Уз НАТО спремни

„Старчевић и Радић су темељи хрватске куће без којих нема приземља ни првог спрата.“

Зоран Милановић

Нове српско хрватске тензије квантитативно нису ништа ново, али квалитативно показују опасну прогресију у правцу потпуне ревитализације усташког покрета и његових апологета. Прослава годишњице „Олује“, паљење српских застава и разбијање ћириличних табли већ представљају незаобилазан део политичког фолклора у суседној држави. Међутим, потези који показују да је „ђаво однео шалу“ су напори на међународној промоцији лика и дела надбискупа геноцида, Алојзија Степинца, подизање споменика усташком терористи Мири Барешићу, и све отвореније толерисање неоусташких испада у јавности.

ИДЕОЛОГИЈА КАО МАСКА

Усташки покрет се полако враћа у мејнстрим и постаје све прихватљивији. Ta појава се

погрешно везује искључиво за ХДЗ, односно актуелну хрватску власт у оставци. Он заправо представља континуитет понашања хрватских влада свих боја и уверења од осамостаљења до данас. Од кључног је значаја разумети да између ХДЗ-а и СДП-а нема никакве идеолошке разлике када је однос према Србији и Србима у питању. Идеолошке финесе се разазнају само на унутрашњем политичком пољу, и то када Срби нису кључна тема.

Анте Старчевић као идеолог усташког покрета, Стјепан Радић као зачетник „политологије у Хрвата“, декларативно левичарска идеологија и позивање на континуитет са комунистичким поретком у неким сегментима представљају заједничкe политичке елементе „левичара“ Зорана Милановића са једне, и оца модерне хрватске државе Фрање Туђмана са друге стране, иако Милановић као свог узора наводи „маспоковца“ Мику Трипала.

Међутим, упркос јасној нити континуитета франковачке идеологије дуже од једног века, отворени изливи нацистичке идеологије су се у последње време обрели на вишем нивоу, односно оном када мора да престане игнорисање и почне деловање, најпре обавештајног сегмента безбедносног апарата државе. Било да је реч о спину или манифестацији реалних догађаја, о предстојећој изборној кампањи у Хрватској, о дисциплиновању Београда у смислу стратешке оријентације или претњама усмереним ка Републици Српској и септембарском референдуму, ствар се мора схватити крајње озбиљно.

ДВА ЕЛЕМЕНТА ХРВАТСКЕ ЕКСПАНЗИЈЕ

Прво упозорење изречено у јавности догодило се пре неколико година, када је бивши

председник Хрватске Стјепан Месић запретио пресецањем коридора упадом хрватске војске у Посавину, уколико Република Српска покрене процес који води осамостаљењу. Већ тада је било јасно да иза овакве изјаве стоје идеолози НАТО савеза. У драматично измењеним околностима у правцу нестабилности које су на снази данас, то нико и нема потребу да наглашава. Јасно је да су два основна елемента регионалног деловања хрватске спољне политике усмереног на потирање српских интереса постепено јачање борбених офанзивних капацитера хрватских снага безбедности, и јачање мобилизације јавног мњења услед пројектоване „великосрпске опасности“.

Прво, имајући у виду драматично промењене геостратешке околности у свету, у региону мора постојати паритет оружаних снага. Он је једина гаранција националној безбедности Србије, али и безбедности Срба ван србије – у Републици Српској, Црној Гори и Хрватској. Јер све ове територије спадају у интересну сферу римокатоличке мегаломаније осокољене од стране њихових прекоокеанских патрона.

Наоружавање Хрватске хеликоптерима офанзивне намене је јасан сигнал да се окосница односа на централном Балкану налази на опасној низбрдици. Американци оружјем располажу на комерцијалној основи чак и са својим најближим савезницима. Међутим, новији изузеци од тог правила су Украјина и Хрватска. Уколико нам је познат украјински сценарио, не треба бити превише мудар нити видовит како би се закључило какав је наум атлантиста у нашем делу света уколико се ситуација не буде одвијала по плану искреираном у Ленглију. Међутим, одлука у наоружавању је не само политичка, већ има геостратешки значај. Обавештајним методама је за сваки случај потребно утврдити колико је претња реална, а колико представља штап као контратег бриселској шаргарепи.

