Samoupravni socijalizam - propast jedne generacije

Uvod

Poslednjih nekoliko godina koje je obeležila svetska ekonomska kriza i sunovrat srpske ekonomije nebrojeno puta smo bili u prilici da slušamo o uzrocima i posledicama naše ekonomske propasti. Političke elite, ekonomski analitičari i stručnjaci svih profila su se utrkivali ko će dati preciznije i uverljivije objašnjenje zbog čega se nalazimo veoma blizu ekonomskog i socijalnog dna. Kao razlozi se navode ratovi, sankcije, NATO agresija, kriminalna privatizacija, odgovornost političara na najodgovornijim državnim funkcijama itd. Svi nabrojani faktori su itekako imali uticaja na postojeće stanje. Međutim, intelektualne i političke elite su iz nekog razloga u najvećoj meri zanemarile ključan razlog zbog koga se nalazimo na gotovo svim crnim ekonomskim listama. Ono što je temeljno i presudno obeležilo naš ekonomski i politički život je socijalistički samoupravni sistem na kome je počivala ekonomija SFR Jugoslavije do njenog raspada. Svake godine na godišnjice rođenja i smrti Josipa Broza Tita u prilici smo da putem medija slušamo i čitamo hvalospeve na račun nekadašnje države, kvaliteta života u njoj i njenog ekonomskog sistema. Koliko to ima veze sa realnošću?

Karakteristike jugoslovenskog samoupravnog sistema – zašto je neefikasan?

Politički i ekonomski sistem jedne države imaju prevashodnu ulogu da svakom njenom građaninu obezbede

Samoupravni socijalizam - koren naše ekonomske propasti

elementarnu sigurnost i šansu za pristojan život. Politički sistem treba da posluži kao institucionalni okvir za jedan zdrav i efikasan ekonomski sistem i sigurnost građana, ništa više i ništa manje od toga. Oko toga će se složiti gotovo svi ekonomski i politički analitičari. Međutim, razlike u viđenjima kako bi neki sistem trebao da izgleda nastaju onda kada se govori o nekim od najspornijih pojmova u političkoj i sociološkoj teoriji – pojmovima pravde i jednakosti. Ovo su verovatno najsporniji pojmovi u humanističkim naukama uopšte, a ne prođe ni dan da ih ne čujemo kako od stručnjaka tako i od običnih laika. Jednakost je veoma kompleksan pojam ali, najgrublje posmatrano, postoje dve vrste jednakosti – jednakost šansi i jednakost ishoda. Jednakost šansi objašnjava sam naziv – osnovna svrha je postići jednakost u startnim pozicijama u društvu u što većoj meri kako bi pojedinci bili u što pravednijem položaju. Jednakost šansi ne može nikada biti postignuta u potpunosti, ali možemo različitim merama težiti ka tome. Jednakost ishoda je karakteristika socijalističkih društava i društava sa jakom socijaldemokratskom tradicijom. Ona podrazumeva težnju državne ekonomske politike da redistribucijom društvenog dohotka veštački postigne ekonomsku jednakost do mere koju smatra neophodnom, gušeći time privatnu inicijativu različitim nepopularnim merama – u najvećoj meri visokim porezima. Šta je u svemu tome pravedno, a šta nepravedno? To je jedna od najspornijih tačaka moderne političke i ekonomske teorije. Mišljenja se kreću od potpune utopističke jednakosti po ugledu na komunističke političke i ekonomske mislioce, do prilično rigidnih socijaldarvinističkih shvatanja funkcionisanja društva. Između ove dve krajnosti nalazi se čitav spektar različitih rešenja koja dovode do različitih ishoda u društvu, državnim intervencijama na tržištu ili bez njih.

Jugoslovenski ekonomski sistem je prolazio kroz različite faze i krizne periode, od njegovih začetaka pred kraj Drugog svetskog rata, do pokušaja reformi ministra finansija Ante Markovića i konačnog sloma države. Ovaj sistem je prošao kroz nekoliko faza tokom svog postojanja kojima se prilagođavao spoljnim uticajima na Jugoslaviju. On je u najvećoj meri bio odraz spoljne politike koju je jugoslovenska vlast vodila od svog nasilnog dolaska na vlast do raspada bivše države. Prešao je put od rigidnog staljinističkog centralno – planskog sistema do samoupravnog eksperimenta svojstvenog samo jugoslovenskim komunistima. Postajavši sve labaviji, sa sve izraženijim republičkim ekonomskim okvirima na štetu saveznog, ovaj sistem se postepeno udaljavao od svoje već dovoljno loše suštine i na kraju doveo do totalne propasti kako samog sistema samoupravnog socijalizma, tako i države Jugoslavije.

Samoupravni socijalizam je veoma širok pojam koji obuhvata spektar najrazličitijih rešenja u ekonomskom i političkom životu nekog društva, pa ću se ovde fokusirati samo na njegovu suštinu kroz osnovne karakteristike tog ekonomskog sistema. Postoje četiri osnovne karakteristike svakog ekonomskog sistema. To su – svojina, mehanizam odlučivanja, motivacioni mehanizam i koordinacioni mehanizam.

