(Rad objavljen na sajtu Instituta za pravo i finansije - www.ipf.rs)
Navršilo se 20 godina od potpisivanja Opšteg
okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini, poznatijeg kao Dejtonski
mirovni sporazum. Dejtonskim sporazumom je okončan građanski rat u BiH koji je
trajao od 1992. do 1995. godine, i kao takav on ima suštinski važnu ulogu u
stabilnosti čitavog regiona Zapadnog Balkana. Mnoštvo političkih rešenja za
budućnost BiH koja su se kretala od klasičnog građanskog koncepta državnog
uređenja do islamskog kalifata na tlu Evrope nisu dala nikakav rezultat. Tek
nakon troipogodišnjeg građanskog rata i žestokih pritisaka i intervencija dela
međunarodne zajednice, postignut je dogovor koji i danas u najvećoj meri čini okosnicu
političkog i pravnog sistema BiH. Politički sistem kreiran Dejtonskim mirovnim sporazumom
važi za verovatno najkompleksniji na svetu. Nekoliko nivoa vlasti, čak 14
vlada, asimetričnost nadležnosti kao i presudan uticaj međunarodnog faktora na
politički život u BiH, čine da donošenje bilo koje odluke i njena
implementacija predstavljaju pravu noćnu moru. Cilj ovog rada je da prikaže
osnovne karakteristike Opšteg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini,
Ustav BiH i njegove osnovne karakteristike, kao i neizbežan kontekst u kome je
ovaj sui generis sistem nastao. U
drugom delu rada biće osvetljen nezaobilazan međunarodni kontekst sporazuma i
njegov značaj za kreiranje političkog i pravnog sistema BiH kakav poznajemo
danas.
Građanski
rat u BiH – uzrok dejtonskog kompromisa
Badinterova komisija[1]
svojim zaključkom o suštinskoj važnosti republičkih granica za samoopredeljenje
budućih država nastalih iz dezintegrišuće socijalističke Jugoslavije nije uzela
u obzir specifične karakteristike SR BiH[2], u
kojoj nijedan od tri konstitutivna naroda nije imao apsolutnu većinu. Jedinstvena
vlast ni u jednom trenutku nije bila konstituisana na čitavoj teritoriji
države, pa je sprovođenje referenduma o nezavisnosti BiH sa jedne strane i
proglašenje nezavisnosti Srpske Republike Bosne i Hercegovine sa druge strane
dovelo do de facto raspada BiH. Nakon
povlačenja bošnjačke strane iz prethodno parafiranog Kurtiljerovog plana izbija
najveći oružani sukob na tlu Evrope posle Drugog svetskog rata u kome je živote
izgubilo više od 100.000 ljudi, dok su milioni izbegli ili interno raseljeni.
Uzrok izbijanja oružanog sukoba se najjednostavnije
može objasniti činjenicom da “vanjsko priznanje države
(…) nije bilo zasnovano
na unutrašnjem priznanju”[1],
odnosno volji tri konstitutivna naroda da pronađu kompromis oko državnog
uređenja i budućnosti države. Metodologija delovanja eksponenata dela
međunarodne zajednice u BiH je od samog početka bila usmerena na očuvanje BiH
kao jedinstvene i nezavisne države, pa su sva rešenja bila usmerena u tom
pravcu. Situacija se dodatno zakomplikovala 1993. godine kada je došlo do
oružanog sukoba između Bošnjaka i Hrvata koji je okončan pod pritiskom SAD
Vašingtonskim sporazumom 1994. godine. Vojska Republike Srpske je pred kraj
rata bila nadmoćna i kontrolisala je gotovo 70 posto čitave teritorije BiH.
