Republika Srpska - "genocidna tvorevina" ili garant opstanka Srba u Bosni i Hercegovini?

Prošla je dvadeset i jedna godina od kada su 9. januara 1992. godine udareni temelji Republike Srpske. Srpska je nastala kao odgovor na sumanutu politiku tadašnjeg režima u Sarajevu koji je imao viziju islamske Bosne i Hercegovine u srcu Evrope, a Srbe video kao ključni remetilački faktor koga se po svaku cenu treba rešiti. Iako nastala u najtežim okolnostima po srpski narod nakon Drugog svetskog rata ona je opstala i sledi sopstveni put razvoja. Tokom prethodne dve decenije prešla je težak put i suočavala se sa najrazličitijim izazovima, pritiscima koji su dolazili iz Vašingtona, Brisela i Sarajeva, ali je uvek uspevala da odoli i ostane to što jeste – garant opstanka Srba zapadno od Drine.

Republika Srpska - pijemont Srpstva

Osnova politike tadašnjeg režima Alije Izetbegovića i njegove Stranke demokratske akcije (SDA) sadržana je u takozvanoj Islamskoj deklaraciji – dokumentu koji je postavio ideološke temelje nezavisne države Bosne i Hercegovine utemeljene isključivo na islamskim vrednostima u srcu Evrope. Srećom, ovaj plan nametanja nekog državnog okvira pod islamskom kapom nije uspeo, ali se nažalost završio najvećim oružanim sukobom u Evropi nakon Drugog svetskog rata. Sukob u kome je poginulo gotovo 100.000 ljudi, Srba, Bošnjaka i Hrvata je trajao gotovo 4 godine i plamteo je u svim delovima Bosne i Hercegovine. Bošnjačka politička elita ovaj sukob naziva „agresijom na BiH“, a to dovoljno govori o njihovoj elementarnoj političkoj kulturi i o elementarnom nepoznavanju izuzetno oštrih kvalifikacija koje koriste zarad sticanja jeftinih političkih poena. Njihovi političari bi mogli svojim građanima da objasne na koji tačno način građani njihove države mogu da izvrše agresiju na sopstvenu zemlju. Elementarna logika nije na odmet, posebno kada se govori o ovako važnim i kompleksnim temama.

U istoriji srpskog naroda i Odbrambeno-otadžbinskog rata ostaće upamćena herojska akcija Vojske Republike Srpske – operacija „Koridor života“ kada je nakon smrti 12 beba u Banjoj Luci usled nedostatka kiseonika srpska vojska krenula u snažnu ofanzivu, i na taj način blistavom pobedom spojila zapadni i istočni deo Republike Srpske. Zahvaljujući ovoj velikoj pobedi srpske vojske RS danas postoji. Srbija od Srpske može da nauči na koji način se obeležavaju blistave pobede srpske vojske, na koji način biti dostojanstven u porazima, i kako se neguju tekovine odbrambeno otadžbinskog rata. Naša je sramota što u Srbiji nigde nema nijednog spomenika koji bi ukazao na bar nekog od 20.000 palih boraca za opstanak srpstva zapadno od Drine. U Republici Srpskoj svako selo ima takav spomenik, o gradovima ne treba trošiti reči. Ova činjenica govori neke stvari o nama Srbima iz Srbije, svidelo nam se to ili ne.

Garant opstanka srpskog naroda zapadno od Drine

Ko je konačni pobednik u bilo kom ratu najpreciznije se određuje na osnovu toga ko je ostvario svoj cilj. Bošnjačka politička elita je pokušala silom da ostvari ono što nije uspela demokratskim putem, onako kako se to radi u civilizovanom svetu. U tome na sreću nije uspela, a kako to obično biva u međunarodnim odnosima, kada nepravda postane zakon, otpor je naša dužnost. Pobedili smo u ratu, potpisali Dejtonski sporazum koji je nekim ekstremnim krugovima i danas trn u oku, i ostvarili cilj da imamo svoj entitet i svoje mesto pod suncem na tim prostorima. Na nama je da tu najvažniju tekovinu Odbrambeno – otadžbinskog rata sačuvamo i unapredimo na dobrobit svih njenih građana. Nažalost, onima kojima je Dejtonski mirovni sporazum nekada bio ključni oslonac, danas ga napadaju i žele nametanje novog ustavnog okvira koji bi Republiku Srpsku doveo do tačke gde bi ona postala slovo na papiru.