Svojina nad sredstvima za proizvodnju je jedna od ključnih sistemskih komponenti ekonomije. Svojina može biti državna (u socijalizmu), privatna (u kapitalizmu) i društvena (u samoupravnom socijalizmu). Definisanje društvene svojine je oduvek bilo nejasno i predmet mnogobrojnih sporova, ali bi se ona u suštini mogla opisati kao državna svojina sa specifičnim mehanizmima kontrole od strane zaposlenih kroz takozvane radničke savete. Državna svojina je sama po sebi izvor problema, jer iz njenog nejasnog vlasništva proizilaze mnoge poteškoće – neefikasnost u radu, neprofesionalnost upravljanja, političke zloupotrebe, korišćenje određenog preduzeća u populističke svrhe itd. Samoupravni sistem pored svih nabrojanih nedostataka ima i dodatni – radničke savete koji odlučuju o ključnim elementima poslovanja preduzeća, bez ikakvih osnova ili kvalifikacija koje bi ih za to preporučile.

Mehanizam odlučivanja predstavlja način na koji ekonomski učesnici donose odluke vezane za određenu ekonomsku aktivnost – proizvodnju, raspodelu, razmenu i potrošnju. Ekonomski sistemi se prema ovoj karakteristici mogu podeliti na centralizovane i decentralizovane. U ekstremnim slučajevima to su jedan centralnoplanski autoritet koji donosi sve odluke o ekonomskim aktivnostima, ili potpuno decentralizovani sistem u vidu slobodnog tržišta gde milioni ekonomskih učesnika donose odluke u skladu sa ličnim preferencijama u datom trenutku. Samoupravni sistem je blizak centralnoplanskom sistemu sa pojedinim tržišnim karakteristikama i velikim uticajem radničkih saveta u preduzećima. 

Jedna od krucijalnih tačaka svakog ekonomskog sistema je motivacioni mehanizam. Motivacioni mehanizam predstavlja sistem podsticaja za učesnike u ekonomskom životu koji se nalaze na nižem nivou, kako bi ostvarivali zacrtane ciljeve i uputstva učesnika na višem nivou. Ovi podsticaji se mogu podeliti na materijalne i moralne. Sistem podsticaja se razlikuje od sistema do sistema. Dok je u kapitalizmu on u najvećoj meri materijalni, u realnom socijalizmu moralni, samoupravni socijalizam predstavlja svojevrstan hibridni sistem sa obe karakteristike, ali sa preovladavanjem moralnog elementa. Odgovor na pitanje da li je samoupravni socijalizam imao dobar motivacioni mehanizam najbolje možete dati sami sebi, razmišljajući o tome šta vas motiviše da bolje radite, i zbog čega uopšte radite. Zbog tapšanja po ramenu ili konkretnog materijalnog podsticaja? Odgovor je kristalno jasan uveren sam.

Poslednja karakteristika ekonomskog sistema je koordinacioni mehanizam. On proizilazi kao proizvod svega prethodno navedenog, a taj mehanizam mogu biti plan ili tržište. Može se reći da je SFR Jugoslavija imala neku vrstu kvazitržišne ekonomije, sa elementima planiranja, i u najvećoj meri zatvorene za uvozne proizvode. 

Svim ovim karakteristikama su pored veštačke jednakosti najrazličitijih društvenih slojeva postizani negativni efekti jugoslovenske ekonomije – veoma mali izbor proizvoda na tržištu, česte nestašice struje (posebno poslednjih godina bivše države), nestabilnost cena, različita apsurdna ograničenja neprimerena ozbiljnim ekonomijama (vožnja par – nepar) i slično.

Rezultati samoupravnog sistema – sve naše zablude

Ovaj poguban sistem je proizveo čitavu jednu generaciju ljudi koja je potpuno nespremna za tržišnu utakmicu i konkurenciju na tržištu rada. Pored potpune nespremnosti i zbunjenosti, ovu generaciju karakteriše mnoštvo zabluda naučenih kroz obrazovni sistem SFR Jugoslavije i propagandu Saveza komunista. One se mogu svesti na nekoliko ključnih faktora – nerealna očekivanja od države, nepoznavanje osnova funkcionisanja ekonomskog sistema i tržišnih principa, pogrešan stav o jednakosti u društvu, i najpogubnije, socijalpopulizam koji u našem društvu poprima oblike epidemije, posebno od početka svetske ekonomske krize.

Ljudi najpre kao krucijalnu manu socijalističkog samoupravnog sistema navode određene ideološke postavke, političku represiju i odsustvo bilo kakvih ljudskih prava i sloboda, što nije u potpunosti tačno. Ideologija je subjektivna stvar i ona nekome može odgovarati ili ne u zavisnosti od toga kakve stavove taj pojedinac ima, u kakvom okruženju je socijalizovan i kakav mu je položaj u društvu. Za razliku od ideologije, ekonomija je veoma egzaktna nauka i ona definiše društvo onakvim kakvo zaista jeste, a ne kakvo bismo želeli da bude. Od ekonomske realnosti se ne može pobeći, ma koliko to želeo dobar deo socijalpopulista koji pokušavaju da određenom ideološkom mantrom zamagle oči građanima i nateraju ih da razmišljaju u kompleksnim kategorijama “pravednog” i “nepravednog”, umesto da se posvete poboljšanju ličnih kvaliteta i sopstvenog položaja na tržištu. 

