Хиџра постмодерног доба - крај Европе?

„Зажалиће невјерници често што нису постали муслимани. Пусти их нека једу и наслађују се, и нека их завара нада – знаће они!“

(Куран, сура Ел Хиџр, 2-3 ајет)

У последњим данима 2015. године прилично неопажено је прошла вест да је број миграната који су ступили на европско тле у овој години премашио милион. Од почетних несугласица и одсуства реакције европских институција које су пратиле перманентно појачавање мигрантског таласа, преко заоштравања међусобних односа који су кулминирали српско-хрватским „граничним ратом“ и озбиљним сметњама на релацији Загреб – Будимпешта, до прећутног признавања потпуне немоћи европских институција и појединачних земаља чланица да се носе са овим изазовом, присутно је перманентно погоршавање ситуације. Основне полуге суверености држава су олако одбачене европским интегративним процесима по ширини и дубини, а новонастали миргациони талас показао је сву трагедију таквог приступа и изненадио само оне неупућене. Долазак миграната учинио је бесмисленим контроле државних граница, неповратно срушио поверење у Шенгенски систем, изиграо Даблински споразум, изложио подсмеху начела солидарности и усклађивању спољног деловања на којима почивају европске вредности, довео у питање социјалне системе европских земаља, и на површину избацио све слабости функционисања sui generis творевине каква је Европска унија. ЕУ је пала на најозбиљнијем испиту у својој историји. Међутим, то није ни приближно највећи проблем бриселских институција.

Мигранти су Европи у једном историјском тренутку били

Мигрантска криза је операција библијских размера

потребни како би својом виталношћу, бројношћу и могућностима које пружају као радна снага очували високе стопе привредног раста. Међутим, њиховим изопштавањем из друштва, што својевољно, што вољом политичких ауторитета у тим државама, стасале су генерације неинтергисаних који се не поистовећују ни са својим европским домовинама нити источноевропским отаџбинама. Неинтегрисаност је отворила простор за утицај оних којима добробит грађана Европе није у врху вредности за које се залажу. Када се повуче историјска паралела, јасна је и прецизна линија којом САД и њихови савезници подржавају сунитски исламизам као средство за остварење сопствених геостратешких интереса. Још од совјетске интервенције у Авганистану и свесрдне помоћи америчких обавештајаца талибанима, преко подршке Алији Изетбеговићу у остваривању циљева дефинисаних у Исламској декларацији, све до догађаја у Њујорку, Лондону, Мадриду, Паризу и Келну, јасан је и недвосмислен вашингтонски рукопис. Прво активно организовање исламистичких група на европском тлу са јасним циљевима деловања дело је радикализованих босанских муслимана, уз помоћ саудијске, иранске и америчке логистичко-финансијске подршке. Оно је од изузетног значаја јер може послужити као својеврстан модел активности на европском тлу уколико се за тим укаже потреба.Европски Запад није научио лекцију.

Вештачко изазивање миграција у дугорочне политичке и геостратешке сврхе није нова појава. Јасно је да на окидач за мигрантску кризу у виду тоталног слома најутицајнијих земаља Блиског Истока није могло да се значајније утиче. Међутим, драстично увећан прилив мирганата током  летњих месеци 2015. године, њихова прецизна усмереност на европске земље у којима већ постоје значајне организоване исламске заједнице, организоване руте, урушавање система граница које је једноставно контролисати, одбијање избеглица да се задрже у првој држави где им не прети опасност, толерисање раширеног криминала везаног за кријумчарење људи као и опште слепило европских политичких елита за последице које из тога произилазе указују на организованост мигрантског таласа. Стејт департмент ескалацијом насиља на Блиском Истоку убија две муве једним ударцем – креирају „Велики Блиски Исток“ по сопственим геостратешким аршинима, а као нуспојаву стварају милионе миграната и усмеравају их прецизним рутама према развијеном европском западу како би преузели улогу „тројанског коња“ и у одређеном тренутку остварили циљеве западних обавештајних служби. Подела миграната на оне из ратом захваћених подручја и економске мигранте је само вешт спин и покушај да се прикаже како су европске институције у стању да ураде нешто конкретно по питању овог горућег проблема.

Идентитети западноевропских нација су неповратно урушени,

Сунити против шиита у борби за глобални калифат

а посебно њихов хришћански темељ. Млада популација са јасним етнорелигијским идентитетом супротстављена је посрнулој западноевропској цивилизацији са пољуљаним темељним вредностима и без визије будућности и циљева за које се ваља борити. Ислам националност потискује у други план и као такав на први поглед не изгледа као недвосмислена претња западним друштвима. Међутим, не тако давно, Европу је тргла изјава немачке канцеларке да је „мултикултурализам мртав“. Уколико то изговори премијер државе без које је и само постојање ЕУ незамисливо, илузорно је веровати или доказивати супротно. Насеље Моленбек у Бриселу је огледно окружење за оно што следи – постепени нестанак јеврејских продавница, избацивање алкохола из продаје, наметање сопствених образаца понашања, правила облачења, као и свеобухватно злостављање оних који не деле радикално практиковање исламског учења. Крајњи циљ исламске доктрине уопште је стварање калифата, односно јединства духовне и световне власти у складу са исламским принципима на глобалном нивоу. Уколико се има у виду брижљиво креирани утицај вехабијског фундаменталистичког тумачења исламског учења саудијским новцем инкорпорираног у друштва „Старе Европе“, размере проблема постају далеко озбиљније. Такође, када је у питању борба за исламску ствар на глобалној равни, сарадња између архинепријатеља сунита и шиита изненађује само лаике. Пример грађанског рата у БиХ  у коме су своје интересе проналазили архинепријатељи Саудијска Арабија и Иран сведочи томе у прилог.

