Уз НАТО спремни

„Старчевић и Радић су темељи хрватске куће без којих нема приземља ни првог спрата.“

Зоран Милановић

Нове српско хрватске тензије квантитативно нису ништа ново, али квалитативно показују опасну прогресију у правцу потпуне ревитализације усташког покрета и његових апологета. Прослава годишњице „Олује“, паљење српских застава и разбијање ћириличних табли већ представљају незаобилазан део политичког фолклора у суседној држави. Међутим, потези који показују да је „ђаво однео шалу“ су напори на међународној промоцији лика и дела надбискупа геноцида, Алојзија Степинца, подизање споменика усташком терористи Мири Барешићу, и све отвореније толерисање неоусташких испада у јавности.

ИДЕОЛОГИЈА КАО МАСКА

Усташки покрет се полако враћа у мејнстрим и постаје све прихватљивији. Ta појава се

погрешно везује искључиво за ХДЗ, односно актуелну хрватску власт у оставци. Он заправо представља континуитет понашања хрватских влада свих боја и уверења од осамостаљења до данас. Од кључног је значаја разумети да између ХДЗ-а и СДП-а нема никакве идеолошке разлике када је однос према Србији и Србима у питању. Идеолошке финесе се разазнају само на унутрашњем политичком пољу, и то када Срби нису кључна тема.

Анте Старчевић као идеолог усташког покрета, Стјепан Радић као зачетник „политологије у Хрвата“, декларативно левичарска идеологија и позивање на континуитет са комунистичким поретком у неким сегментима представљају заједничкe политичке елементе „левичара“ Зорана Милановића са једне, и оца модерне хрватске државе Фрање Туђмана са друге стране, иако Милановић као свог узора наводи „маспоковца“ Мику Трипала.

Међутим, упркос јасној нити континуитета франковачке идеологије дуже од једног века, отворени изливи нацистичке идеологије су се у последње време обрели на вишем нивоу, односно оном када мора да престане игнорисање и почне деловање, најпре обавештајног сегмента безбедносног апарата државе. Било да је реч о спину или манифестацији реалних догађаја, о предстојећој изборној кампањи у Хрватској, о дисциплиновању Београда у смислу стратешке оријентације или претњама усмереним ка Републици Српској и септембарском референдуму, ствар се мора схватити крајње озбиљно.

ДВА ЕЛЕМЕНТА ХРВАТСКЕ ЕКСПАНЗИЈЕ

Прво упозорење изречено у јавности догодило се пре неколико година, када је бивши

председник Хрватске Стјепан Месић запретио пресецањем коридора упадом хрватске војске у Посавину, уколико Република Српска покрене процес који води осамостаљењу. Већ тада је било јасно да иза овакве изјаве стоје идеолози НАТО савеза. У драматично измењеним околностима у правцу нестабилности које су на снази данас, то нико и нема потребу да наглашава. Јасно је да су два основна елемента регионалног деловања хрватске спољне политике усмереног на потирање српских интереса постепено јачање борбених офанзивних капацитера хрватских снага безбедности, и јачање мобилизације јавног мњења услед пројектоване „великосрпске опасности“.

Прво, имајући у виду драматично промењене геостратешке околности у свету, у региону мора постојати паритет оружаних снага. Он је једина гаранција националној безбедности Србије, али и безбедности Срба ван србије – у Републици Српској, Црној Гори и Хрватској. Јер све ове територије спадају у интересну сферу римокатоличке мегаломаније осокољене од стране њихових прекоокеанских патрона.

Наоружавање Хрватске хеликоптерима офанзивне намене је јасан сигнал да се окосница односа на централном Балкану налази на опасној низбрдици. Американци оружјем располажу на комерцијалној основи чак и са својим најближим савезницима. Међутим, новији изузеци од тог правила су Украјина и Хрватска. Уколико нам је познат украјински сценарио, не треба бити превише мудар нити видовит како би се закључило какав је наум атлантиста у нашем делу света уколико се ситуација не буде одвијала по плану искреираном у Ленглију. Међутим, одлука у наоружавању је не само политичка, већ има геостратешки значај. Обавештајним методама је за сваки случај потребно утврдити колико је претња реална, а колико представља штап као контратег бриселској шаргарепи.

Такође, када моћ обавештајне службе видљиво излази из оквира величине те државе и способности пројекције њене моћи у међународним односима, јасно је да она има озбиљне циљеве изван сопствених граница. Хрватска обавештајна служба постаје све агилнија и служи се широким дијапазоном метода и поља за деловање, што се може тумачити као увертира за употребу силе и изван граница те државе, уколико се процени да је то неопходно.

