Zašto je počeo rat u Siriji - uvod u sirijski konflikt

Sirijski konflikt je jedan od najrazornijih i najbrutalnijih oružanih sukoba u novijoj istoriji. Po žrtvama je uveliko nadmašio konflikt na prostorima bivše Jugoslavije, a po brutalnosti i zločinima nad civilima se sa malo kojim sukobom u modernoj istoriji može meriti. U pojedinim delovima Sirije sa hrišćanskim stanovništvom sukob poprima čak i elemente koji se mogu okarakterisati kao genocid. Građanski rat je ušao u četvrtu godinu, zločini su sve brutalniji, a krvavim sukobima između armije i terorista se ne nazire kraj. Međutim, od kada je upućena otvorena pretnja agresijom na Siriju od strane Vašingtona i njegovih saveznika zbog navodne upotrebe hemijskog oružja od strane režima u Damasku, oči celog sveta su naglo postale uprte u ovu bliskoistočnu zemlju i sukob koji u njoj besni već nekoliko godina. Nakon preko 120.000 izgubljenih života do trenutka dok pišem ove redove, kao i više miliona izbeglih i interno raseljenih lica, široj javnosti je i dalje nedovoljno jasno pitanje zbog čega je počeo krvavi građanski rat u Siriji, kao i kome je i zbog čega u interesu da predsedniku Bašaru El Asadu i njegovom režimu napokon vide leđa. Razlozi zbog kojih aktuelni sirijski režim predstavlja kamen spoticanja za Vašington i njegove saveznike u tom regionu, a za Rusiju neizostavni deo njene globalne geopolitičke platforme mogu se razvrstati u tri ključna – geopolitički, energetski i ekonomski.

Sirijski pakao – geopolitika kao sudbina

Geopolitika je temeljna naučna disciplina – objašnjava gotovo sva dešavanja u međunarodnoj politici. Ono što ne može biti objašnjeno geopolitikom i geostrategijom, objašnjava se ekonomijom i energetikom. Sva ostala objašnjenja političkih i društvenih događanja se nadovezuju na navedena i mogu se veoma jednostavno objasniti uz pomoć njih. U suštini, na planetarnom nivou se odvija sukob dve suprotstavljene geopolitičke filozofije – atlantizma i evroazijanizma. Atlantistički blok predstavljaju zemlje zapadne civilizacije sa pretežno tržišno orijentisanim ekonomijama (pre svega SAD i EU, ali i njihovi mnogobrojni saveznici, od Turske do Filipina), dok evroazijski blok predstavljaju države čiji su interesi suprotstavljeni atlantistima, i koje neguju političke, ekonomske i kulturne vrednosti koje su najčešće suprotstavljene zapadnim (zemlje BRIKS-a, Iran, Sirija, dobar deo zemalja bivšeg SSSR-a itd). Najvažniji cilj koji oba geopolitička bloka teže da ostvare je kontrola nad evroazijskim megakontinentom. Ko kontroliše Evroaziju, kontroliše čitav svet – jedina je ideološka premisa oko koje su saglasne gotovo sve geopolitičke filozofije. Sirija u geopolitičkom konfliktu za budućnost čitave planete ima veoma važnu ulogu. Tu ulogu je moguće objasniti pomoću tri najvažnija faktora – značaja luke Tartus za geopolitiču “partiju šaha”, značaja savezništva Sirije i Irana, i pothranjivanja neoosmanističkih ambicija Ankare u tom regionu i potrvrde njene geopolitičke dominacije.

Sirija pripada evroazijskom geopolitičkom bloku, dok za ovu temu važne SAD, EU, Katar i Izrael pripadaju atlantizmu i višedecenijski

Protivnici i saveznici Damaska na Bliskom Istoku

su saveznici Vašingtona. Sa druge strane, saveznički odnosi Sirije i Rusije imaju korene još iz vremena SSSR-a i blokovske konfrontacije na planetarnom nivou. Režimi arapskog socijalizma čije su ideje baštinile partije BAAS pokazali su se kao dobri ideološki i geopolitički saveznici tadašnje Moskve. Tim režimima pripadao je i sirijski režim predsednika Hafeza El Asada, oca današnjeg predsednika Sirije. Njegov sin Bašar je tu tradiciju nastavio, a rezultati su posebno upečatljivi od dolaska Vladimira Putina na vlast u Rusiji i preciznog definisanja ruskih interesa u svim delovima planete. Pored savezništva na geopolitičkom i ekonomskom nivou, postoji veoma važno pitanje na praktičnoj strategijskoj ravni koje Siriju čini gotovo nezamenljivoj u geopolitičkom mozaiku tog dela sveta. To je luka Tartus na sredozemnoj obali.

