Nedavno je na internet
portalu dnevnih novina Blic objavljen članak pod nazivom “Diktatorski režimi
koji su pregrmeli 2012”. Ovaj članak je na pomenutom portalu izazvao veliko
interesovanje i samim tim veliki broj komentara čitalaca. To ne bi bio ni malo
neobično da je članak napisan tako da odražava političku realnost u svetu. Međutim,
umesto realnosti novinar Blica je uvažio aktuelnu spoljnopolitičku doktrinu SAD
pa je kao diktatorske režime predstavio države koje Stejt Dipartment naziva
“pretnjama po nacionalnu bezbednost” te zemlje, “osovinama zla” i sličnim
nazivima, a potpuno je prevideo režime koji su američki saveznici, bez obzira
što po brutalnosti najčešće nadilaze režime pomenute u tekstu. Autor je takođe
pomenuo i režime koje trenutno nisu među spoljnopolitičkim prioritetima
Vašingtnona, kao na primer Severnu Koreju. Šta su to diktatorski režimi? Da li je
realnost postojanja nedemokratskih režima u svetu crno-bela ili postoje i
režimi u “sivoj zoni”, sa osobinama koje su u datim okolnostima prihvatljivije
od demokratije po angloameričkom kalupu.
Fraza “diktatorski
režimi” upotrebljena u naslovu nije u potpunosti precizna, jer opisuje samo
jednu vrstu nedemokratskih režima. Najšire definisano, nedemokratski režimi su
režimi koji nisu izabrani u skladu sa demokratskim procedurama i ne
predstavljaju izraz volje naroda koji u tim državama žive, a pritom ljudska
prava tumače po svom nahođenju koje je često suprotstavljeno shvatanjima
centralnoevropske i angloameričke političke teorije. Na vlast mogu doći putem
državnog udara, temeljnih političkih promena u zemlji ili putem demokratskih
izbora, a zatim kompletan politički i društveni sistem u manjoj ili većoj meri
prilagođavaju svojim interesima radi što veće kontrole društvai državnog
aparata, a sa konačnim ciljem što dužeg ostanka na vlasti. Postoji mnogo
varijacija nedemokratskih režima – od emirata Persijskog zaliva koji su
apsolutističke monarhije, preko različitih vrsta hibridnih režima poput režima Bašara
el Asada u Siriji i iranske teokratije, pa sve do komunističkih diktatura na
Kubi i u Severnoj Koreji. Međutim, ovde ću se zadržati na najjednostavnijoj
podeli koja najviše odgovara temi o kojoj govorim – na američke saveznike u
raznim delovima sveta i na američke neprijatelje po definiciji Stejt
Departmenta.
Režimi koji se na sve
načine suprotstavljaju temeljnim geopolitičkim načelima Vašingtona često su
tema zapadnih medija u najnegativnijem svetlu. Toj struji se priklanjaju i
mediji sa Balkana, pa tako veoma često možemo pročitati različite članke koji
govore o kršenju ljudskih prava ili zločinima protiv čovečnosti u Ruskoj
Federaciji, Kini, Siriji, Kubi,Venecueli, Iranu, mnoštvu afričkih država itd.
Režimi koji se nalaze na putu američkog imperijalizma bivaju olako
okarakterisani kao zločinački i nedemokratski. Sa druge strane, zvanični
Vašingtnon mudro ćuti o svojim saveznicima u različitim delovima sveta koji
često na daleko brutalniji način krše ljudska prava i osnovne ljudske slobode
od pomenutih zemalja. Iz takvih zemalja dolaze isključivo brižljivo filtrirane
informacije koje odgovaraju zapadnom uhu, dok se realnost na sve moguće načine
skriva od svetske javnosti. Na sreću, razvojem modernih komunikacija
prikrivanje događaja u nekoj zemlji postaje sve teže pa možemo videti pravo
lice saveznika Sjedinjenih država. Kakva je situacija u tim državama?
