NATO agresija 1999 - 2015

Navršilo se 16 dugih godina od zločinačke NATO agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju. 24. marta uveče agresorski avioni su krenuli da seju smrt narodima Srbije i Crne Gore iz vazduha i sa mora. Straževica, pošta u Prištini, hemijska industrija Pančevo, kasarna Vasa Čarapić, Žeželjev most, Varvarin, fabrika Sloboda Čačak, zgrada državne televizije, i mnogi drugi objekti i postrojenja uništeni su u naletima stotina agresorskih aviona. Sa minimumom raspoloživih sredstava, zastarelim PVO sistemima, nefunkcionalnim radarima, nekolicinom borbenih aviona koji su odavno trebali da prođu remont, nestašicama elementarnih potrepština za normalan život, srpski narod se uspešno branio od agresije, i veoma često uspevao da skromnim sredstvima u potpunosti nadmudri neprijatelja. Početnu nevericu brzo je zamenila dobra organizacija, solidarnost koja naš narod krasi u teškim trenucima, kao i opšti prkos sili neuporedivo jačoj od nas. Protivnik jednog malog naroda uništenog sankcijama i komunističkom diktaturom bio je najmoćniji vojni savez u istoriji. 

Sposobni za front su bili na prvim linijama odbrane, od PVO sistema

Ne zaboravi 78 dana patnje, stradanja i smrti.

u okolini većih gradova, do granične linije sa Albanijom, prsa u prsa sa šiptarskim ekstremistima. Lovačko – avijacijske eskadrile su sa poluispravnim avionima leteli neustrašivo i pravo u smrt, dok su se posebno isticali pripadnici 63. padobranske brigade i pripadnici MUP-a koji su vodili kopneni rat protiv do zuba naoružanih bandi ekstremista. Oni koji su ostajali kućama organizovali su život pod projektilima, bez struje, vode i osnovnih životnih namirnica. Svaki komšiluk je postao svojevrstan štab za odbranu, u kome su se razmenjivale osnovne životne potrepštine i pružala pomoć svake vrste. Skloništa su postala igraonice za decu, dok su ulice, trgovi i mostovi bili prepuni veselih ljudi, sa sada već prepoznatljivim brendom “Target”. Ovaj vid prkosa je posebno razbesneo zločinačke ideologe sa obe strane Atlantika. Stoga je za agresora sve bio vojni cilj – mostovi, bolnice, škole, pošte, industrijska postrojenja, toplane, sistem elektroprivrede, čitava naselja zasuta kasetnim bombama. Cilj je bio ekonomski dokrajčiti Srbiju i slomiti volju naroda za otporom agresiji, a narodni bes usmeriti ka tadašnjem režimu. Stotinu milijardi dolara nanete štete našoj državi nije uspelo da slomi otpor ni naroda ni Vojske Jugoslavije i MUP-a, pa se razmatrala čak i kopnena invazija.

Nekoliko hiljada građana, civila, vojnika, policajaca i pripadnika

Odbrana Beograda od nadmoćnijeg agresora

službe bezbednosti položilo je svoje živote braneći otadžbinu od pomahnitale atlantističke zveri. Međutim, u današnjoj Srbiji oni nemaju svoje ime, prezime, ni slavu za svoj herojski čin. Današnja Srbija je zemlja sponzoruša, starleta i političara mediokriteta koji agresiju i njene žrtve sve ređe i stidljivije spominju, i to samo onda kada im to donosi direktne političke poene. Agresija se sve češće eufemistički naziva “intervencijom” ili “kampanjom”, dok se žrtve prećutkuju ili umanjuju bez ikakvih sankcija ili osude. Pojedine parlamentarne stranke se čak protive postavljanju spomenika žrtvama agresije, pod izgovorom da treba izjednačiti srpske i sve ostale žrtve iz prethodnih ratova, i na taj način umanjiti žrtvu i patnje ovog naroda koji je u samo nekoliko godina dva puta bio meta NATO krstarećih projektila. To predstavlja vrhunac licemerja i verbalni izraz potpune okupacije Srbije.

Srbija je diletantskom politikom od zemlje koja se dva i po meseca

Pogled sa Mostarske petlje na ulicu Kneza Miloša 1999.

grčevito branila od agresije došla u situaciju da bude pod mekom okupacijom Zapada. Prisiljena na aranžmane sa svetskom finansijskom oligarhijom, na kompromise sa ratnim zločincima u ulozi “državnika” na tzv. nezavisnom Kosovu, kao i ustupanje budzašto vitalnih nacionalnih resursa, naša zemlja se nalazi na ivici političkog i ekonomskog ambisa. Ipak, u  odnosu na neke druge polusuverene tvorevine iz okruženja koje sebe nazivaju državama, ona je i dalje u stanju da sama donosi neke strateške odluke u sopstvenom interesu, i uspešno odoleva atlantističkoj mašineriji na nekim poljima. Međutim, bojim se da je samo pitanje vremena kada će se krhki politički i ekonomski sistem Srbije slomiti pred povampirenom agresivnom politikom Vašingtona, posebno u svetlu ukrajinskog konflikta kome se ne nazire ni kraj ni ishod.

