Most na Adi u Beogradu
koji spaja novobeogradsku stranu Save sa Čukaričkom padinom je infrastrukturni
projekat koji je izazvao ubedljivo najviše pažnje u našoj zemlji od
petooktobarskih promena. Ne bez razloga. Postoji niz nelogičnosti u ovom
projektu koje ga prate još od probijanja prvih probnih šipova na čukaričkoj
strani. Tema mosta na Adi je posebno dobila na aktuelnosti u javnosti poslednjih
meseci kada se sve više raspravlja o potrebi preslikavanja republičke koalicije
na nivo glavnog grada. Problem ovog mosta se postavlja kao jedna od ključnih
tačaka kritike aktuelne gradske vlasti i gradonačelnika Dragana Đilasa. Da li
su ove kritike gradske opozicije i velikog broja nezadovoljnih građana usmerene
ka gradskoj upravi opravdane?
Iza impozantnog izgleda kriju se brojne afere |
Za početak, da li ste
se nekada zapitali ko je izvođač radova na mostu u našem gradu? Ovaj izuzetno
važan i veliki posao gradske vlasti poverile su najvećoj slovenačkoj
građevinskoj kompaniji “Slovenija ceste, tehnika” i austrijskoj kompaniji “POR”.
Tu ne bi bilo ničeg čudnog da je našoj javnosti poznat podatak da se vlasnik i
direktor tog nekadašnjeg preduzeća ne nalazi u pritvoru u Sloveniji i da mu se
ne sudi zbog korupcije. Ovo “nekadašnje preduzeće” nije bio lapsus, jer se
preduzeće SCT iz Ljubljane slobodno može nazvati takvim. Naime, ono se već više
od godinu dana nalazi u stečaju, a njegovi radnici na slovenačkom Birou rada. Glavni
osumnjičeni je direktor i vlasnik ovog preduzeća, Ivan Zidar. I ne samo to. U
Sloveniji je veoma poznata afera simboličnog naziva “Čista lopata” iz 2008.
godine, u kojoj su pomenute firme učestvovale u protivzakonitim poslovima,
gradeći vile, bazene i slične luksuzne objekte političarima i tajkunima,
materijalima koji su namenjeni za izgradnju državnih projekata. Afera je bila
veoma medijski propraćena – slovenački građani su imali prilike da vide filmska
hapšenja ljudi koji su od gradonačelnika Beograda dobili poverenje da posle
više decenija grade most u našem gradu. Poznati su i primeri gde su radovi ponovo
otpočinjani na ranije otvorenim deonicama autoputeva u Sloveniji zbog
nekvalitetno odrađenog posla, na inače veoma kvalitetnim autoputevima u toj
državi. Jedan od izvođača radova na novom mostu je i “Vegrad” iz Velenja.
Direktorka tog preduzeća Hilda Tovšak je takođe učestvovala u različitim
protivzakonitim radnjama i osuđena je na četrnaestomesečnu zatvorsku kaznu. Poslove
na pristupnim saobraćajnicama je nakon stečaja SCT-a preuzela kompanija
“Primorje” iz Ajdovščine, čiji je direktor Dušan Černigoj takođe na
optuženičkoj klupi zbog nameštanja tendera. Postavlja se pitanje kako je moguće
da preduzećea koja su u stečaju, sa direktorima koji se nalaze u zatvoru zbog
malverzacija mogu da budu izabrana kao idealan partner za ovako krupan
infrastrukturni projekat u glavnom gradu jedne zemlje? Ovo svakako nisu
reference za ponos kada neko želi da učestvuje u projektu ovakve vrste i
veličine.
Cena mosta se drastično povećavala u toku gradnje |
Verovatno najbitnije
pitanje i ujedno pitanje koje zanima najveći deo naših sugrađana jeste koliko
košta naš novi most? To niko sa sigurnošću ne može da kaže. Gradski čelnici
izlaze u javnost sa različitim podacima pri svakom svom pojavljivanju u
medijima, i svaki put je ta cifra sve veća i veća. U javnost se izlazi sa
ciframa od 300 miliona evra pa do čak preko 500 miliona, a započelo se sa
ciframa koje su se kretale oko nešto više od 100 miliona evra. Gradonačelnik
ima običaj da naglasi kako se cena mosta koju iznosi u javnost odnosi na sam
most bez pristupnih saobraćajnica. Postavlja se logično pitanje da li most može
da ispunjava svoju funkciju bez kompletnih pristupnih saobraćajnica, i šta
gradonačelnik konkretno misli da postigne polovičnim informacijama sa kojima
istupa u javnost?
