Šta je "realna cena"?

“Verovanje da Vlada može da promeni zakone ekonomije je kao verovanje da možemo da promenimo zakone fizike.”

U svakodnevnim razgovorima među laicima veoma često se mogu čuti komentari o cenama najrazličitijih proizvoda i usluga, “od igle do lokomotive.” Na najrazličitijim mogućim mestima se može čuti iznošenje stavova o trgovačkim maržama u supermarketima, cenama taksi prevoza i profitu koji taksisti ostvaruju kada plate sve troškove, pa sve do cena brendirane garderobe i njihove “realne” vrednosti. Komentarisati da li je nešto skupo ili jeftino za naš džep je, razume se, potpuno u redu. Međutim, kada se takvim komentarima zađe dublje u problematiku i počne rasprava o tome da li je neka cena realna uopšte, koliki profit ostvaruje prodavac robe ili usluge a koliki proizvođač, u kojoj meri roba ili usluga zadovoljavaju kupca u odnosu na cenu, zalazimo na veoma “klizav” teren ekonomske teorije. Da li postoji kategorija koja se može nazvati “realna cena”? Šta određuje cenu neke robe ili usluge na tržištu, i da li uopšte vredi raspravljati o realnosti neke cene?

Kako se formiraju cene na tržištu?

Iz samoupravnog socijalizma su nam ostale mnoge štetne stvari i svakodnevne navike, a među njima je svakako sveopšta zabluda da država bez ikakvih ekonomskih posledica može da utiče na cene roba i usluga na tržištu, kao i da ih prilagođava po sopstvenom nahođenju i u skladu sa dnevnopolitičkim populizmom. Mnogi građani Srbije decenijama žive u ozbiljnoj zabludi o tome da politički autoriteti trebaju i mogu da utiču na cene dobara i usluga i da ih prilagođavaju potrebama i željama potrošača. Da li država bez posledica može da utiče na cene roba i usluga?

Cena predstavlja odnos ponude određenog proizvoda i tražnje za

Cena - mesto preseka ponude i tražnje na tržištu

njim, u čistom tržišnom modelu. Međutim, na ovakvu ravnotežu često utiču različiti spoljni faktori kao što su različiti državni nameti – porezi, akcize i slično. Međutim, suštinski ova ekonomska zakonitost ostaje – cena nekog proizvoda se prilagođava kako bi ponudu i tražnju dovela u ravnotežu. Pored osnovnih kategorija ponude i tražnje, može se meriti i njihova elastičnost, koja predstavlja veoma važan mikroekonomski pokazatelj. Elastičnost ponude i tražnje je reagovanje ove dve veličine na promenu cene. Ukoliko, na primer, tražnja za nekim proizvodom značajno opadne kada tom proizvodu poraste cena, kaže se da je tražnja elastična. Ukoliko tražnja samo neznatno reaguje na promenu cene, onda se kaže da je neelastična. Primer za elastičnu tražnju su obično luskuzni proizvodi, jer nisu neophodni i ljudi ih se veoma lako bez posledica mogu odreći ukoliko im poraste cena. Kao tipični primeri dobara sa elastičnom tražnjom mogu se navesti luksuzna garderoba i nakit, putovanja, luksuzni i atipični prehrambeni proizvodi itd. Primer za neelastičnu tražnju su dobra neophodna za svakodnevni život - osnovne životne namirnice, električna energija, lekovi itd. Ovakvih dobara ljudi ili ne mogu, ili se radi održanja određenog prihvatljivog nivoa kvaliteta života teško odriču. Ponuda, tražnja i elastičnost su kategorije koje se posmatraju kao date, odnosno predstavljaju rezultat delovanja miliona ekonomskih aktera i individualnih odluka na tržištu.

Uprkos zakonima ekonomije koji su nepromenjivi i neumoljivi, u uporednoj ekonomskoj praksi su uvek postojali pokušaji političkih rukovodstava nekih zemalja da na ovaj ili onaj način utiču na cene i kotrolišu ih. Dijapazon takvih pokušaja kreće se od sovjetskog centralnog planiranja celokupne državne ekonomije, do pokušaja kontrole cena direktnom primenom sile na najrazličitije načine, za koje je verovatno najsvežiji primer Venecuele. Međutim, ovakve vrste pritisaka u realnosti mogu imati samo negativne rezultate, za čije saniranje je nekada potrebno i više decenija. Vlada Srbije, primera radi, može uredbom odrediti da hleb “Sava” na čitavoj teritoriji države od sutra košta jedan dinar. Međutim, cena sirovina (inputa) potrebnih za proizvodnju hleba (brašno, kvasac itd.) ostaje ista. Samim tim proizvođači gube motiv da proizvode hleb jer sam proizvod košta daleko manje nego inputi koji se koriste za njegovu proizvodnju. Pekari će verovatno prodati zalihe hleba koje imaju za taj dan, a već od sutra će se javiti potpuna nestašica hleba jer se njegova dalja proizvodnja ne isplati. Ukoliko bismo pokušali da dalje utičemo na inpute, to bi teorijski izazvalo svojevrstan domino efekat koji bi urušio kompletan ekonomski sistem države. Zamislimo da Vlada nakon donošenja uredbe o ceni hleba donese i uredbu da inputi za proizvodnju hleba takođe koštaju jedan dinar, računajući i gorivo koje je potrebno dostavljačima, i struju koja je potrebna i pekarima i prodavcima. Na taj način bi se zatvorio krug apsurda koji bi neminovno doveo do slika praznih rafova i redova za najosnovnije životne namirnice, nama dobro poznatih iz ne tako davne prošlosti.