Kada su Bošnjaci uvideli da ne mogu ništa silom protiv činjenice postojanja Republike Srpske unutar BiH, svojski su se trudili da je napadnu na dva osnovna “fronta”. Prvi napad polazi od teorije da je Republika Srpska nastala na genocidu i kao takva nema nikakav legitimitet ni pravo na postojanje. Kada se određeni narod ili teritorija kvalifikuju kao genocidni, pretpostavlja se da neko ko to izgovara zna šta ta kvalifikacija predstavlja. Bojim se da u slučaju određenih političkih krugova iz Sarajeva nije tako, s obzirom na činjenicu da bi u tom slučaju Federacija BiH ostala bez političkog rukovodstva kome bi se sudilo za genocid, ali ne pred političkim sudovima poput Haškog tribunala, već po principima međunarodnog prava i po slovu Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida – zločina nad zločinima. Drugi napad je umereniji i ima za svrhu da prethodnu monstruoznu tvrdnju uvije u oblande demokratije i pravne države, pa se fokusira na to da Republika Srpska navodno koči politički sistem BiH u njegovoj funkcionalnosti i na njenom putu ka Evropskoj Uniji. Istina je sasvim drugačija – BiH u njenim nastojanjima koči to što je posle teritorije Kosova i Metohije najveća baza islamista u regionu, to što je na ivici bankrota, kao i što se polovina građana te države ne oseća tako, upravo zaslugom najvećeg konstitutivnog naroda. Drugi argument je utemeljen na direktnoj kritici osnove Dejtonskog sporazuma, kojim je Republika Srpska utemeljena kao entitet sa nadležnostima nalik državi. Bošnjacima to naravno smeta, ali potpuno odsustvo racionalnog rasuđivanja kod njihove političke elite se vidi upravo na ovom primeru. Naime, oni kritikuju srž Dejtonskog sporazuma koji ih je u ratu spasio totalnog poraza i sačuvao im barem naznake državnosti. Činjenično je stanje da je politički sistem BiH isuviše komplikovan čak i za nas koji se bavimo političkom naukom. Njegova komplikovana federalna struktura, glomazne institucije i ekstremno komplikovane procedure nisu u skladu sa današnjim vremenom, ali to ne treba koristiti u dnevnopolitičke svrhe za obračun sa drugim konstitutivnim narodom.

O važnoj geopolitičkoj ulozi Republike Srpske najbolje svedoči izjava jednog političara iz nama susedne države, takođe veoma uključene u ključanje u „bosanskom loncu“ devedesetih godina prošlog veka. Oni malobrojni koji nisu zaboravni sećaju se pretnje bivšeg hrvatskog predsednika Stjepana Mesića vojnom intervencijom hrvatske vojske i presecanjem Koridora na njegovom najužem delu, koji je Vojska Republike Srpske oslobodila u herojskoj akciji. Moramo imati u vidu da to nije Mesićev lični stav niti do kraja stav hrvatskog političkog vrha, već je preko Mesića Vašington i njegovi vojno-politički saveznici žele da stave do znanja vlastima u Banjoj Luci da paze šta rade. To dovoljno govori o važnosti teritorije RS, a najviše srpske Posavine i istočne Hercegovine i u širim razmerama od našeg regiona. U RS je srpski faktor veoma jak, nacionalni i verski identitet je važniji u određivanju nečijeg opšteg identiteta nego bilo gde na teritorijama na kojima žive Srbi, a teritorija gusto naseljena našim narodom se nalazi na recimo manje od 100 kilometara od Zagreba, isto toliko od Jadranskog mora, a samo 200 kilometara od Italije. To su za početak brojevi koji bodu oko svakom geopolitičkom analitičaru, i to je jedan od faktora koji predstavljaju smetnju našim geopolitičkim neprijateljima.

