Uzroci sirijskog konflikta - pogled iz 2016

 (Rad objavljen na sajtu Instituta za pravo i finansije - www.ipf.rs)

“Jedina konstanta u spoljnoj politici je geografija.”

                                                                                                                                          Oto fon Bizmark

Uprkos nepravednoj medijskoj marginalizaciji, sirijski konflikt bukti nesmanjenom žestinom. Inercija arapskog proleća kroz relativno mirnu smenu vlasti nije se reflektovala na Siriju. Početni sukob niskog intenziteta se pretvorio u najbrutalniji građanski rat današnjice, gde je prema nekim procenama do sada poginulo približno 300.000 ljudi. Konflikt se bliži šestoj godini, akteri se menjaju, ali jedno ostaje isto – patnje sirijskog naroda. Mnogi gradovi u ovoj velikoj bliskoistočnoj zemlji su pod opsadom, vitalne komunikacije su u prekidu, dok je najveći deo teritorije u potpunosti razoren i biće potrebne decenije za povratak na prvobitno stanje. Još od početka pobune protiv vladajućeg režima Bašara El Asada u provinciji Dara u proleće 2011. godine postala je kristalno jasna zainteresovanost pojedinih geopolitičkih faktora da se direktno umešaju u konflikt i svojim novcem, logistikom, borcima ili energentima doprinesu pobedi neke od dve suprotstavljene strane. Iako na prvi pogled beskrajno komplikovan, sirijski konflikt je krajnje jednostavan za razumevanje ukoliko se imaju u vidu ključni faktori koji su do njega doveli. Ovaj rad treba da pruži odgovor na pitanja ko su zaraćene strane u Siriji i kakvi interesi stoje u pozadini najbrutalnijeg oružanog sukoba u posthladnoratovskoj eri.

Sirija u globalnim pomeranjima – između “kraja istorije” i “sukoba civilizacija”

Teza o kraju istorije teži da na pojednostavljen način objasni kretanje svetske istorije. Optimistična

"Sukob civilizacija" umesto "kraja istorije"

Fukujamina gledišta o ishodu svetske istorije, procesima koji se odvijaju, kao i sredstvima ostvarenja tog cilja pokazala su se kao u potpunosti pogrešna. Liberalna demokratija kao pobednička ideja van strogog središta Zapada doživela je fijasko, a kao bazične prepreke pokazali su se nacionalizam i religijski fundamentalizam. Svet danas u daleko većoj meri podseća na Hantingtonov “sukob civilizacija”[1]. Ovaj model razumevanja svetske politike, međutim, nije u dovoljnoj meri usmerio pažnju na činjenicu da se “mnoga savremena pitanja “prelamaju” upravo na islamskom svetu.”[2] Transformacija iz imperijalne u polarizovanu strukturu oživela je religijske razlike. Fokusiranost analitičara na isključivo islamski terorizam dovela je do zanemarivanja ključnih razlika između različitih tumačenja islama koja dovode do sukoba širom islamskog sveta. Jedna od osnovnih kritika ove koncepcije se odnosi na unutarislamski sunitsko-šiitski konflikt koji je često nepravedno zanemaren, a koji čini samu okosnicu građanskog rata u Siriji. Rušenje republikanskih arapskih režima koji baštine ideologiju arapskog socijalizma (BAAS) nije moglo da zaobiđe ni Siriju. U tom smislu, kroz prizmu SAD kao “neophodne nacije” za šta je ključni argument da SAD “imaju moć i razumevanje potrebno za ujedinjavanje međunarodne zajednice u ostvarivanju zajedničkog cilja”[3], kreiranje Bliskog Istoka po sopstvenom nahođenju predstavlja imperativ.

Sa jedne strane, američki teoretičari i savetnici smatraju da SAD “danas predstavlja krajnjeg garanta globalne stabilnosti”[4], dok Rusija traži svoju poziciju i “baca rukavicu u lice” Vašingtonu na polju globalne geostrateške dominacije. Sastavni deo Bušove doktrine da SAD moraju da deluju”samostalno u opasnom svetu”[5] jer smatraju da međunarodni poredak i institucije nisu kadri da zaštite građane SAD pokazao je da je u stanju da protiv suverenosti neke države deluje sofisticiranijim sredstvima. Interesi dve najveće sile današnjice prelamaju se u Siriji i širem makroregionu Bliskog Istoka. Osnovna karakteristika bliskoistočnih konflikata je multiuzročnost. Sirijski konflikt čini mreža na više nivoa isprepletanih interesa, ima značajnu predistoriju i mnogo uzroka, ali su ključni uzroci pored navedenih religijskih, geopolitički i ekonomski.

Ko je ko u sirijskom ratu?