Dakle, uticaj na cene netržišnim merama i arbitratnošću političkih vlasti jednostavno nije moguć bez posledica. Pojedina politička rukovodstva uprkos posledicama regulišu cene, često zbog populizma, a mnogo ređe zbog nemogućnosti da na drugi način upravljaju ekonomskom politikom u datim okolnostima. Uprkos surovoj ekonomskoj realnosti, mi smo među onim nacijama koje su sve temeljne ekonomske pretpostavke morale da isprobaju na sopstvenoj koži – od državne kontrole cena, preko hiperinflacije do aranžmana sa međunarodnim finansijskim institucijama. Svaki put smo udarili glavom o zid realnosti, ali se mantra o kontroli cena u našu političku reanost nekako svaki put vraća kao bumerang. Za ilustraciju ovakve društvene pojave najbolje mogu poslužiti sledeći konkretni primeri.

Primer iz prakse -  “Vredi li” dubrovački kapućino 4 evra?

Prethodnih godina sam sticajem okolnosti bio u prilici da u dva

Da li kapućino vredi 4 evra?

navrata posetim Dubrovnik. Najveći turistički biser na istočnoj jadranskoj obali ističe se prirodnim i kulturnim lepotama i znamenitostima, ali i izuzetno visokim cenama za pojmove osobe prosečne platežne moći sa naših prostora. S obzirom na činjenicu da smirivanjem tenzija u regionu srpski turisti ponovo otkrivaju taj deo Balkanskog poluostrva, medijski prostor dobili su turistički članci koji se bave raznim aspektima destinacija srednjeg i severnog Jadrana. Među njima se pre nepunih godinu dana na jednom od naših najčitanijih portala našao jedan koji mi je svojom suštinom ali i nelogičnošću u potpunosti zaokupio pažnju. Tekst se bavi vanpansionskim troškovima u Dubrovniku, a suština teme je bila - vredi li kapućino na planetarno poznatom Stradunu 4 evra? Pitanje je propraćeno fiskalnim računom iz poznatog dubrovačkog restorana “Orlando” koji svedoči o pomenutoj ceni.

Odgovor na postavljeno pitanje u članku je veoma jasan i može se naći u ekonomskoj teoriji, a primer restorana “Orlando” samo dodatno tome svedoči u prilog. Pred “Orlandom” strani turisti bukvalno čekaju u redu da sednu, i to daleko van turističke sezone. Ovakav razvoj situacije navodi na zaključak da ne samo da ponuda zadovoljava tražnju, već da je tražnja prekomerna i da bi prodavac slobodno mogao da u određenoj meri poveća cenu kapućina, ili bilo kog drugog napitka kako bi se ponuda i tražnja dovele u ravnotežu na višoj ravnotežnoj ceni. Cena nečega je onolika koliko su kupci spremni da plate za to. A Dubrovnik je očigledno destinacija za one kojima espreso ili kapućino od četiri evra predstavlja zanemarljiv izdatak.

Primer iz prakse - beogradski klubovi, skupi ili ne?

Neizostavna tema kada su u pitanju rasprave o cenama su popularna mesta za izlazak u Beogradu Šaroliku ponudu provoda koja naš grad čini prepoznatljivim dodatno šarolikom čine i cene hrane i pića. Popularna mesta koja obilazi srpska omladina često su predmet komentara, a u njihovom fokusu nalaze se, naravno, cene hrane i pića.

