњавају осигуравањем још једног мандата за странке на власти, куповином времена, и сличним образложењима која нису у потпуности нетачна. Међутим, изборни резултати могу да буду искоришћени за велико репозиционирање како према споља, тако и према унутра (према опозицији, и унутар СНС). Оно што је већ сада јасно је да ће СНС са коалиционим партнерима однети победу, вероватно убедљиву, уколико до избора не дође до неких епохалних промена које су у овом тренутку незамисливе. Међутим, потребно је имати у виду значај предстојећих избора у контексту међународних околности од историјског значаја чији смо сведоци, и које ће пресудно одредити даље политичке потезе ко год буде чинио извршну власт. Тај значај има двоструки карактер – на међународном и унутрашњем пољу.

Када је међународна арена у питању, Србија је у сазиву две

Изнуђеном балансирању се ближи крај

претходне владе чију је окосницу чинила СНС изнуђено балансирала између отвореног сврставања на једну од страна у тињајућем глобалном геополитичком сукобу. Балансирање је веома тешко, има свој рок трајања, али је изнуђено и као такво тренутно нема алтернативу. Србији је Русија стратешки партнер, подржава је у важним унутрашњим и спољнополитичким питањима, а од посебног билатералног значаја су питања енергетике и потенцијалног наоружавања о коме се све слободније говори у јавности. Међутим, евроеуфорија која је била основна опредељујућа карактеристика доброг дела постпетооктобарских елита допринела је непромишљеном гурању Србије у економску зависност од блока традиционално ненаклоњених земаља Запада. Оног момента када је постало јасно да су европске интеграције „шаргарепа“ за уцењивање Србије и трговину виталним националним интересима, постало је прекасно. Србија приближно 2/3 онога што произведе извезе у земље чланице ЕУ, а сви њени безбедносни изазови су нераскидиво везани за евроатлантски фактор. Уколико би се једнострано обуставио процес ЕУ интеграција и рекло не „европској шаргарепи“, јасно је да би последице биле далекосежне и драматичне по српску економију, а да НАТО фактор преко својих бројних полуга утицаја има могућност да у трен ока дестабилизује ситуацију у Србији. У том контексту ни у ком случају не треба занемарити регионалне догађаје попут хрватског „пробног балона“ у виду звецкања оружјем, позивницу Црној Гори за приступање НАТО-у, као ни не тако давно призивање украјинског сценарија у Србији од стране функционера појединих опозиционих странака. Најбољи избор до сада је био не правити избор. Међутим, притисци су све јачи и моменат одлуке и коначног опредељења ће бити све ближи како се ситуација у Европи буде заоштравала у значајнијој мери.

Најнеизвесније питање на унутрашњем плану је улога СПС-а као дежурног кривца у владајућој коалицији и рок трајања таквог односа снага. Могућношћу да прима ударце и на њих не сме да узврати због могућих уцена показала се као слабост мањег коалиционог партнера, али и гарант његовог опстанка на власти, макар за сада. Међутим, социјалистима није страна могућност да искористе своје претходно искуство сарадње са ДС-ом и њеним сателитима и искористе потенцијал пројекта „сви против Вучића“. Овакав сценарио ни у ком случају не треба занемарити, посебно у контексту притисака одређених међународних кругова у сврху дисциплиновања власти за некооперативност у погледу уподобљавања наше спољне политике оној коју воде евроатлантисти, а која се тиче пре свега сарадње са Русијом и неувођења санкција тој држави. Такође, веома је важно да политички блок коме интереси Србије нису на првом месту доживи одлазак у историју. За ДС и њене сателите, СДС, ЛДП, ЛСВ и њима сличне политичке групације које беспоговорно подржавају евроатлантске интеграције, признавање тзв. Косова, више или мање отворено охрабрују и подстичу војвођански сепаратизам, и залажу се за антихришћанске вредности, не сме бити места у будућем сазиву парламента, или њихов утицај макар мора бити сведен на најмању могућу меру. Кампања опозиције фокусирана на евроинтеграције и наводну цензуру у медијима, уз мудро прећуткивање атлантистичке компоненте и лоших резултата власти, недвосмислено указује на њене интересе и вредносни правац који заузимају.