Sirija je nezavisnost stekla 1946. godine, a od državnog udara 1970. godine na vlasti je partija BAAS sa porodicom Asad na čelu, najpre Hafezom, a danas njegovim sinom Bašarom El Asadom. Najsekularniju državu Bliskog Istoka odlikuje autoritarni model vladavine, pravni sistem se sastoji od kombinacije islamskog i evrokontinentalnog prava, dok je stepen zaštite prava i sloboda verskih manjina bio na izuzetno visokom nivou u odnosu na druge arapske susede. U Siriji Arapi čine približno 90 posto stanovnika, dok 10 posto stanovnika čine ostali među kojima su najbrojniji Kurdi.[6] Uprkos prilično etnički homogenom sastavu stanovništva, Sirija je verski veoma šarolika. Većina stanovnika su muslimani suniti kojih ima približno 74 posto, šiitskih alavita ima približno 13 posto, Hrišćani čine oko 10 posto populacije, dok 3 posto čine Jevreji i Druzi.[7] U skladu sa šarolikošću religijske strukture, postoji širok dijapazon oružanih formacija na svakoj od zaraćenih strana. Naime, u Siriji međusobno ratuje nekoliko osnovnih regularnih i terorističkih oružanih grupa, i više od 1000 manjih, rasutih po čitavoj teritoriji države. Pojedine grupe efektivno kontrolišu određene delove teritorije, dok se druge neravnomerno pojavljuju i iščezavaju u zavisnosti od trenutne raspodele moći i interesa pojedinačnih aktera.

Sa jedne strane bore se sirijski režim, odnosno Sirijska Arapska Armija i njeni saveznici – libanski Hezbolah i mnogobrojne paravojne formacije. Snage sirijskog režima u podržane od strane Rusije koja od septembra učestvuje u ograničenoj vazdušnoj intervenciji u cilju slamanja pre svega tzv. Islamske države, ali i drugih terorističkih formacija, Irana kao ključnog regionalnog igrača, uz ekonomsku podršku Kine. SAA efektivno kontroliše glavni grad Damask, dobar deo njegovog šireg područja, a ostala ključna uporišta su provincije koje čine tzv. alavitski sektor – Tartus, Latakija, kao i delovi provincija Homs i Hama. Pod kontrolom sirijskog režima su dakle oblasti koje naseljavaju pretežno Alaviti i koje se nalaze u centralnim delovima zemlje i uz Sredozemlje. Takođe, režim kontroliše i neke izolovane enklave poput Kobanea pod kontrolom sirijskih Kurda na severu zemlje, ili Deir El Zora na istoku države, u središtu regiona bogatog naftom. Na strani SAA bore se pretežno šiiti, alaviti i nemuslimani.

Pobunjeničke formacije kontrolišu veći deo države. Severni deo zemlje uz granicu sa Turskom je pretežno

Verski konflikt razara Siriju po šavovima

pod kontrolom Al Nusra fronta bliskog Al Kaidi, i sirijskih Turkmena. Centralne i južne oblasti sa provincijom Dara kao svojim središtem pod kontrolom su tzv. Slobodne sirijske vojske (FSA), dok istok države bogat energentima i slabo naseljen čvrsto u svojim rukama drži ISIL, sa centrom u Raki. Na strani sirijskih pobunjenika pored dela domicilnog stanovništva ratuju i mnogobrojni dobrovoljci iz zemalja širom sveta, privučeni idejom globalnog džihada. Među njima prednjače suniti iz drugih arapskih zemalja, Čečeni, kao i radikalizovani evropski muslimani. Ključna snaga sirijskih pobunjenika koja ima određeni legitimitet za pregovore sa režimom je Slobodna sirijska vojska (FSA). Terorizam se od “pojave izolovanog, politički motivisanog nasilja”[8] pretvorio u ključno sredstvo borbe protiv suverenosti zemalja, u čemu je Sirija zauzela posebno mesto. Na strani pobunjenika deluje mnoštvo grupa koje se po različitim međunarodnim standardima mogu okarakterisati kao terorističke – Al Nusra Front, ISIL, Emirat Kavkaz i mnoge druge. Terorističke aktivnosti višedimenzionalno mogu biti “pod kontrolom određene države kojoj služe za ostvarivanje interesa u određenom području.”[9] U skladu sa njihovim interesima u regionu, terorističke grupe u Siriji podržavaju pre svega države koje pretenduju na vodeću ulogu u sunitskom svetu, poput zemalja Zaliva i Turske. Na strani pobunjenika bore se pretežno suniti, kao i mnogobrojni koji baštine radikalna tumačenja islama uvezena iz zemalja Zaliva.