Jasno se mogu pratiti pokazatelji da su kafane ili ono što se njima

Klubovi imaju svoju klijentelu uprkos visokim cenama

naziva procvetale u proteklih nekoliko godina. Kako vreme odmiče, kafane u sve većoj meri liče na klubove i predstavljaju njihovu pristupačniju alternativu. Međutim, uprkos bujanju kafana od početka ekonomske krize, klubovi i splavovi su i dalje puni imaju svoju klijentelu. Mesta u najpopularnijim beogradskim klubovima i splavovima je neophodno rezervisati i po nedelju dana ranije, pa čak i više ukoliko je najavljeno gostovanje neke velike zvezde. Uprkos tome, cene u beogradskim klubovima dobrom delu stanovnika našeg grada deluju visoke, pa se shodno tome javljaju i komentari na račun pristupačnosti takvih mesta prosečnom srpskom džepu. Međutim, ta mesta su svako veče puna, a svoje mesto je neophodno rezervisati nekoliko dana, a u nekim slučajevima i nekoliko nedelja ranije. Prema tome, gostiju ima pa ne postoji ni jedan razlog zbog kog bi vlasnik i menadžment snižavali cene kada bez ikakvih problema prodaju svoje usluge po aktuelnim. To što su cene previsoke za neke od nas očigledno ne znači da su previsoke za sve. Cenovna politika vodećih prestoničkih klubova očigledno ne sprečava mlade Beograđane da svakog vikenda popune najpopularnija mesta u gradu. Ekonomskim rečnikom rečeno, uprkos izuzetnoj elastičnosti tražnje kapaciteti su popunjeni, a tražnja u određenim slučajevima u dobroj meri prevazilazi ponudu.

Primer iz prakse - Brendirana garderoba,  vredna ili ne?

Ljudi brendiranu garderobu kupuju obično iz dva razloga – zbog

Brend kreira cenu i ima svoju vernu klijentelu

kvaliteta koji je imanentan takvoj vrsti odeće, kao i zbog činjenice da žele da u društvu budu prepoznati kao neko ko nosi brendiranu garderobu. U oba slučaja su spremni da izdvoje velike sume novca kako bi je sebi priuštili. Opravdano ili ne, to je realnost koja nas okružuje i po kojoj nismo specifični u odnosu na ostatak sveta. Međutim, poput cena napitaka u Dubrovniku ili cena izlazaka u glavnom gradu Srbije, i ovo pitanje je gotovo nezaobilazno kada se raspravlja o cenama proizvoda ili usluga. Kao argument se u tim raspravama obično navode troškovi proizvodnje garderobe i veliki profit koji najveći svetski modni brendovi ostvaruju od prodaje svojih prefinjenih komada garderobe. Ovakvi argumenti su u potpunosti nepotrebni – sa jedne strane imamo kupce koji su iz različitih razloga spremni da plate visoku cenu za određeni komad garderobe, a sa druge proizvođače koji svojom odlukom postavljaju cenu proizvodu koji plasiraju na tržište. Ove dve strane se susreću na tržištu, a cena se, kao i u slučajevima na svim drugim tržištima, prilagođava tražnji.

Postavljalo se pitanje “ko će to u Srbiji da kupi”? Odgovor je – onaj ko je spreman da izdvoji svotu novca za garderobu koja zadovoljava njegove preferencije. Za luksuzne proizvode i usluge postoje kupci u svim zemljama sveta u manjoj ili većoj meri, nezavisno od životnog standarda stanovništva. Tržišno objašnjenje je veoma jasno – ukoliko radnja “Barberi” postoji na Terazijama, ona ima svoje klijente, i to redovne. Ukoliko ne bi bilo tako, ona sasvim sigurno ne bi ni postojala, posebno ne na mestu gde samo cena zakupa lokala u kome se ona nalazi meri desetinama hiljada evra na mesečnom nivou. Ponuda je komplementarna sa tražnjom. Tražnja za luksuznim stvarima poput pomenutog Brenda “Barberi” postoji, a kupci su očigledno spremni da plate postojeće cene za svoje komade garderobe.

Umesto zaključka – postoji li “realna” cena?

Iz navedenih primera se lako može zaključiti da vrednost nečega nije sama po sebi karakteristika tog proizvoda ili usluge, već vrednost određuje tražnja, odnosno kupci. Bespredmetne rasprave o realnosti tržišnih cena nekog proizvoda ili usluge samo su pokazatelj ekonomskih “dečijih bolesti” koje nismo preležali i socijalističkog načina razmišljanja iz koga nikako da iskoračimo. Jedna stvar bi svima trebala da bude kristalno jasna. Realna cena je tržišna cena, odnosno ona cena nekog proizvoda ili usluge koju su kupci spremni da plate. Čim neka roba ili usluga košta određenu svotu novca znači da se na toj ravnotežnoj ceni izjednačavaju ponuda i tražnja za njom. Ako nama ta cena ne odgovara iz različitih razloga, to nikako ne znači da cena nije realna, već da nemamo dovoljno novca. Argumenti o “friziranosti” cena jednostavno ne stoje, jer bi neko ko prodaje robe ili usluge sa elastičnom tražnjom na tržištu veoma brzo propao, odnosno ostao bez kupaca, kada bi cene držao iznad ravnotežnog nivoa koji diktira tržište. Čim roba ili usluga imaju određenu cenu, znači da ima ko da ih plati i to će ostati tako dok tražnja za proizvodom ili uslugom bude zadovoljavala prodavce ili ponuđače određene usluge. Od suštinske je važnosti shvatiti da pitanje cena ni u kom slučaju ne može biti predmet kafanskih debata i populizma, već samo ekonomske teorije. A teoriju je mnogo puta u istoriji potvrdila praksa, između ostalog i na našoj koži.