Замрзнути конфликти као форма отпора атлантизму

„Демонизација Владимира Путина није политика, него алиби за њено одсуство.“

Хенри Кисинџер

Корените промене у међународним односима са собом носе историјску тежину, често и људске и материјалне жртве, али оне неизбежно изнедре нове облике држава, међународних система и организација карактеристичних за одређени период. Из Првог светског рата је произашло схватање да је свету потребан глобалан систем регулисања међународних проблема кроз једну организацију и јединствен систем правила. Други светски рат је непосредно изнедрио систем УН-а какав данас познајемо, а из њега је проистекао систем људских права, који је злоупотребом од стране атлантизма изокренут у своју супротност. Оба међународна поретка настала након глобалних конфликата изнедрила су нешто што би се могло назвати системима, са свим својим предностима и недостацима. Међутим, урушавање биполарне поделе донело је својеврсне антисистемске тенденције и анархију у међународним односима уопште.

РУСКИ МЕДВЕД ПРОТИВ АТЛАНТИСТИЧКЕ АНАКОНДЕ

Једна од основних карактеристика раног постхладноратовског периода међународних односа је попуњавање празнине која је настала нестанком Варшавског пакта са глобалне геостратешке сцене. Русија је асиметрично нападнута са више страна – либералном шок терапијом у економији, агресивном вишедимензионалном кампањом у сврху једноставнијег НАТО наступања ка истоку, и отвореним кризним жариштима дуж њених граница. Геополитички мотивисани оружани сукоби под западном диригентском палицом су почели у Нагорно-Карабаху 1988. године, наставили се у Придњестровљу 1991, да би свој зенит достигли у Абхазији и Јужној Осетији 2008. и у Донбасу 2014. године.

Русија је морала да се супротстави специфичним видом отпора - замрзнутим конфликтима.

Приближавање "анаконде" руским границама

Захваљујући одлучном деловању у супротстављању атлантизму најпре одбраном снага статуса кво, а затим и формирањем и одржавањем комплетне инфраструктуре на територијама под њиховом контролом, овај појам се данас често везује искључиво за постсовјетски простор. Замрзнути конфликти су они у којима су се отворена оружана дејства завршила, али није креиран никакав политички оквир који би довео до окончања сукоба и задовољења зараћених страна. Они се не могу добити на кратак рок, или макар не без огромних људских, материјалних жртава и неповратног трасирања Русије ка тоталном слому. Због тога се више исплати да се конфликт држи у замрзнутом статусу, све док се непријатељ не исцрпи или ситуација на међународној сцени преокрене у корист Русије. На пример, Русија без сумње може да војнички порази Украјину, и да са власти свргне нелегалан и нелегитиман режим инсталиран од стране Запада. Међутим, замрзнутим конфликтом у Донбасу се постиже циљ, уз неупоредиво мање трошкове, како материјалне, тако и оне далеко важније – људске.

Макиндерова забринутост над будућношћу атлантизма уколико се евроазијски пол консолидује као јединствен геополитички ентитет, отелотворило се кроз Волфовицову доктрину и њено доследно спровођење од стране Викторије Нуланд и њеног тима. Недавна војна вежба за лаике необичног имена „Анаконда“ и симболично је означила почетак потпуне офанзиве на руске интересе широм Евроазије. Назив је креација америчког адмирала Алфреда Мехена, а његова идеја је у основи геополитичка. Он симболично приказује стисак поморске змије око копнене масе који брани руској империји излазак на топла мора и тако је геополитички „гуши“. Управо на трагу западне анаконде се налазе замрзнути конфликти. Они настају у рубним областима судара православне и западне римокатоличко-протестантске цивилизације. Међутим, за разлику од Американаца који су уз помоћ обавештајног апарата и полуга глобалног финансијског система готово пола века разарали суверене државе и њихове легитимно изабране лидере, замрзнути конфликти су настајали као форма асиметричног одговора на директно угрожавање руских интереса у непосредном окружењу.

