Postoje li "prirodni" i "veštački" klubovi?

Početak nove fudbalske sezone u većini evropskih liga je dobar trenutak da se osvrnem na gotovo neizbežnom temu među pasioniranim ljubiteljima fudbala u poslednje vreme. Od igre koju igraju siromašni a gledaju bogati fudbal se pretvorio u bojno polje na kome se 11 superbogatih spartanaca bore za svoj klub, navijače, ugovor, veću vrednost na tržišu, fudbalske menadžere, a veoma često i interese političke elite koja u tom trenutku vrši vlast. Ovakva temeljna promena doprinela je i promeni percepcije ovog sporta, od isključivo one kroz sportsku i takmičarsku prizmu, do one u kojoj preovlađuju novac, resursi, politička moć i marketing. U pomenutoj promeni ključnu ulogu igra rasprava o tome da li je neki klub “prirodan”, sa tradicijom, istorijom, navijačima i trofejima, a neki drugi klub “veštački”, “projekat”, onaj bez ikakve tradicije i istorije, a čiju okosnicu čine isključivo ogroman novac i ambicija pojedinca. Postoje li u realnosti “prirodni” i “veštački” klubovi, ima li smisla deliti klubove na one sa istorijom i tradicijom i one bez istih, ili sve to spada u domen svakodnevne navijačke ostrašćenosti?

Svi klubovi koji pokazuju respektabilne rezultate na međunarodnoj sceni ili u najjačim nacionalnim ligama bez sumnje imaju ogromnu finansijsku podlogu, bila ona u vidu pojedinaca, privatnih kompanija, investicionih fondova ili u vidu podrške države, mnoštva akcionara ili pojedinih delova političke elite. Novac je u fudbalu neophodan za sve – od stvaranja ili održavanja postojećih kvalitetnih omladinskih pogona, preko neophodne infrastrukture za adekvatan rad sa talentima, sve do prvog tima i basnoslovnih sredstava koja se izdvajaju za pojedinačne ugovore i transfere igrača. Fudbalski klubovi se finansiraju na veoma raznolike načine – preko preduzeća različitog tipa koja stoje iza fudbalskih klubova, investicionih fondova, sponzorskih ugovora sa velikim kompanijama iz različitih oblasti poslovanja, putem udela malih akcionara itd. Ovi modeli se razlikuju od države do države i određeni su sportskim zakonodavstvima svake pojedinačne države. O raznolikosti načina finansiranja svedoče brojni primeri fudbalskih klubova i modeli njihovog finansiranja.

Mančester Junajted je više od sto godina u privatnom vlasništvu,

Iza Mančester Junajteda stoji uticajna porodica Glejzer

dok je među najzvučnijim imenima koja su imala udela u vlasništvu nad klubom američki medijski mogul Rupert Mardok. Danas iza moćnog Mančester Junajteda stoji još moćnija američka porodica Glejzer, u čijem je vlasništvu “First Allied Corporation”, koja se pretežno bavi nekretninama. Takođe, u velikanu svetskog i evropskog fudbala udeo u vlasništvu ima i Soroš fondacija sa približno 8 posto udela. Specifičnu vlasničku strukturu u odnosu na druge engleske klubove ima Arsenal iz Londona. Ovaj klub je u vlasništvu kompanije “Arsenal holdings" koja posluje u vidu akcionarskog društva. Kroz istoriju je klub bio u vlasništvu više engleskih porodica, dok od 2007. godine većinski paket akcija poseduje američki biznismen Sten Kronke, koji se bavi pretežno nekretninama, a svoje bogatstvo je stekao kvalitetnim vezama koje je ostvario sa najvećim lancem supermarketa na svetu – VolMart, odnosno porodicom Volton. Nešto više od 20 posto akcija Arsenala poseduje i ruski biznismen uzbečkog porekla Alister Usmanov, čije se bogatstvo procenjuje na približno 17,6 milijardi dolara.

U Španiji je velika većina klubova u privatnom vlasništvu. Izuzetak su samo Real Madrid, Barselona, Atletik Bilbao i Osasuna, koji su neka vrsta udruženja akcionara koji su vlasnici kluba i biraju predsednika. Akcije nije moguće kupiti, već je moguće jedino postati član kluba. Gigant kakav je Real Madrid koji predstavlja najvredniji sportski kolektiv na svetu (2,4 milijarde evra) ima čak i svoju fondaciju koja pomaže kulturni i društveni razvoj siromašnih zemalja kroz sport. Pored regularnih izvora finansiranja, ovaj klub poseduje ogromnu podršku španskog monarha, zbog čega se i naziva “kraljevskim”. Po veličini, vlasničkoj strukturi i finansijskoj moći madridskom velikanu je veoma slična Barselona. Vlasnik Deportiva iz La Korunje je Amansio Ortega, vlasnik konglomerata “Inditeks” koji u svom sastavu ima poznate brendove odevnih predmeta kao što su Zara, Bershka itd. Ovaj španac je najbogatiji Evropljanin i jedan od najbogatijih ljudi na svetu.