Blještavilo sakriva kameno doba u kome je prosečan Saudijac |
Najzanimljiviji su
svakako najveći američki saveznici na Bliskom Istoku – Saudijska Arabija i
Bahrein. Bahrein je ostrvska državica u Persijskom zalivu koju nije zaobišao
talas revolucija poznatiji kao “Arapsko proleće”. Ono što je upadljivo jeste da
je ova država bila potpuno izolovana od medijskih izveštaja dok su
bliskoistočni i severnoafrički režimi padali kao kule od karata, uprkos
činjenici da je vladajuća sunitska kraljevska porodica u krvi gušila mirne
proteste većinskog šiitskog stanovništva. Zašto? Za to postoje dva osnovna
razloga. Prvi razlog je činjenica da je u brutalnom ubijanju demonstranata
kraljevskoj porodici Bahreina u pomoć priskočila saudijska vojska, najveći
američki saveznik na Bliskom Istoku. Drugi razlog je što se Bahrein nalazi na
izuzetno važnoj lokaciji u Persijskom zalivu, u neposrednoj blizini obala Katara,
Saudijske Arabije i Irana, i kao takav je od izuzetnog strateškog značaja za
američku flotu. Pred ovim činjenicama patnje golorukog naroda u Bahreinu
postaju potpuno nebitne. Saudijska Arabija je jedan od najvećih vojnih i
geopolitičkih saveznika Sjedinjenih Država na svetu. Ova zemlja zauzima najveći
deo Arabijskog poluostrva, veoma je bogata energentima, a njeno rukovodstvo ima
ogromne ambicije da stvori najmoćniju armiju u tom delu sveta. Ovakav
geopolitički položaj režim porodice Saud veoma vešto koristi za ugnjetavanje
sopstvenog naroda. U Saudijskoj Arabiji žene ne smeju da sednu za volan. Verovatno
niste znali da se neko ko promoviše hrišćanstvo u bilo kom obliku u toj državi
kažnjava smrću, a bilo kakvo posedovanje nekog hrišćanskog simbola kažnjava se
kaznama nalik na mračni srednji vek – na primer bičevanjem. Saveznik za ponos i svetionik demokratije na Bliskom
Istoku zar ne? Ova pitanja postaju potpuno nevažna kada se ima u vidu da je pre
nekoliko godina Saudijska Arabija od Sjedinjenih Država naručila različite
vrste najsavremenijeg naoružanja u vrednosti od neverovatnih sto milijardi
dolara. Kada tome dodamo informaciju da je Vikiliks obelodanio informaciju da
je saudijski kralj tražio od SAD-a da se što pre napadne Iran, sve postaje
kristalno jasno.
Primeri koje treba slediti kada su u pitanju ljudska prava i građanske
slobode svakako nisu ni površinom mali, ali ekonomski moćni emirati Persijskog
zaliva – Kuvajt, Katar i Ujedinjeni Arapski Emirati. Međutim, iako nisu
potpisnice mnogobrojnih međunarodnih dokumenata koji se tiču ljudskih prava, imaju
ozbiljan demokratski deficit i stroga šerijatska pravila, ove države ipak
ogromne prihode od nafte distribuiraju u društvu na daleko pravičniji način. O
tome najbolje govori Džini indeks koji meri raspodelu dohotka u jednom društvu.
Prema ovom indeksu, Emirati Persijskog zaliva neuporedivo bolje stoje od
susedne Saudijske Arabije, koja milijarde evra troši na sprovođenje strogih
šerijatskih pravila, umesto da njima nahrani gladan narod. Dok dobar deo
stanovnika Saudijske Arabije uprkos energetskim bogatstvima gladuje i trpi
represiju režima porodice Saud, zalivski emirati prosperiraju. O tome svedoče
brojni graditeljski poduhvati u tim zemljama u sred ekonomske krize, kojih bi
se postidele mnoge demokratske zemlje. Ove države su takođe saveznici
Sjedinjenih Država, ali su daleko od moći koju ima Saudijska Arabija, pa samim
tim moraju održati barem privid demokratije.
Filipini su jedan od ključnih vojnih saveznika Vašingtona na Dalekom
istoku. Ova velika ostrvska zemlja je decenijama vodila žestok sukob sa
takozvanim Moro narodnim frontom oslobođenja, koji je sa centralnim vlastima u
Manili decenijama borio za nezavisnost dela severnog dela Filipina pod nazivom
Mindanao. Ovaj region ima ubedljivu muslimansku većinu u odnosu na većinske
Filipince rimokatoličke veroispovesti. Nikada niste čuli za ovaj pokret i
višedecenijski sukob u toj državi? A čuli ste za građanski rat u Siriji, za države
“osovine zla”, čuli ste za tiraniju Sadama Huseina u Iraku, za „srpske zločine“
u Bosni i Hercegovini i na Kosovu i Metohiji? Razlika između Filipina i
pomenutih država i sukoba jeste u tome što su Filipini pored Južne Koreje i
Japana ključni američki vojni saveznik u regionu Dalekog istoka. Ova ostrvska
država se nalazi na takozvanom istočnom geopolitičkom frontu, i ona zajedno sa
Južnom Korejom, Japanom i Tajvanom čini niz država koje sprečavaju kinesku i
rusku flotu da zagospodari istočnim morima.