Од суштинске је важности да десно оријентисане партије пронађу пут до цензуса и уђу у парламент. Њихов глас из парламентарних клупа је вишеструко значајан. Критички осврт опозиционих десничарских странака би могао да делује као снажан корективни фактор на власт када су витални национални интереси у питању, посебно у времену које захтева њихово прецизно одређивање. У ситуацији у којој евроскептичне странке не делују у парламенту док у бирачком  телу та политика има надполовичну подршку, њихов улазак може имати поред корективне и изузетно значају стабилизациону улогу са аспекта друштва. Поједине политичке опције попут Радуловићевог покрета „Доста је било“ излазе са рационалним предлозима о кључним унутрашњим проблемима у домену управљања јавним финансијама уопште, али недопустиво занемарују суштинска питања нашег спољнополитичког одређења, пута према ЕУ, условима који нам се постављају, односа према Републици Српској, као и уопште пројекцији српских националних интереса. Овакви предлози чији је фокус деловања искључиво у унутрашњој политици су увек корисни до одређене мере, али имају мало ефекта уколико се спољнополитички притисак на Србију настави и она дестабилизује до граница издржљивости. Последње али не и најмање важно је реформа у редовима СНС-а која би морала да уследи. Репозиционирање снага унутар СНС-а након избора мора да обухвати чишћење непоузданих, корумпираних, неспособних кадрова из редова СНС-а, али и оних који отворено заступају антисрпске интересе и имају озбиљан дестабилизациони потенцијал.

Од пресудне је важности препознати значај невладиног

Утицај НВО сектора на све слојеве друштва и државе

сектора који је у стању да креира догађаје, али и на њих одговара на српским интересима ненаклоњен начин. Задатак нове Владе израженијег патриотског деловања, ма ко је чинио, између осталог мора бити дисциплиновање ове полуге страног утицаја у Србији, која је посебно активна међу младима и на универзитетима. Имајући у виду његову финансијску моћ, подршку коју ужива у дипломатском кору, као и пресудан значај за обликовање свести младих и образованих Срба, овај процес ће бити препун препрека, изазова и опасности, али је неопходан за оздрављење српског националног бића. Бесомучно форсирање приче о потенцијалној крађи на изборима од стране једног дела опозиције и НВО сектора, апели новопостављеном америчком амбасадору да има „објективан приступ демократији, владавини права и независности институција“ и други видови проналажења алибија за изборни пораз који је известан воде у добро познат сценарио који одговара искључиво страним интересима и њиховим помагачима у Србији. Најављена конференција под називом „Србија и Русија – руски утицај на стабилизацију, демократизацију и европске интеграције Србије“ у организацији Центра за евроатлантске студије а под покровитељством Рокфелер фондације чији је прокламовани циљ предупређивање планова Русије наводно усмерених ка заустављању процеса евроатлантских интеграција Србије довољно говори о агресивности атлантистичког отворено антисрпског НВО сектора и његовим плановима у непосредној будућности у нашем региону.

С обзиром на чињеницу да су ово вероватно најизвеснији избори у српској парламентарној историји, потребно је учинити оно што је у домену могућег – омогућити потпуни пораз отворено атлантистичке идеје која заступа идеје дијаметрално супротне српским националним интересима, а омогућити уплив евроскептичном фактору који ће српски државни брод постепено окренути у правцу нашег јединог националног интереса,  а то је сувереност кроз сарадњу са Русијом на свим пољима. Овај геостратешки маневар неће бити ни брз ни лак, нити без икаквих трзавица у Србији и окружењу, али је нужан за наш голи опстанак као суверене и независне државе. Такође, умањењем неподељеног поверења владајућој коалицији потребно је послати поруку о превеликом попуштању у евроатлантској политици и очајним кадровским решењима на важним позицијама у држави и друштву. Изборима је потребно огромном излазношћу и јасним суверенистичким опредељењем натерати политичаре да свој посао врше што је могуће одговорније и транспарентније. Одговорност у овим историјским околностима подразумева окретање Србије сопственим стратешким интересима паралелно са нужним потезима на унутрашњем плану у смеру постизања националног консензуса о најважнијим државним питањима. Улог је огроман, али је најважније од свега да у сложеним међународним околностима, наши избори остану само наш избор.