NATO agresija iz današnje perspektive izgleda mnogo jasnije. Ciljevi, razume se, nisu bili zaštita „ugroženih prava“ Albanaca na Kosovu i Metohiji, niti rušenje Miloševićevog režima, koji je u samo nekoliko godina prelazio put od “balkanskog kasapina” do “ključnog faktora mira” i nazad. Cilj je bila simbolička potvrda dominacije atlantizma na vhuncu svoje moći, demonstracija sile najmoćnijeg vojnog saveza u istoriji protiv male i loše opremljene armije, kao i ispravljanje narušenog kredibiliteta transatlantskih saveznika u prethodnoj balkanskoj krizi, odnosno građanskom ratu 1992-1995. Milica Rakić, putnici u vozu kroz Grdeličku klisuru, postradali od kasetnih bombi i šiptarskog zločinačkog terora, prepuna odeljenja za onkologiju srpskih bolnica - samo su kolateralna šteta, rečeno terminologijom ratnih zločinaca iz Vašingtona i Londona. “Namerne sile”, “Milosrdni anđeli”, “Odisejeve zore”, obojene revolucije, još dugo će slamati suverene države širom sveta i režime koji odgovaraju samo svom narodu, a nikako interesima Novog svetskog poretka i Vašingtonskih “jastrebova”. Sreća u nesrećnim okolnostima je činjenica da živimo u vremenu kada su se pojavile supersile koje će reći jasno ne atlantizmu i koje nude alternativno uređenje sveta, na korist svim slobodoljubivim narodima planete. Bez obzira na sve nedostatke i naše nacionalne sramote, Srbija i dalje služi kao primer slobode i otpora agresiji svim slobodoljubivim nacijama sveta. 

Ne oprosti, ne zaboravi 1999. Slava herojima Otadžbine!

Grčka dužnička kriza - "spartanski stav" ili izneverena obećanja?

Obično se kaže da se principi mnogo lakše brane nego što se primenjuju u praksi. Na to je javnost posebno naviknuta kada su u pitanju politički principi. Kršenje principa u uporednoj političkoj praksi je staro, ali i jednako poznato kao izreka “dužan kao Grčka”. Ova mediteranska zemlja i njena nezavidna ekonomska situacija se ponovo vraćaju na medijsku pozornicu, nakon višemesečnog zatišja. Čekao se politički rasplet, parlamentarni izbori i formiranje nove većine, kako bi se bolne teme za prosečnog Grka ponovo stavile na dnevni red. Kada je kolevka demokratije u pitanju, bolne teme su brojne, a ključna je, razume se, zabrinjavajući spoljni dug i veliko pitanje mogućnosti njegovog vraćanja poveriocima. 

Spoljni dug države meri njenu zaduženost prema inostranim poveriocima – drugim državama, bankama, međunarodnim finansijskim institucijama, kao i po osnovu njenih obveznica. Dug neke države nije dovoljno posmatrati isključivo nominalno, odnosno njegov procenat u odnosu na BDP date države, već je ključna stvar posmatrati njegovu realnu stranu. Ključan faktor koji utiče na opterećenje dugom je njegova otplativost, odnosno mera u kojoj zadužena država može da izmiruje svoje međunarodne obaveze. Države koje imaju dinamičnu ekonomsku aktivnost, izvozno su orijentisane i beleže visok nivo privrednog rasta, ostvaruju velike budžetske prihode, pa su u stanju su da redovno otplaćuju svoje obaveze prema poveriocima, domaćim ili stranim.  Njihovi dugovi, ponekad višestruko veći čak i od grčkog, ne pune stupce svetske štampe.

Grčki dug u ovom trenutku iznosi približno 320 milijardi evra. Ukoliko imamo u vidu činjenicu da je Grčka

Grčka dužnička kriza dovodi u pitanje opstanak evrozone

tek nešto veća od Srbije, a da srpski dug iznosi nešto više od 20 milijardi evra, jasne su razmere prave finansijske katastrofe u kojoj se Grčka nalazi. Meren procentom BDP-a, grčki dug iznosi 175 procenata. Gotovo dve trećine grčkog duga prema stranim kreditorima čini dug prema zemljama evrozone (približno 60 posto), 15 posto Grci duguju po osnovu državnih obveznica, a 10 posto MMF-u. Ostatak duga čine dugovi prema inostranim bankama i drugim institucijama. Ovakav astronomski dug je nastao kao proizvod krajnje neodgovornog ponašanja grčke političke elite, kao i neefikasnog odgovora međunarodnih poverilaca. Oba pomenuta faktora dovela su do toga da industrijska proizvodnja u ovoj zemlji opadne za 35 posto, nezaposlenost naraste na preko 25 posto (kod mladih i preko 50 posto), dok su realne zarade pale između 25 i 35 posto. Takozvana “Trojka” (Evropska komisija, Evropska centralna banka i MMF) pokušali su radikalnim merama štednje da pritisnu Grke i zaustave vrtoglavi rast spoljnog duga. Međutim, rezultata mera štednje nametnutih od Trojke u realnosti nema. Grčki dug je 2009. godine iznosio 125 posto BDP – a, a danas je narastao do pomenutih 175 posto. Ogroman spoljni dug države se, razume se, odražava se na životni standard stanovnika. Negativni trendovi se utrkuju – ogromna stopa nezaposlenosti se neprekidno uvećava, stotine hiljada ljudi živi ispod granice siromaštva, gotovo trećina stanovnika države je opasno blizu te granice, 300.000 domaćinstava je ostalo bez struje zbog neizmirenih obaveza, a sumorni podaci kulminiraju informacijom da se u Grčkoj povećao stepen smrtnosti novorođenčadi, karakterističan za države trećeg sveta.