Predstava za spoljni svet zločinačkog režima |
Gladna severnokorejska deca - zločin protiv čovečnosti |
Kroz posebne patnje i stradanja prolaze narodi koji zaista žive pod
zločinačkim režimima, ali nisu trenutno u fokusu američke spoljne politike.
Najbolji primer za ovakav režim je komunistički totalitarni režim u Severnoj
Koreji. Ovaj režim predstavlja sam po sebi svojevrstan paradoks i jedinstven
primer u svetu – to je komunistička nasledna monarhija koja neguje ekstreman
kult ličnosti velikog vođe Kim Il Sunga, njegovog sina Kim Džong Ila, i unuka
Kim Džong Una, aktuelnog vladara Severne Koreje. U najizolovanijoj državi na
svetu postoje koncentracioni logori za stotine hiljada sopstvenih građana koji
nisu po ukusu komunističkog vođstva zemlje. U logor se dospeva zbog određenih
ilegalnih radnji, a navešću samo neke – zbog posedovanja bilo kakvog stranog
novca, mobilnog telefona, kao i bilo kakvog pokušaja privatne inicijative u
biznisu. Ako kažem da se pod privatnom inicijativom u toj državi smatra i
uzgajanje paradajza na terasi radi pukog preživljavanja, sasvim je jasno do
koje mere je tamošnji režim ogrezao u zločinima protiv čovečnosti usmerenih prema
sopstvenim građanima. Pored svih ovih patnji, brutalna centralno-planska
ekonomija je u potpunosti uništila privredu te zemlje. Širom države su
autoputevi kakvih bi se postidele i evropske zemlje, ali njima ne idu
automobili nego izgladneli ljudi sa svežnjevima na leđima. Zemlja je izuzetno
plodna, ali su severnokorejska deca u proseku drastično niža od vršnjaka iz
Južne Koreje zbog neuhranjenosti. Poučeni iskustvom prethodnih decenija, možemo
zaključiti da su aktuelne ideje mladog severnokorejskog lidera usmerene ka
ekonomskom otvaranju zemlje samo maska pod kojom neometano može da sprovodi
stravičan teror nad sopstvenim sunarodnicima, ili kao apel za pomoć pre svega u
hrani i lekovima izgladnelom stanovništvu i višemilionskim oružanim snagama.
Činjenice kojima trenutno raspolažemo govore da se u toj državi ništa neće
promeniti samo od sebe, odnosno promenama iznutra. Tako nešto je nemoguće u
hermetički zatvorenoj državi u kojoj je sve podređeno brutalnoj propaganda koja
za cilj ima potpunu mobilizaciju masa u službu zločinačkog režima. Međutim, nema
nikakve sumnje da će se severnokorejsko pitanje vratiti u sam vrh agende spoljne
i bezbednosne politike Sjedinjenih Država, pre svega zbog krucijalnog
geopolitičkog položaja te države na Dalekom Istoku, o kome sam govorio u jednom od prethodnih tekstova.
Koliko će Sirija izdržati? |
Postoje li nedemokratski režimi koji imaju blagotvoran uticaj na državu i
društvo uopšte, i na život pojedinca u tom društvu? U evropskoj kontinentalnoj
i anglosaksonskoj političkoj misli preovlađuje mišljenje da nedemokratski režim
sam po sebi ne može imati pozitivan uticaj jer nije dobio poluge vlasti u ruke
voljom naroda, iz čega proističu sve ostale kritike na račun takvih sistema. Verovatno
najbolji primer nedemokratskih režima koji pogoduju datim istorijskim
okolnostima u kojima određeni sistem opstaje jeste režim Bašara el Asada u
Siriji. Ostavimo propagandu koja se neumorno forsira u našem medijskom mraku po
strani i suočimo se sa činjenicama koje govore suprotno od mainstream medija.