Шта ће се догодити урушавањем Саудијске Арабије?

Конфликт између Саудијске Арабије и Ирана је из сукоба око тумачења ислама прерастао у геополитички конфликт широких размера. Непомирљиве разлике које постоје између саудијске краљевске породице и шиитског режима у Техерану драматично отежавају већ довољно комплексну ситуацију на Блиском Истоку. Савезништво САД и Саудијске Арабије почива на Никсоновој доктрини која је дефинисана 1971. године док је шах Реза Пахлави био на власти у Ирану. Ову доктрину карактеришу два стуба на којима почива стабилност региона – то су Иран и Саудијска Арабија. Исламском револуцијом и доласком мула на власт у Техерану 1979. године долази до de facto пропасти поменуте доктрине и стварања неравнотеже која траје и данас. Трансформацијом Ирана из поузданог савезника у „осовину зла“ допринело је јачање стратешког партнерства САД и Саудијске Арабије, које почива на начелу „нафта за безбедносне гаранције“. Ситуација на Блиском Истоку се, међутим, драматично мења, а Саудијска Арабија убрзано губи геостратешка упоришта која су је чинила једним од најважнијих регионалних играча и предводника вехабизма на глобалном нивоу. Будућност саудијске краљевине пресудно ће одредити три групе фактора – перспектива очувања саудијских геостратешких позиција на Блиском Истоку, кретање цена енергената и прилагођавање глобалној стратегији САД у том домену, као и унутрашње противречности које су све израженије. У свакој од поменутих група узрока Иран и његови регионални савезници имају суштински важну улогу.

Саудијска арабија захтева од својих савезника гаранцију стратешког паритета у односу на Иран. У оквиру такве регионалне конструкције, она је формирала мрежу савезништава са сунитским петромонархијама Залива са којима има комплементарне интересе – Бахреином, Катаром, Кувајтом и УАЕ. Савет за сарадњу земаља Залива 1982. године као одговор на иранску претњу насталу исламском револуцијом добар је пример такве праксе. Кључне геополитичке „земље стожери“ за остварење геостратешких интереса у региону су Сирија, Ирак, Јемен и Бахреин, у чије унутрашње конфликте су Саудијска Арабија и Иран умешани, директно или индиректно. Саудијска улога у сиријском конфликту је добро позната. Од самог почетка побуне у Дери па до акутне фазе грађанског рата саудијци подржавају различите терористичке групе са циљем рушења режима Башара Ел Асада. У Бахреину је на власти сунитска династија која деценијама брутално гази права шиитске већине. Саудијци се нису либили ни војне интервенције у типичном атлантистичком маниру на улицама Манаме онда када се сунитској династији озбиљно уздрмао престо током најделикатније фазе Арапског пролећа. У ирачкој „слагалици“ Саудијци пружају подршку радикалним сунитским фракцијама, док Иран подржава шиитска племена и актуелно Техерану наклоњену власт. Саудијска интервенција у Јемену на страни председника Мансура Хадија, а са циљем гушења побуне јеменских Хута има за циљ уништење иранског утицаја у тој држави и успостављање марионетског режима који би рачуне полагао непосредно Ријаду, а посредно Вашингтону. Међутим, непријатељ се у овом случају показао као тврд орах, па је за стратешки важан мореуз Баб Ел Мандеб и појачан утицај на границама неопходно подићи улог. На основу јалових резултата ваздушних удара саудијског ваздухопловства постало је јасно да Ријад овај рат не може добити без значајног ангажовања копнених трупа. Међутим, у тешкој економској ситуацији је питање колико је то у саудијској моћи и међу њеним спољнополитичким приоритетима.