Друга важна карактеристика сржи усташког покрета је традиционална параноја од југословенских тајних служби и великосрпске опасности. Ове две ствари се у хрватском поимању политике често поистовећују, а немају никакве елементарне логичке везе. Ипак, ова карактеристика има двоструки циљ. Најпре, неговање такве врсте страха има за циљ да хрватску јавност непрестано држи мобилисаном пред измишљеном комбинацијом спољашње и унутрашње опасности – спољашње од наводне српске опасности, и унутрашње од наводних пројугословенских „орјунашких“ снага. Други циљ који треба постићи је креирање утиска о моћи и непобедивости младе хрватске државе, државе која је кадра да се супротстави опасностима које наводно долазе из више праваца – суседне Србије и Републике Српске, као и од стране „удбаша“ и умишљених пројугословенских елемената.

Такође, Хрвати су одувек претеривали у броју, обиму, значају и способности пројекције моћи сарадника југословенских служби безбедности у оквиру онога што они сматрају својом интересном сфером. Та параноја их је деценијама доводила до погрешних закључака, међусобних сукоба и оптужби, па спискови не само да нису имали употребну вредност, него су у највећој мери били контрапродуктивни. Онда је смишљено да се овај conditio sine qua non хрватског политичког живота стави у службу антисрпства, јер су Срби, разуме се, чинили највећи део југословенског обавештајног апарата на терену.

ИСТОРИЈСКИ КОНТИНУИТЕТ АНТИСРПСКОГ ПРИТИСКА

Неоусташки испади хрватске власти и дела грађана су понекад корисни како би се пред светским јавним мњењем у што већој мери оголила права природа дела хрватског друштва и хрватског интереса у овом делу Европе. Са друге стране, они су изузетно опасни, јер је јасно да то Загреб не ради самоиницијативно и без икакве сврхе. Опасност лежи у томе што иза тога стоје крупнији интереси кључних западних играча. Хрватска влада и у техничком мандату не заостаје у нападима на српске интересе. Отворено усташки настројени политичари показују мишиће десног крила ХДЗ-а које се не либи да слободно исказује своје политичке преференције. Тиме показује да је под пресудним страним утицајем и да иза нових излива србофобије стоје исти они центри моћи који су стајали иза „Бљеска“, „Олује“, и раније Маспока и усташког покрета од самих његових стидљивих зачетака.

Највеће оптерећење у нашим односима са другим суседним државама су наше заблуде. Оне су нас до сада веома скупо коштале у новцу, изгубљеним животима и изневереним сновима генерација. У суштинском неразумевању процеса дугог трајања лежи срж кардиналних превида и погрешних тумачења недвосмислено непријатељских аката из најближег окружења. Међутим, најављене испоруке оружја из Русије које би својом разорном моћи неутралисало хрватске обновљене борбене ефективе показују да актуелно српско руководство озбиљно схвата процес који се одвија западно од Дунава. Усташтво не може да се повампири јер никада није било мртво. Оно је уз подршку Запада утемељено, брижљиво неговано уз ћутање комунистичких власти, да би у првој половини деведесетих година прошлог века дошло у прилику да заврши свој посао. У најближој будућности можемо очекивати непредвидивост у тактици, али стратегија остаје иста – слабљење српског фактора где год је то могуће.

Где грешимо када размишљамо о политици?

Политика као вештина управљања људским заједницама је по свом карактеру једна од најкомплекснијих области. Па, ипак, она је незаобилазна тема у транзиционим друштвима попут нашег у свим друштвеним слојевима, од оних најобразованијих, до оних који су слабије образовани и махом неупућени у комплексан свет политичког одлучивања на највишем нивоу. Један од основних дефеката демократије уграђених у њене темеље је одлучивање које је углавном препуштено некомпетентнима. Међутим, у домену учешћа просечне особе у политичком животу није неопходан завидан ниво компетентности, али јесте разумевање елементарне логике политичких процеса. Основни проблем из кога произилазе сви други је искривљено сагледавање актуелне спољнополитичке позиције Србије, из кога се изводе погрешни закључци, па потом логично следе и многобројни проблеми.

1. Кључно обележје сагледавања политичких процеса је дефицит информација. Навика да се коментаришу сложени политички догађаји на највишој равни од стране просечне особе проистичу из обиља медијских извора који људе свакодневно бомбардују различитим типовима информација. Ипак, потпуно слободни медији су попут демократије – идеал на папиру, али у реалности никада не постоје у чистом облику. Ускладу са тим, информације које долазе до конзумената су махом полутачне, непотпуне и веома често не осликавају прави след догађаја. Ако се томе дода спин као често средство медијске борбе између различитих интереса, јасно је у којој мери медијски појавни облици неког процеса могу да замагле реалне процесе који се одвијају иза кулиса. Како би се неки процес правилно дефинисао, потребно је располагати информацијама макар приближно којима располаже највише политичко руководство. То није увек могуће, али је једини пут како би се донео правилан суд о догађајима и процесима. Потребно је имати у виду све расположиве алтернативе, њихове недостатке и бенефите, па тек онда доносити суд који је по свом карактеру близак политичкој реалности.