Složena federalna struktura BiH

Rat je završen potpisivanjem Dejtonskog mirovnog sporazuma krajem 1995. godine, pod pritiskom stranog faktora, kako to uvek biva na našim prostorima. Dejtonski sporazum je u svom temelju bio na štetu Srba, jer je Republici Srpskoj pripalo daleko manje teritorija i nadležnosti od onih koje je imala u realnom stanju na terenu pre početka pregovora. Holbruk je na Srbe, Bošnjake i Hrvate vršio pritisak koristeći se tehnikom “štapa i šargarepe”, odnosno nudeći konkretne ustupke određenim stranama, a ukoliko one ne bi pristale, primenjujući vojnu silu. Ne treba naglašavati da se sila odnosila isključivo na Srbe, pa tu možemo izdvojiti operaciju “Namerna sila” koja je za cilj imala uništenje srpskih položaja u okolini Sarajeva i operaciju “Mrtvo oko” koja je za cilj imala uništenje celokupnog proitvvazdušnog potencijala Vojske Republike Srpske. Silom stvorena situacija na terenu formalizovana je u Dejtonu, koji i danas služi kao ustavni okvir za BiH.

Poslednjih par godina sve su glasniji zahtevi za hrvatskim entitetom u BiH, i oni se pojačavaju shodno približavanju datuma pristupanja Hrvatske Evropskoj Uniji. Hrvati u BiH se suočavaju sa posledicama pogrešnih odluka svog političkog rukovodstva devedesetih godina. Ulazak u federaciju sa Bošnjacima koja je formirana pod američkim pritiskom očigledno nije bio pametan potez, posebno ne nakon krvoprolića koje je nastalo u gradu Mostaru i uopšte u tom delu zapadne Hercegovine. Hrvatska težnja za posebnim entitetom je ipak potpuno legitimna, ali tom pitanju vlasti u Republici Srpskoj trebaju da pristupe veoma oprezno. Najpre treba tražiti od političkih predstavnika Hrvata u BiH da preciziraju šta oni konkretno podrazumevaju pod teritorijom koju bi obuhvatio njihov novi entitet i kakve bi on nadležnosti imao. Shodno tome treba formirati naš stav po tom pitanju i eventualno podržati ovu težnju Hrvata u BiH, jer nama ne nanosi nikakvu štetu, a može imati višestruku korist.

Gubljenje dodira sa realnošću od koga sve više pati bošnjačka politička elita se najjasnije vidi na primeru pozivanja građana srpske nacionalnosti da navijaju za reprezentacije BiH u svim sportovima umesto za reprezentaciju Srbije. Nekome ko nije upućen u događanja na našim prostorima može biti nelogično da million i po građana jedne male države navija protiv sopstvene reprezentacije. Međutim, nijedan mentalno zdrav Srbin ne bi navijao za reprezentaciju čija najveća navijačka grupa “BH fanaticos” peva pesmu u kojoj se nalazi stih “...gazi sve četnike...”, a ponosi se obeležjima istih onih koji su bacali srpsku decu kroz prozore, a žene silovali po logorima. Kada određeni ekstremni bošnjački krugovi promene odnos prema svetu oko sebe, onda će verovatno Srbi iz Republike Srpske razmisliti da pored Srbije navijaju i za BiH koju će tek tada u potpunosti smatrati svojom zemljom. Država kojoj je međunarodna zajednica morala da izmisli zastavu i himnu jer svoje nema i ne može da dogovori, država u kojoj se preko medija sa nacionalnom frekvencijom svakodnevno bljuje patološka mržnja prema svojim susedima druge veroispovesti i nacionalnosti, država u kojoj osvedočeni ratni zločinci slobodno šetaju gradovima i bave se politikom, bojim se da nema svetlu budućnost, ako je uopšte ii ma. U takvim okolnostima nije lako živeti, a zvanični Beograd uvek mora podržati Srbe u Republici Srpskoj u njihovim željama i nastojanjima, želeli oni da žive unutar unitarne BiH ili da imaju svoju nezavisnu državu. Tu za jednu iole ozbiljnu državu ne sme biti kalkulacija.