ДОНБАС КАО ПРЕКРЕТНИЦА

Одсудна иницијатива у замрзнутим конфликтима у позадини увек носи амерички рукопис. Међутим постоје и многе укључене заинтересоване стране на регионалном нивоу – Румунија у Придњестровљу, Турска у Нагорно-Карабаху, прибалтичке земље на сопственим територијама итд, што додатно компликује ситуацију. Унутардруштвена трвења у балтичким државама у којима Руси чине значајан удео у становништву се у теорији међународних односа не посматрају као замрзнути конфликти. Међутим, по неким њиховим карактеристикама се могу сматрати замрзнутим конфликтима изузетно ниског интензитета. Нема територијалне поделе нити оружаног сукоба, међутим, постоји огроман проценат русофоног становништва коме су ускраћена елементарна политичка права, што ствара основ за велики конфликтни потенцијал. Крим се ни у ком контексту не може сматрати замрзнутим конфликтом. Он је руски национални интерес број један, и као такав је „завршена прича“.

Када је Донбас у питању, примирје које је на снази готово годину и по дана је исувише кратак

Донбас је посебна врста "замрзнутог конфликта"

период како би се он окарактерисао као дефинитивно замрзнут. Међутим, у овом моменту не би било погрешно тако га посматрати. Оружаних дејстава ширих размера нема од ступања примирја на снагу, Донбас развија сопствене системе за самоодржање, док кијевске власти после великих материјалних и људских губитака теже да консолидују сопствене редове и не претендују на тоталну офанзиву на Донбас, барем не до неке нове расподеле снага. Донбас је за савремену Русију оно што је кубанска криза била за САД – последња линија одбране и тачка са које повратка нема, ни по коју цену. Овде нема укључених заинтересованих страна, директно се сучељавају Русија и амерички агенти од утицаја, конфликт је непосредно на руским границама, а геостратешки има далеко већу тежину него онај чеченски. На крају, али не и најмање важно, овај конфликт је специфичан по томе што огољава идеолошку природу свих претходних замрзнутих конфликата, а то је суштинска подела - атлантизам против евроазијанизма.

АСИМЕТРИЧНИ ОДГОВОР ПРОТИВ КОНЗИСТЕНТНОГ ЗАПАДА

Од стране Запада се према Русији деценијама води конзистентна политика, мада су се вашингтонске апологете одувек упирале да докажу супротно. Моменат од кога је некада СССР, а данас Русија престала да се повлачи пред атлантизмом и супротставила му се замрзнутим конфликтима, они служе као средство за заустављање непријатељског савеза док се Русија подиже из пепела. Често су брутални, са огромним патњама локалног становништва, али надирање атлантизма према својој опсесији – православном и ресурсима богатом Истоку, не оставља превише простора за избор. 2008. година и руска интервенција против Сакашвилијеве агресије сматрају се прекретницом, када је Русија по први пут у постхладноратовској ери отворено „показала зубе“. Међутим, потенцијал за даље проширење замрзнутих конфликата увек постоји. Они су као својеврсно клатно које се лако може значајно померити када је атлантизму и његовим клијентима то у непосредном интересу.

Атлантизам је истрошен концепт, и као такав није кадар да изнедри нову идеолошко-геостратешку форму која би на било који начин могла да конкурише евроазијству, и то на корист свих, па и самог евроазијства. Складно томе, Хладни рат против Русије никада није престао. Солжењицинова фраза о томе да је гађан комунизам а погођена Русија, савременим околностима би се могао уподобити кроз изреку да се гађа Путинов естаблишмент, а директно урушава покушај интеграције на евроазијском простору са Русијом као империјалном основом. Русија је принуђена да се брани, а замрзнути конфликти су својеврсна „нога у вратима“ њеног опстанка као империје. Они су прелазна фаза развоја међународних односа, након које би требала да уследи стабилизација и уравнотежавање постигнутих позиција. Прелазна фаза која траје две и по деценије, рекли би они мање добронамерни. Међутим, за руску цивилизацију се време за разлику од Запада не мери изборним циклусима већ епохама. А из перспективе једне велике цивилизације, постхладноратовски период је трептај ока.

Да ли је бравар заиста био бољи?