2. Други проблем лежи у посматрању догађаја кроз сужени објектив, који занемарује ширу

слику. Mainstream генерално карактерише суштинско неразумевање политичког процеса у коме се одређени актери и догађаји посматрају потпуно изоловано од других догађаја, било у просторном или у временском смислу. Просторни смисао подразумева тумачење политичких догађаја као изолованих и ограничених појава, без сагледавања фактора њихове повезаности и ширег контекста. Са друге стране, недостатак временског континуума у политичком поимању подразумева занемаривање узрочно последичних веза и уопште неразумевање временског контекста. Тумачење политике као скупа изолованих догађаја, без икакве повезаности међу њима и дефинисање тих веза, било паралелних или узрочно последичних, погодује онима који од политичког живота теже да направе представу, или оних малициознијих који са јасним циљем пројектују такво схватање међу махом неинформисану масу. Опасност лежи у томе што су околности у којима се „од шуме не види дрвеће“ идеалан полигон за имплементацију оних који Србији не желе добро.

3. Корен трећег проблема је недовољно уважавање временске компоненте у посматрању политичких процеса. Занемаривање актуелног геополитичког тренутка и духа времена у које треба свестити политичке догађаје из садашњости проистиче из карактеристике људске природе која тежи да личне мотиве уклопи у дешавања која га по обиму и значају далеко надилазе. Људски живот јесте ограничен, као и године у којима би требало остварити неки материјални помак, засновати породицу итд. Због тога се политички догађаји и процеси посматрају кроз неумерени фокус на садашњи тренутак. Међутим, политички процеси на највишем нивоу су дугог трајања, и у односу на њих је људски живот прекратак. Управо ограниченост људског века намеће схватање политике као скупа догађаја са јасно дефинисаним сегментима, а не као дуготрајног и вишеслојног процеса.

4. Један од најчешћих фактора који су у корену неразумевања политичких процеса је преувеличавање моћи и утицаја Србије. Преувеличавање се може односити на величину Србије и њен удео у важним глобалним показатељима, али и на преувеличавање способности пројекције њеног утицаја. Преувеличавање значаја и моћи Србије је реликт некадашњег југословенског система као бастиона несврстаности. Спољнополитичка позиција услед повољног стицаја историјских околности приписала је СФР Југославији далеко већи обим спољнополитичких активности, утицај и моћ него што је та држава на основу економских и политичких показатења могла да има. То се кроз систем образовања и утицај старијих генерација одражава и на данашње схватање места Србије у свету. Србија несумњиво има значајан стратешки положај и од суштинске је важности у балканској геополитичкој слагалици, али и глобално, на спортском и културном нивоу. Међутим, по већини објективних критеријума на глобалном нивоу, Србија је на нивоу статистичке грешке. То се мора имати у виду увек када се разматра нека конкретна политика.

5. Вредносни систем и поглед на свет који се стичу кроз социјализацију у старту сужавају

реалистичан поглед на ствари и умногоме га искривљују. Он се састоји од дефинисаних вредносних категорија у које се сваки конкретан политички догађај сврстава и на основу њих просуђује свака појединачна ситуација. Те категорије се састоје од дихотомије добро-лоше, моралних начела, националне идентификације, културних разлика, начина посматрања других колективитета итд. Категоризација догађаја у складу са идентитетском и социјализујућом матрицом по правилу није лоша и одговара људској социјализујућој природи. Међутим, она веома лако може да се трансформише у своју малигну супротност која се рефлектује кроз искључивост и острашћеност у посматрању политичких догађаја и процеса. То је посебно карактеристично за наш менталитет.

6. Перцепција политичке реалности је готово без изузетка једнострана. Како би се процеси и догађаји реалистично сагледали, потребно је посматрати их из наше и непријатељске перспективе. Вишестрано сагледавање доноси разумевање противничке стране, њених мотива, потенцијала, идеолошких начела, и на крају практичних спољнополитичких циљева. Од кључне је важности разумевање политичких процеса противничке стране, њеног вредносног система и менталитетских одлика које пресудно утичу на обликовање и конкретизацију спољнополитичких одлука. Такво сагледавање ситуације подразумева „измештање“ из сопствене коже и тежњу да се размишља као доносилац одлука, политички активиста или бирач са супротне стране.

7. Необјективност пре свега произилази из емоционалног посматрања рационалних категорија. Политика као и сваки други друштвени процес подразумева и вредносну компоненту. Она је до те мере вишеслојна и усмерена ка вредносним оријентирима, да се често може поставити питање шта је заиста објективно. То у великој мери зависи од самог циља, односно онога што се жели постићи. Емотивност у политици проузрокују значајни догађаји из прошлости, национални митови, страдања народа од стране непријатеља, као и донекле природне емотивне реакције на конкретне потезе супротстављене стране. Све што је људски у некој мери мора бити и субјективно. Објективност се попут савршенства не може достићи, њој се мора тежити. Међутим, спољнополитички избор у својој сржи мора бити рационалан и од интереса за будуће нараштаје, па је непристрасност и хладнокрвност особина која се цени у преломним моментима.