Od posebnog značaja za sirijski konflikt je kurdski faktor, i zbog toga zaslužuje da bude obrađen posebno. Kurdi su istorijski i po brojnosti veliki narod[10] koji nema sopstvenu državu. Pored interesa velikih sila u ovom važnom regionu, lljučni faktor koji onemogućava efikasnije delovanje Kurda u regionu koji naseljavaju je njihova podeljenost. Tri najveće kurdske zajednice su ona u Turskoj (gde PKK više od tri decenije vodi oružanu borbu protiv turskih snaga bezbednosti), Iraku (gde Kurdi imaju autonomiju na severu zemlje) i Siriji (gde Kurdi naseljavaju sever zemlje i učestvuju u građanskom ratu na strani režima). Sve tri imaju sopstvene interese, ambicije i odnose sa matičnim državama. Kurdi u Iraku su pronašli sopstveni model opstanka nakon svrgavanja Sadama Huseina kroz visok nivo autonomije, njihovi sunarodnici u Turskoj vode rat protiv vlade u Ankari, dok su sirijski Kurdi svrstani na stranu sirijskog režima u građanskom ratu, pa će tu poziciju umeti da kapitalizuju u budućoj preraspodeli snaga ukoliko režim odnese pobedu.

Izrael u ovom sukobu ima specifičnu ulogu. U njemu uglavnom ne učestvuje direktno, ali ostvaruje svoj značajan obaveštajno-finansijski uticaj. Ključni interes jevrejske države je slabljenje Asadove vlasti do krajnjih granica, sa ciljem postizanja krajnje nestabilne Sirije, nesposobne da projektuje svoje interese u regionu. Sa druge strane, Izrael ne želi da dozvoli stvaranje jakog islamskog kalifata koji bi služio kao ključna pretnja njegovom teritorijalnom integritetu. Shodno tome, Izraelu najviše pogoduje aktuelni status quo.

Sirijski konflikt – geopolitički kontekst

Kako je vreme jednodimenzionalnih tumačenja i istorijskih zabluda dobrim delom iza nas, postajemo u sve većoj meri svesni “bezbednosnih rizika i pretnji koji direktno ili indirektno proizilaze iz geopolitičkog položaja zemlje.”[11] Sirija zauzima izuzetno značajan geostrateški položaj u jednom od najvažnijih regiona sveta. Globalni značaj kontrole nad njenom teritorijom, potencijalima i resursima može se objasniti ključnim geopolitičkim teorijskim pristupima. Prema geopolitičkim shvatanjima Nikolasa Spajkmana, ključ geostrateške dominacije nad evroazijskom kopnenom masom je kontrola njenih ivičnih oblasti koje se nalaze uz topla mora (“Rimland”). Temeljna pretpostavka pomenute koncepcije je sprečiti Rusiju da ovlada ivičnim oblastima ovog megakontitenta. Istorijska geostrateška težnja ruske države je da ima otvoren pristup toplim morima[12], a svrha ivičnih oblasti je da je u tom nastojanju onemoguće, u korist suprotstavljenog geopolitičkog bloka. Sirija se nalazi upravo u ovoj ivičnoj oblasti, i to njenom najvažnijem i energentima najbogatijem delu, dok je luka Tartus jedina luka na otvorenom Mediteranu koju koristi vojska Ruske Federacije. Deficit u sposobnosti projekcije moći na ruskoj strani nameće imperativ posedovanja ovakve baze, pa se zbog toga ona mora braniti svim sredstvima.

Sa druge strane, prema zagovornicima geostrateškog sučeljavanja evroazijanizma i atlantizma, na globalnom

Kolonijalne i etničke granice kao budućnost regiona

nivou se odvija nevidljivi rat između dva nepomirljiva geopolitička pola. Srž jednog čine transatlantski partneri (SAD i EU) i njihovi brojni saveznici, dok se drugi okuplja oko Rusije, njenih regionalnih saveznika, Kine, Irana i drugih. Ključni cilj koji strategijom na evroazijskom prostoru treba postići je “okupljanje imperije u granicama megaprostora – Evroazije”[13], odnosno kontrola nad Evroazijom a samim tim i nad čitavom planetom. Saradnja Moskve i Damaska vuče korene još iz Hladnog rata kada su režimi arapskog socijalizma (BAAS) vešto levitirali između otvorenog svrstavanja na stranu Moskve i nešto manje transparentnog odnosa sa pokretom Nesvrstanih. Svrhu geostrateške “bitke” za evroazijski prostor najjednostavnije objašnjava Volfovicova doktrina:[14]“Naš prvi cilj je da sprečimo ponovnu pojavu novog rivala, bilo na teritoriji bivšeg Sovjetskog Saveza ili negde drugde, koji predstavlja pretnju u smislu one koja je postojala u vreme Sovjetskog Saveza. To je dominantan faktor u osnovni nove regionalne strategije odbrane i podrazumeva nastojanje da se neprijateljske sile spreče da dominiraju u regionu čiji bi resursi pod konsolidovanom kontrolom bili dovoljni da se stvori nova sila globalnog karaktera.”