„У Србији се понашајте као окупатори.“ 

Јосип Броз Тито

Од како су друштвене мреже и медијски портали са могућношћу коментарисања актуелних догађаја у Србији узели маха, необичну популарност је достигао термин „бот“. Он подразумева особе које најчешће из ситних интереса заступају ставове одређене политичке опције, интересне групе или појединаца. Јасно је да свака значајнија политичка странка има своје ботове чија је основна сврха да уз минорну или никакву надокнаду креирају јавно мњење на интернету које погодује остварењу њених интереса. Међу њима посебно место и значај припадају југоносталгичарским ботовима. Они не припадају ни једној странци, већ их има у свим идеолошким редовима. Активирају се по правилу на важне годишњице које је неговао комунистички режим и указују на наводне предности таквог система и на благодети живота у СФР Југославији. Константан изазов унутрашње легитимизације и питање опстанка југословенске државе од настанка 1918. до распада 1991. године, као и њен настанак у братоубилачком рату инструираном  погубном марксистичком идеологијом, намећу неизмерну важност општедруштвене расправе о карактеру овог историјског периода и његових модерних експонената. Посебно због тога што ова погубна идеја данас наилази на веома широко одобравање проузроковано лошим резултатима садашњице, али и непознавањем савремене историје ових простора.

Југоносталгичарски ботови не виде да је Брозов режим најпре

Крхке авнојевске границе Брозовог комунистичког царства

дефинисао аутономне покрајине у оквиру Србије, а затим им дао статус конститутивних елемената федерације. На тај начин је Србију de facto паралисао на начин да аутономне покрајине имају право вета на одлуке које донесе званични Београд, док Београд над одлукама аутономних покрајина нема исто право. Поред тога, идентична историјска логика креирања аутономних покрајина у Србији наметала је овакву обавезу и у Хрватској у случају Крајине, Истре или Далмације. Међутим, кроатокомунистички режим је, разуме се, имао интерес да семе дезинтеграције посеје искључиво у Србији. Они занемарују чињеницу да су у директним преговорима комунистичких функционера Барања и добар део Западног Срема за „зеленим столом“ препуштени Хрватској, под изговором да границе нису битне унутар заједничке федерације. Ово неодољиво подсећа на мантру која нам се интензивно сервирала како су границе унутар ЕУ небитне. Хрвати су, када су територије у питању, добили Истру, Барању, Западни Срем, Источну Славонију, Словенци Јужну Корушку и део Штајерске, БиХ излаз на море, док је Србија добила тег у виду две аутономне покрајине, исељену индустрију и полувековно упорно сатирање националног идентитета и историјског сећања.

О југословенској економији југоносталгичарски бот размишља на нивоу викендице у Макарској, јефтиним авио картама ЈАТ а за најужу комунистичку врхушку и њихове сатрапе, маскирајући туробну реалност растом индустријске производње креираном највећом пљачком у историји ових простора, познатијом као колективизација. Југоносталгичарски бот не види севернокорејску затвореност економског система, различите промашене програме који су проузроковали несташице, вожњу „пар-непар“ и егзодус милиона људи на Запад, пре свега у тадашњу Западну Немачку. Он у одласку у Трст види епохални искорак ван државне границе као цивилизацијско достигнуће, а превиђа да се преко границе у најближе суседство ишло по елементарне потрепштине које су у то време биле доступне читавом цивилизованом свету.

Статистичким скоком писмености којим се југоносталгичарски ботови диче, трудећи се да замагле чињеницу да данас имамо милионе људи потпуно неупотребљивих за модерну тржишну утакмицу и са потпуним одсуством разумевања политичког и правног система у коме живе и раде. Аргумент о бесплатном високом образовању побија чињеница да данашња Србија упркос образовању финансираном из државног буџета и експанзији приватних факултета у протеклој деценији има неколико пута мањи број високообразованих у уделу становништва у односу на било коју иоле развијенију земљу. Образовни систем у коме је важно знати број тунела на прузи Београд-Бар а не предузетништво и основе економије довео је до читаве изгубљене генерације која бесциљно тумара испред неонских излога српских градова и за своју пропаст криви све осим оних које би највише требало. Поред политичке репресије као саставног дела политичког фолклора, комунистички систем нам је у наслеђе оставио слабог грађанина који веома лако подлеже манипулацији, било изнутра или споља.