Како би се јасно и непристрасно сагледала српска позиција, потребно је узети у обзир много фактора - економију, спољнополитичке околности, а посебно процесе дугог трајања попут историјских и геополитичких. Политички догађаји имају смисла само ако се сврстају у временски и просторни контекст, посматрају хладнокрвно и рационално, сагледавањем позиција и интереса супротне стране, а имајући у виду наш вредносни систем и све расположиве поуздане информације о конкретној ствари. Конкретизација политике у пракси је вештина могућег у датим околностима. Неправилна перцепција околности и датих могућности у њима нас води погрешним одлукама, а погрешне одлуке лошим резултатима и дугорочном штетом. За било који иоле значајан политички процес који мења судбине читавих народа, један људски живот је мало, и то звучи обесхрабрујуће. Међутим, на нама је да за себе и будуће генерације урадимо све што је до нас. Кључ тога је правилна перцепција сложених политичких дешавања, како ван земље, тако и унутар ње.

Замрзнути конфликти као форма отпора атлантизму

„Демонизација Владимира Путина није политика, него алиби за њено одсуство.“

Хенри Кисинџер

Корените промене у међународним односима са собом носе историјску тежину, често и људске и материјалне жртве, али оне неизбежно изнедре нове облике држава, међународних система и организација карактеристичних за одређени период. Из Првог светског рата је произашло схватање да је свету потребан глобалан систем регулисања међународних проблема кроз једну организацију и јединствен систем правила. Други светски рат је непосредно изнедрио систем УН-а какав данас познајемо, а из њега је проистекао систем људских права, који је злоупотребом од стране атлантизма изокренут у своју супротност. Оба међународна поретка настала након глобалних конфликата изнедрила су нешто што би се могло назвати системима, са свим својим предностима и недостацима. Међутим, урушавање биполарне поделе донело је својеврсне антисистемске тенденције и анархију у међународним односима уопште.

РУСКИ МЕДВЕД ПРОТИВ АТЛАНТИСТИЧКЕ АНАКОНДЕ

Једна од основних карактеристика раног постхладноратовског периода међународних односа је попуњавање празнине која је настала нестанком Варшавског пакта са глобалне геостратешке сцене. Русија је асиметрично нападнута са више страна – либералном шок терапијом у економији, агресивном вишедимензионалном кампањом у сврху једноставнијег НАТО наступања ка истоку, и отвореним кризним жариштима дуж њених граница. Геополитички мотивисани оружани сукоби под западном диригентском палицом су почели у Нагорно-Карабаху 1988. године, наставили се у Придњестровљу 1991, да би свој зенит достигли у Абхазији и Јужној Осетији 2008. и у Донбасу 2014. године.

Русија је морала да се супротстави специфичним видом отпора - замрзнутим конфликтима.

Приближавање "анаконде" руским границама

Захваљујући одлучном деловању у супротстављању атлантизму најпре одбраном снага статуса кво, а затим и формирањем и одржавањем комплетне инфраструктуре на територијама под њиховом контролом, овај појам се данас често везује искључиво за постсовјетски простор. Замрзнути конфликти су они у којима су се отворена оружана дејства завршила, али није креиран никакав политички оквир који би довео до окончања сукоба и задовољења зараћених страна. Они се не могу добити на кратак рок, или макар не без огромних људских, материјалних жртава и неповратног трасирања Русије ка тоталном слому. Због тога се више исплати да се конфликт држи у замрзнутом статусу, све док се непријатељ не исцрпи или ситуација на међународној сцени преокрене у корист Русије. На пример, Русија без сумње може да војнички порази Украјину, и да са власти свргне нелегалан и нелегитиман режим инсталиран од стране Запада. Међутим, замрзнутим конфликтом у Донбасу се постиже циљ, уз неупоредиво мање трошкове, како материјалне, тако и оне далеко важније – људске.

Макиндерова забринутост над будућношћу атлантизма уколико се евроазијски пол консолидује као јединствен геополитички ентитет, отелотворило се кроз Волфовицову доктрину и њено доследно спровођење од стране Викторије Нуланд и њеног тима. Недавна војна вежба за лаике необичног имена „Анаконда“ и симболично је означила почетак потпуне офанзиве на руске интересе широм Евроазије. Назив је креација америчког адмирала Алфреда Мехена, а његова идеја је у основи геополитичка. Он симболично приказује стисак поморске змије око копнене масе који брани руској империји излазак на топла мора и тако је геополитички „гуши“. Управо на трагу западне анаконде се налазе замрзнути конфликти. Они настају у рубним областима судара православне и западне римокатоличко-протестантске цивилизације. Међутим, за разлику од Американаца који су уз помоћ обавештајног апарата и полуга глобалног финансијског система готово пола века разарали суверене државе и њихове легитимно изабране лидере, замрзнути конфликти су настајали као форма асиметричног одговора на директно угрожавање руских интереса у непосредном окружењу.