Dalje, često možemo čuti, kako u javnosti tako u svakodnevnoj komunikaciji sa ljudima, da su u Srbiji

Nejednakost u svetu izražena Džini indeksom

razlike u imovini među pojedincima velike, kao i da je ta činjenica koren svakog drugog zla koje nam se dešava. Da li je to tačno? Da li je jednako pravedno, i gde se mi nalazimo na svetskoj mapi nejednakosti? Nejednakost u društvu se meri Džini indeksom. Džini indeks je ekonomski pokazatelj koji meri distribuciju prihoda u jednom društvu, obično na skali od nula do jedan. Prema tom pokazatelju, Srbija ne samo da nije među zemljama sa najvećim socijalnim razlikama, već se nalazi među „najjednakijim“ nacijama sveta. Naša zemlja se nalazi u drugoj kategoriji čiji koeficijent iznosi između 0.25 i 0.29, odmah iza skandinavskih zemalja. Navešću kao konkretan primer Norvešku, sa kojom se Srbija veoma često poredi, na potpuno nerealnim osnovama. Norveška ima oko 5 miliona stanovnika, a osam milijardera. Srbija sa značajno više stanovnika od ove skandinavske zemlje ima jednog jedinog milijardera koji je trenutno u pritvoru. Pritom se skandinavska kraljevina navodi kao blistav primer države blagostanja sa minimalnim socijalnim razlikama.  

U kojoj meri je nejednakost pravedna i kolike razlike trebaju da budu? Moje duboko uverenje je da to

Utopističke ideje obično katastrofalno završe u praksi

moramo prepustiti tržištu da uredi. Svaki ekonomski faktor (zemlja, rad ili kapital) mora biti plaćen u skladu sa njegovom vrednosti na tržištu, a ne u skladu sa nečijim subjektivnim mišljenjem o tome šta je pravedno a šta ne. Uostalom, nijedan privatni preduzetnik neće dozvoliti da mu državni politički aparat određuje koliko će nekoga platiti za njegov rad. Oblast u kojoj država može krojiti nejednakost prema nečijoj viziji su jedino preduzeća u državnom vlasništvu i državna uprava. To je oblast koja ne posluje u skladu sa tržišnim principima i tu je trenutno nužna intervencija države u vidu određivanja platnih razreda. Međutim, visoki državni funkcioneri moraju imati u vidu da ukoliko žele da sprovedu dugo najavljivanu profesionalizaciju upravljanja javnim preduzećima, moraju adekvatno platiti budući profesionalni menadžment. U suprotnom, imaće trećerazredne stručnjake na veoma važnim pozicijama, a rezultati njihovog rada slični ovima koje sada imamo. Umesto mržnje prema onima koji imaju višestruko više od nas, pametnije je i produktivnije da se posvetimo sopstvenom usavršavanju i unapređenju naših znanja i veština, kako bismo i mi imali svoje mesto pod suncem na tržištu. Sve ostalo spada u domen izgovora.

Postoji veoma lepa izreka tvorca poljskog ekonomskog čuda, Lešeka Balcerovica koja glasi -  „Prestanite da gledate ka vrhu jer je to ostatak starog načina razmišljanja“, ili poznatija izreka Džona Kenedija – „Ne pitaj šta država može da učini za tebe, već šta ti možeš da učiniš za državu.“ Obe izreke se odnose na preveliku usmerenost pažnje građana prema državnom aparatu i njihovo očekivanje da im taj isti aparat obezbedi pristojan život. Obe su nastale u različitim istorijskim okolnostima, a za nas je relevantniji primer Poljske, s obzirom na činjenicu da je ova država slično nama prešla put transformacije iz komunističkog centralno – planskog sistema u tržišni, i to prilično uspešno. Ova misao se odnosi na potrebu promene načina razmišljanja svakog od nas. Naime, generacija odrasla i socijalizovana u bivšoj državi čvrsto veruje da je državni aparat dužan da svakom pojedincu ispunjava želje – zapošljava, brine o zdravlju, reguliše cene, direktno interveniše na tržištu, pa i da im školuje decu. U sistemu kome težimo, država će imati ulogu brige o našoj bezbednosti, obezbeđivanju osnovnih političkih prava i sloboda, kao i pružanju osnovne pravne sigurnosti svakom pojedincu. Njena uloga u ekonomiji biće sve manja, i fokusiraće se na obezbeđivanje pravne sigurnosti, poboljšanja investicione klime i uopšte uslova za poslovanje na slobodnom tržištu. Što pre se prilagodimo takvim okolnostima, to bolje po nas.

Na kraju, ljudi moraju da shvate jednu od osnovnih zakonitosti ekonomije koja glasi  - ništa nije besplatno.