Данашњи корифеји различитих дијапазона либералних

Идеолошко економско "знање" је уништило генерације

идеологија критикују стање људских права у Србији и као једино решење поново виде нову Југославију – ЕУ. То су углавном унуци истих оних који су десетине хиљада људи због вербалног деликта затварали у комунистичке казамате са Голим отоком као парадигмом, или оних који су усташку фабрику смрти Јасеновац ослободили пола године након ослобођења Београда. У домену елементарних права и слобода појединаца али и српског народа у целини, југоносталгичарски бот не види да су у Србији гушена сва права националне идентификације и сатиран сваки покушај заштите најосновнијих интереса српског народа. Са друге стране,  хрватски Маспок, далеко опаснији по тадашњи систем имајући у виду размере, обим и циљеве покрета је толерисан. Он ће се касније испоставити као диригентска палица распада југофедерације и завршетак посла усташких кољача из Другог светског рата. Усташки геноцид, вештачко креирање нових нација и чињеница да је Србија највише пострадала за слободу гурани су под тепих зарад креирања вештачког „братства и јединства“. Поред стотина хиљада мртвих у идеолошком терору, усташком геноциду и братоубилачком рату, на вечну срамоту нам остаје батинање и понижавање хероја овенчаних славом Првог светског рата. То је освета аустроугарског официра и његових сарадника који су своју антисрпску компоненту верно одржавали од Цера до Книна.

Поједини светли примери који су се борили за српску ствар у датим околностима не могу потиснути дубински злочиначку природу југословенског комунистичког режима. Од наизглед бенигног погрешног тумачења историје се кроз генерацију или две ствара мит. У томе лежи сва опасност деловања југоносталгичарских ботова. Парадоксално је да их има највише у Србији а не у другим републикама бивше државе, где би комунисте требало да „кују у звезде“ јер никада не би имали своје државе нити би без последица наставили свој развој због злочина које су починили под окриљем нацизма. Када се све сагледа, кристално је јасно да не постоји сфера у којој Србија и српски народ у овом историјском периоду нису губитници, а апсолутни победници друге нације или „нације“ настале комунистичким етноинжењерингом. Југословенски комунистички бастион је постојао док је одражавао интересе оба супротстављена блока у датим међународним околностима. Оног момента када је престала потреба за постојањем „тројанског коња“ у Источном блоку и каквог таквог остварења совјетских интереса у источном Медитерану, читава конструкција се урушила као кула од карата. Међутим, митови су остали. За чињеницу да радимо за три пута мањи новац него Словенци и дупло мањи него Хрвати, да смо заборавили на Дијану Будисављевић, опростили понижавање сопствених ослободилаца и заборавили геноцид, југоносталгичарски бот сматра одговорнима све, осим режима који је трасирао овакав пут чије ћемо последице још дуго осећати.

Геополитика и тржишни принципи

„Ниједан појединачни приступ не може „ухватити“ сву сложеност светске политике.“

Стивен Волт

Већина теорија у хуманистичким наукама прети да генерализацијом у други план потисне суштински важне посебности како би се разумео одређени проблем. Међутим, упркос дистинкцији између сложене стварности и теорија које теже да поједностављују, теорија и пракса слободног тржишта и важећа начела функционисања тржишних економија умногоме помажу разумевање глобалног геополитичког система. Овакво схватање процеса у међународној равни наликује неореализму, а у смислу поимања људске природе и темељних вредности, реалистичкој перспективи у ужем смислу. Уколико пођемо од претпоставке да је читав свет једно тржиште, а национална држава основни тржишни субјект, систем међународних односа се може описати као арена геополитичке конкуренције ограниченог обима. Геополитичко опредељење као пре свега вредносни систем има карактеристике датости и емоционалних категорија, али би оно у својој сржи требало да буде рационално и утемељено на објективним националним интересима, односно интересима субјекта у тржишној утакмици.