Dve najvažnije komponente ograničavanja geopolitičke ekspanzije Rusije su onemogućavanje njene saradnje sa Nemačkom i onemogućavanje njenog pristupa toplim morima. Kako bi se onemogućio pristup Rusije Sredozemlju na njegovom najvažnijem delu, potrebno je stati na kraj šiitskom luku[15] u nastajanju, čija je Sirija najvažnija komponenta. Za sprečavanje saradnje sa Nemačkom je potrebno onemogućiti dodatne gasovode koji će iz Rusije voditi prema centralnoj Evropi, i ujedno im pronaći alternativu. U novoj geopolitičkoj preraspodeli snaga Sirija ima suštinski važnu ulogu. Nalazi se u energentima najbogatijem delu sveta, u politički najnestabilnijem području na svetu, na mreži mnogih energetskih i transportnih koridora, uz obalu Sredozemlja koja je od posebnog značaja za gotovo sve geopolitičke teorije i projekcije globalnih aktera.

Energetski kontekst – “krvava nafta” ISIL-a i alternativni gasovodi

Ovladavanje prostorom radi efikasnijeg korišćenja ili prisvajanja prirodnih resursa uopšte je staro koliko i sama ljudska civilizacija, dok je u postindustrijskom dobu ovaj vid geostrateškog nastupa doživeo do sada neviđene razmere, uslovljene neophodnošću nafte i prirodnog gasa kao “krvi ekonomije”. Suštinsku važnost ovladavanja prirodnim resursima prepoznaje i najmoćniji vojni savez u istoriji, pa se u Strateškoj koncepciji NATO-a do 2020. godine se kao prvi bezbednosni izazov navodi “takmičenje za strateškim resursima, pre svega naftom i zemnim gasom.”[16] Kontekst energetskih interesa u sirijskom ratu se nadovezuje na geopolitički i suštinski je neodvojiv od njega. Uloga energenata u sirijskom konfliktu se može podeliti na geostratešku i čisto ekonomsku ulogu.

Transatlantskim partnerima, EU i SAD, koje čine “jezgro globalne političke stabilnosti i ekonomskog

Rat u Siriji - rat za energetske koridore

blagostanja”[17] potrebno je omogućiti stabilno i pouzdano snabdevanje energentima. Ključni problem za koji Vašington traži rešenje je zavisnost EU od ruskog prirodnog gasa. Nakon propasti projekata “Južni tok” i “Turski tok”, ruski projekti geopolitičkog vezivanja zapadne Evrope su delimično odloženi na neodređeno vreme, dok je propašću gasovoda “Nabuko” propao ključni projekat Zapada da prirodnim gasom iz azerbejdžanskih nalazišta konkuriše Rusima. Kako je postojanje “Severnog toka” prema nemačkoj nedovoljno i geopolitički problematično, a ukrajinski transportni koridori nepouzdani iz poznatih razloga, kao rešenje se nametnuo Katar sa svojim velikim rezervama prirodnog gasa. S obzirom na činjenicu da je transport morem preskup i nemoguć u potrebnom obimu, neophodno je stvoriti alternativni gasovod koji bi vodio od Katara, preko Saudijske Arabije, Jordana, Sirije i Turske dalje prema zemljama centralne i zapadne Evrope. Turska, Saudijska Arabija i Jordan svrstavaju se u atlantistički blok, dok Sirija predstavlja ozbiljni kamen spoticanja na trasi novog gasovoda. Čisto ekonomska uloga energenata u sirijskom konfliktu se bazira pre svega na interesu okolnih zemalja (pre svega Turske) i lokalnih terorističkih grupa (pre svega ISIL-a) da ostvare konkretnu ekonomsku korist ilegalnom trgovinom naftom. ISIL kontroliše najveći deo istočne Sirije bogate energentima, osim važnog uporišta režima Deir El Zora. Odatle se uz pomoć kontakata obaveštajnim kanalima uspostavljaju transportni koridori prema Turskoj koja je glavna odrednica sirijske nafte. 

Ne sme se dozvoliti mogućnost geostrateške alijanse Rusije sa ogromnim prirodnim resursima i Nemačke kao vodeće ekonomske sile EU. Preterana zavisnost zemalja EU od ruskih energenata nepovratno bi nastavila da urušava krizu u transatlantskom partnerstvu, a time i uticaj Vašingtona u Evropi. Ukoliko bi se to dogodilo, celokupna američka strategijska koncepcija na evroazijskom prostoru se ruši, a Volfovicova doktrina postaje besmislena. U tu svrhu je potrebno pronaći rešenje u vidu alternativnog snabdevanja energentima, za šta je jedino rešenje katarski gasovod. Propast projekta “Nabuko” kao i spoznaja o nepostojanju prave alternative ruskom gasu sa prostora centralne Azije označila je smrtnu presudu Siriji. Sirija kao “kamen spoticanja” mora biti uklonjena, dok se kao posledica takvog delovanja može iskoristiti nafta iz nalazišta na istoku zemlje. Položaj u odnosu na energetske izvore i njihove transportne koridore može da predstavlja “porodično srebro”, ali je na Bliskom Istoku mnogo češći tragičan scenario. Sirija tome svedoči kao dobar primer.