ДОНБАС КАО ПРЕКРЕТНИЦА

Одсудна иницијатива у замрзнутим конфликтима у позадини увек носи амерички рукопис. Међутим постоје и многе укључене заинтересоване стране на регионалном нивоу – Румунија у Придњестровљу, Турска у Нагорно-Карабаху, прибалтичке земље на сопственим територијама итд, што додатно компликује ситуацију. Унутардруштвена трвења у балтичким државама у којима Руси чине значајан удео у становништву се у теорији међународних односа не посматрају као замрзнути конфликти. Међутим, по неким њиховим карактеристикама се могу сматрати замрзнутим конфликтима изузетно ниског интензитета. Нема територијалне поделе нити оружаног сукоба, међутим, постоји огроман проценат русофоног становништва коме су ускраћена елементарна политичка права, што ствара основ за велики конфликтни потенцијал. Крим се ни у ком контексту не може сматрати замрзнутим конфликтом. Он је руски национални интерес број један, и као такав је „завршена прича“.

Када је Донбас у питању, примирје које је на снази готово годину и по дана је исувише кратак

Донбас је посебна врста "замрзнутог конфликта"

период како би се он окарактерисао као дефинитивно замрзнут. Међутим, у овом моменту не би било погрешно тако га посматрати. Оружаних дејстава ширих размера нема од ступања примирја на снагу, Донбас развија сопствене системе за самоодржање, док кијевске власти после великих материјалних и људских губитака теже да консолидују сопствене редове и не претендују на тоталну офанзиву на Донбас, барем не до неке нове расподеле снага. Донбас је за савремену Русију оно што је кубанска криза била за САД – последња линија одбране и тачка са које повратка нема, ни по коју цену. Овде нема укључених заинтересованих страна, директно се сучељавају Русија и амерички агенти од утицаја, конфликт је непосредно на руским границама, а геостратешки има далеко већу тежину него онај чеченски. На крају, али не и најмање важно, овај конфликт је специфичан по томе што огољава идеолошку природу свих претходних замрзнутих конфликата, а то је суштинска подела - атлантизам против евроазијанизма.

АСИМЕТРИЧНИ ОДГОВОР ПРОТИВ КОНЗИСТЕНТНОГ ЗАПАДА

Од стране Запада се према Русији деценијама води конзистентна политика, мада су се вашингтонске апологете одувек упирале да докажу супротно. Моменат од кога је некада СССР, а данас Русија престала да се повлачи пред атлантизмом и супротставила му се замрзнутим конфликтима, они служе као средство за заустављање непријатељског савеза док се Русија подиже из пепела. Често су брутални, са огромним патњама локалног становништва, али надирање атлантизма према својој опсесији – православном и ресурсима богатом Истоку, не оставља превише простора за избор. 2008. година и руска интервенција против Сакашвилијеве агресије сматрају се прекретницом, када је Русија по први пут у постхладноратовској ери отворено „показала зубе“. Међутим, потенцијал за даље проширење замрзнутих конфликата увек постоји. Они су као својеврсно клатно које се лако може значајно померити када је атлантизму и његовим клијентима то у непосредном интересу.

Атлантизам је истрошен концепт, и као такав није кадар да изнедри нову идеолошко-геостратешку форму која би на било који начин могла да конкурише евроазијству, и то на корист свих, па и самог евроазијства. Складно томе, Хладни рат против Русије никада није престао. Солжењицинова фраза о томе да је гађан комунизам а погођена Русија, савременим околностима би се могао уподобити кроз изреку да се гађа Путинов естаблишмент, а директно урушава покушај интеграције на евроазијском простору са Русијом као империјалном основом. Русија је принуђена да се брани, а замрзнути конфликти су својеврсна „нога у вратима“ њеног опстанка као империје. Они су прелазна фаза развоја међународних односа, након које би требала да уследи стабилизација и уравнотежавање постигнутих позиција. Прелазна фаза која траје две и по деценије, рекли би они мање добронамерни. Међутим, за руску цивилизацију се време за разлику од Запада не мери изборним циклусима већ епохама. А из перспективе једне велике цивилизације, постхладноратовски период је трептај ока.

Да ли је бравар заиста био бољи?