Играч на геополитичком тржишту настаје попут оног на

Геополитика се у сржи може посматрати као тржиште

економском – способношћу и визијом појединца или групе, стицајем околности, али и директним кршењем међународног права и начела правичности. Попут тржишта, природа геополитичких односа је таква да нико не може имати потпуну контролу, ресурси су ограничени, док је одлучивање у многим сферама максимално децентрализовано. Такође, глобални геополитички систем је далеко од савршеног, као и тржиште. Најважније силе које утичу на тржишно понашање су понуда, тражња и еластичност. Тржишним речником речено, циљ државе је да максимизује корисност кроз увећање сопствене моћи и њеном пројекцијом у сферу од непосредног интереса. Максимизација корисности субјекта у геополитичкој арени пресудно зависи од еластичности тражње. То може бити тражња за безбедношћу, тржиштима за своје производе, енергентима итд. Основне премисе оваквог приступа се у великој мери поклапају са реализмом – држава као основна јединица међународног система, национални интерес као кључна звезда водиља, док је најважнији циљ опстанак и наметање своје воље у складу са националним интересом. Основно ограничење би свакако била „рационалност потрошача“. Свака спољнополитичка одлука начелно потиче од народа, док је народу на крају припада и евалуација (не)постигнутих резултата. Да ли се у том случају основна економска теза да су потрошачи рационални у овом смислу пада у воду?

Тржишни систем карактерише постојање институција које су у стању да гарантују елементарно поштовање правила утакмице. То начело може бити примењено и на глобалном геополитичком нивоу, са свим предностима и недостацима које такав систем са собом носи. Оно што су на нивоу тржишта закони који регулишу ову област, на геополитичком нивоу је то пре свега систем УН-а као кровна организација. Иако је у одређеној мери оправдана критика да држава као основна јединица међународног система не може да одговори на све изазове који се пред њу постављају, то не могу ни међународне институције. Примери који сведоче у прилог томе су мигрантска криза, међународни тероризам, глобално загревање итд. Такође, одговор на транснационалне изазове тржишни субјекти траже у одређеним геополитичким пројектима који наликују на акционарска друштва или холдинг корпорације. Европска унија је пример такве међународне sui generis творевине која је настала уједињењем око некаквог заједничког интереса, иако би њен настанак и опстанак био незамислив без моћног трансатлантског партнера.

Поред економске и војне снаге, и њима сличних типичних

Ограничена геополитичка конкуренција?

карактеристика моћи држава, од суштинског значаја су способност пројекције војне моћи, мека моћ, као и улога у међународном финансијском систему. Међународни финансијски систем креиран на основи Вашингтонског консензуса погодује само САД-у и њиховим блиским савезницима, по чијим аршинима је и осмишљен. Он има улогу да одржи монопол на тржишту уништавањем или онемогућавањем укључења других актера у тржишну утакмицу. Тржишни модел функционисања међународних односа можда најбоље показује англосаксонско схватање политике. Са једне стране, државе чланице ЕУ и њихови сателити су под жестоким притиском од стране САД да одрже економске санкције против Руске Федерације, док трговинска размена Русије са директним идејним креатором санкција бележи раст који се мери десетинама процената. Овакав модел типично тржишног понашања за међународне односе није нов. Познат је пример енергетске сарадње земаља тадашње ЕЕЗ и СССР-а у време када су односи у Хладном рату достигли кулминацију, почетком седамдесетих година прошлог века. Размена се, дакле, одвија све док је у обостраном интересу (апсолутна корисност), док тржишни механизам кажњава оне учеснике који се не понашају рационално и не реагују правовремено. Циљ је опстанак у арени, потчињавање или уништење конкуренције, у складу са снагом, амбицијама и перцепцијом тог играча. Разлике у основној логици у односу на тржишне односе су, дакле, минималне.

Геополитичко поље је у периодичном левитирању између

Монопол постепено добија озбиљну конкуренцију

униполарног, унимултиполарног и чисто мултиполарног поретка, са константном анархијом на његовим ободима. На геополитичком тржишту је готово пола века постојао својеврстан дуопол од кога није било значајнијих одступања. Након тога су САД са својим савезницима успоставили монопол који су одређени неумерено оптимистични кругови сматрали „крајем историје“. Међутим, већ средином двехиљадитих година је постало јасно да амбиције да се створи каква-таква конкуренција постоје. Улазак у Грузијски конфликт 2008. године је означио улазак новог озбиљног играча на тржиште. Септембарска интервенција у Сирији као прва изван постсовјетског простора значајно је подигла улог и додатно потиснула досадашњег монополисту на „резервне положаје.“ Требало је изградити своју позицију у условима геополитичког монопола и изградити услове за равноправнију утакмицу, који сада неминовно постоје. Играчи на геополитичком тржишту су спознали да у тренутним околностима не могу на прави начин сами да „изађу на црту“ хегемону па су створили конгломерат у виду БРИКС-а.