Globalne posledice sirijskog konflikta – nafta i ljudi

Sirijski konflikt ostavlja dramatične posledice i daleko van bliskoistočnog regiona. Pored neljudskih patnji sirijskog naroda, postoje ozbiljne posledice po Evropu pre svega, ali i globalnu stabilnost uopšte. Milioni izbeglica koji se kreću ka Evropi radikalno će uticati na destabilizaciju evropskih zemalja, urušavanje njihovih socijalnih sistema, kao i dramatično uvećati tenzije između domicilnog stanovništva i migranata drugačijih religijskih i kulturno-ideoloških ubeđenja. Takođe, neumerenim fokusom na događaje u Evropi često se nepravedno previđa reflektovanje migrantskog talasa na zemlje u sirijskom okruženju. Od posebnog je značaja obratiti pažnju na države koje uprkos oskudnim resursima podnose ogroman teret izbegličke krize poput Jordana, i krajnje nestabilne države sa značajnom predistorijom građanskih sukoba i odnosa sa Sirijom, kao što je Liban. Destabilizacija pozicije kraljevske porodice u Jordanu ili krhkog međuverskog suživota u Libanu bi nepovratno uništila i ono malo optimizma da se situacija na Bliskom Istoku može stabilizovati.

Druga ključna globalna nuspojava sirijskog konflikta je pad cene nafte. Rat u Siriji, razume se, ne predstavlja

Obnovljena uloga Irana doprinosi padu cene nafte

ključan uzrok pada cene nafte na svetskom tržištu, ali značajno na to utiče. Ilegalnim izvozom nafte ISIL dodatno doprinosi prezasićenosti tržišta “crnim zlatom” i globalnom padu cene ovog energenta. Dramatičan pad cene nafte na globalnom tržištu posebno destabilizuje zemlje koje svoj razvoj, socijalna davanja i projekciju spoljnopolitičkih interesa baziraju na izvozu nafte. On je doprineo recesiji u Rusiji, dramatičnom budžetskom deficitu u Saudijskoj Arabiji, vanrednom ekonomskom stanju u Venecueli itd. Kada se povuče paralela između pomenutih primera, jasno je da je dobar deo zemalja koji trpe gubitke ovom strategijom geopolitički suprotstavljen Vašingtonu, dok pojedini gube prioritet u planovima za budućnost (Saudijska Arabija). Ruska intervencija u Siriji je pored težnje da se očuva pozicija SAA na frontovima i Bašar Al Asad na vlasti imala za cilj da uništenjem kanala ilegalne distribucije nafte i postavljanjem okvira za okončanje sirijskog rata podigne cenu nafte koliko god je to u njenoj moći, u čemu je delimično i uspela na kraći rok. Međutim, cena nafte nastavlja svoj dramatičan pad i tome se za sada ne vidi kraj.

Umesto zaključka – sumorna budućnost

Postmodernističku epohu u kojoj živimo karakteriše postojanje “rasklimanih država, nebuloznih i anarhičnih regionalizama”[18] u međunarodnom sistemu. U velikoj meri zaboravljene geopolitičke zakonitosti doživele su svoju punu afirmaciju, realizam je ponovo postao ključna uporišna tačka kreiranja spoljne politike država, dok je nacionalni interes ponovo neskriveni imperativ spoljnopolitičkog delovanja u međunarodnoj areni. Bliski Istok nikada u istoriji nije bio u većim previranjima. Stare kolonijalne podele, verski animoziteti, tradicionalna neprijateljstva, ekonomska rivalstva, kao i interesi velikih sila na globalnom nivou doveli su do potpunog razaranja država i nastanka anarhije u tom regionu. Država koja je uprkos formalnom teritorijalnom opstanku podnela najveće ljudske i materijalne žrtve je Sirija. U izuzetno nestabilnom okruženju Bliskog Istoka, kompleksnom istorijskom nasleđu, kao i sprezi interesa geopolitičkih igrača na više nivoa, svako pojednostavljenje je potencijalno opasno. Međutim, najjednostavnije rečeno, u sirijskom konfliktu su suprotstavljene dve ključne geopolitičke pozicije – ona koja ima nameru da stvori šiitsku transverzalu, podržana od strane Rusije, Kine i Irana pre svega, i ona protiv nje, podržana od strane SAD i njihovih transatlantskih saveznika. U pozadini toga je osnovni energetski interes, ali i ostali praktični pomenuti praktični ciljevi. U zavisnosti od strane koja pobedi, zavisiće opstanak Sirije. Ova država bogate istorije je deo jedne daleko šire geostrateške igre čiji je ishod nepoznat, a ulog orgroman. U skladu sa tim, važno je imati na umu – Sirija je lokalni konflikt, ali ima globalne posledice.