Ništa nije besplatno

Gotovo svakodnevno imamo prilike da čujemo zahteve za besplatnim obrazovanjem, besplatnim gradskim prevozom, raznim vrstama besplatnih javnih usluga i slično. Nedavno se na internet portalima pojavila vest o „besplatnom“ javnom prevozu u Talinu, glavnom gradu Estonije, a zahtevi za „besplatnim“ javnim prevozom u Beogradu sve su češća pojava u našem gradu. O ovakvim pitanjima se pritom govori pozivajući se na ekonomske sisteme koji iz korena drugačije funkcionišu od našeg. Zašto u ekonomiji nema „besplatnog ručka“ kako to ekonomisti vole da kažu? Ukoliko nešto nazovemo „besplatnim“, onda to znači da to mi ne moramo da platimo. Ali u svakom ekonomskom sistemu na planeti račun dolazi na naplatu. Na primer, vozač gradskog autobusa mora da dobije platu za svoj rad, autobus mora da ima zimske gume, gorivo mora da ga pokrene, a profesora na fakultetu mora neko da plati za njegov rad. Činjenica da u nekim slučajevima to ne činimo mi građani neposredno, ne znači da to ne mora da se učini. Troškovi kad tad dolaze na naplatu, pitanje je samo da li ćemo platiti neposredno iz svog džepa ili posredno, putem poreza, akciza i ostalih dažbina koje su uključene u cene roba i usluga.

Rezultat više od četiri decenije ekonomskog života pod ideološkom kapom samoupravnog socijalizma u njegovim raznolikim vidovima ostavilo je traga u različitim oblastima ljudskih života. Ipak onaj najpogubniji i neizbrisivi trag ostavio je u mentalitetu ljudi generacije koja je rođena ili odrastala nakon Drugog svetskog rata. Takav mentalitet koji odlikuju shvatanja potpuno neprilagođena sistemu koji je na snazi i sistemu kojem težimo, ali i nedostatak čak i elementarnog ekonomskog obrazovanja u srpskim školama vode ka ekonomskim rezultatima koje danas imamo. A oni su sve gori, a taj trend će se nastaviti ukoliko nešto krupno ne promenimo u našem sistemu. Toga nažalost nema na vidiku. Šta je nastalo kao proizvod samoupravnog socijalizma?

Rezultat – ekonomska katastrofa

Ono što je nastalo kao rezultat svih navedenih faktora bih ja nazvao kapitalizam sa srpskim karakteristikama.

SFR Jugoslavija - ekonomski mehur od balona

Taj fenomen bi se najjednostavnije mogao objasniti kao sistem u kome de jure postoje institucije koje garantuju privatnu svojinu i bazične zakonske regulative koje su neophodne za postojanje slobodnog tržišta. Međutim, postoje mnogobrojni faktori koji su nasleđe socijalizma, a koji nesporno doprinose činjenici da smo mi dvadeset dve godine nakon sloma socijalističkog sistema i dalje veoma daleko od kapitalizma. Uprkos „besplatnom“ obrazovanju koje su uživali stanovnici titoističkog samoupravnog raja, stopa visokoobrazovanih u Srbiji iznosi nešto manje od 7 posto, za razliku od razvijenih evropskih zemalja gde ovaj procenat prebacuje i 30. Korupcija je jedan od ključnih razloga zbog kojih se Srbija i dalje svrstava u grupu demokratskih zemalja sa ozbiljnim nedostacima. Zbog ove pošasti modernog doba srpska ekonomija godišnje gubi milijarde evra. Nepotizam nikada nije nestajao iz srpskog društva. Srpske vladajuće garniture od Drugog svetskog rata do danas kao da su se takmičile ko će više rođaka i prijatelja da zaposli na račun uvek problematičnog budžeta Srbije. U tome su šampioni naravno bili članovi Saveza komunista Jugoslavije, prema kojima su današnje mahinacije sa zapošljavanjem dečija igra. Partokratija je sistemska „bolest“ koja se bez ikakvog razmišljanja pripisuje isključivo demokratiji, a kao da se namerno previdelo da je gotovo pet decenija postojala samo jedna partija, bez čije knjižice nije moglo ni da se pomisli da se dođe na neku poziciju barem srednjeg nivoa, bez obzira na nivo obrazovanja i stručnosti. Međutim, ključni problem je mentalitet čitave jedne generacije koji je ostao u potpunosti nepromenjen, bez obzira na velike promene koje su nas zadesile u prethodne dve decenije. Izostankom reforme sistema obrazovanja pogubne navike se prenose i na našu generaciju, a time se ekonomska i socijalna agonija samo produbljuje.

Šta je krajnji rezultat pogubnog ekonomskog sistema u kome je odrastala i živela generacija naših roditelja? Proizvod tog sistema vidimo svuda oko sebe – ogroman javni dug, nizak životni standard, jedna od najviših stopa nezaposlenosti u Evropi, katastrofalne radne navike stanovništva, potpuno odsustvo razumevanja funkcionisanja političkog i ekonomskog sistema, jedna od najnižih stopa visokoobrazovanih ljudi, i na kraju najtragičnije i najapsurdnije – potpuno nerazumevanje uzroka situacije u kojoj se nalazimo. Krivce nalazimo svuda – u političkim elitama, međunarodnim okolnostima, susedima, zloj sudbini, samo ne tamo gde bi trebalo – u samima sebi.

Zaključak

Sve ozbiljnije promene u društvu počinju radikalnom promenom načina razmišljanja pojedinaca. Svaki pojedinac uvek mora imati u vidu da je ovakvo stanje u državi nastalo upravo kao proizvod načina razmišljanja svakog od nas. Kao što su tržišni ishodi rezultat miliona individualnih izbora, tako je i sistem u kome živimo, okruženje u kome se krećemo i naša sumorna ekonomska realnost rezultat izbora mnoštva ljudi. Uporno izbegavanje odgovornosti i njeno prebacivanje na političke elite, međunarodne okolnosti, istorijske tokove i slično neće promeniti realnost u kojoj se nalazimo. Ovakav pogled na svet se mora promeniti uvođenjem bazičnih ekonomskih predmeta u osnovne i srednje škole kao obaveznih, bez obzira o kojoj se struci ili obrazovnom profilu radi. To bi bio odličan početak. Ukoliko nastavimo da radimo stvari kako smo do sada radili, dobijaćemo iste rezultate kao i do sada. Pravilo je veoma jednostavno, na nama je da to primenimo u svakodnevnom životu.