Nikada nije bilo lako biti Srbin sa one strane Drine i Dunava, ali je srpski narod i u najtežim istorijskim momentima nalazio snage i rešenja da preživi i opstane u nemogućim okolnostima. Ono što se ni po koju cenu ne sme dopustiti je da se Republici Srpskoj nadležnosti oduzmu do te mere da ona postane prazna ljuštura bez ikakve funkcije i mrtvo slovo na papiru. Kako vreme odmiče a Srpska jača ona će sve više biti predmet napada i različitih dobro poznatih konstrukcija koje dolaze kako iz bošnjačkog nacionalnog korpusa, tako i iz drugih centara moći kojima dobrobit i prosperitet srpskog naroda ma gde on živeo nikako nije u interesu. Srpske zemlje neprijatelj može da ponese samo onoliko koliko mu blata ostane na cipelama. Za komunikaciju i dogovor sa prijateljima i komšijama smo uvek otvoreni. Dvadeset godina bastion si srpstva, srećan Ti rođendan Republiko Srpska!

Ko nam gradi most na Adi?

Most na Adi u Beogradu koji spaja novobeogradsku stranu Save sa Čukaričkom padinom je infrastrukturni projekat koji je izazvao ubedljivo najviše pažnje u našoj zemlji od petooktobarskih promena. Ne bez razloga. Postoji niz nelogičnosti u ovom projektu koje ga prate još od probijanja prvih probnih šipova na čukaričkoj strani. Tema mosta na Adi je posebno dobila na aktuelnosti u javnosti poslednjih meseci kada se sve više raspravlja o potrebi preslikavanja republičke koalicije na nivo glavnog grada. Problem ovog mosta se postavlja kao jedna od ključnih tačaka kritike aktuelne gradske vlasti i gradonačelnika Dragana Đilasa. Da li su ove kritike gradske opozicije i velikog broja nezadovoljnih građana usmerene ka gradskoj upravi opravdane?

Iza impozantnog izgleda kriju se brojne afere

Za početak, da li ste se nekada zapitali ko je izvođač radova na mostu u našem gradu? Ovaj izuzetno važan i veliki posao gradske vlasti poverile su najvećoj slovenačkoj građevinskoj kompaniji “Slovenija ceste, tehnika” i austrijskoj kompaniji “POR”. Tu ne bi bilo ničeg čudnog da je našoj javnosti poznat podatak da se vlasnik i direktor tog nekadašnjeg preduzeća ne nalazi u pritvoru u Sloveniji i da mu se ne sudi zbog korupcije. Ovo “nekadašnje preduzeće” nije bio lapsus, jer se preduzeće SCT iz Ljubljane slobodno može nazvati takvim. Naime, ono se već više od godinu dana nalazi u stečaju, a njegovi radnici na slovenačkom Birou rada. Glavni osumnjičeni je direktor i vlasnik ovog preduzeća, Ivan Zidar. I ne samo to. U Sloveniji je veoma poznata afera simboličnog naziva “Čista lopata” iz 2008. godine, u kojoj su pomenute firme učestvovale u protivzakonitim poslovima, gradeći vile, bazene i slične luksuzne objekte političarima i tajkunima, materijalima koji su namenjeni za izgradnju državnih projekata. Afera je bila veoma medijski propraćena – slovenački građani su imali prilike da vide filmska hapšenja ljudi koji su od gradonačelnika Beograda dobili poverenje da posle više decenija grade most u našem gradu. Poznati su i primeri gde su radovi ponovo otpočinjani na ranije otvorenim deonicama autoputeva u Sloveniji zbog nekvalitetno odrađenog posla, na inače veoma kvalitetnim autoputevima u toj državi. Jedan od izvođača radova na novom mostu je i “Vegrad” iz Velenja. Direktorka tog preduzeća Hilda Tovšak je takođe učestvovala u različitim protivzakonitim radnjama i osuđena je na četrnaestomesečnu zatvorsku kaznu. Poslove na pristupnim saobraćajnicama je nakon stečaja SCT-a preuzela kompanija “Primorje” iz Ajdovščine, čiji je direktor Dušan Černigoj takođe na optuženičkoj klupi zbog nameštanja tendera. Postavlja se pitanje kako je moguće da preduzećea koja su u stečaju, sa direktorima koji se nalaze u zatvoru zbog malverzacija mogu da budu izabrana kao idealan partner za ovako krupan infrastrukturni projekat u glavnom gradu jedne zemlje? Ovo svakako nisu reference za ponos kada neko želi da učestvuje u projektu ovakve vrste i veličine.