Такође, када моћ обавештајне службе видљиво излази из оквира величине те државе и способности пројекције њене моћи у међународним односима, јасно је да она има озбиљне циљеве изван сопствених граница. Хрватска обавештајна служба постаје све агилнија и служи се широким дијапазоном метода и поља за деловање, што се може тумачити као увертира за употребу силе и изван граница те државе, уколико се процени да је то неопходно.

Друга важна карактеристика сржи усташког покрета је традиционална параноја од југословенских тајних служби и великосрпске опасности. Ове две ствари се у хрватском поимању политике често поистовећују, а немају никакве елементарне логичке везе. Ипак, ова карактеристика има двоструки циљ. Најпре, неговање такве врсте страха има за циљ да хрватску јавност непрестано држи мобилисаном пред измишљеном комбинацијом спољашње и унутрашње опасности – спољашње од наводне српске опасности, и унутрашње од наводних пројугословенских „орјунашких“ снага. Други циљ који треба постићи је креирање утиска о моћи и непобедивости младе хрватске државе, државе која је кадра да се супротстави опасностима које наводно долазе из више праваца – суседне Србије и Републике Српске, као и од стране „удбаша“ и умишљених пројугословенских елемената.

Такође, Хрвати су одувек претеривали у броју, обиму, значају и способности пројекције моћи сарадника југословенских служби безбедности у оквиру онога што они сматрају својом интересном сфером. Та параноја их је деценијама доводила до погрешних закључака, међусобних сукоба и оптужби, па спискови не само да нису имали употребну вредност, него су у највећој мери били контрапродуктивни. Онда је смишљено да се овај conditio sine qua non хрватског политичког живота стави у службу антисрпства, јер су Срби, разуме се, чинили највећи део југословенског обавештајног апарата на терену.

ИСТОРИЈСКИ КОНТИНУИТЕТ АНТИСРПСКОГ ПРИТИСКА

Неоусташки испади хрватске власти и дела грађана су понекад корисни како би се пред светским јавним мњењем у што већој мери оголила права природа дела хрватског друштва и хрватског интереса у овом делу Европе. Са друге стране, они су изузетно опасни, јер је јасно да то Загреб не ради самоиницијативно и без икакве сврхе. Опасност лежи у томе што иза тога стоје крупнији интереси кључних западних играча. Хрватска влада и у техничком мандату не заостаје у нападима на српске интересе. Отворено усташки настројени политичари показују мишиће десног крила ХДЗ-а које се не либи да слободно исказује своје политичке преференције. Тиме показује да је под пресудним страним утицајем и да иза нових излива србофобије стоје исти они центри моћи који су стајали иза „Бљеска“, „Олује“, и раније Маспока и усташког покрета од самих његових стидљивих зачетака.

Највеће оптерећење у нашим односима са другим суседним државама су наше заблуде. Оне су нас до сада веома скупо коштале у новцу, изгубљеним животима и изневереним сновима генерација. У суштинском неразумевању процеса дугог трајања лежи срж кардиналних превида и погрешних тумачења недвосмислено непријатељских аката из најближег окружења. Међутим, најављене испоруке оружја из Русије које би својом разорном моћи неутралисало хрватске обновљене борбене ефективе показују да актуелно српско руководство озбиљно схвата процес који се одвија западно од Дунава. Усташтво не може да се повампири јер никада није било мртво. Оно је уз подршку Запада утемељено, брижљиво неговано уз ћутање комунистичких власти, да би у првој половини деведесетих година прошлог века дошло у прилику да заврши свој посао. У најближој будућности можемо очекивати непредвидивост у тактици, али стратегија остаје иста – слабљење српског фактора где год је то могуће.