Politika i sport - gde je granica?

Sport je star gotovo koliko i sama ljudska civilizacija. Oduvek je imao veoma važnu ulogu u društvenom životu svih ljudskih zajednica, od najstarijih vremena do danas. Međutim, u vreme najrazličitijih vrsta medija, interneta i društvenih mreža, sport je doživeo do sada neviđenu popularnost. Ta popularnost ima nužno i dobre i loše strane. Ogroman broj ljudi širom sveta može da prati najrazličitije sportske događaje sa najudaljenijih krajeva planete, što je svakako dobro. Međutim, takva popularnost donosi i neželjene efekte. Mnoge uticajne političke grupe, elite, organizacije i finansijski moćni pojedinci u sve većoj meri koriste ovu popularnost za svoje lične interese koji često mogu biti suprotstavljeni interesima naroda. Zbog čega je sport tako pogodan za manipulaciju širokim narodnim masama?

Karl fon Klauzevic je rekao da je rat produžetak politike drugim sredstvima. Prvi predsednik nezavisne Hrvatske Franjo Tuđman je rekao da je sport nastavak rata drugim sredstvima. S obzirom na činjenice koje sport svrstavaju u jedno od osnovnih političkih oruđa kojim se ostvaruju najrazličitiji ciljevi, ovakvu tvrdnju bivšeg predsednika Hrvatske treba shvatiti krajnje ozbiljno. Nikada pre ova plemenita društvena aktivnost nije korišćena za ostvarivanje političkih ciljeva na ovako perfidan način kako se to čini prethodnih decenija. To se čini na veoma raznolike načine, prilagođene lokalnim političkim i ekonomskim prilikama, kulturi, tradiciji i aktuelnim događajima u nekoj državi. Sport se koristi za mobilizaciju masa u različite svrhe – pobede na izborima, referendumima, promovisanje separatizma, za različite ratnohuškačke kampanje, a u ekstremnim prilikama i za ratnu propagandu. Na koji način su se ove metode primenjivale u realnoj političkoj praksi?

Sport kao nastavak politike drugim sredstvima – slučaj Hrvatska

Prethodno navedenu misao da je sport nastavak rata

drugim sredstvima prvi demokratski izabrani predsednik Hrvatske pokušao je da primeni u praksi. Uspešno ili ne, procenite sami. Ono što niko ko barem površno prati sport ne može osporiti je činjenica da je u Tuđmanovo vreme stvoren kult hrvatske fudbalske reprezentacije, kakav nema nijedna zemlja u okruženju. Prepoznatljivi dresovi, politička podrška vrha države i pravi način vođenja svih selekcija te zemlje doveli su do toga da ona ima najviše reprezentativnih uspeha u “najvažnijoj sporednoj stvari na svetu” od svih država u regionu. Formiranje kulta reprezentacije Hrvatske je došlo u pravom trenutku za politički establišment u Zagrebu, i taj kult je iskorišćen kako u unutrašnje, tako i u spoljnopolitičke svrhe. Sa druge strane, veštačka promena imena najpopularnijeg hrvatskog kluba je primer kako se nasilnim prekrajanjem tradicije gube politički poeni. 1993. godine Tuđman je promenio ime zagrebačkog Dinama u Kroacija. Zagrebački klub je nosio ovo ime sve do njegove smrti i konačno je promenjeno 2000. godine. Treba reći da ovo ime nikada nije u pravom smislu te reči zaživelo među navijačima ovog kluba. Više je predstavljalo nužno zlo jednog vremena i pokušaj veštačkog prekrajanja istorije. Takvi potezi i radikalni rezovi obično ne urode plodom u društvenom životu uopšte. Nije sasvim sigurno šta je Tuđman želeo da postigne u političkom smislu promenom imena popularnog kluba. S obzirom na njegovu opsednutost istorijom (imao je čak sedam savetnika za istorijska pitanja), veoma je verovatno da je time želeo da napravi otklon od komunističkog nasleđa prethodne države i klubova sa istim imenom širom nekadašnjeg Varšavskog pakta.