Cena mosta se drastično povećavala u toku gradnje

Verovatno najbitnije pitanje i ujedno pitanje koje zanima najveći deo naših sugrađana jeste koliko košta naš novi most? To niko sa sigurnošću ne može da kaže. Gradski čelnici izlaze u javnost sa različitim podacima pri svakom svom pojavljivanju u medijima, i svaki put je ta cifra sve veća i veća. U javnost se izlazi sa ciframa od 300 miliona evra pa do čak preko 500 miliona, a započelo se sa ciframa koje su se kretale oko nešto više od 100 miliona evra. Gradonačelnik ima običaj da naglasi kako se cena mosta koju iznosi u javnost odnosi na sam most bez pristupnih saobraćajnica. Postavlja se logično pitanje da li most može da ispunjava svoju funkciju bez kompletnih pristupnih saobraćajnica, i šta gradonačelnik konkretno misli da postigne polovičnim informacijama sa kojima istupa u javnost?

Impozantni most Mijo u Francuskoj je jeftiniji od našeg

Važnije pitanje od jeftinih politikantskih trikova gradonačelnika je da li je nekoliko stotina miliona evra puno za jedan ovakav projekat? Prosudite sami na osnovu nekog od sledećih primera. Dobar primer je most Penobskot u američkoj saveznoj državi Mejn koji je izgrađen 2006. godine. Most je znatno viši od mosta na Adi (136 metara), nešto kraći (646 metara), i daleko skromnijeg izgleda, ali obavlja svrhu za koju je napravljen. Ovaj most košta 65 miliona evra, što znači da bi umesto mosta na Adi kakav sada imamo moglo da se napravi otprilike šest ovakvih mostova. Most Pumipun na Tajlandu je most koji se sastoji iz dva dela povezanih saobraćajnicom koja visi u vazduhu je otvoren u glavnom gradu Bangkoku 2006. godine, dugačak je 1284 metra, visok 173 metra, a košta 240 miliona evra. Dakle, za duplo manje novca su izgrađena dva mosta povezana komplikovanom saobraćajnicom, pred kojom “komplikovane” pristupne saobraćajnice sa obe strane reke Save u Beogradu izgledaju smešno. Treći primer koji želim da istaknem je most Baling preko istoimene reke u Kini. On je otvoren 2009. godine, dugačak je 2237 metara, visok čak 375 metara, a koštao je samo 173 miliona evra. Most Mijo u Francuskoj je izgrađen da bi premostio dolinu u unutrašnjosti te zemlje, dugačak je 2460 metara, visok 343 metra, ima čak sedam pilona, a košta 400 miliona evra. Čak i od ovakvog mega projekta je most na Adi u Beogradu višestruko skuplji. Ovakav pregled nekoliko objekata slične vrste u različitim zemljama sa različitim političkim i ekonomskim sistemima nas navodi da se zapitamo po čemu smo mi toliko posebni da je naš most i po nekoliko puta skuplji od objekata slične vrste u navedenim zemljama. A primera ima još. Podaci dodatno dobijaju na značaju kada se zna da je Beograd jedan od najsiromašnijih glavnih gladova Evrope i da se most privodi kraju u jeku svetske ekonomske krize.