Građanskom ratu se nije nazirao kraj dok pod međunarodnim pritiskom i NATO
intervencijom sukobljene strane su bile prisiljene da sednu za pregovarački
sto. Dodatno kompleksan problem je bio nepriznavanje legitimiteta zaraćenim
stranama, pa je tako na pregovorima u Dejtonu zvanično Sarajevo predstavljala
delegacija čije su oružane snage kontrolisale samo mali deo teritorije BiH, dok
Srbi i Hrvati nisu bili predstavljeni na adekvatan način. “Mirovni pregovori na
blizinu“[2] u
vojnoj bazi Rajt Peterson u Dejtonu su pod pritiskom usmerenom ka svim stranama
ipak dali rezultate, “gruba osnova za pregovore”[3] je
usaglašena, a zatim se mukotrpnim pregovorima došlo do pojedinačnih rešenja u
svakoj od sfera koje sporazum reguliše. Sporazum je potpisan 21. novembra 1995. godine
čime je okončano krvoproliće i započeo proces implementacije mira i stvaranja
novog političkog sistema definisanog u Dejtonu.
 |
| Alija Izetbegović, tvorac Islamske deklaracije |
Građanski rat je dramatično izmenio etničku
strukturu na čitavoj teritoriji BiH. U ovom trenutku ne postoje precizni podaci
o trenutnoj etničkoj strukturi stanovništva u BiH jer rezultati sprovedenog
popisa stanovništva više godinu i po dana čekaju na objavljivanje. Poslednji
podatak koji postoji je onaj za 2003. godinu kada je u BiH živelo 43,7%
Bošnjaka, 31,3% Srba i 17,5% Hrvata.[1] U
skladu sa mešovitom etničkom strukturom, istorijskim nasleđem kao i krvavim
građanskim ratom koji je opustošio čitavu teritoriju BiH, “Dejtonski mirovni
sporazum sve tri zaraćene strane nisu prihvatile na identičan način”.[2]
Srbi nisu bili zadovoljni smanjenjem teritorija koje su efektivno kontrolisali
pre okončanja oružanih sukoba, Bošnjaci Dejtonski sporazum posmatraju kao
prolaznu kategoriju koju je potrebno ukinuti “puzećom unitarizacijom”, dok
Hrvati levitiraju između zagovaranja statusa
quo i ustavnih promena u smeru veće autonomije za kantone većinski
nastanjene hrvatskim stanovništvom.
Dejtonski
politički sistem – mirovni sporazum kao model Ustava
Dejtonski mirovni sporazum se sastoji iz četiri dela
– vojnog segmenta, Ustava BiH, segmenta o povratku izbeglica i segmenta o
izgradnji demokratije i demokratskih institucija u bosanskohercegovačkom
društvu.[1] Ustav BiH je specifičan po tome što nije potvrđen od
strane građana na referendumu niti kreiran od strane legitimno izabranih
predstavnika naroda, već predstavlja integralni deo međunarodnog sporazuma. Kao
takav, on pored komleksne unutrašnje strukture uključuje i zainteresovane
spoljne strane koje su učestvovale u njegovom kreiranju.
Tvorci Dejtonskog mirovnog sporazuma su uvažili
stanje na terenu i zadržali u ratu stvorene političke
subjekte, sa izuzetkom
Brčko distrikta koji je naknadno stvoren. BiH je Ustavom definisana kao
zajednica koja ima federalno-konfederalne karakteristike i sastoji se od dva
entiteta i jednog distrikta. Dejtonska BiH nije tipična federacija jer njene
konstitutivne jedinice imaju visok stepen nadležnosti, nalik konfederaciji.