„У Србији се понашајте као окупатори.“ 

Јосип Броз Тито

Од како су друштвене мреже и медијски портали са могућношћу коментарисања актуелних догађаја у Србији узели маха, необичну популарност је достигао термин „бот“. Он подразумева особе које најчешће из ситних интереса заступају ставове одређене политичке опције, интересне групе или појединаца. Јасно је да свака значајнија политичка странка има своје ботове чија је основна сврха да уз минорну или никакву надокнаду креирају јавно мњење на интернету које погодује остварењу њених интереса. Међу њима посебно место и значај припадају југоносталгичарским ботовима. Они не припадају ни једној странци, већ их има у свим идеолошким редовима. Активирају се по правилу на важне годишњице које је неговао комунистички режим и указују на наводне предности таквог система и на благодети живота у СФР Југославији. Константан изазов унутрашње легитимизације и питање опстанка југословенске државе од настанка 1918. до распада 1991. године, као и њен настанак у братоубилачком рату инструираном  погубном марксистичком идеологијом, намећу неизмерну важност општедруштвене расправе о карактеру овог историјског периода и његових модерних експонената. Посебно због тога што ова погубна идеја данас наилази на веома широко одобравање проузроковано лошим резултатима садашњице, али и непознавањем савремене историје ових простора.

Југоносталгичарски ботови не виде да је Брозов режим најпре

Крхке авнојевске границе Брозовог комунистичког царства

дефинисао аутономне покрајине у оквиру Србије, а затим им дао статус конститутивних елемената федерације. На тај начин је Србију de facto паралисао на начин да аутономне покрајине имају право вета на одлуке које донесе званични Београд, док Београд над одлукама аутономних покрајина нема исто право. Поред тога, идентична историјска логика креирања аутономних покрајина у Србији наметала је овакву обавезу и у Хрватској у случају Крајине, Истре или Далмације. Међутим, кроатокомунистички режим је, разуме се, имао интерес да семе дезинтеграције посеје искључиво у Србији. Они занемарују чињеницу да су у директним преговорима комунистичких функционера Барања и добар део Западног Срема за „зеленим столом“ препуштени Хрватској, под изговором да границе нису битне унутар заједничке федерације. Ово неодољиво подсећа на мантру која нам се интензивно сервирала како су границе унутар ЕУ небитне. Хрвати су, када су територије у питању, добили Истру, Барању, Западни Срем, Источну Славонију, Словенци Јужну Корушку и део Штајерске, БиХ излаз на море, док је Србија добила тег у виду две аутономне покрајине, исељену индустрију и полувековно упорно сатирање националног идентитета и историјског сећања.

О југословенској економији југоносталгичарски бот размишља на нивоу викендице у Макарској, јефтиним авио картама ЈАТ а за најужу комунистичку врхушку и њихове сатрапе, маскирајући туробну реалност растом индустријске производње креираном највећом пљачком у историји ових простора, познатијом као колективизација. Југоносталгичарски бот не види севернокорејску затвореност економског система, различите промашене програме који су проузроковали несташице, вожњу „пар-непар“ и егзодус милиона људи на Запад, пре свега у тадашњу Западну Немачку. Он у одласку у Трст види епохални искорак ван државне границе као цивилизацијско достигнуће, а превиђа да се преко границе у најближе суседство ишло по елементарне потрепштине које су у то време биле доступне читавом цивилизованом свету.

Статистичким скоком писмености којим се југоносталгичарски ботови диче, трудећи се да замагле чињеницу да данас имамо милионе људи потпуно неупотребљивих за модерну тржишну утакмицу и са потпуним одсуством разумевања политичког и правног система у коме живе и раде. Аргумент о бесплатном високом образовању побија чињеница да данашња Србија упркос образовању финансираном из државног буџета и експанзији приватних факултета у протеклој деценији има неколико пута мањи број високообразованих у уделу становништва у односу на било коју иоле развијенију земљу. Образовни систем у коме је важно знати број тунела на прузи Београд-Бар а не предузетништво и основе економије довео је до читаве изгубљене генерације која бесциљно тумара испред неонских излога српских градова и за своју пропаст криви све осим оних које би највише требало. Поред политичке репресије као саставног дела политичког фолклора, комунистички систем нам је у наслеђе оставио слабог грађанина који веома лако подлеже манипулацији, било изнутра или споља.

Данашњи корифеји различитих дијапазона либералних

Идеолошко економско "знање" је уништило генерације

идеологија критикују стање људских права у Србији и као једино решење поново виде нову Југославију – ЕУ. То су углавном унуци истих оних који су десетине хиљада људи због вербалног деликта затварали у комунистичке казамате са Голим отоком као парадигмом, или оних који су усташку фабрику смрти Јасеновац ослободили пола године након ослобођења Београда. У домену елементарних права и слобода појединаца али и српског народа у целини, југоносталгичарски бот не види да су у Србији гушена сва права националне идентификације и сатиран сваки покушај заштите најосновнијих интереса српског народа. Са друге стране,  хрватски Маспок, далеко опаснији по тадашњи систем имајући у виду размере, обим и циљеве покрета је толерисан. Он ће се касније испоставити као диригентска палица распада југофедерације и завршетак посла усташких кољача из Другог светског рата. Усташки геноцид, вештачко креирање нових нација и чињеница да је Србија највише пострадала за слободу гурани су под тепих зарад креирања вештачког „братства и јединства“. Поред стотина хиљада мртвих у идеолошком терору, усташком геноциду и братоубилачком рату, на вечну срамоту нам остаје батинање и понижавање хероја овенчаних славом Првог светског рата. То је освета аустроугарског официра и његових сарадника који су своју антисрпску компоненту верно одржавали од Цера до Книна.