Вештачко одржавање ниских цена нафте дириговано од стране

Ниске цене нафте и пројекција спољнополитичких интереса

САД има за циљ да постигне два паралелна ефекта -  помаже као својеврстан супститут недавно укинутог дела санкција Техерану, док са друге стране циља руску економију која у значајној мери зависи од цена енергената на светском тржишту, што овој стратегији додаје глобалну компоненту. Иран нема додатних могућности да испреговара повољнију позицију за себе у међународној арени, нити да значајније утиче на цену нафте. Руска налазишта нафте се претежно налазе у зони вечитог леда на крајњем северу те државе, па компаније које експлоатишу нафту из техничких разлога не могу да зауставе експлоатацију јер би тиме дошло до замрзавања бушотина и далекосежних последица по систем експлоатације овог енергента и руску економију уопште. Пад цена нафте се Саудијцима учинио као идеална прилика да дампингом избаце америчке компаније из бизниса или их макар сведу на минорну улогу, а онда се са својим савезницима унутар OPEC-а врате на позицију креатора глобалне енергетске игре на крилима високих цена. Међутим, саудијски стратези су се очигледно преиграли, у потпуности погрешно проценивши временско трајање, обим и значај америчке стратегије драматичног снижавања цене нафте. Да ствар буде гора по њих, САД крупним корацима напредују ка енергетској независности захваљујући експлоатацији нафте из шкриљаца, што им омогућава да у значајној мери утичу на цену која је пала испод 30 долара за барел.

Саудијска Арабија има у себи семе дестабилизације и

Сунитско - шиитски конфликт у режији Ријада

потенцијалног распада, а аргумената за такав сценарио је неколико. Најпре, сукоби унутар краљевске породице око наследног права на саудијски престо, као и око виђења политике између тврдокорне и нешто умереније струје, попримају озбиљне размере и доводе у питање легитимност система. Даље, Саудијска Арабија има праву провалију у буџету. Њихов буџетски дефицит је већ неколико година у двоцифреном минусу, сада приближно 15 посто, док се за крпљење буџетске рупе користи суверени фонд богатства који се убрзано топи. Такође, цена сирове нафте на светском тржишту је пала на свега 28 долара за барел, док је за одржавање саудијске буџетске равнотеже неопходно да цена буде изнад100 долара за барел. Фискална политика саудијског министарства финансија се, дакле, своди на одржавање какве такве буџетске стабилности, па куповина социјалног мира многобројним повластицама, дотацијама и ниским ценама енергената самим тим више није могућа. Да разлога за оптимизам нема говори и недавна најава укидања везаности саудијског ријала и долара која би цену нафте додатно погурала према историјском минимуму, и тиме вероватно запечатила судбину Саудијске Арабије. Када се свему поменутом дода приближно 20 посто шиита настањених у источној саудијској провинцији које фундаменталистички режим у Ријаду сматра својеврсном иранском „петом колоном“, јасно је да будућност не улива ни мало разлога за оптимизам званичном Ријаду.

Директан сукоб Саудијске Арабије и Ирана није искључен, али је мало вероватан. Ниским ценама енергената и унутрашњим тињајућим конфликтима озбиљно уздрмана Саудијска Арабија са бледом подршком њених атлантистичких савезника нема интереса да се упусти у отворени рат против снажног Ирана. Такође, саудијска нафтна поља се налазе претежно у шиитској источној провинцију, уједно у домету иранских авиона и пројектила. Са друге стране, деценијским санкцијама измучени Иран жели по сваку цену да избегне нарушавање своје тешко стечене позиције у међународним односима и да ресурсе ангажује на сукоб широких размера са крајње неизвесним исходом. У замену за директно сучељавање, Саудијци и Иранци воде посредан рат различитим средствима у многим државама региона  - Сирији, Ираку, Јемену, Бахреину, Либану, свуда са различитим улозима и нивоима интензитета сукоба. Поменути конфликти се одвијају у правом хладноратовском маниру, наоружавањем, логистичком подршком и јасном идеолошком одредницом две стране у сваком од поменутих конфликата.