---

[1] “Sukob civilizacija” Semjuela Hantingtona predstavlja geopolitičku koncepciju koja predviđa razvoj svetske istorije nakon okončanja bipolarne podele. Hantington nabraja devet civilizacija koje čine svet (zapadna, pravoslavna, latinoamerička, islamka, konfučijanska, budistička, afrička, hindu i japanska) i između kojih će se u budućnosti događati tenzije.

[2] Oliver Potežica, Demokratska teokratija ili mulakratija, Beograd, 2006, str. 161.

[3] Robert Kagan, Povratak istorije i kraj snova, Beograd, 2009, str. 14.

[4] Zbignjev Bžežinski, Američki izbor, Politička kultura, Podgorica, 2006, str. 7.

[5] Dragan Simić, Američko strateško mišljenje na početku 21. veka, Beograd, 2008, str. 7.

[6] https://www.cia.gov/library/publications/the-world-factbook/geos/sy.html

[7] https://www.cia.gov/library/publications/the-world-factbook/geos/sy.html

[8] Branislav Popović, Novi globalni terorizam u Nacionalna i globalna bezbednost,  Beograd, 2004, str. 11.

[9] Radoslav Gaćinović, Fenomenologija savremenog terorizma, Vojno delo, Beograd, 2008, str. 59.

[10] Kurda približno ima 35 miliona, od čega više od trećine živi u Turskoj, dok ih u Siriji ima nešto manje od 3 miliona.

[11] Zoran Kilibarda, Geopolitička polazišta strategije nacionalne bezbednosti, Vojno delo, Beograd, 2009, str. 75.

[12] Ova težnja predstavlja konstantu u čitavoj modernoj ruskoj istoriji, od Petra Velikog, preko komunističkog perioda, sve do današnjih dana. Primer operacije koja je dovela do osamostaljenja Krima i njegovog priključenja Ruskoj Federaciji govori u prilog značaja pristupa toplim morima od strane kremlja.

[13] Zoran Kilibarda, Geopolitička polazišta strategije nacionalne bezbednosti, Vojno delo, Beograd, 2009, str. str. 79.

[14] Pol Volfovic je nekadašnji američki ministar odbrane i jedan od vodećih geopolitičkih stratega Vašingtona. Volfovicova doktrina je neformalan naziv za Vodič za odbrambeno planiranje od 1994-1999. godine.

[15] Šiitski luk je geopolitička koncepcija koja ima za cilj da formira jedinstvenu zonu geostrateškog uticaja šiitskih zemalja od Irana do Sredozemnog mora. Čine ga Iran, Sirija, Irak i Liban. Šiitski luk je suprotstavljen interesima sunitskih monarhija u okruženju.

[16] Dušan Proroković, Analiza ekspertskog predloga za utvrđivanje nove strategijske koncepcije „NATO 2020“, Centar za strateške alternative, Beograd 2010, str. 2.

[17] Zbignjev Bžežinski, Američki izbor, Politička kultura, Podgorica, 2006, str. 65.

[18] Robert Kaplan, Dolazeća anarhija, Atlantic monthly, str. 216.

Хиџра постмодерног доба - крај Европе?

„Зажалиће невјерници често што нису постали муслимани. Пусти их нека једу и наслађују се, и нека их завара нада – знаће они!“

(Куран, сура Ел Хиџр, 2-3 ајет)

У последњим данима 2015. године прилично неопажено је прошла вест да је број миграната који су ступили на европско тле у овој години премашио милион. Од почетних несугласица и одсуства реакције европских институција које су пратиле перманентно појачавање мигрантског таласа, преко заоштравања међусобних односа који су кулминирали српско-хрватским „граничним ратом“ и озбиљним сметњама на релацији Загреб – Будимпешта, до прећутног признавања потпуне немоћи европских институција и појединачних земаља чланица да се носе са овим изазовом, присутно је перманентно погоршавање ситуације. Основне полуге суверености држава су олако одбачене европским интегративним процесима по ширини и дубини, а новонастали миргациони талас показао је сву трагедију таквог приступа и изненадио само оне неупућене. Долазак миграната учинио је бесмисленим контроле државних граница, неповратно срушио поверење у Шенгенски систем, изиграо Даблински споразум, изложио подсмеху начела солидарности и усклађивању спољног деловања на којима почивају европске вредности, довео у питање социјалне системе европских земаља, и на површину избацио све слабости функционисања sui generis творевине каква је Европска унија. ЕУ је пала на најозбиљнијем испиту у својој историји. Међутим, то није ни приближно највећи проблем бриселских институција.