Takođe, ustavnim dizajnom BiH je narušeno jedno od osnovnih načela federalizma
- ravnopravnost federalnih jedinica. Naime, u federalnim sistemima je praksa da
jedna federalna jedinica ima jedan glas u centralnim organima vlasti, dok je u
BiH primenjeno specifično rešenje po kome u mnogim važnim institucijama pravo
glasa ima konstitutivni narod. Takvim rešenjem je u pojedinim važnim sferama
odlučivanja odnos glasova Federacije BiH i RS 2:1. Federacija BiH čini 51 posto
teritorije države, dok Republika Srpska čini 49 posto teritorije. Distrikt
Brčko ne pripada ni jednom od dva entiteta, već predstavlja kondominijum sa
sopstvenim organima državne uprave. Federacija BiH je nastala Vašingtonskim
sporazumom 1994. godine, nakon oružanog sukoba Bošnjaka i Hrvata. U skladu sa
mešovitom etničkom strukturom i objektivnim okolnostima na terenu, ovaj entitet
poznaje još jedan “međunivo” vlasti –
kantone. Sastoji se od 10 kantona, koji Hrvati nazivaju županije. Kantonalni
nivo vlasti bi trebao da omogući uvažavanje geografskih i političkih razlika
unutar BiH, odnosno da zadovolji političke apetite Bošnjaka i Hrvata kako u
opštinama sa jednonacionalnom apsolutnom većinom, tako i u etnički mešovitim
delovima BiH. Federacija BiH je nivo vlasti koji zbog visokog nivoa ovlašćenja
kantonalnih vlasti u odnosu na centralnu federalnu vlast može nazvati “praznom
ljušturom.”[1]
Etnički sastav, geografske karakteristike kao i politički zahtevi Bošnjaka i
Hrvata iznedrili su rešenje koje najvažnije nadležnosti pripisuje kantonima,
dok Vlada Federacije BiH ima ulogu koordinatora aktivnosti na kantonalnom
nivou. Republika Srpska je nastala 1992. godine kao Srpska Republika Bosna i
Hercegovina odlukom srpskog naroda na plebiscitu, dok je 9. januara 1993.
proglašena Republika Srpska. Srpski entitet unutar BiH ima jednostavniju
strukturu koja ne poznaje međunivo kantona, a osnovna jedinica lokalne
samouprave u RS je opština.
 |
| Dejtonska teritorijalna organizacija je veoma komplikovana |
Nadležnosti centralne vlasti u BiH su u Ustavu
taksativno nabrojane. To su spoljna politika, spoljnotrgovinska politika,
carinska politika, monetarna politika, finansiranje institucija i plaćanje
međunarodnih obaveza BiH, imigracija, izbeglice i azil, sprovođenje
međunarodnih međuentitetskih politika i regulisanje krivičnih propisa,
uspostavljanje zajedničkih međunarodnih komunikacija, regulisanje
međuentitetskog transporta i kontrola vazdušnog prometa.[1]
Sve ostale nadležnosti pripadaju entitetima i distriktu. Ključne institucije na
centralnom nivou u BiH su Parlamentarna skupština (dvodomna je i sastoji se od
Doma naroda i Predstavničkog doma), tročlano Predsedništvo (pripadnici sva tri
konstitutivna naroda od kojih se dva biraju sa teritorije Federacije BiH a
jedan sa teritorije Republike Srpske), Savet ministara, Ustavni sud (sastoji se
od devet članova, četiri člana bira predstavnički dom Federacije BiH, dva člana
skupština Republike Srpske, dok tri člana bira Evropski sud za ljudska prava) i
Centralna banka BiH.[2] U
BiH su Ustavom definisana tri konstitutivna naroda – Srbi, Hrvati i Bošnjaci.
Izvornom definicijom su bili konstitutivni svako u svom entitetu, dok naknadnom
odlukom Ustavnog suda nije odlučenu da su sva tri naroda konstitutivna na
čitavoj teritoriji BiH, čime se dovodi u pitanje smisao konstitutivnosti naroda
i trasira put prema klasičnom modelu građanske države. Još jedna specifičnost
pravnog sistema BiH je da njeni državljani imaju državljanstvo na dva nivoa,
odnosno državljanstvo BiH i entitetsko državljantvo, odnosno državljanstvo
Republike Srpske ili Federacije BiH.