Смртна казна извршена над Нимр Ал Нимром  нема сама по

Сунитско - шиитски распоред снага у региону Залива

себи непосредне импликације по односе у Заливу, али погубљење утицајног шиитског клерика има за основну сврху демонстрацију спољнополитичке моћи за унутрашњу употребу. Саудијцима је циљ да учврсте уздрману позицију унутар државе демонстрацијом моћи у међународним односима, у светлу економског слабљења и пат позиција у Сирији, Јемену и Ираку. Иран има и унутрашњи разлог за оркестрирану насилну реакцију на недавно погубљење шиитског верског лидера Нимр Ал Нимра. У Ирану следе парламентарни избори, али и они много важнији за режим мула – избори за Скупштину стручњака чија је улога избор вође уколико актуелни умре. Имајући у виду године и здравствено стање актуелног врховног вође и самим тим значај предстојећих избора, од суштинског је значаја правовремено реаговати на било какво угрожавање интереса споља, како би се политички поентирало на тврдокорном крилу блиском шиитским верским лидерима.

Најизгледнији исход је својеврсна дезинтеграција Саудијске краљевине. Саудијска Арабија може да се дезинтегрише двоструко – или територијално, или изнутра – секташким сукобима, борбама за превласт између утицајних група и унутар краљевске породице. Поменути сценарио свакако би обухватио формирање својеврсног шиитског ентитета на њеној територији, посебно у источним и јужним провинцијама. Дезинтеграција Саудијске Арабије ма у ком облику би проузроковала нови драматичан талас избеглица, снажно јачање утицаја Ирана у региону Залива, али и дуж читавог шиитског лука, као и обновљену конфронтацију око водеће улоге у сунитском свету. Вакуум екстремистичких организација који настаје нестанком саудијског новца и логистичке подршке би највероватније изазвао крвави расплет и губитак какве-такве контроле над овим групама од стране појединих обавештајних служби. Проблематичан домино ефекат догодио би се урушавањем моћи Саудијске Арабије и пренео на околне савезничке петромонархије. Ове државе такође почивају на својим енергетским ресурсима, мада су далеко паметније управљале тим средствима и припремале се за сценарио када нафте не буде и цене буду ниске. Међутим, нестанак безбедносних гаранција које им Саудијска Арабија пружа и њихова објективна немогућност да саме формирају сопствени одбрамбени систем довео би до њихове драматичне дестабилизације, а можда и физичког нестанка.

Утицај оваквог лома би пресудно одредио судбину целокупног исламског света, од Марока до Синкјанга и Индонезије. Неизвесност сиријског конфликта и окретањем стратешке равнотеже у руску корист неизвесним чини катарско-турски гасовод чија је Саудијска Арабија кључна стратешка компонента. Такође, опстанак Саудијске Арабије, њене династије, као и јачање шиитског фактора у региону суштински ће одредити кретање цене нафте на коју и сама Саудијска Арабија значајно утиче. Од суштинске је важности за глобалну безбедност да Вашингтон макар декларативно настави да пружа безбедносне гаранције Саудијској Арабији. У супротном би фундаменталисти из Ријада кренули стопама нуклеарног програма како би имали паритет са архинепријатељем Ираном. Саудијска Арабија се под притиском међународних околности брзо трансформисала у „тигра од папира“. Вашингтон партикуларне регионалне интересе већ деценијама спретно прилагођава глобалној стратегији, па ни у једном моменту не треба имати сумње да је спреман да свог вишедеценијског савезника у Заливу „пусти низ воду“ као средство за поткусуривање и остварење сопствених геостратешких интереса. У таквим околностима, Ријад ће се наћи пред избором – или да следе сопствени економски интерес који се поклапа са интересом свих држава извозница нафте и светске економије уопште, или ће се повиновати партикуларном интересу САД и тиме себи зацементирати пут у пропаст и веома извесну територијалну дезинтеграцију.

Шта треба да буду циљеви Србије у политици према земљама региона?

 (Рад написан за конкурс "Др Предраг Симић")