Postoji istorijska konstanta težnje najpre carske Rusije, zatim Sovjetskog Saveza, i naposletku današnje Ruske Federacije da ima pristup toplim morima. Ovom principu je oduvek bila prilagođavana čitava geopolitička koncepcija te države. Sa druge strane, oduvek su postojale težnje suprotnog, sada atlantističkog bloka, da spreči tu težnju i onemogući čak i pokušaj konkurentske Rusije da se upusti u pomorsku trku sa njima. Pristup Rusiji toplim morima nikada nije bio omogućen različitim metodama, sve do formiranja Sovjetskog Saveza i sprovođenja u delo globalnih ambicija tadašnjeg komunističkog rukovodstva. U sklopu tih nastojanja je postignut sporazum između dve savezničke države o korišćenju pomenute luke Tartus. Tartus je strateški veoma važna luka na istoku Mediterana, i luka od sudbinske važnosti za Rusku Federaciju. Ona predstavlja jedini direktan izlaz ruske flote na Mediteran, odnosno jedini direktan izlaz na topla mora. Strateškom položaju ove luke dodatno doprinosi činjenica da se ona nalazi u delu Sirije pretežno naseljenom alavitima, koji se bore na strani režima. Upravo zbog ove činjenice Tartus uživa izuzetnu stabilnost, jer se od početka građanskog rata nalazi pod kontrolom sirijske armije. Po važnosti se sa Tartusom još jedino može meriti luka Sevastopolj na Krimu. Međutim, ukoliko imamo u vidu da se Sevastopolj nalazi unutar Crnog mora i da je moreuzima Bosfor i Dardaneli odvojen od Sredozemlja, a da pomenuti moreuzi pripadaju drugoj armiji NATO alijanse, u potpunosti postaje jasan značaj ove luke u sirijskom, ali i globalnom kontekstu. Ukoliko Rusija pretenduje da bude igrač globalnih razmera a ne samo regionalna sila, mora imati mornaricu koja može sa lakoćom da dopre do važnih delova sveta i na taj način zaštiti njene interese. A Mediteran je to oduvek bio.

Iranski teokratski režim šiitskog usmerenja snažno podržava

Saveznički odnosi - Ahmadinedžad i Asad

aktuelnu političku vrhušku u Damasku, kako deklarativno u međunarodnim institucijama, tako i konkretno, oružjem i ljudstvom. Saveznički odnosi između nesunitskih elemenata u ovom delu sveta održavaju se na šiitskoj “trilaterali” Teheran – Damask – Hezbolah, i imaju tradiciju još iz libanskog građanskog rata. Dugo planirana invazija na Iran i izlazak atlantista u resursima prebogat kaspijski region i na same granice Ruske Federacije u potpunosti je nezamisliv ukoliko “za leđima” ostaje proruski i proiranski, odnosno evroazijski Damask. To je još jedan u nizu geopolitičkih razloga zbog kojih sirijski režim mora biti uklonjen, a umesto njega instalirani atlantistički poslušnici u vidu terorista koji sebe nazivaju “sirijskom nacionalnom koalicijom”. Ovakvim scenariom iranski režim gubi praktično jedinog saveznika u regionu, i jedinu bazu preko koje nesmetano može da deluje prema neprijateljskom Izraelu i širem evromediteranskom regionu. On padom Damaska ostaje izolovan i predstavlja daleko jednostavniju metu atlantisitčke agresije. Ako ovome dodamo i činjenicu da Iran predstavlja drugu zemlju na svetu po rezervama prirodnog gasa, odmah nakon Rusije, stvari postaju mnogo jasnije.