Поједини светли примери који су се борили за српску ствар у датим околностима не могу потиснути дубински злочиначку природу југословенског комунистичког режима. Од наизглед бенигног погрешног тумачења историје се кроз генерацију или две ствара мит. У томе лежи сва опасност деловања југоносталгичарских ботова. Парадоксално је да их има највише у Србији а не у другим републикама бивше државе, где би комунисте требало да „кују у звезде“ јер никада не би имали своје државе нити би без последица наставили свој развој због злочина које су починили под окриљем нацизма. Када се све сагледа, кристално је јасно да не постоји сфера у којој Србија и српски народ у овом историјском периоду нису губитници, а апсолутни победници друге нације или „нације“ настале комунистичким етноинжењерингом. Југословенски комунистички бастион је постојао док је одражавао интересе оба супротстављена блока у датим међународним околностима. Оног момента када је престала потреба за постојањем „тројанског коња“ у Источном блоку и каквог таквог остварења совјетских интереса у источном Медитерану, читава конструкција се урушила као кула од карата. Међутим, митови су остали. За чињеницу да радимо за три пута мањи новац него Словенци и дупло мањи него Хрвати, да смо заборавили на Дијану Будисављевић, опростили понижавање сопствених ослободилаца и заборавили геноцид, југоносталгичарски бот сматра одговорнима све, осим режима који је трасирао овакав пут чије ћемо последице још дуго осећати.

Геополитика и тржишни принципи

„Ниједан појединачни приступ не може „ухватити“ сву сложеност светске политике.“

Стивен Волт

Већина теорија у хуманистичким наукама прети да генерализацијом у други план потисне суштински важне посебности како би се разумео одређени проблем. Међутим, упркос дистинкцији између сложене стварности и теорија које теже да поједностављују, теорија и пракса слободног тржишта и важећа начела функционисања тржишних економија умногоме помажу разумевање глобалног геополитичког система. Овакво схватање процеса у међународној равни наликује неореализму, а у смислу поимања људске природе и темељних вредности, реалистичкој перспективи у ужем смислу. Уколико пођемо од претпоставке да је читав свет једно тржиште, а национална држава основни тржишни субјект, систем међународних односа се може описати као арена геополитичке конкуренције ограниченог обима. Геополитичко опредељење као пре свега вредносни систем има карактеристике датости и емоционалних категорија, али би оно у својој сржи требало да буде рационално и утемељено на објективним националним интересима, односно интересима субјекта у тржишној утакмици.

Играч на геополитичком тржишту настаје попут оног на

Геополитика се у сржи може посматрати као тржиште

економском – способношћу и визијом појединца или групе, стицајем околности, али и директним кршењем међународног права и начела правичности. Попут тржишта, природа геополитичких односа је таква да нико не може имати потпуну контролу, ресурси су ограничени, док је одлучивање у многим сферама максимално децентрализовано. Такође, глобални геополитички систем је далеко од савршеног, као и тржиште. Најважније силе које утичу на тржишно понашање су понуда, тражња и еластичност. Тржишним речником речено, циљ државе је да максимизује корисност кроз увећање сопствене моћи и њеном пројекцијом у сферу од непосредног интереса. Максимизација корисности субјекта у геополитичкој арени пресудно зависи од еластичности тражње. То може бити тражња за безбедношћу, тржиштима за своје производе, енергентима итд. Основне премисе оваквог приступа се у великој мери поклапају са реализмом – држава као основна јединица међународног система, национални интерес као кључна звезда водиља, док је најважнији циљ опстанак и наметање своје воље у складу са националним интересом. Основно ограничење би свакако била „рационалност потрошача“. Свака спољнополитичка одлука начелно потиче од народа, док је народу на крају припада и евалуација (не)постигнутих резултата. Да ли се у том случају основна економска теза да су потрошачи рационални у овом смислу пада у воду?

Тржишни систем карактерише постојање институција које су у стању да гарантују елементарно поштовање правила утакмице. То начело може бити примењено и на глобалном геополитичком нивоу, са свим предностима и недостацима које такав систем са собом носи. Оно што су на нивоу тржишта закони који регулишу ову област, на геополитичком нивоу је то пре свега систем УН-а као кровна организација. Иако је у одређеној мери оправдана критика да држава као основна јединица међународног система не може да одговори на све изазове који се пред њу постављају, то не могу ни међународне институције. Примери који сведоче у прилог томе су мигрантска криза, међународни тероризам, глобално загревање итд. Такође, одговор на транснационалне изазове тржишни субјекти траже у одређеним геополитичким пројектима који наликују на акционарска друштва или холдинг корпорације. Европска унија је пример такве међународне sui generis творевине која је настала уједињењем око некаквог заједничког интереса, иако би њен настанак и опстанак био незамислив без моћног трансатлантског партнера.