Sport i pitanje identiteta – slučaj Crna Gora

Za razliku od hrvatske političke elite koja je u kriznom vremenu za

Samo sport ili pitanje identiteta?

tu državu sport koristila u političke svrhe kao produženu ruku politike, postoje u našem okruženju države u kojima je sport u politici do te mere važan da je postao pitanje identiteta. Naravno, reč je o Crnoj Gori i režimu DPS-a koji je sa promenljivim koalicionim partnerima ili sam na vlasti već pune 24 godine. Bilo je pokušaja od strane određenih akademskih krugova da crnogorski partijski sistem u teoriji predstavi kao sistem sa predominantnom partijom, opravdavajući mahinacije koje aktuelni režim primenjuje zarad opstanka na vlasti već dve decenije. Taj režim nije izuzetak od pravila da se sport koristi zarad promocije novonastale države, ali i za unutrašnja politička pitanja i međupartijske sukobe. Od ponovnog sticanja crnogorske nezavisnosti 2006. formirane su selekcije te zemlje u svim sportovima. Od tog trenutka sport u susednoj državi postaje veoma ozbiljno pitanje identiteta i nacionalnog izjašnjavanja. Posebno je situacija napeta kada se igra vaterpolo, sport od nacionalnog značaja za Crnu Goru. Ozbiljan rivalitet vlada među dva najbolja kluba – Primorca iz Kotora i Jadrana iz Herceg Novog. Ovaj rivalitet verovatno ne bi bio do te mere izražen da nije potkrepljen nacionalnim identitetom. Za Primorac navijaju uglavnom Crnogorci, dok za Jadran navijaju uglavnom Srbi. Vaterpolo reprezentacija Crne Gore režimu Mila Đukanovića služi za promociju države, pa su najčešći putnici gostovanja vaterpolista članovi vladajućeg DPS-a i ljudi bliski režimu uopšte. Sportisti koji ne žele da nastupaju za Crnu Goru i odluče da svoju reprezentativnu karijeru nastave u srpskim selekcijama se u Crnoj Gori karakterišu kao izdajnici, dok ti isti krugovi ne vide problem u činjenici da neke od najboljih srpskih rukometašica nastupaju za reprezentaciju Crne Gore. Takvi primeri postoje i sa srpskim sportistima koji nastupaju za razne strane selekcije, pa se ta pojava ne diže do nivoa državnog pitanja prvog prioriteta.

Sport i pitanje državnosti – slučaj Bosna i Hercegovina

Bosna i Hercegovina je zemlja sa verovatno najsloženijim političkim

Obeležja tzv. Armije BiH na utakmicama su česta

sistemom na svetu, država koja opstaje samo zahvaljujući snažnom pritisku međunarodnog faktora. U takvom okruženju ni jedno društveno pitanje ne može da prođe bez političke konotacije, pa tako ni sport. Za selekcije BiH u svim sportovima u toj državi po pravilu navijaju Bošnjaci. Udeo Srba i Hrvata koji navijaju za BiH je zanemarljivo mali, kao i broj sportista ova dva naroda koji se takmiče u selekcijama BiH. Prirodan sled stvari iz bošnjačkog ugla gledanja je da su oni koji ne navijaju za “svoju” državu izdajnici. Međutim, zbog čega čitava Republika Srpska navija za Srbiju, a čitava zapadna Hercegovina za Hrvatsku? Prvo, Srbi iz RS Srbiju doživljavaju kao svoju matičnu državu. Isto se može reći i za Hrvate iz Federacije BiH. Bošnjaci nemaju drugu državu osim BiH i doživljavaju je kao da više pripada njima nego drugim dvoma narodima. Sa te strane je stvar potpuno jasna. Međutim, dodatnom animozitetu dva konstitutivna naroda prema reprezentaciji BiH doprinose ispadi njenih navijačkih grupa i obeležja i transparenti kojima se one služe na utakmicama. Bošnjački politički establišment u Sarajevu verovatno misli da je sasvim normalno da Srbi iz Republike Srpske navijaju za Bosnu i Hercegovinu uprkos tome što su ratna obeležja tzv. Armije BiH od čijeg noža su Srbi bežali kroz prozore svojih stanova redovna pojava na tribinama i neizostavni deo navijačkog folklora, ili uprkos tome što omiljena pesma navijača BiH sadrži stih „gazi sve četnike“. Časovi istorije i elementarne logike im ne bi škodili siguran sam. Ukoliko je Bosna i Hercegovina država tri konstitutivna naroda i dva ravnopravna entiteta, onda je najmanje što možemo da očekujemo poštovanje i jednak odnos prema svima, kako u političkom životu tako i u sportu.

Sport i pitanje identiteta i državnosti – primer BJR Makedonija

Verovatno najsloženiji primer korišćenja sporta u političke svrhe

"Makedonska falanga" u službi VMRO-DPMNE

dolazi iz susedne BJR Makedonije. Rastrzana političkim i etničkim sukobima unutar same države, Makedonija ima problem čak i sa imenom države zbog čega je u dvodecenijskom sporu sa susednom Grčkom. U ovakvoj gotovo bezizlaznoj istorijskoj situaciji za južnog suseda koriste se dva osnovna sredstva političke manipulacije. Jedno je najblaže rečeno slobodno tumačenje istorije koje nije strano mnogima na bivšim jugoslovenskim prostorima, a drugo je sport. Makedonski državni simboli su stvoreni kompromisom sa grčkom stranom. Međutim, na sportskim događajima često se mogu videti makedonski navijači koji nose zastave sa zvezdom iz Vergine koja simbolizuje antičku Makedoniju, i koja je bila simbol te države pre dogovora sa Grcima. Takođe, na evropskom prvenstvu u rukometu održanom u Beogradu pre nekoliko godina na ulicama su se mogli videti makedonski navijači obučeni po uzoru na antičku makedonsku falangu, kao i sa majicama na kojima su prikazane mape velike Makedonije koja obuhvata Pirinsku, Vardarsku i Egejsku Makedoniju i proteže se od Preševa u Srbiji na severu čak do Egejskog mora na jugu. Ovakva ikonografija navijača Makedonije treba ovu zemlju da predstavi kao istorijskog naslednika antičke Makedonije, da naglasi velikomakedonske pretenzije na region, kao i da pitanje imena našeg suseda podigne na viši međunarodni nivo. Ne treba posebno naglašavati da Grčka na sve ove događaje gleda sa neodobravanjem, i da čak u televizijskim prenosima sportskih događaja ne prikazuje ime Makedonije. U sveopštem političkom, ekonomskom i svakom drugom beznađu ovakve događaje na sve načine podstiče vladajuća VMRO-DPMNE za svoje ciljeve. Čitav ovaj skup događaja postepeno poprima obeležja opšte histerije, i tome se ne nazire kraj.