Мигранти су Европи у једном историјском тренутку били

Мигрантска криза је операција библијских размера

потребни како би својом виталношћу, бројношћу и могућностима које пружају као радна снага очували високе стопе привредног раста. Међутим, њиховим изопштавањем из друштва, што својевољно, што вољом политичких ауторитета у тим државама, стасале су генерације неинтергисаних који се не поистовећују ни са својим европским домовинама нити источноевропским отаџбинама. Неинтегрисаност је отворила простор за утицај оних којима добробит грађана Европе није у врху вредности за које се залажу. Када се повуче историјска паралела, јасна је и прецизна линија којом САД и њихови савезници подржавају сунитски исламизам као средство за остварење сопствених геостратешких интереса. Још од совјетске интервенције у Авганистану и свесрдне помоћи америчких обавештајаца талибанима, преко подршке Алији Изетбеговићу у остваривању циљева дефинисаних у Исламској декларацији, све до догађаја у Њујорку, Лондону, Мадриду, Паризу и Келну, јасан је и недвосмислен вашингтонски рукопис. Прво активно организовање исламистичких група на европском тлу са јасним циљевима деловања дело је радикализованих босанских муслимана, уз помоћ саудијске, иранске и америчке логистичко-финансијске подршке. Оно је од изузетног значаја јер може послужити као својеврстан модел активности на европском тлу уколико се за тим укаже потреба.Европски Запад није научио лекцију.

Вештачко изазивање миграција у дугорочне политичке и геостратешке сврхе није нова појава. Јасно је да на окидач за мигрантску кризу у виду тоталног слома најутицајнијих земаља Блиског Истока није могло да се значајније утиче. Међутим, драстично увећан прилив мирганата током  летњих месеци 2015. године, њихова прецизна усмереност на европске земље у којима већ постоје значајне организоване исламске заједнице, организоване руте, урушавање система граница које је једноставно контролисати, одбијање избеглица да се задрже у првој држави где им не прети опасност, толерисање раширеног криминала везаног за кријумчарење људи као и опште слепило европских политичких елита за последице које из тога произилазе указују на организованост мигрантског таласа. Стејт департмент ескалацијом насиља на Блиском Истоку убија две муве једним ударцем – креирају „Велики Блиски Исток“ по сопственим геостратешким аршинима, а као нуспојаву стварају милионе миграната и усмеравају их прецизним рутама према развијеном европском западу како би преузели улогу „тројанског коња“ и у одређеном тренутку остварили циљеве западних обавештајних служби. Подела миграната на оне из ратом захваћених подручја и економске мигранте је само вешт спин и покушај да се прикаже како су европске институције у стању да ураде нешто конкретно по питању овог горућег проблема.

Идентитети западноевропских нација су неповратно урушени,

Сунити против шиита у борби за глобални калифат

а посебно њихов хришћански темељ. Млада популација са јасним етнорелигијским идентитетом супротстављена је посрнулој западноевропској цивилизацији са пољуљаним темељним вредностима и без визије будућности и циљева за које се ваља борити. Ислам националност потискује у други план и као такав на први поглед не изгледа као недвосмислена претња западним друштвима. Међутим, не тако давно, Европу је тргла изјава немачке канцеларке да је „мултикултурализам мртав“. Уколико то изговори премијер државе без које је и само постојање ЕУ незамисливо, илузорно је веровати или доказивати супротно. Насеље Моленбек у Бриселу је огледно окружење за оно што следи – постепени нестанак јеврејских продавница, избацивање алкохола из продаје, наметање сопствених образаца понашања, правила облачења, као и свеобухватно злостављање оних који не деле радикално практиковање исламског учења. Крајњи циљ исламске доктрине уопште је стварање калифата, односно јединства духовне и световне власти у складу са исламским принципима на глобалном нивоу. Уколико се има у виду брижљиво креирани утицај вехабијског фундаменталистичког тумачења исламског учења саудијским новцем инкорпорираног у друштва „Старе Европе“, размере проблема постају далеко озбиљније. Такође, када је у питању борба за исламску ствар на глобалној равни, сарадња између архинепријатеља сунита и шиита изненађује само лаике. Пример грађанског рата у БиХ  у коме су своје интересе проналазили архинепријатељи Саудијска Арабија и Иран сведочи томе у прилог.

Перцепција доброг дела миграната кроз исламистичку призму не мора бити увек нити до краја тачна. Међутим, мора се имати у виду чињеница да културолошки и идентитетски потенцијал који милиони људи другачијих религиозних уверења, навика, стила живота и погледа на свет носе са собом представљају изразито плодно тле за радикализацију и мобилизацију незадовољних. Изоловане исламске заједнице које су се деценијама стварале у Француској, Белгији, Холандији и другим европским државама могу да послуже као својеврсна база за радикализацију новопридошлих миграната са Блиског Истока и севера Африке. Погодни простори за то могу бити Бриселски Моленбек, париски Сен Дени, Марсеј, Тулон, многи холандски градови и индустријска предграђа немачких градова који су у претходним деценијама изузети од свог природног западноевропског и хришћанског окружења. Деценије занемаривања и избегавања политички изузетно непопуларне интеграције довели су до креирања друге и треће генерације усељеника која је постала „генерација искључених“. Изоловане и друштвено неинтегрисане муслиманске заједнице са високим нивоом незаполености, наталитетом и густином насељености изнад просечних вредности су плодно тле за мобилизацијски потенцијал екстремистичких идеологија. Самим тим, овакве заједнице представљају идеалан полигон за деловање страних обавештајних служби, како изразито западних, тако и оних блискоисточних,у сврху борбе за исламску ствар на глобалној позорници. Од посебног је значаја имати у виду да када муслиманска заједница није аутохтона на одређеном простору, постоји опасност од креирања утицаја екстремних верских ауторитета међу досељеницима.