Pad “gvozdene zavese” doneo je mnoštvo tajkuna koji su oberučke

Igor Kolomojski - gospodar Dnjepra i života i smrti u Ukrajini

ulagali u fudbalske klubove na prostorima nekadašnjeg socijalističkog lagera. Šahtjor iz Donjecka je redovan učesnik lige šampiona i gotovo nepremostiva prepreka za klubove iz ovog dela Evrope zahvaljujući poslovima u metalurgiji, poljoprivredi, rudarstvu, telekomunikacijama, finansijama i medijima kojima se bavi njegov vlasnik Rinat Ahmetov, najbogatiji Ukrajinac. Od povremenog učesnika najvažnijih evropskih takmičenja ovaj klub je postao ozbiljan zalogaj za svakog rivala, pa i za one najjače, kao i svojevrsna baza za regrutovanje supertalentovanih igrača iz različitih delova sveta. Zbog svima poznatih okolnosti u Ukrajini, a posebno u ratom razorenom Donbasu, može se očekivati stagnacija ovog kluba u svetskim okvirima, paralelno sa stagnacijom poslovanja kompanije “Sistem kapital menadžment” u vlasništvu Ahmetova. Pojedini važni igrači već su napustili Šahtjor, dok neigranje na matičnom stadionu “Donbas arena” dodatno doprinosi teškoj situaciji i neizvesnoj budućnosti kluba. S druge strane, u skladu sa izrekom “nekom rat, nekom brat” nekim ukrajinskim klubovima ide jako dobro. Takav je Dnjepar iz Dnjepropetrovska, koji je prošle sezone igrao finale Lige Evrope, dok već neko vreme nastoji da u nacionalnom prvenstvu pomrsi konce neprikosnovenom dvojcu u vidu kijevskog Dinama i Šahtjora iz Donjecka. Iza ovakvog ekspresnog uspeha široj evropskoj javnosti nepoznatog kluba stoji ukrajinski tajkun Igor Kolomojski. Njegova “Privat grupa” posluje u oblasti metalurgije, rudarstva, petrohemijskog kompleksa, sve do bankarstva i osiguranja. On efektivno kontroliše i preduzeće “UKRnafta”, iako ima manjinski paket akcija u njemu. Pored biznisa, Kolomojski ima i političku funkciju  - gubernator je Dnjepropetrovske oblasti, dok neformalno kontroliše više paravojnih formacija koje se u građanskom ratu u toj zemlji bore na strani Kijeva. Njegovo bogatstvo magazine Forbs procenjuje na približno 1,35 milijardi dolara. 

Jedini privatni klub u Srbiji je Čukarički. Privatni kapital je klub

Vlasnik Olimpijakosa iz Pireja - Vangelis Marinakis

koji je bio poznat isključivo po tome što je još jedan u nizu klubova u Beogradu doveo do kvalifikacija za evropska takmičenja i ozbiljnog rivaliteta sa Crvenom Zvezdom, Partizanom i Vojvodinom. Klub je u vlasništvu kompanije ADOC koja posluje u oblasti farmacije i građevinske industrije. Najbogatiji Norvežanin Džon Fredriksen, mogul u brodogradnji, poseduje fudbalski klub Valerengu.Vlasnik grčkog Olimpijakosa, Vangelis Marinakis se takođe bavi brodogradnjom, i njegovo bogatstvo je procenjeno na nešto više od milijardu dolara. Borusija Dortmund je u većinskom vlasništvu pojedinačnih akcionara, ali značajan udeo u vlasništvu kluba čine Evonik hemijska industrija, industrijalac Bernd Geske itd. 

Prethodno navedeni primeri klubova se razlikuju po mnogo čemu – istoriji, tradiciji, uslovima u kojima su nastali i u kojima se takmiče, načinima nastanka, funkcionisanja i finansiranja. Jedno im je, međutim, zajedničko – ogroman kapital koji stoji iza njih, i bez koga bi rezultati koje postižu bili nemogući. Najmoćniji evropski klubovi su, dakle, u vlasništvu kompanija, investicionih fondova i bogatih pojedinaca, ili uživaju jasnu političku podršku u svojoj državi koja im omogućava gotovo neograničen priliv finansijskih sredstava, i to nezavisno od toga da li su zvučna imena poput Mančester Junajteda, Arsenala ili Real Madrida, ili manjih klubova poput Deportiva iz La Korunje, Kvins Park Rendžersa ili Dnjepra. Jasno je da Čelzi verovatno nikada ne bi osvojio Ligu Šampiona, da Dnjepar nikada ne bi igrao finale nekog evropskog takmičenja, i da bi PSG verovatno tavorio na sredini tabele francuske Lige 1 da nije ozbiljnog privatnog ili državnog kapitala koji stoji u pozadini takvih rezultata. Ali ti klubovi koje mnogi nazivaju veštačkim se ni po čemu ne razlikuju od “prirodnih” Mančester Junajteda, Arsenala, Barselone, Rome, Rena, Olimpijakosa, ili bilo kog kluba koji nešto predstavlja u ovom sportu. Makar ne u pogledu finansija. Razvijeni zapadni svet, istočna evropa, Balkan, Skandinavija, a svima je zajedničko jedno - bez ozbiljnog novca nema ozbiljnog fudbala. “Najvažnija sporedna stvar na svetu” je svakako najvažniji i najpopularniji sport ikada, ali i industrija u kojoj se okreću stotine milijardi dolara godišnje.