Mnogobrojne podele i više nivoa vlasti kreiraju kompleksne
paralelne sisteme u svim ravnima društvenog života. Na primer, u BiH de facto postoji 12 obrazovnih sistema,
sa čak 12 serija udžbenika koje izdaju ministarstva prosvete.[1] U
drugim društvenim sferama podele i institucionalni mehanizmi su još
kompleksniji, što doprinosi kako tromosti celokupnog sistema, tako i nerazumevanju
od strane građana. Minimum izvornih dejtonskih nadležnosti na nivou centralne
vlasti je postepeno međunarodnim pritiscima evoluirao u ogroman i preskup
državni aparat sa više desetina dodatno prenetih nadležnosti u različitim
sferama, uglavnom bez neophodnog uslova – konsenzusa oba entiteta. Institucije
poput Suda BiH, Saveta za implementaciju mira ili Državne agencije za istrage i
zaštitu (SIPA)[2]su
nastale kreiranjem zakona od strane OHR-a.[3] Više
nivoa vlasti, kompleksan sistem odlučivanja, asimetričnost političkog sistema i
dijametralno suprotno viđenje dogovorenog u Dejtonu često dovode do zastoja u
odlučivanju koji međunarodni faktor vešto koristi za nametanje sopstvenih
interesa.
Međunarodni
kontekst Dejtonskog sporazuma – spoljne garancije za “mir u kući”?
U analizi Dejtonskog sporazuma nezaobilazan je
međunarodni faktor i njegov odlučujući uticaj u samom dejtonskom procesu, ali i
nakon njega. On pred politički sistem BiH svakodnevno postavlja svojevrstan
izazov suverenosti, jer strani uticaj veoma često presudno utiče na državne i
entitetske institucije i time ozbiljno narušava legitimitet izabranih
predstavnika naroda i uopšte legitimnost državnih institucija i odluka koje
donose. Ključni faktori koji utiču na visok nivo uticaja međunarodnih faktora na
politički sistem BiH su kompleksno definisan spoljnopolitički sistem, presudan
uticaj OHR-a, proces pridruživanja EU i sistem specijalnih paralelnih veza i
specifičnih vrsta odnosa entiteta sa drugim državama i međunarodnim organizacijama.
Kompleksno unutrašnje političko uređenje BiH se
reflektuje i na spoljnu politiku, sa svim pripadajućim
prednostima i
nedostacima. U spoljnoj politici BiH se smatra da postoje problemi na svim
nivoima funkcionisanja, od Predsedništva BiH do diplomatsko-konzularne mreže u
inostranstvu. Dejtonsko ustrojstvo spoljne politike BiH karakterišu
“nesinhronizacija i suprotna delovanja između različitih faktora koji učestvuju
u međunarodnim odnosima u ime BiH”.[1]
Kao ključna karakteristika spoljne politike BiH ističu se disonantni tonovi u
skladu sa različitim interesima konstitutitvnih naroda i entiteta. Najbolji
primer za takvu praksu su regionalni odnosi. Spoljnu politiku BiH utvrđuje i
vodi Predsedništvo BiH[2]. Svaki
član Predsedništva u zavisnosti od interesa konstitutivnog naroda koji
predstavlja često spoljne odnose države sprovodi “na svoju ruku”. Tako
bošnjački član predsedništva teži da održi što je moguće bliskije odnose pre
svega sa Turskom, ali i drugim državama islamskog sveta, dok srpski i hrvatski
član teže da budu orijentisani na svoje matične države Srbiju i Hrvatsku, ali i
tradicionalne partnere poput država EU i Ruske Federacije. Sa druge strane, diplomatsko-konzularna
mreža je kreirana preobimno, “kako u odnosu na strateške ciljeve, tako i u
odnosu na finansijske mogućnosti zemlje.”[3]
Kao takva, ona nije u stanju da na adekvatan način zastupa interese BiH i
sprovodi definisane zadatke od strane Predsedništva.