Sport i pitanje priznanja i promocije države – slučaj tzv. Kosovo

U južnoj srpskoj pokrajini pitanje sporta nije pitanje etničkog, već političkog identiteta. Naime, samoproglašene institucije takozvanog Kosova sport koriste kao sredstvo ostvarivanja priznanja države, kada to već samoproklamovana politička elita u Prištini nije u stanju da uradi na drugim poljima. Narkodilerski marionetski režim u Prištini pokušava da različite sportske saveze tzv. Kosova ugura u međunarodne sportske federacije kako bi sportisti predstavljali tu tvorevinu u međunarodnoj areni. U tome prednjači naravno Fudbalski savez Kosova predvođen nekadašnjim igračem Partizana Fadiljom Vokrijem, koji već duže vreme bezuspešno pokušava da takozvano Kosovo načini članicom međunarodne fudbalske federacije FIFA. Vokri i samoproglašena prištinska vlast znaju da je „najvažnija sporedna stvar na svetu“ idealno sredstvo za promociju te tvorevine nedovoljno poznate u svetu. Potencijalno učešće klubova iz južne srpske pokrajine i eventualno reprezentacije tzv. Kosova u fudbalu doprinelo bi popravljanju ugleda ove tvorevine u očima međunarodnog javnog mnjenja. Za sada u tome samoproglašene vlasti u Prištini nemaju nikakvog uspeha, a neće ga ni imati ukoliko se situacija u međunarodnoj areni ne bude drastično promenila u korist tzv. Kosova. A to je malo verovatno očekivati da se dogodi.

Sport kao sredstvo sticanja političkih poena – slučaj Srbija

Kada je reč o zloupotrebama sporta i sportista u političke svrhe ni

Sakupljanje političkih poena uz pomoć sportista je česta pojava

naša zemlja nažalost nije izuzetak. Na primer, utrkivanje političara ko će se slikati sa našim najboljim sportistom Novakom Đokovićem polako postaje degutantno. U tome je prednjačio bivši predsednik republike Boris Tadić, koji je čak i sahranu dede našeg najboljeg sportiste koristio za jeftine političke poene u predizbornoj kampanji. Malo stariji se sećaju pokušaja režima Slobodana Miloševića da prikupi političke poene koristeći srebrnu medalju koju su naši odbojkaši osvojili na olimpijskim igrama u Sidneju 2000. godine. Ni tom režimu ovakav vid političkih poena nije bio od pomoći, jer je za samo dva meseca pao i otišao na smetlište istorije pod pritiskom osiromašenog i prevarenog naroda. U našoj zemlji i regionu nažalost ne izostaje ni prisustvo sportista na velikim političkim manifestacijama različitog tipa – predizbornim reklamnim spotovima, velikim konvencijama političkih stranaka, pozivanja na referendum, javnom iskazivanju podrške određenom političkom kandidatu, pa i otvorenog širenja mržnje prema susednim državama i narodima. Ovakav vid učešća sportista u političkim događajima donosi poene političkim elitama kod onih koji društvene događaje prate površno. A takvih je nažalost mnogo, od Vardara pa do Triglava.