Од међународног система у коме се одвија „борба за моћ“ се суштински није могуће оградити и остати изван негативних утицаја. Мали играчи на тржишту попут земаља нашег региона на пример, теже да у условима сурове геополитичке конкуренције опстану и кроз кризна времена прођу са што је могуће мање оштећења. Такође, они настоје да одређене ситуације у геополитичкој арени искористе како би оствариле неке краткорочне циљеве. Наша позиција је изузетно комплексна из разлога што је наша тражња у односу на оба геополитичка пола нееластична. Русија нам је историјски савезник који нас подржава у свим за нас важним питањима и „држи главу изнад воде“, док од тржишта ЕУ пресудно зависимо јер тамо извозимо 2/3 онога што наша економија створи. Анализа актуелног стања на тржишту нам говори да је најбољи избор тренутно балансирање које се мора прилагођавати датој ситуацији, али и истрајати до успостављања повољнијих међународних околности.

Теоријске премисе различитих струја либерализма по којима „демократије не ратују између себе“ или намећу став да је међународни систем институција у стању да одговори на све изазове су давно превазиђени, то је јасно и лаицима. Намеће се закључак да ће се без неких промена од планетарног значаја, свет неминовно кретати ка све већем броју играча на геополитичком тржишту који ће, самостално или у савезима, крунити моћ садашњег хегемона у дуготрајној игри исцрпљивања. Међутим, кључна опасност по међународни поредак лежи у средствима која је монополиста спреман да употреби како би осујетио или макар успорио такав сценарио. Сирија, Донбас, деловање ИСИЛ-а, а у блиској будућности вероватно и „проблематични“ централни Балкан, показатељи су тога. Овакав начин посматрања реалности није у стању да објасни апсолутно све и проникне у сваки проблем савремених међународних односа. Међутим, он пружа добар оквир и на економски начин објашњава базичне принципе на којима почива геополитичко тржиште. Речено терминологијом слободног тржишта и отворене привреде, свету је потребна геополитичка конкуренција, и у интересу је свих, па и хегемона. На срећу, управо у том смеру се крећемо.

Шта мора српска економија после избора?

Након конституисања државних органа на свим нивоима и решавања проблема који су настали у изборном процесу, на ред ће неминовно доћи комплексне економске теме. Изборни процес је стицајем околности у први план пласирао теме које се тичу ширих интегративних процеса и општих друштвених питања, што је у потпуности разумљиво. Међутим, важна питања попут економије су из различитих разлога потиснута у други план. Економија је тема која нужно мора да се наметне након избора, јер спровођење свих других практичних политика пресудно зависи од здраве и динамичне економске основе. Либерална економска начела на којима се у стручној јавности често инсистира су у многим доменима од користи. Међутим, њих никада не треба узимати као апсолутно мерило, нити робовати корифејима слободног тржишта по сваку цену. На првом месту увек и свуда треба да буде национални економски интерес. Србији нису потребна претерана теоретисања и ослањања на круте концепте. Потребно је брзо делање са јасним и предвидивим резултатима у најскоријој будућности, али са јасним залогом на средњи и дуги рок.

1. Економска политика мора да буде базирана на схватању да је од Србије која је тренутно de facto социјалистичка привреда неопходно створити компетитивно капиталистичко друштво, са укљученим начелима солидарности какве познају западноевропске земље и које су у складу са нашом традицијом. Основа економске политике мора бити креирање једнакости шанси, за разлику од концепта једнакости исхода кроз редистрибуцију који је био карактеристика социјализма. У корену ефикансог и праведног економског система мора да буде уверење да је друштвени поредак фер и да је успех сваког појединца могућ у датим околностима.

Основа сваке развијене економије је сектор малих и средњих

Економски раст на тржишту уз подршку државе

предузећа. Њих је савременом регулативом потребно оснажити да делују као самостални субјекти на слободном тржишту, док је велике државне системе од националног значаја потребно задржати у државном власништву, уз неопходне дубинске промене у сфери управљања и различитих облика партнерстава са приватним сектором. Фокус је са страних инвеститора нужно преместити на домаћу економију кроз подстицаје домаћим привредницима, уз снажне контролне механизме који би спречили одлив средстава у потрошњу. Страним инвеститорима треба помагати само у одређеном обиму и тамо где је то од националног интереса. Планирање привредног развоја се мора ослонити на развијање сектора у којима имамо компаративних предности и где нема потребе за огромним улагањима како би се креирале почетне позиције – инфраструктуре, енергетике, пољопривреде и информационих технологија. Велики државни системи са професионализованим управљањем и што снажнијом конкуренцијом морају бити адекватан ослонац сектору малих и средњих предузећа.