Поред економске и војне снаге, и њима сличних типичних

Ограничена геополитичка конкуренција?

карактеристика моћи држава, од суштинског значаја су способност пројекције војне моћи, мека моћ, као и улога у међународном финансијском систему. Међународни финансијски систем креиран на основи Вашингтонског консензуса погодује само САД-у и њиховим блиским савезницима, по чијим аршинима је и осмишљен. Он има улогу да одржи монопол на тржишту уништавањем или онемогућавањем укључења других актера у тржишну утакмицу. Тржишни модел функционисања међународних односа можда најбоље показује англосаксонско схватање политике. Са једне стране, државе чланице ЕУ и њихови сателити су под жестоким притиском од стране САД да одрже економске санкције против Руске Федерације, док трговинска размена Русије са директним идејним креатором санкција бележи раст који се мери десетинама процената. Овакав модел типично тржишног понашања за међународне односе није нов. Познат је пример енергетске сарадње земаља тадашње ЕЕЗ и СССР-а у време када су односи у Хладном рату достигли кулминацију, почетком седамдесетих година прошлог века. Размена се, дакле, одвија све док је у обостраном интересу (апсолутна корисност), док тржишни механизам кажњава оне учеснике који се не понашају рационално и не реагују правовремено. Циљ је опстанак у арени, потчињавање или уништење конкуренције, у складу са снагом, амбицијама и перцепцијом тог играча. Разлике у основној логици у односу на тржишне односе су, дакле, минималне.

Геополитичко поље је у периодичном левитирању између

Монопол постепено добија озбиљну конкуренцију

униполарног, унимултиполарног и чисто мултиполарног поретка, са константном анархијом на његовим ободима. На геополитичком тржишту је готово пола века постојао својеврстан дуопол од кога није било значајнијих одступања. Након тога су САД са својим савезницима успоставили монопол који су одређени неумерено оптимистични кругови сматрали „крајем историје“. Међутим, већ средином двехиљадитих година је постало јасно да амбиције да се створи каква-таква конкуренција постоје. Улазак у Грузијски конфликт 2008. године је означио улазак новог озбиљног играча на тржиште. Септембарска интервенција у Сирији као прва изван постсовјетског простора значајно је подигла улог и додатно потиснула досадашњег монополисту на „резервне положаје.“ Требало је изградити своју позицију у условима геополитичког монопола и изградити услове за равноправнију утакмицу, који сада неминовно постоје. Играчи на геополитичком тржишту су спознали да у тренутним околностима не могу на прави начин сами да „изађу на црту“ хегемону па су створили конгломерат у виду БРИКС-а.

Од међународног система у коме се одвија „борба за моћ“ се суштински није могуће оградити и остати изван негативних утицаја. Мали играчи на тржишту попут земаља нашег региона на пример, теже да у условима сурове геополитичке конкуренције опстану и кроз кризна времена прођу са што је могуће мање оштећења. Такође, они настоје да одређене ситуације у геополитичкој арени искористе како би оствариле неке краткорочне циљеве. Наша позиција је изузетно комплексна из разлога што је наша тражња у односу на оба геополитичка пола нееластична. Русија нам је историјски савезник који нас подржава у свим за нас важним питањима и „држи главу изнад воде“, док од тржишта ЕУ пресудно зависимо јер тамо извозимо 2/3 онога што наша економија створи. Анализа актуелног стања на тржишту нам говори да је најбољи избор тренутно балансирање које се мора прилагођавати датој ситуацији, али и истрајати до успостављања повољнијих међународних околности.

Теоријске премисе различитих струја либерализма по којима „демократије не ратују између себе“ или намећу став да је међународни систем институција у стању да одговори на све изазове су давно превазиђени, то је јасно и лаицима. Намеће се закључак да ће се без неких промена од планетарног значаја, свет неминовно кретати ка све већем броју играча на геополитичком тржишту који ће, самостално или у савезима, крунити моћ садашњег хегемона у дуготрајној игри исцрпљивања. Међутим, кључна опасност по међународни поредак лежи у средствима која је монополиста спреман да употреби како би осујетио или макар успорио такав сценарио. Сирија, Донбас, деловање ИСИЛ-а, а у блиској будућности вероватно и „проблематични“ централни Балкан, показатељи су тога. Овакав начин посматрања реалности није у стању да објасни апсолутно све и проникне у сваки проблем савремених међународних односа. Међутим, он пружа добар оквир и на економски начин објашњава базичне принципе на којима почива геополитичко тржиште. Речено терминологијом слободног тржишта и отворене привреде, свету је потребна геополитичка конкуренција, и у интересу је свих, па и хегемона. На срећу, управо у том смеру се крећемо.