 |
| Put BiH prema EU je otežan mnogim problemima |
Članstvo u EU je strateški cilj BiH, i to je jedino
vitalno spoljnopolitičko pitanje o kome postoji konsenzus između dva entiteta. BiH
je saradnju sa institucijama EU započela 1998. godine kada je usvojena
Deklaracija o specijalnim odnosima sa EU. Ova zemlja je do danas ostvarila
minoran napredak u procesu evropskih integracija, sa nedovoljno jasnom
perspektivom krajnjeg članstva. Napredovanje u integracionom procesu ometaju političke
prepreke poput nemogućnosti da se postigne saglasnost oko određenih reformskih
procesa, kao i nametanje pojedinih rešenja koja suštinski menjaju Dejtonski
mirovni sporazum. Specifičan uslov koji se postavlja na evropskom putu BiH je
implementacija presude Evropskog suda za ljudska prava u slučaju Sejdić –
Finci. Paragrafima IV i V Ustava BiH predviđeno je da se za funkcije u nekim
državnim organima mogu kandidovati samo pripadnici tri konstitutivna naroda. Takvim
ustavnim rešenjem su pripadnici manjinskih naroda diskriminisani. Ustavni vakuum
su iskoristili Dervo Sejdić (po nacionalnosti Rom) i Jakob Finci (po
nacionalnosti Jevrejin), i nakon korišćenja svih pravnih lekova pravnog sistema
BiH pravdu su potražili pred Evropskim sudom za ljudska prava. Evropski sud za
ljudska prava je doneo presudu u korist tužilaca i naložio da se pronađe
adekvatno rešenje za pomenuti problem. Rešenje do danas nije pronađeno, uprkos
uključivanju Saveta Evrope, institucija EU, Venecijanske komisije i drugih relevantnih
aktera u sam proces. Svaka od strana u ovom kompleksnom procesu ima sopstveni
ulog i iza nje stoje interesi konstitutivnog naroda koji predstavlja, što
dodatno komplikuje put do konačnog rešenja.
Važan aspekt međunarodnog položaja dejtonske BiH su
specijalne paralelne veze i Savet za implementaciju mira. Dejtonski mirovni
sporazum definiše specijalne paralelne veze kao odnose sa susednim državama, u
skladu sa suverenitetom i teritorijalnim integritetom BiH.[1]
Ovaj vid saradnje je ostvaren, ali do sada nije dao opipljive rezultate. Međutim,
Republika Srpska je član Skupštine evropskih regiona, i ovaj entitet kreira
specifičnu vrstu spoljnih odnosa putem svojih predstavništava.[2] Savet
za implementaciju mira je osnovan kao telo koje ima ulogu podrške u sprovođenju
mirovnog sporazuma, iako nije predviđen Dejtonskim sporazumom. Čini ga 55
država i organizacija, a osnovna uloga Upravnog odbora Saveta je davanje
političkih smernica OHR-u. Upravni odbor
čine važne države poput SAD, Rusije i Francuske, ali i naddržavne tvorevine i
međunarodne institucije poput Evropske komisije i Organizacije islamske
konferencije. Ostaje nejasna svrha postojanja ove institucije ukoliko imamo u
vidu postojanje i širok opseg nadležnosti OHR-a u istom domenu.