Sport kao sredstvo skretanja pažnje – slučaj Bahrein

Neki sportski događaji od planetarnog značaja su u određenim

Vapaj za pomoć ugnjetavanog naroda iz Bahreina

trenucima bili korišćeni kao sredstvo da se u prvi plan stave politički problemi u njihovoj blizini ili da se skrene pažnja na krupne političke promene koji su u toku u nekoj državi. Najbolji primer za takvu vrstu upotrebe sporta u političke svrhe su problemi oko održavanja trke Formule 1 u Bahreinu. Pažnja medija koji se bave sportom jedno vreme je bila usmerena na događaje u toj maloj državi u Persijskom zalivu. Naime, revolucije tzv. Arapskog proleća nisu zaobišle ni Bahrein, gde već gotovo dve godine besne žestoki sukobi između naroda pretežno muslimana šiita i sunitske kraljevske porodice. Nedovoljno informacija koje dobijamo putem medija o ovom sukobu mogu se veoma jednostavno objasniti. Sunitsku kraljevsku porodicu u sukobu sa većinskim šiitima podržava ekstremni sunitski režim u susednoj Saudijskoj Arabiji, dok šiite pomaže Iran. Vojska i policija Bahreina uz svesrdnu podršku saudijske vojske koja je direktno intervenisala u ovom sukobu mesecima brutalno slamaju bilo kakav pokušaj otpora naroda protiv vlasti. Na ovakav razvoj situacije upadljivo izostaje reakcija “svetskog policajca”, Sjedinjenih Država. Dok u drugim državama Bliskog Istoka svetska sila broj jedan participira podržavajući pobunjenike ili režime koji se sa pobunom suočavaju, po pitanju Bahreina se ne oglašava. Ovakav međunarodni položaj Bahrein ima zahvaljujući nekoliko faktora. Najpre, u Bahreinu se nalazi komanda Pete flote Sjedinjenih Američkih Država kojima one kontrolišu vitalni strateški region Persijskog zaliva, a samim tim i najveći deo regiona Bliskog Istoka. Spoljnopolitičkim interesima SAD nikako ne može služiti na čast da se u medijima govori o brutalnosti bahreinske i saudijske vojske, njihovih saveznika u tom delu sveta. Zatim, Bahrein je jedan od najvećih izvoznika nafte i prirodnog gasa na Bliskom Istoku. Ovi energenti donose 60 posto prihoda bahreinskom budžetu, a u saradnji sa Kuvajtom i Saudijskom Arabijom energenti se prerađuju i isporučuju na inostrana tržišta, pretežno naravno u SAD i zemlje Evropske Unije. Uz Katar, Bahrein je jedan od najvećih svetskih proizvođača tečnog prirodnog gasa, koji ne zahteva gasovodnu mrežu već ga je moguće transportovati tankerima do krajnjih potrošača. To ovu zemlju čini izrazito pogodnom za transport ovog energenta na tržišta Sjedinjenih Država i Evropske Unije. Prema indeksu privredne slobode kojim se meri stepen ekonomskih sloboda u svetu, Bahrein se diči prvim mestom na Bliskom Istoku. Međutim, iza blještavila nebodera Maname i hvalospeva koji na račun ove zalivske zemlje stižu od strane njenih saveznika iz Vašingtona krije se brutalna politička represija nad golorukim narodom koji traži svoja elementarna prava. U medijskoj blokadi u kojoj se nalaze, vođama bahreinskih pobunjenika je jedina mogućnost da sa svojim problemom izađu u svetsku javnost pokušaj blokade održavanja trke Formule 1 u njihovoj zemlji. Kako ova zemlja nije poznata po uspesima u profesionalnom sportu, „najbrži cirkus na svetu“ je bila idealna prilika da se skrene pažnja na realno stanje ljudskih prava u ovoj nemirima zahvaćenoj državi.

Sport kao sredstvo skretanja pažnje –slučaj Kina

Drugi primer usmeravanja pažnje svetske javnosti na neki politički događaj pomoću sporta je pokušaj korišćenja Olimpijskih igara održanih u Pekingu 2008. godine u političko – propagandne svrhe. Verovatno najbolje i najimpresivnije organizovane Olimpijske igre u istoriji određene političke grupe koje su u sukobu sa komunističkim rukovodstvom u Pekingu su iskoristile da dobiju na publicitetu. Bolje prilike od najvećeg i najgledanijeg sportskog događaja na planeti nije moglo da bude. Dok su se stotine miliona ljudi divile načinu na koji su Igre organizovane, određeni politički, medijski i lobistički krugovi bliski Vašingtonu i Briselu iskoristili su za vraćanje određenih političkih pitanja na međunarodnu medijsku agendu – pitanja Tibeta i Sinkjanga. Udarne vesti zapadnih medija prenosile su proteste u tibetanskim gradovima, kao i proteste Tibetanaca u egzilu protiv kineske vlasti, navodeći primere „kršenja ljudskih prava“ Tibetanaca, po oprobanom receptu širom sveta. Takođe, ni krajnja zapadna kineska provincija Sinkjang koju naseljava pretežno muslimansko stanovništvo nije izostavljena iz medijskih manipulacija. Sukobi koji su tamo tinjali između muslimanskih separatista i centralnih vlasti u Pekingu koristili su se za prikazivanje navodnog ugnjetavanja muslimanskog stanovništva i tražilo se otvoreno mešanje međunarodnog faktora u unutrašnja kineska pitanja radi rešavanja ovog „problema“. Poznato?

Zaključak

Sport se može koristiti u političke svrhe na bezbroj različitih načina, a iz priloženog se može videti da je mnogo varijanti već isprobano u političkoj praksi od kada sport postoji, a priloženi su samo neki primeri iz nama najbližeg okruženja i iz nekih malo poznatih država. Međutim, efekti upotrebe sporta u političke svrhe mogu u potpunosti biti ostvareni samo u društvima bez duge demokratske tradicije, sa niskom političkom kulturom i u društvima sa velikim procentom neobrazovanog stanovništva. Takve su nažalost zemlje bivše Jugoslavije, a političke elite „jugosfere“ to koriste u manipulacione svrhe i za usmeravanje pažnje javnog mnjenja tamo gde im to odgovara. Ukoliko se oko nekog sportskog događaja podiže neuobičajena tenzija ili se tom događaju pridodaju političke konotacije, kristalno je jasno da su u igri daleko veći interesi od sporta – novac i moć. Ovi interesi se vešto maskiraju kategorijom koje široke narodne mase obožavaju, ali očigledno nisu kadre da zaista shvate šta predstavlja – patriotizmom.