Актуелни тренутак захлађења односа, спољнополитичке дефанзиве Загреба и лабавих односа у хрватској власти треба искористити за редефинисање билатералних економских односа и ангажовања на међународном плану у смеру постизања равноправног положаја српских привредника у Хрватској. Такође је потребно далеко ефикасније користити Споразум о специјалним паралелним везама који постоји између Србије и Републике Српске. У спољним економским активностима државе, разуме се, кључну улогу мора да одигра снажна спољна политика.

Важно да се схвати да је за коначан резултат управљање важније од карактера власништва, као и да је протекционизам оправдан у витално важним економским сегментима и на одређеним нивоима развоја.

2. Фискална политика мора да испуни два циља – да ефикасно пуни државни буџет, и да са друге стране подстиче привредни раст кроз растерећење пословних субјеката на тржишту. Такође, пошто порези нужно ремете тржишну равнотежу, морају бити креирани тако да то чине што мање, а што више да пуне буџет. За опорезивање кључан фактор који се често из популизма или економског незнања занемарује је пореско оптерећење. Оно директно зависи од еластичности тражње, па је јасно да је порез на луксуз продукт предизборног популизма који нема утемељење у економској реалности.

Најпоштенији систем пореског оптерећења је пропорционални, уз изузетке у одређеним областима које су од стратешког значаја за свеукупан друштвени развој. Пољопривредно земљиште у власништву појединаца или правних лица које се не користи у ту сврху треба опорезовати драстично, до границе неисплативости. Таквом политиком би неискоришћене пољопривредне површине дошле у посед оних који би ефикасно располагали тим ресурсом, што би довело до смањења незапослености, веће пољопривредне производње, већег извоза и сходно томе драстичном смањењу спољнотрговинског дефицита. Такође је неопходно укидање пореза на инвестиције било ког обима. На крају, целокупна фискална политика се мора базирати на порезима разумног обима усмереним ка секторима са ниском еластичношћу тражње, док би се фискално растерећење усмерило на развојно значајне секторе привреде.

Подразумева се да у овој сфери улогу мора да одигра далеко ефикасније правосуђе, па је реформа у тој области посебно неопходна када је фискална политика у питању. Борба против сиве економије која само у дуванској индустрији годишње прогута више стотина милиона евра потенцијалних буџетских прихода такође мора бити задатак ефикасних државних органа. Имајући у виду суштински значај фискалне политике усмерен на укупну економску активност у земљи, али и перцепцију окружења као повољног и фер за пословање, од изузетног је значаја задовољити два основна критеријума у том смеру - ефикасност и правичност.

3. Развијена економија са динамичним привредним растом је незамислива без јасних „правила игре“, административних процедура и снажних регулаторних инситуција које било какве проблеме отклањају у рекордном року. Србија је на светском зачељу по брзини издавања грађевинских и употребних дозвола за нове објекте. То је једна од важних ствари које страни инвеститори посматрају и чија исправка би нас лансирала далеко више на Doing business листи. Увођење система једног шалтера, унапређење правне сигурности, поједностављење прописа, професионализација управљања јавним предузећима и укључење појединачних економских играча у шири друштвени дијалог су кључни потези који се морају повући како би прилив страних инвестиција и зачетак озбиљнијих домаћих имао озбиљан замах у годинама које предстоје.

Једна од кључних легислативних промена мора бити промена

Фискално растерећење уз јаснија правила игре

постојећег Закона о јавним набавкама. Промена овог темељног закона мора бити усмерена на враћање критеријума квалитета и искуства у претходно обављеним пословима, за разлику од садашњег закона који најбољу понуду на тендеру одређује искључиво ценом. Рангирање по квалитету би се дефинисало јасним критеријумима у подзаконским актима везаним за сваку појединачну област у којој се јавна набавка спроводи. Такође, поред поменутих карактеристика које су биле саставни део претходног закона у овој области, неопходно је увођење развојног критеријума. Овај критеријум би у процесу јавне набавке наградио оне учеснике који покажу да су друштвено одговорни, оријентисани према локалној заједници, запошљавају младе, воде бригу о животној средини итд, и то по прецизно дефинисаним критеријумима.