„Балкан производи више историје него што може да конзумира.“

                                                                                                                                       Винстон Черчил

Од 1991. године када је балкански поредак „искочио из равнотеже“, Србија се нашла на „ветрометини“ нове прерасподеле снага. У комплексној мрежи геостратешких интереса она је тежила да опстане кроз турбулентан историјски период, најпре у две форме државне заједнице са Црном Гором, а затим и као самостална држава. Ношени евроатлантском интеграционом еуфоријом, односи у региону су се кретали узлазном путањом уз мање осцилације. Преломну тачку представља 2008. година у којој су се догодили једнострано проглашење независности Косова и почетак глобалне економске кризе. Од тада се односи у региону неповратно погоршавају и злокобно подсећају на године пред распад Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. У традиционалном преплитању интереса ЕУ, Русије и Турске као нарастајућег регионалног играча настала је комплексна сфера међусобних утицаја и нових околности у којима је Србији неопходно да пронађе адекватну позицију и оствари сопствене интересе. Регион чине земље „старог“ и „новог“ суседства[1], односно земље са којима се Србија граничила док је била у саставу СФРЈ, и земље које су настале њеним распадом. Највећи изазови циљевима српске спољне политике јављају се у овим потоњим, односно у “југосфери“[2], па ће фокус рада бити на циљевима које је потребно остварити у „новом суседству“.

Како је пројекат „европеизације југоистока“[3] постао неизвестан, треба осмислити нову спољнополитичку стратегију која ће бити спроводива независно од глобалних геополитичких промена. Србија као „западнобалканска, подунавска и делимично средњоевропска земља“[4] има могућност да делује у три поменута макрорегиона. Већ деценију и по српска спољна политика према земљама региона усмерена је према нормализацији, стабилизацији, билатералној и мултилатералној сарадњи, али без прецизније дефиниције које је циљеве неопходно постићи. Настојање државе да „оствари известан облик контроле над одређеним просторима изван сопствене територије“[5] је уопштени принцип геостратешког наступа, док конкретна спољнополитичка стратегија треба да обухвати „опредељивање за неке основне циљеве, изградњу хијерархијског система циљева праћених адекватним инструментима за њихово остваривање.“[6]

Спољнополитички циљ се дефинише као „израз будућег стања ствари или као сума испуњених

Утицај према земљама региона је вишедимензионалан

услова које владајућа структура државе оцењује као остварење онога што је замислила као свој основни задатак.“[7] Дефинисање спољнополитичког циља подразумева „избор циљева, мобилизацију средстава за остварење циљева и организовање напора и утрошак средстава за остварење циљева.“[8] Регионални спољнополитички циљеви Србије се могу класификовати као „битни циљеви, циљеви средњег ранга и универзални дугорочни циљеви.“[9] Битни циљеви су побољшање положаја Срба у региону, очување културно-историјског наслеђа, положаја и имовине Српске Православне Цркве, очување статуса Републике Српске, спречавање регионалног деловања Приштине изван оквира дефинисаног резолуцијом 1244, као и пројекција српске меке моћи. Циљеви средњег ранга су економска политика, промоција културне сарадње и туризма. Универзални дугорочни циљеви су јачање економског и политичког капацитета РС, промена слике Србије путем меке моћи, као и јачање положаја српског народа у свим земљама региона. У погледу средстава за остварење циљева кључно место треба да заузму јавна дипломатија, економска дипломатија и мека моћ.

Стабилну пројекцију спољнополитичких интереса ометају наслеђе грађанског рата, гранични спорови и нови изазови попут миргантске кризе, док су „процеси редефинисања етничког и националног идентитета историјска константа“[10] у нашем окружењу. Регионално спољнополитичко деловање варира у зависности од политичких партија које у датом тренутку врше власт, као и од њиховог личног односа са актуелним владајућим структурама у посматраној држави. Узимајући у обзир различиту предисторију односа и специфичне интересе, спољнополитичке циљеве Србије према земљама региона треба дефинисати у односу на карактеристике сваке појединачне државе из новог суседства.

Процес нормализације односа између тадашње СРЈ и Хрватске почео је састанком Милошевића и Туђмана у Атини 1996. године. Договорено „олакшавање слободног протока људи, робе и идеја“[11], као и „уклањање преосталих препрека при остваривању повратка избеглих и прогнаних лица“[12] нису дали адекватне резултате. Србија је показала да уме да заштити сопствене економске интересе током кризе у односима са Хрватском када је затварана државна граница. Блокада границе изнова је оживела перманентан став српске пословне елите која већ дуго указује на „неповољан и неравноправан положај српског крупног капитала у Хрватској.“[13]Редефинисање односа у смеру економске равноправности базирано на реципрочности инвестиција мора бити основни економски циљ. Источна Славонија, Барања и Западни Срем су једине области у којима је и даље сконцентрисано српско становништво, па је потребна јасна стратегија за очување њихове идентитетске самобитности и унапређење њиховог положаја. Међусобне отпужбе пред Међународним судом правде у окончане, али поред економских питања односе додатно оптерећује хрватски став у односу на самопроглашено Косово, статус протераних Срба и питање разграничења на Дунаву. 