Treći, ali ne i najmanje važan faktor je geopolitička uloga Turske u razaranju Sirije. Turska ima teritorijalne pretenzije ka gotovo svim svojim susedima, pa tako i prema Siriji. Ohrabreni tolerisanjem neoosmanističkih ambicija Ankare od strane Vašingtona, Turci su posegnuli za vodom bogatim pograničnim regionom u kome muslimani suniti čine ubedljivu većinu, a koji se nalazi u Siriji. To je jedan u nizu važnih razloga zbog kojih se sa turske teritorije u Siriju svakodnevno ilegalnim putevima preko porozne granice ubacuju dobro obučeni teroristi koji zatim ratuju protiv režima u Damasku. Ankara pruža pomoć u novcu, oružju, logistici, a ponekad i direktno, oružanom intervencijom. O tome svedoče povremena obaranja borbenih aviona sirijskog ratnog vazduhoplovstva koji su u dometu turske armije.

Ono što je dobro za režim ne mora uvek biti dobro za državu. U

Opstanak režima znači opstanak nesunitskih naroda u Siriji

slučaju Sirije, međutim, benefiti se poklapaju. Opstanak režima Bašara El Asada znači opstanak manjinskih nesunitskih verskih i etničkih zajednica u Siriji (Šiita, Druza, Alavita, hrišćana itd.), opstanak jednog jasno proruski orijentisanog režima na mestu od vitalne strateške važnosti, kao i opstanak jedine luke na Mediteranu koja je pod kontrolom evroazijski nastrojenih režima. Ukoliko imamo u vidu da Vašington ima na raspolaganju deset nosača aviona u operativnoj upotrebi, a Rusi samo jedan, postaje jasna krucijalna uloga luka u strateški važnim toplim morima, a posebno Tartusa. Koristi su jasne, nevolje koje može prouzrokovati geopolitički gubitak Sirije još jasnije. Jedan sekularni BAAS režim je pao pre deceniju, a njegov lider Sadam Husein je skončao na vešalima. Atlantisti su sličan scenario zamislili u Siriji. Na sreću, za sada su daleko od svoje zamisli.

Energetika – komparativna prednost ili “resursno prokletstvo”?

U poslednjim decenijama se nije dogodio ni jedan oružani sukob u kome važan faktor nije predstavljala energetika, bilo kao uzrok, bilo kao povod. Pored duge istorije konflikata zemalja koje imaju energente sa onima koji ih imaju u manjoj meri, poslednjih godina se borba na svim poljima vodi i između zemalja koje se nalaze na postojećoj ili planiranoj trasi nekog gasovoda ili naftovoda. Sirija, na (ne)sreću, spada u obe kategorije, a više nego aktuelan primer Ukrajine samo potvrđuje ovu pravilnost. Kada je energetski aspekt sirijskog konflikta u pitanju, stvari su jasne i veoma jednostavne. Povezanost energetike i sukoba u Siriji ogleda se u dva ključna faktora – konkurenciji u pogledu magistralnih gasovoda koji vode ka evropskim potrošačima, i rezervama energenata bez kojih se ne može zamisliti funkcionisanje savremene civilizacije. Međutim, da bi se shvatio kontekst u kome je potrebno silom srušiti legitiman režim u Damasku potrebno je poći od opšteg ka pojedinačnom.

Južni i Severni tok su gasovodi koji dopremaju gas iz ruskih nalazišta do krajnjih potrošača u zemljama EU. Na taj način su države zapadne Evrope zavisne od ruskog gasa, i samim tim od dobre volje i interesa vlasti u Kremlju. Ukupan udeo ruskog prirodnog gasa u potrošnji EU je približno trećina, dok je u slučaju industrija nekih zemalja (poput Nemačke) taj udeo i značajno veći. Na ovaj način Kremlj polako ali sigurno dobar deo zemalja EU čini zavisnim od njihovih prirodnih resursa, i na taj način ih nužno postepeno usmerava na sopstveni geopolitički kolosek. Vašington, razume se, nema nameru da ovakav razvoj događaja posmatra mirno. Otuda je bilo neophodno smisliti alternativu ovim gasovodnim pravcima koju bi atlantisti kao neophodnu nametnuli svojim evropskim saveznicima, kako bi se EU “otrgla” iz sve snažnijeg zagrljaja “ruskog medveda”. U tu svrhu je osmišljen projekat “Nabuko”.