Kancelarija Visokog predstavnika (OHR) je ustavna
kategorija, i ona ima za cilj da nadzire implementaciju mirovnog sporazuma,
održava bliske kontakte sa stranama u sporazumu u cilju kontrole pridržavanja
civilnih aspekata mirovnog rešenja, koordiniše aktivnosti organizacija civilnog
društva i agencija u BiH, pronađe rešenja za potencijalne probleme u civilnoj
implementaciji, učestvuje u razmatranju pitanja sanacije i rekonstrukcije, periodično
izveštava o napretku u implementaciji mirovnog sporazuma, i vrši permanentnu
komunikaciju sa komesarom međunarodnih policijskih snaga u BiH.[1]
OHR je vremenom evoluirao iz institucije čiji je prevashodni cilj nadziranje
implementacije mirovnog sporazuma na terenu u političkog arbitra koji menja
izbornu volju naroda i narušava legitimitet institucija sistema. OHR to čini
putem tzv. Bonskih ovlašćenja[2]
koja mu omogućavaju da određuje mesto i vreme zasedanja pojedinih institucija i
predsedava im, donosi privremene mere onda kada strane u sporazumu ne mogu da
postignu dogovor, kao i da sprovodi određene aktivnosti protiv državnih
službenika ili funkcionerima za koje smatra da na bilo koji način krše odredbe
mirovnog sporazuma. Bonska ovlašćenja koja se OHR nije libio da upotrebljava
čine BiH političkom tvorevinom “ograničenog suvereniteta”.[3]
Ustavni sud BiH se sastoji od devet članova. Četiri
člana bira Predstavnički dom Federacije BiH, dva člana bira Skupština Republike
Srpske, dok preostala tri člana bira predsednik Evropskog suda za ljudska prava.[1]
Institucionalno rešenje u kome strani faktor ima mogućnost da suštinski utiče
na odluke Ustavnog suda BiH ozbiljno narušava njenu suverenost. Sudije Ustavnog
suda imenovane od strane činilaca izvan političkog sistema BiH de facto imaju pravo veta, pa je takvim
institucionalnim rešenjem moguće po sopstvenom nahođenju prekrajati odluke
demokratski izabranih predstavnika naroda. Time najviša pravna instanca u BiH
dobija političke karakteristike, što je u modernom demokratskom društvu
nedopustivo.
BiH se zbog presudnog uticaja međunarodnih
institucija i pojedinaca u različitim sferama društvenog života često definiše
kao “puzeći protektorat”[1]. Ćeste
nesuglasice koje ponekad dovedu do zastoja rada institucija na centralnom nivou
i ustavne krize umeju da izazovu posrednu ili neposrednu intervenciju stranaca
preko različitih institucionalnih mehanizama i poluga moći. Poslednjih godina
je u toku proces “prelaska sa snažnog administriranja na političko usmeravanje”[2],
sa ciljem da se institucije BiH osposobe za samostalno funkcionisanje. Ni 20
godina od okončanja rata i potpisivanja mirovnog sporazuma nije se daleko
odmaklo u tom procesu.
Umesto
zaključka – prilog za budućnost BiH
Dejtonski proces je pretrpeo mnoge izazove kako
tokom samih pregovora, tako i tokom implementacije sporazuma na terenu. Jedinstvena
politička i ustavna rešenja, brojne rasprave i protivrečnosti koje je izazvao,
kao i permanentna politička nestabilnost na svim nivoima vlasti rezultat su
objektivnih okolnosti na terenu, istorijskog nasleđa, novonastale postkonfliktne
etničke strukture i interesa stranog faktora koji je u “bosanskom loncu”
nezaobilazan činilac. Dijametralno suprotna viđenja bliske prošlosti, različita
tumačenja odredbi sporazuma, kao i često uplitanje globalnih igrača putem
direktnih političkih pritisaka i institucije OHR-a nekada su značajno otežavali
mirovni proces, dok i danas onemogućavaju efikasno funkcionisanje političkog,
pravnog i ekonomskog sistema BiH. Dejtonskim mirovnim sporazumom nijedna od
zaraćenih strana nije bila u potpunosti zadovoljna nakon potpisivanja. Sporovi
su bili teritorijalne, političke, pravne i simboličke prirode. Međutim, Dejtonski
sporazum je zaustavio krvavi građanski rat i to je njegova najveća zasluga.
Mukotrpan proces izgradnje mira je završen, dok je prostor za akademske i
stručne rasprave zauzelo pitanje sadašnjeg i budućeg političkog i društvenog
uređenja BiH. Nakon 20 godina međunarodne okolnosti su se drastično promenile,
a sa njima i zahtevi prema Dejtonskom sporazumu kao kreatoru političkog sistema
BiH. BiH je trenutno bliža konceptu “zamrznutog konflikta” tipičnog za
istočnoevropski posthladnoratovski prostor nego idealu stabilnog i prosperitetnog
demokratskog društva. Od okončanja oružanog sukoba do danas ovaj sporazum
predstavlja teren pogodan za političke
manipulacije i protivrečnosti. Ono što je, međutim, sasvim sigurno da je
Dejtonski mirovni sporazum uprkos svim evidentnim nedostacima i
protivrečnostima jedini mogući modus
vivendi za mir i prosperitet BiH u trenutnim međunarodnim, ali i unutrašnjim
okolnostima.