Impozantni most Mijo u Francuskoj je jeftiniji od našeg |
Budući "Unutrašnji magistralni prsten" u Beogradu |
Verovatno najveću nedoumicu po pitanju izgleda samog mosta kod Beograđana i
njegovih gostiju izaziva vrh pilona. Kao što je svima poznato, vrh pilona je u
obliku špica, što laičkom oku izgleda prilično čudno na ovakvoj vrsti građevine
i izaziva simpatične asocijacije kod građana Beograda. Otkud takvo neobično
rešenje? Odgovor se ne nalazi u zakonima graditeljstva kako bi mnogi građani
logično pomislili, već u simbolici. Idejni tvorac je slovenački arhitekta Peter
Gabrijelčič, koji je vrh pilona zamislio kao spomen čuvenom slovenačkom
arhitekti Joži Plečniku. Naime, Plečnik je u svom nacrtu zgrade slovenačkog
parlamenta iz 1947. godine imao u planu da krov parlamenta bude u obliku kupe.
Ovaj plan nije ostvaren zbog nedostatka finansijskih sredstava, pa je arhitekta
Gabrijelčič video projekat mosta na Adi u Beogradu kao priliku da na njemu
ostavi traga u spomen svom slavnom kolegi. Za ovakvo rešenje koje se nekima
sviđa a nekima ne ne možemo kriviti slovenački tim arhitekata predvođen
Gabrijelčičem, već kritike moraju biti usmerene ka našoj gradskoj vlasti koja
nije imala nikakve posebne zahteve po pitanju izgleda jednog ovako važnog
objekta. Studija o izvodljivosti je bila urađena na brzinu, a gradskim
čelnicima je bilo veoma važno da most što pre bude gotov zarad sticanja političkih
poena, ne vodeći pritom računa o izgledu mosta koji im je izgleda bio potpuno nebitan.
Ovo su samo neke od činjenica vezanih za ovaj objekat nad kojima bi se
valjalo ozbiljno zamisliti. Izgradnju mosta baš na tom delu toka reke Save kroz
glavni grad gradske vlasti objašnjavaju činjenicom da će most predstavljati
integralni deo unutrašnjeg magistralnog prstena glavnog grada, gde će sa
budućim tunelom ispod Topčiderskog brda činiti zajedničku saobraćajnu celinu. U
samu svrsishodnost mosta kao i njegov položaj u infrastrukturi grada ne ulazim
jer nisam kompetentan da komentarišem tako nešto. To ostavljam saobraćajnim i
građevinskim stručnjacima. Postoje kritike da je most nedovoljno funkcionalan
zbog svog položaja, da je bilo nepotrebno i preskupo praviti most sa samo
jednim nosećim stubom na toj dužini, da je previše širok i zbog toga drastično
skuplji, da nije adekvatno uklopljen u postojeću infrastrukturu sa topčiderske
strane i slično. Međutim, nijedan građanin Beograda ne može osporiti olakšanje
koje je most doneo u saobraćaju glavnog grada od kada je otvoren. Takođe, mostu
se ne može osporiti atraktivnost i utisak koji ostavlja na Beograđane i turiste
koji posećuju naš grad. Oni koji ne prihvataju bilo kakvu kritiku na račun ovog
velikog projekta veoma često optužuju kritičare da su protiv izgradnje mosta na
Savi u Beogradu. Postavlja se pitanje ko je protiv izgradnje mosta u glavnom
gradu? Sasvim sigurno nijedan razuman i dobronameran građanin Beograda. Ali
neophodnost mosta nam ne zabranjuje da preispitamo sve mogućnosti koje su mogle
biti primenjene, da tražim objašnjenja za određena rešenja, da znamo izvore
finansiranja, da znamo da li je bilo neophodno graditi ovako atraktivan most u
očajnoj ekonomskoj situaciji u kojoj se nalazimo, niti da pitamo koliko će i
zašto takav most koštati Beograđane.
Нема коментара:
Постави коментар