“Nabuko” je bio projekat osmišljen sa ciljem da predstavlja

Propast "Nabuka" značila je smrtnu presudu Siriji

konkurenciju ruskim gasovodima koji bi snabdevali zapadnoevropska tržišta prirodnim gasom. Gasovod je trebao da doprema prirodni gas od nalazišta u Azerbejdžanu, preko Turske, Bugarske i Rumunije do krajnjih potrošača u EU. Kako je utvrđeno da nalazišta u Azerbejdžanu ni izbliza ne pružaju mogućnost za opstanak i isplativost tog megaprojekta, atlantistički stratezi su posegnuli za drugačijim rešenjem. Trenutno postoje dve realne alternative enormnim ruskim zalihama prirodnog gasa  - zalihe gasa u Mediteranu, tik uz sirijsku i izraelsku obalu, koje bi se potencijalnim gasovodom preko Turske transportovale na zapadnoevropska tržišta, i katarski gas, koji takođe zahteva gasovod kako bi bio transportovan do krajnjeg potrošača. Bilo koje druge mogućnosti su ili nemoguće, ili potpuno neisplative. Kamen spoticanja za ovakve alternative u svakom smislu je Sirija. Sirijskom režim, naravno, ne pada na pamet da prirodna bogatstva koja pripadaju sirijskom narodu prepusti bilo kome drugom nizašta, dok transport katarskog ili izraelskog gasa preko sopstvene teritorije režim u Damasku ne namerava da ustupi besplatno, već po tržišnim principima po kojima posluje čitav svet. To je, razume se, za Vašington i njegove saveznike u Zalivu bilo neprihvatljivo i neisplativo. Zbog čega bi nešto platili, ukoliko to mogu da dobiju besplatno, odnosno da na uspostavljanju takve situacije čak i profitiraju?

U trenutku kada je postalo jasno da od gasovoda “Nabuko” neće biti ništa, Siriji je potpisana smrtna presuda. U vremenu kada se svetske zalihe “crnog zlata” bliže kraju, a evropska industrija u sve većoj meri prelazi na “plavo gorivo”, jasna je suštinska uloga gasnih resursa i infrastrukture koja ih doprema. Jedna država tu ne sme predstavljati prepreku, a režim koji prepoznaje nacionalne interese suverene države i spreman je da ih brani unapred je žigosan i osuđen na fizičko uništenje. Scenario toliko puta do sada viđen u uporednoj geopolitičkoj praksi, posebno kada su u pitanju vitalni interesi Vašingtona i njegovih saveznika. Nema nikakvog razloga da Sirija bude izuzetak.

Ekonomija – temelj svakog oružanog sukoba

Atlantistički stratezi cost – benefit analizu primenjuju u gotovo svim sferama života, pa tako i u oružanim sukobima. Rat je u suštini veoma isplativa društvena pojava za određene društvene krugove. Profitira politička vrhuška zemlje agresora, velike kompanije iz oblasti infrastrukture, namenske industrije, farmacije, teške industrije itd, a na gubitku je naravno narod, koji najčešće gubi sve što su generacije pre njega stvarale. Sirija nije nikakav izuzetak od takvog pravila. Nesmanjenom žestinom se uništavaju sirijski gradovi, infrastruktura i industrija. To se čini zato što se zna čije će ih kompanije obnavljati nakon rata ukoliko pobede atlantisti, ko će po najpovoljnijim uslovima privatizovati ratom opustošene industrijske gigante ove zemlje, kao i kome će odlaziti profit, a ko će plaćati troškove rata. U ovakvom razvoju događaja na gubitku je, naravno, sirijski narod, dok enormno profitiraju američke kompanije iz raznih oblasti, a samim tim i sa njima duboko koruptivno povezan vašingtonski politički establišment.