Радикализоване групе се веома лако могу активирати када за то постоји конкретан повод и сигнал. Када се екстремистичке ћелије активирају у погодном тренутку, супротстављање ће бити двоструко. Са једне стране, супротставиће им се безбездносни апарат западноевропских земаља неискусан у отвореним сукобима и ненавикнут на асиметрични рат са суровим, добро обученим и идеолошки поткованим непријатељем спремним да умре за свој циљ. Са друге стране, супротстављање ће доћи од стране десничарских група и њима сродних политичких снага које неће допустити да се визија традиционалне Европе утемељене на хришћанским вредностима урушава пред миргантским таласом и последичним спровођењем шеријата у новоствореним муслиманским енклавама. Исламизам, дакле, неминовно рађа антиисламизам по принципу акција – реакција. Као једино расположиво средство дисциплиновања уследиће битно редуковање права и слобода грађана, што ће елите искористити у сврху остварења сопственог интереса, а резултати на терену ће изостати. Репресиван одговор безбедносног апарата на спорадичне инциденте ће неминовно изазвати контраефекат у виду повећања броја симпатизера екстремних тумачења исламске доктрине, што представља врзино коло без краја. 

Разорени Блиски Исток ће додатно појачати прилив миграната у месецима и годинама које долазе. Евентуалном новом миграционом таласу допринеће погоршање сунитско-шиитских односа како на релацији Ријад-Техеран, тако и дуж читаве шиитске трансверзале. Несугласице међу трансатлантским партнерима око важних глобалних питања, додатно слабљење већ довољно слабих спољнополитичких механизама ЕУ, економска криза којој се не назире крај, само ће убрзати неминован колапс социјалних система западноевропских држава. Све то доприноси већ веома раширеном евроскептицизму који је узео маха са првим негативним нуспојавама светске економске кризе, а доживео је врхунац током најјачег мигрантског таласа летњих месеци 2015. године. Одбијање да се приме избеглице у складу са претходно договореним квотама, постављање физичких баријера од стране појединих држава ЕУ, као и спочитавање појединим политичким круговима у Немачкој о (не)наученим историјским лекцијама, само су крик очајника. Илузорно је веровати да ће спољнополитичка трговина са Турском у виду уступака, донација и наставка процеса деценијама замрзнутих евроинтеграција без јасне перспективе у замену за активније ограничавање прилива миграната дати опипљивих резултата, посебно у светлу турских амбиција усмерених ка лидерској позицији у сунитском свету.

Европа проживљава најдужи период мира у својој историји. Међутим, никада не треба губити из вида да Стејт Департменту мир у Европи ни у ком случају није conditio sine qua non њеног даљег опстанка. Уколико ЕУ одлучи да преиспита своју геостратешку оријентацију и у том правцу направи одређене недопустиве кораке, постоји средство за њено дисциплиновање коме се није могуће одупрети, и у односу на које ће терористички напади у Паризу, Лондону, Њујорку или Мадриду изгледати као дечија игра. Исламистичка доктрина свет јасно дели на свет рата и свет ислама. Без обзира на филозофска тумачења и дијаметрално различита схватања исламског џихада, Европа ће постати бојно поље између хришћана и муслимана уколико се за тим укаже потреба, посебно уколико водеће европске земље у одређеном тренутку покажу амбицију да редефинишу односе у трансатлантсом партнерству у своју корист. Након пакла грађанског рата лако је осмислити нови Маршалов план и рестартовати сопствени утицај са друге стране Атлантика, од суштинског значаја за очување позиције САД као глобалног хегемона. Исламске армије су у прошлости заустављане код Поатјеа и под зидинама Беча. Међутим, мигранти постомдерног доба одавно су прешли ту границу и живе генерацијама у срцу развијених друштава Европе. Међу њима се налазе радикализовани елементи, уз помоћ саудијских пара и америчке логистичке подршке. Појачани мигрантима и осокољени глобалним хаосом који им иде на руку, чекају знак. Потребно је само пронаћи casus belli. Када се то догоди, “Тврђава Европа” се руши, са несагледивим последицама по будућност целокупног човечанства.