Budući "Unutrašnji magistralni prsten" u Beogradu

Verovatno najveću nedoumicu po pitanju izgleda samog mosta kod Beograđana i njegovih gostiju izaziva vrh pilona. Kao što je svima poznato, vrh pilona je u obliku špica, što laičkom oku izgleda prilično čudno na ovakvoj vrsti građevine i izaziva simpatične asocijacije kod građana Beograda. Otkud takvo neobično rešenje? Odgovor se ne nalazi u zakonima graditeljstva kako bi mnogi građani logično pomislili, već u simbolici. Idejni tvorac je slovenački arhitekta Peter Gabrijelčič, koji je vrh pilona zamislio kao spomen čuvenom slovenačkom arhitekti Joži Plečniku. Naime, Plečnik je u svom nacrtu zgrade slovenačkog parlamenta iz 1947. godine imao u planu da krov parlamenta bude u obliku kupe. Ovaj plan nije ostvaren zbog nedostatka finansijskih sredstava, pa je arhitekta Gabrijelčič video projekat mosta na Adi u Beogradu kao priliku da na njemu ostavi traga u spomen svom slavnom kolegi. Za ovakvo rešenje koje se nekima sviđa a nekima ne ne možemo kriviti slovenački tim arhitekata predvođen Gabrijelčičem, već kritike moraju biti usmerene ka našoj gradskoj vlasti koja nije imala nikakve posebne zahteve po pitanju izgleda jednog ovako važnog objekta. Studija o izvodljivosti je bila urađena na brzinu, a gradskim čelnicima je bilo veoma važno da most što pre bude gotov zarad sticanja političkih poena, ne vodeći pritom računa o izgledu mosta koji im je izgleda bio potpuno nebitan.

Ovo su samo neke od činjenica vezanih za ovaj objekat nad kojima bi se valjalo ozbiljno zamisliti. Izgradnju mosta baš na tom delu toka reke Save kroz glavni grad gradske vlasti objašnjavaju činjenicom da će most predstavljati integralni deo unutrašnjeg magistralnog prstena glavnog grada, gde će sa budućim tunelom ispod Topčiderskog brda činiti zajedničku saobraćajnu celinu. U samu svrsishodnost mosta kao i njegov položaj u infrastrukturi grada ne ulazim jer nisam kompetentan da komentarišem tako nešto. To ostavljam saobraćajnim i građevinskim stručnjacima. Postoje kritike da je most nedovoljno funkcionalan zbog svog položaja, da je bilo nepotrebno i preskupo praviti most sa samo jednim nosećim stubom na toj dužini, da je previše širok i zbog toga drastično skuplji, da nije adekvatno uklopljen u postojeću infrastrukturu sa topčiderske strane i slično. Međutim, nijedan građanin Beograda ne može osporiti olakšanje koje je most doneo u saobraćaju glavnog grada od kada je otvoren. Takođe, mostu se ne može osporiti atraktivnost i utisak koji ostavlja na Beograđane i turiste koji posećuju naš grad. Oni koji ne prihvataju bilo kakvu kritiku na račun ovog velikog projekta veoma često optužuju kritičare da su protiv izgradnje mosta na Savi u Beogradu. Postavlja se pitanje ko je protiv izgradnje mosta u glavnom gradu? Sasvim sigurno nijedan razuman i dobronameran građanin Beograda. Ali neophodnost mosta nam ne zabranjuje da preispitamo sve mogućnosti koje su mogle biti primenjene, da tražim objašnjenja za određena rešenja, da znamo izvore finansiranja, da znamo da li je bilo neophodno graditi ovako atraktivan most u očajnoj ekonomskoj situaciji u kojoj se nalazimo, niti da pitamo koliko će i zašto takav most koštati Beograđane.