Sirijska Arapska Republika se nalazi u regionu Bliskog Istoka o kome ne treba
posebno trošiti reči. Svako ko poseduje elementarnu informisanost o događanjima
u svetu zna da je ovaj region ubedljivo najnestabilniji na svetu, bogat
energentima bez kojih se ne može zamisliti funkcionisanje čovečanstva, a do
srži podeljen nacionalnim, verskim i političkim razmiricama koje ne prestaju
vekovima. U takvom okruženju je veoma važno precizno definisati političko
ustrojstvo države, a njene institucije i ideologiju koju sledi politička elita
prilagoditi realnom stanju na terenu. Na čelu Sirije Bašar El Asad je nasledio
svog oca Hafeza El Asada posle njegove smrti 2000. godine. Porodica Asad
pripada muslimanskoj sekti Alavitima koji čine oko 15 posto stanovnika Sirije,
i druga su najveća verska zajednica u toj zemlji posle muslimana sunita. Bašar
El Asad je predsednik Arapske socijalističke partije BAAS, vrhovni komandant
Oružanih snaga Sirije, kao i predsednik Republike. Državom vlada „čvrstom
rukom“, autoritarno, ali u takvim uslovima i jedino moguće. Ono što je pohvalno
je činjenica da je njegova porodica lično finansirala izgradnju brojnih
pravoslavnih crkava u toj zemlji, i da je na mnoge načine pomogla opstanak
hrišćana na tom delu Bliskog Istoka. Bez obzira na ozbiljne nedostatke Asadovog
režima koji evidentno postoje, smatram da je ovakav režim jedini moguć na
sirijskom tlu, i bojim se da bi eventualna pobeda terorista instruiranih i
finansiranih od strane Turske, SAD, zalivskih emirata i drugih zemalja dovela
do verskog krvoprolića i međusobnog istrebljenja. U situaciji u kojoj na svakih
pet sekundi negde u svetu neki hrišćanin izgubi život zbog svoje vere, ovakav
scenario treba videti kao veoma realan. Upadljivi manjak vesti o ratu u Siriji
poslednjih dana u našim strogo kontrolisanim medijima može svedočiti samo o
teškim porazima koje doživljavaju terorističke bande islamista u trenucima dok
čitate ove redove.
Najveća svetska ekonomija NR Kina se takođe ne uklapa u zapadno viđenje
demokratije, ali sledi sopstveni put razvoja i rezultati govore da to radi
veoma uspešno. U uslovima svetske ekonomske krize NR Kina pod komunističkim
rukovodstvom beleži izuzetno visoke stope rasta (u ekonomiji se visokom stopom
rasta smatra rast od 5 posto na godišnjem nivou). Pre ekonomske krize stope
rasta Kine su bile čak i dvocifrene. Ovakvi rezultati se ostvaruju u potpunom
odsustvu političkih sloboda za kakve mi znamo. Komunistička partija Kine je
vrhovni politički autoritet u državi, a njene odluke se sprovode bespogovorno u
svim delovima zemlje. Kina je našla model kako da pomiri komunistički
centralizam sa svojim istorijskim i kulturnim regionima, i čini se da to
funkcioniše na prilično dobar način. Kinezi vole da kažu da mi Evropljani vreme
merimo izbornim ciklusima, a Kinezi epohama. I to je prilično tačno. Višedecenijskim
eksperimentisanjem je Komunistička partija Kine došla do modela razvoja koji
ovoj državi najviše odgovara, ali ga i dalje modifikuje i prilagođava globalnim
izazovima 21. veka. Uprkos svemu navedenom i činjenici da ova država vodi
prilično miroljubivu spoljnu politiku, određeni zapadni krugovi neprestano
upućuju kritike Kini na račun kršenja ljudskih prava, ugnjetavanja određenih
disidentskih pokreta, brutalnog obračuna sa separatizmom Ujgura u Sinđangu itd.
Zapad traži popuštanje centralističkih stega kineskog rukovodstva. Kada bi se
to dogodilo, Kina bi kao u svojoj dalekoj prošlosti opet upala u vrtlog sukoba
i stradanja koji bi na kraju doveli do njenog konačnog raspada. I
to i Zapad i kineske vođe veoma dobro znaju. Zato jedni grčevito brane sopstveni
model razvoja, a drugi žele da nametnu sopstveni, u cilju ostvarenja svojih
geopolitičkih interesa u regionu Dalekog istoka.