[1] Nenad Kecmanović, (Ne)moguća država Bosna i Hercegovina,Beograd,
2007, str. 225
[2] Miloš Šolaja, Balkan u transatlantskoj pukotini, Banja
Luka, 2006, str. 210.
[1] Opšti okvirni sporazum za mir u Bosni i Hercegovini, član 6, stav 1.
[1] Opšti okvirni sporazum za mir u Bosni i Hercegovini, aneks 10, član
2, stav 1.
[2] Bonska ovlašćenja su usvojena na
Bonskoj konferenciji 1997. godine ii mala su za prvobitan cilj da ojačaju ulogu
OHR-a u implementaciji mirovnog sporazuma
[3] Danilo Petrović, Spoljna politika dejtonske Bosne i
Hercegovine, Naučno-stručni časopis Svarog, br. 4, Banja Luka, 2012, str. 159.
[1] Opšti okvirni sporazum za mir u Bosni i Hercegovini, Ustav BiH, član
3, stav 2.
[2] Republika Srpska ima
predstavništva u Belgiji, Austriji, SAD, Rusiji, Izraelu, Nemačkoj i Srbiji.
[1] Danilo Petrović, Spoljna politika dejtonske Bosne i
Hercegovine, Naučno-stručni časopis Svarog, br. 4, Banja Luka, 2012, str. 160.
[2] Opšti okvirni sporazum za mir u Bosni i Hercegovini, član 5, stav
3.
[3] Danilo Petrović, Spoljna politika dejtonske Bosne i
Hercegovine, Naučno-stručni časopis Svarog, br. 4, Banja Luka, 2012, str. 161.
[1] Republika Srpska ima jedinstveni
obrazovni sistem, dok svaki od 10 kantona Federacije BiH i Brčko Distrikt imaju
posebne obrazovne sisteme sa svojim ministarstvima i udžbenicima prilagođenim
etničkoj strukturi stanovništva.
[2] State investigation and protection
agency.
[3] Office of the High
Representative (Kancelarija Visokog predstavnika).
[1] Robert Hejden, Skice za podeljenu kuću – Ustavna logika
jugoslovenskih sukoba, Beograd, 2003, str. 133.
[1]
http://www.ifimes.org/ba/7942-struktura-drzave-bosne-i-hercegovine-na-temelju-dejtonskog-mirovnog-sporazuma
[1] Robert Hejden, Skice za podeljenu kuću – Ustavna logika
jugoslovenskih sukoba, Beograd, 2003, str. 112.
[2] Snežana Savić, Ustavni položaj Republike Srpske u Bosni i
Hercegovini, Nova srpska politička misao, posebno izdanje 1/2011, Beograd,
2011, str 79.
[1] Nenad Kecmanović, (Ne)moguća država Bosna i Hercegovina,Beograd,
2007, str. 5.
[2] Dejtonski pregovori su nazvani
“mirovnim pregovorima na blizinu” zbog toga što su se odvijali u zgradama koje
su bile međusobno udaljene svega desetak metara, a pregovaračke strane ipak
nisu stupile u neposredan pregovarački proces.
[3] Živorad Kovačević, Međunarodno pregovaranje, Beograd, 2004,
str. 269.
[1] Robert Hejden, Skice za podeljenu kuću – Ustavna logika
jugoslovenskih sukoba, Beograd, 2003, str. 107.
[2] Socijalistička Republika Bosna i
Hercegovina, često u žargonu nazivana i “Samostalna radnja Branka (Mikulića) i
Hamdije (Pozderca)”.