Када је БиХ у питању, потребно је редефинисати односе са оба ентитета, а сарадњу са

Српске општине унутар Федерације БиХ

централним органима власти свести на ниво неопходног и дефинисаног Дејтонским споразумом, због чињенице да централни органи власти имају минимум надлежности у областима које чине нашу интересну сферу. БиХ је кључни увозник роба и услуга из Србије и Хрватске и са ове две суседне државе остварује велики трговински дефицит.[14] Ту се отвара могућност за већи утицај Србије по ширини и дубини економске сарадње најпре са РС, али и са Федерацијом БиХ. Када је ФБиХ у питању, посебан нагласак треба да буде на општинама са значајним уделом српског становништва, као што су Дрвар, Гламоч и Грахово. Примери куповине „Телекома Српске“ и продор „НИС-а“ на тржиште БиХ представљају позитиван пример и адекватну звезду водиљу. Такође је потребно специјалне паралелне везе са РС подићи на виши ниво и учинити садржајнијим у свим сферама. Проблем положаја српске националне мањине у БиХ не постоји, с обзиром на чињеницу да српски народ унутар БиХ има свој ентитет и конститутивни статус дефинисан Дејтонским споразумом. Дејтонским споразумом је прописано десет надлежности централне власти.[15] Међутим, годинама након потписивања споразума уследило је преношење надлежности РС на централни ниво БиХ под притиском дела међународне заједнице и противуставним деловањем. Од животне важности за РС и интересе Србије у региону је зауставити процес дерогирања надлежности овог ентитета и њихово даље преношење на централну власт у Сарајеву.

Основа спољнополитичке стратегије према Црној Гори треба да буде унапређење права српског народа кроз испостављање захтева у смеру његове конститутивности, јасна подршка у смеру могућности образовања на српском језику, као и заштита  положаја СПЦ и њене имовине у контексту новог црногорског Закона о верским заједницама. Посебно значајан фактор у формулисању спољнополитичког наступа је унутардруштвени црногорски тињајући конфликт са јаким идентитетским предзнаком. Недавно додељена позивница за приступање НАТО-у додатно подгрева историјски укорењене друштвене поделе и анимозитете у тој држави, па је неопходно осмишљавање конкретне стратегије у случају погоршања ситуације.

Односи са Македонијом су у успону, али оптерећења представљају македонско признање независности Косова, као и однос према питању односа СПЦ и канонски непризнате Македонске православне цркве. Потребни су додатни напори у правцу очувања идентитета Срба у Македонији, посебно у контексту перманентних македонско-албанских тензија. Такође, потребно је инсистирати на политичкој равноправности у контексту македонског признавања тзв. Косова и наше пријатељске позиције да Македонију признамо под уставним именом. Када је Словенија у питању, основни циљ мора бити признавање права српској националној мањини на постојање јер они тај статус немају, иако од осамостаљења те државе чине најзаступљенију националну заједницу после Словенаца.

У складу са ситуацијом на терену, савременим трендовима, али и могућностима које се пружају,

Аспекти меке моћи

мека моћ мора да буде једна од упоришних тачака српске спољне политике у региону. Уз помоћ добро осмишљене стратегије јавне дипломатије[16] као „инструмента помоћу којег се промовишу и заговарају извори меке моћи једне земље“[17], уз релативно скромна средства се могу постићи завидни резултати. Још од Начертанија у Србији се препознаје важност вишедимензионалног утицаја на окружење. Међутим, за његову пројекцију у савременим условима не постоји никаква замисао нити стратегија. По критеријумима попут извоза културних добара, владавине права, развијености туризма и популарности језика[18] Србија има минорну улогу на глобалном нивоу. Међутим, ново судедство је због објективних фактора попут лингвистичке сличности, културе, традиције и дела заједничке историје „природни басен за непосредно ширење меке моћи Србије.“[19] Град Београд као најбоља регионална city break дестинација, Новак Ђоковић, кошарка, кинематографија, музика популарна широм региона и многи други српски брендови могу послужити као идеалне упоришне тачке у том правцу.