Odlični ekonomski rezultati uprkos demokratskom deficitu |
Određeni ekstremni
krugovi u krugu zemalja koje nazivamo Zapadom smatraju diktatorskim i režim
Vladimira Putina i njegove stranke Jedinstvena Rusija, ne osvrćući se na
činjenicu da su ova politička partija i njen predsednik izabrani na
demokratskim izborima i da po mom mišljenju na zaista impresivan način
upravljaju Ruskom Federacijom u veoma teškim ekonomskim i političkim
okolnostima. Svakom poznavaocu međunarodnih prilika je jasno da ovakva
karakterizacija vlasti u Rusiji proističe iz činjenice da je ta zemlja
okarakterisana kao ključni geopolitički protivnik Sjedinjenih Država na čitavoj
planeti. Samim tim se ni najbliži saveznici Ruske Federacije ne štede u
kritikama na račun svog nedemokratskog karaktera. Kao primer medijske satanizacije
saveznika zvanične Moskve može se navesti Belorusija. Nema nikakve sumnje da se
ovoj državi kojom već gotovo dve decenije neprikosnoveno vlada Aleksandar
Lukašenko mogu naći mnoge zamerke u smislu ozbiljnih nedostataka u demokratskim
procedurama, slučajeva ozbiljnih kršenja ljudskih prava, u činjenici da je
Belorusija jedina evropska država koja nije članica Saveta Evrope i jedina
država na našem kontinentu u kojoj postoji smrtna kazna. Međutim, konačan
odgovor o efikasnosti nekog režima obično daje ekonomija. Ukoliko ekonomija
države funkcioniše na pravi način, sistem će biti stabilan. U svrhu realnijeg
sagledavanja ekonomske situacije u Belorusiji od one koju nam predstavljaju
prozapadni mediji, uporedimo tu zemlju sa našom, s obzirom na činjenicu da su
približne veličine i broja stanovnika. Prema podacima CIA, bruto društveni
proizvod po glavi stanovnika u Belorusiji prema podacima iz 2011. godine iznosi
15.000 dolara, dok u Srbiji prema podacima iz iste godine BDP iznosi 10.400
dolara. Nezaposlenost je u Belorusiji prema podacima iz 2009. godine iznosila 1
posto i po tome se ta zemlja nalazi na sedmom mestu u svetu, dok je u Srbiji
stopa nezaposlenosti 23.7 posto, i po tome se nalazimo na 173. mestu na
planeti. Ukoliko ekonomiju uzmemo kao ključni parametar blagostanja u nekom
društvu a navedene kriterijume kao najpreciznije pokazatelje u toj oblasti,
doći ćemo do zaključka da Belorusija daleko bolje funkcioniše kao nedemokratska
zemlja nego Srbija kao demokratija na putu ka evropskoj zajednici naroda, bez
namere da osporim značaj demokratskih tekovina za naše društvo.
Iz navedenog se može
izvući nekoliko zaključaka. Spoljnoj politici Sjedinjenih Država nisu strani
različiti metodi svrgavanja režima koji im ne idu na ruku i instaliranje
poželjnih. Lako je iz toplog stana u evropskoj državi u teoriji kritikovati
različite režime kako su nedemokratski, kovati planove o njihovom svrgavanju, a
elementarno ne znati situaciju na terenu i političku kulturu nekog naroda.
Moramo da shvatimo da demokratije evropskog tipa ne mogu biti preslikane
bespogovorno na sve države sveta, u države bez ikakve demokratske tradicije, sa
stanovništvom gotovo nikakvog političkog obrazovanja i elementarne
informisanosti. To uvek moramo imati na umu kada kritikujemo neki režim kao
nedemokratski. Na kraju krajeva, možemo postaviti i pitanje doslednosti – kako
je moguće da je na primer, do pre samo dve godine Asma Al Asad, supruga
predsednika Sirije Bašara El Asada, za zapadne medije bila “pustinjska ruža”, a
sada je “Marija Antoaneta Bliskog Istoka”? Dok neko pogoduje američkim
geostrateškim interesima na komplimentima se ne štedi, a kada postane nepotreban
u globalnoj geopolitičkoj partiji šaha, o istim osobama se govori kao o
najvećim tiranima.
Нема коментара:
Постави коментар