Crveni Alarm se u Atini odavno upalio, a Siriza se predstavila kao

Aleksis Cipras - nada osiromašene grčke srednje klase

stranka koja ima rešenje za probleme kojima se ne nazire kraj. U predizbornoj kampanju su davana realna i ona manje realna obećanja – pominjali su se tvrđi stav prema kreditorima, bonovi za hranu za najsiromašnije, besplatna struja, vraćanje na posao onih koji su iz javnog sektora otpušteni kao žrtve mera štednje, itd. Jedino je iz obećanja izostavljena činjenica na koji način bi se navedene obećane mere sprovele, i odakle bi se za njih obezbedio novac koji Grčka nema. Grandiozna obećanja su se, kako to obično biva, svela na kozmetičke promene. Najpre se odstupilo od tvrdog pregovaračkog stava i već u prvoj nedelji mandata selo za sto sa Trojkom. Zatim su svi grčki zahtevi pali u vodu, da bi se jedino postigao dogovor o produženju rokova i davanju Atini šanse da “održi glavu iznad vode”. Takođe, došlo je do terminoloških promena koje nisu ni od kakvog značaja – Trojka je preimenovana u “institucije”, aranžman u sporazum, a kreditori su postali partneri.

Siriza je ovakav neuspeh pokušala da predstavi kao pobedu Atine

Teret grčkog duga u najvećoj meri osećaju osiromašeni građani

nad inostranim kreditorima, međutim, u tome je uspela samo delimično, a nezadovoljstvo je sve veće. Grčko rešenje se može sažeti u sledeće – pronađen je modalitet uz koji će Grčka, a sa njom i evrozona da opstanu narednih nekoliko meseci. Za toliko vremena će Grčka imati novca da redovno isplaćuje penzije i plate u javnom sektoru, ali i da servisira spoljni dug. Na ovaj način ništa suštinski nije rešeno, samo je produžena agonija koja traje već više od sedam godina. Pre eventualnog produžetka aranžmana će se, naravno, rezultati grčkih vlasti naći pred skenerom Trojke, odnosno „institucije“, koja bi trebala na osnovu zadatih kriterijuma da utvrdi da li su Grci u prethodnom periodu ispunili ono što se od njih očekivalo. Činjenica je da za grčki dug odgovornost snose obe strane – i poverilačka Trojka i prethodne grčke vlade. Grčke vlade su neumereno i potpuno iracionalno trošile skupo pozajmljen novac, bukvalno ga bacale na neefikasne investicije, preskupu infrastrukturu i ogromne socijalne programe, dok je Trojka rigoroznim merama štednje, usporavanjem potrošnje i nerealnim zahtevima upućenim Atini grčki dug učinila mnogo većim i gotovo beznandežnim, pa sada nemoć Atine pojedini međunarodni faktori koriste za ucene i dnevnopolitička potkusurivanja preko leđa osiromašenog grčkog naroda.

Levičarska Siriza se na januarskim parlamentarnim izborima u Grčkoj biračima predstavila oštrom retorikom prema Briselu, Berlinu i onim međunarodnim krugovima koji se najviše ističu u pokušajima finansijskog disciplinovanja Atine. Bilo je oštrih reči, govora o prekidu aranžmana sa međunarodnim finansijskim institucijama, pa i o mogućem istupanju iz evrozone i menjanju celokupnog temelja na kome funkcioniše EU kao takva. Kako to obično biva, megalomanska predizborna obećanja ubrzano su se topila pred neumitnom realnošću. Od njih do ovog trenutka nije ostalo gotovo ništa. Cipras i Varufakis su uprkos tvrdom stavu na rečima seli za pregovarački sto sa Trojkom, i nakon početnih neslaganja bili pritisnuti da pristanu na iste uslove kao što je to bio primoran njihov prethodnik Samaras. Ovakav kompromis koji su napravili pružiće im neprilike i unutar države i na međunarodnom planu. Na unutrašnjem planu se nalaze na udaru kritika zbog brzog kršenja predizbornih obećanja, dok na spoljnom planu od strane drugih političkih pokreta sličnog usmerenja širom EU mogu biti percipirani kao slabi, neodlučni i nedosledni principima i idejama koje zastupaju. Birači, pa i članovi partije Siriza stidljivo, ali polako postavljaju pitanje da li su glasali za radikalan zaokret u pogledu politike saradnje sa međunarodnim kreditorima, ili samo za nešto ublaženiju verziju politike Antonisa Samarasa i njegove vlade.