Основни циљ који треба постићи квалитетном стратегијом меке моћи и њеним спровођењем у региону је трансформација перцепције Србије кроз призму конфликата деведесетих година у пожељну туристичку дестинацију, земљу богату културом, и државу која је у вишедимензионалном смислу природни центар нашег етно-лингвистичког региона. Од посебне је важности ставити акценат на промоцију нађег виђења недавне прошлости и његовог активног промовисања путем јавне дипломатије, универзитетске сарадње, популарне културе и медија. У трансформацији Србије из пасивног посматрача у „креатора игре“ и државу кадру да спроводи сопствени интерес у регионалном окружењу мека моћ треба да одигра пресудну улогу.

Тектонска померања и репозиционирање снага на глобалном нивоу распршила су заблуде фактора одлучивања о једносмерности и линеарности историјских процеса, са далекосежним последицама по наш регион. „Регионална сарадња као пут ка евроатлантским интеграцијама“[20] трансформисала се у нестабилност као једину стабилну компоненту регионалних односа. Од суштинске је важности препознати карактеристике новог регионалног поретка на прави начин и пронаћи најоптималнији модел остварења интереса Републике Србије. Постконфликтно окружење, новонастале околности и традиционално висок ниво „интрарегионалног неповерења“[21] захтева радикално нов приступ у формулисању спољнополитичких циљева према најближем окружењу. Балканизација као „метафора етничких и религиозних сукоба“[22] свакако треба да постане део прошлости, али основна дефинисана спољнополитичка начела попут поштовања међународног права, сарадње, обавезивања на мирно решавање конфликата не смеју да буду изговор за оно основно начело - одбрану националних интереса.

---

[1] Драган Ђукановић, Ивона Лађевац, Приоритети спољнополитичке стратегије Републике Србије, Београд, 2009, стр. 344.

[2] Entering the Yugosphere, Economist Magazine, 20.08.2009.

[3] Милош Шолаја, Балкан у трансатлантској пукотини, Бања Лука, 2006, стр. 257.

[4] Драган Ђукановић, Ивона Лађевац, Приоритети спољнополитичке стратегије Републике Србије, Београд, 2009, стр. 344.

[5] Зоран Килибарда, Геополитичка полазишта стратегије националне безбедности, Београд, 2009, стр. 82.

[6] Едита Стојић Карановић, Слободан Јанковић, Елементи стратегије спољне политике Србије, Београд, 2008, стр. 17.

[7] Радован Вукадиновић, Теорије вањске политике, Загреб, 2005, стр. 81.

[8] Ibid, стр. 81.

[9] Ibid, стр. 91.

[10] Мирко Грчић, Геополитичке детерминанте међуетничких односа на Балкану, Београд, 2002, стр. 11.

[11] Заједничка изјава председника СР Југославије и председника Републике Хрватске, Блед, 31. мај 2002.

[12] Ибид

[13] Драган Ђукановић, Ивона Лађевац, Приоритети спољнополитичке стратегије Републике Србије, Београд, 2009, стр. 356.

[14] Драган Ђукановић, Брано Миљуш, Добросуседски односи у светлу српско-босанскохерцеговачког питања, Београд, 2011, стр. 67.

[15] Општи оквирни споразум за мир у Босни и Херцеговини, Анекс 4 (Устав БиХ), члан 3.

[16] Јелена Путре-Јаковљевић, Јавна дипломатија: практична примена меке моћи у Мека моћ држава, Београд, 2013, стр. 381.

[17] Ibid.

[18] Милан Крстић, Мека моћ Србије у Мека моћ држава, Београд, 2013, стр. 301-312.

[19] Ibid, стр. 313.

[20] Драган Ђукановић, Сандро Кнезовић, Србија и регионална сарадња, Београд, 2010, стр. 78.

[21] Ibid, стр. 42.

[22] Мирко Грчић, Геополитичке детерминанте међуетничких односа на Балкану, Београд, 2002, стр. 1.