4. Снажне економије нема без развијене инфраструктуре. Досадашњи модел финансирања великих инфраструктурних пројеката кроз неповољне кредите међународних финансијских институција и појединачних држава показао се као неефикасан, неисплатив и као полигон за корупцију на највишем нивоу. И дање велики буџетски дефицит задужења чини теже отплативим, а директне инвестиције тог обима немогућим. Када је у питању путна инфраструктура, стратегија се мора базирати на томе да сваки већи град у Србији мора бити повезан ауто путем са осталим већим градовима, са главним градом и са свим важнијим граничним прелазима. Решење за то у актуелној ситуацији су концесије и јавно приватна партнерства. Иако приказују јасне предности у односу на друге моделе финансирања инфраструктуре и дефинисана су одличним законским оквиром, она у Србији ретко налазе опипљива остварења из различитих разлога. Основни недостатак овог закона је у чињеници да ограничење по коме се за сваки акт располагања имовином мора обраћати републичкој Дирекцији за имовину. Опсег примене оваквог законског решења се не односи искључиво на путну инфраструктуру, већ је примењив у готово сваком домену који се може замислити – за ревитализацију и изградњу комуналне инфраструктуре, луке, аеродроме, неопходне објекте и економске зоне уз ток Дунава кроз Србију, технолошке и индустријске паркове итд. Од посебног је значаја његова примена на тзв. слободне економске зоне са повољним условима за инвеститоре, које би требале да буду један од камена темељаца нове српске економије.

5. Без стабилног и развијеног банкарског сектора нема стабилне економске активности, потрошње, економског раста, а самим тим ни раста животног стандарда становника. Непопуларност банке као институције због негативних искустава из непосредне прошлости не мења чињеницу да је банка угаони камен сваке економије и да се функционисање модерне привреде без ње не може замислити. Актуелно предимензионирање и политизовање проблема задужених у швајцарским францима често замагљује праве приоритете који би требали да буду у фокусу када су банке у питању.

Као и у свакој другој економској равни, кључан параметар и у

Неопходан је подстицај банкама да кредитирају привреду

банкарском сектору је конкурентност. Улазак нових банака на српско финансијско тржиште је увек добродошао, јер се тиме поспешује конкуренција, отварају нова радна места, последично опадају цене услуга, нуде се нови финансијски производи итд. Такође, Народна банка мора да смањи референтну каматну стопу како би појефтинила кредите привреди, али уз координисан приступ са политичким институцијама које би законодавним оквиром приморале банке да своје пословање у већој мери прилагоде интересима српске привреде. Основни циљ на дуги рок би требао да буде ревитализација остатака државног банкарског система и стварање државних развојних банака чији би фокус било подизање сектора малих и средњих предузећа.

Упркос кристално јасном правцу којим би српска економија требало да се креће, не треба имати илузију да ће пут бити брз и лак. То се посебно односи на политички осетљиве сфере попут професионализације управљања државним предузећима, јер нико не жели да сече грану на којој седи. Међутим, успостављање система са јасним параметрима за мерење постигнутих резултата ће дубинску реформу трасирати управо у том смеру. Питање је само брзине којом ће она моћи да се спроводи, у зависности од датих околности. Суштински избор који ће се наћи пред било ким ко буде формирао власт је избор између политикантства и државничног приступа у интересу Србије. Циљ око кога се морају окупити сви који нешто значе у политичком животу Србије је диверсификована економија у што мањој мери зависна од притисака споља, оријентисана на динамичан привредни раст и смањење спољног дуга. Паралелан процес мора бити грађење новог имиџа Србије као пожељног места за стране инвестиције, за шта већ постоје релативно квалитетни темељи. Круна неопходних економских реформи мора бити јачање поверења између економских актера међусобно, и актера и регулаторних инситуција и креатора политике. Без тога ће мало који реформски захват имати смисла.