U poslovima obnove zemalja u kojima su uspostavljeni atlantistički

Uništavanje infrastrukture u službi zapadnog kapitala

režimi gotovo bez izuzetka učestvuju kompanije sa američkim kapitalom, ili kompanije iz država vernih saveznika Vašingtona. Ukoliko smatrate ovakvu tvrdnju neutemeljenom u realnosti, dovoljno je odgovoriti na pitanja – ko kontroliše dobar deo rudnih bogatstava Kosova i Metohije od kad je na tu teritoriju kročila američka čizma, i ko je, na primer, vlasnik najznačajnijeg mobilnog operatera u srpskoj pokrajini pod okupaciom? Zbog čega je Maršalat na Dedinju bombardovan tokom NATO agresije, a sada se tu nalazi ambasada SAD-a? Da li je “Duvanska industrija Niš” predstavljala legitiman vojni cilj kojim je agresor naneo gubitke odbrambenom sistemu tadašnje SRJ, ili je ova fabrika bombardovana da bi je po znatno nižoj ceni kupio “Filip Moris”? Odgovor na navedena pitanja se logički nameće sam po sebi. Ime jedne kompanije je upadljivo i pojavljuje se u dobrom delu država koje predstavljaju vojno-političke saveznike Vašingtona, ili koje se nalaze pod okupacijom atlantista. Ta kompanija se zove “Behtel”, a bliska je republikancima, odnosno konkretno Džordžu Bušu Mlađem. Američko-turski konzorcijum Behtel-Enka gradi najveći deo auto-puta Priština-Tirana-Drač, Behtel je gradio auto-put u Rumuniji, od Brašova do granice sa Mađarskom, i uveliko učestvuje u obnovi ratom razorenog Iraka. Nema sumnje da ćemo, u slučaju pada režima Bašara El Asada, ovu kompaniju na delu videti i u Siriji.

Dakle, metodologija izvlačenja profita iz suverene države po atlantističkom receptu je vrlo jednostavna i jasna. Država se prvo obično izoluje sankcijama, a zatim ili napadne otvorenom agresijom ili se u njoj izazove građanski rat. Potom, nakon preuzimanja vlasti od strane poslušnika Vašingtona sledi besomučna privatizcija, poklanjanje resursa države Vašingtonu, kao i omogućavanje velikih poslova obnove infrastrukture svake vrste zapadnim kompanijama mimo bilo kakvog transparentnog postupka. Ne treba imati bilo kakve idealističke iluzije da će ovakav scenario zaobići Siriju ukoliko atlantisti odnesu konačnu pobedu u građanskom ratu u toj zemlji.

Umesto zaključka – ko dobija a ko gubi?

Postoji izreka da je građanski rat najgora vrsta rata, a da u njemu pravog pobednika nema. Pobednika u Siriji u pravom smislu te reči sigurno neće biti. Ukoliko rat dobiju terorističke grupe podržavane od strane atlantista, sukobi će se nastaviti još godinama, a verske zajednice hrišćana, alavita, šiita i mnogih drugih etničkih i verskih zajednica će gotovo sigurno doživeti potpuno istrebljenje. Ukoliko rat dobije regularna Sirijska arapska armija i režim predsednika Bašara El Asada, suočiće se sa potpuno razorenom zemljom, katastrofalnom nezaposlenošću i gotovo nerešivim ekonomskim problemima koje je prouzrokovao višegodišnji građanski rat. Ono što je jedino sigurno je činjenica da atlantiste koji su rat izazvali nije briga za poginule civile, za “demokratske reforme” u Siriji, kao ni za to da li zvanični Damask poseduje oružje za masovno uništenje ili ne. Njih zanimaju resursi, razorena privreda koju mogu da dobiju praktično besplatno, kao i nezamenljiv strateški značaj koji ova država ima u regionu Bliskog Istoka. U svakom slučaju, budućnost Sirije je krajnje sumorna, a s obzirom na njenu versku šarolikost dovodi se u pitanje i njen opstanak kao celovite države, posebno imajući u vidu slične “recepte” iz vašingtonske geopolitičke kuhinje primenjivane prethodnih decenija na svim meridijanima naše planete, od Paname do Koreje.