Перцепција доброг дела миграната кроз исламистичку призму не мора бити увек нити до краја тачна. Међутим, мора се имати у виду чињеница да културолошки и идентитетски потенцијал који милиони људи другачијих религиозних уверења, навика, стила живота и погледа на свет носе са собом представљају изразито плодно тле за радикализацију и мобилизацију незадовољних. Изоловане исламске заједнице које су се деценијама стварале у Француској, Белгији, Холандији и другим европским државама могу да послуже као својеврсна база за радикализацију новопридошлих миграната са Блиског Истока и севера Африке. Погодни простори за то могу бити Бриселски Моленбек, париски Сен Дени, Марсеј, Тулон, многи холандски градови и индустријска предграђа немачких градова који су у претходним деценијама изузети од свог природног западноевропског и хришћанског окружења. Деценије занемаривања и избегавања политички изузетно непопуларне интеграције довели су до креирања друге и треће генерације усељеника која је постала „генерација искључених“. Изоловане и друштвено неинтегрисане муслиманске заједнице са високим нивоом незаполености, наталитетом и густином насељености изнад просечних вредности су плодно тле за мобилизацијски потенцијал екстремистичких идеологија. Самим тим, овакве заједнице представљају идеалан полигон за деловање страних обавештајних служби, како изразито западних, тако и оних блискоисточних,у сврху борбе за исламску ствар на глобалној позорници. Од посебног је значаја имати у виду да када муслиманска заједница није аутохтона на одређеном простору, постоји опасност од креирања утицаја екстремних верских ауторитета међу досељеницима.

Радикализоване групе се веома лако могу активирати када за то постоји конкретан повод и сигнал. Када се екстремистичке ћелије активирају у погодном тренутку, супротстављање ће бити двоструко. Са једне стране, супротставиће им се безбездносни апарат западноевропских земаља неискусан у отвореним сукобима и ненавикнут на асиметрични рат са суровим, добро обученим и идеолошки поткованим непријатељем спремним да умре за свој циљ. Са друге стране, супротстављање ће доћи од стране десничарских група и њима сродних политичких снага које неће допустити да се визија традиционалне Европе утемељене на хришћанским вредностима урушава пред миргантским таласом и последичним спровођењем шеријата у новоствореним муслиманским енклавама. Исламизам, дакле, неминовно рађа антиисламизам по принципу акција – реакција. Као једино расположиво средство дисциплиновања уследиће битно редуковање права и слобода грађана, што ће елите искористити у сврху остварења сопственог интереса, а резултати на терену ће изостати. Репресиван одговор безбедносног апарата на спорадичне инциденте ће неминовно изазвати контраефекат у виду повећања броја симпатизера екстремних тумачења исламске доктрине, што представља врзино коло без краја. 

Разорени Блиски Исток ће додатно појачати прилив миграната у месецима и годинама које долазе. Евентуалном новом миграционом таласу допринеће погоршање сунитско-шиитских односа како на релацији Ријад-Техеран, тако и дуж читаве шиитске трансверзале. Несугласице међу трансатлантским партнерима око важних глобалних питања, додатно слабљење већ довољно слабих спољнополитичких механизама ЕУ, економска криза којој се не назире крај, само ће убрзати неминован колапс социјалних система западноевропских држава. Све то доприноси већ веома раширеном евроскептицизму који је узео маха са првим негативним нуспојавама светске економске кризе, а доживео је врхунац током најјачег мигрантског таласа летњих месеци 2015. године. Одбијање да се приме избеглице у складу са претходно договореним квотама, постављање физичких баријера од стране појединих држава ЕУ, као и спочитавање појединим политичким круговима у Немачкој о (не)наученим историјским лекцијама, само су крик очајника. Илузорно је веровати да ће спољнополитичка трговина са Турском у виду уступака, донација и наставка процеса деценијама замрзнутих евроинтеграција без јасне перспективе у замену за активније ограничавање прилива миграната дати опипљивих резултата, посебно у светлу турских амбиција усмерених ка лидерској позицији у сунитском свету.

Европа проживљава најдужи период мира у својој историји. Међутим, никада не треба губити из вида да Стејт Департменту мир у Европи ни у ком случају није conditio sine qua non њеног даљег опстанка. Уколико ЕУ одлучи да преиспита своју геостратешку оријентацију и у том правцу направи одређене недопустиве кораке, постоји средство за њено дисциплиновање коме се није могуће одупрети, и у односу на које ће терористички напади у Паризу, Лондону, Њујорку или Мадриду изгледати као дечија игра. Исламистичка доктрина свет јасно дели на свет рата и свет ислама. Без обзира на филозофска тумачења и дијаметрално различита схватања исламског џихада, Европа ће постати бојно поље између хришћана и муслимана уколико се за тим укаже потреба, посебно уколико водеће европске земље у одређеном тренутку покажу амбицију да редефинишу односе у трансатлантсом партнерству у своју корист. Након пакла грађанског рата лако је осмислити нови Маршалов план и рестартовати сопствени утицај са друге стране Атлантика, од суштинског значаја за очување позиције САД као глобалног хегемона. Исламске армије су у прошлости заустављане код Поатјеа и под зидинама Беча. Међутим, мигранти постомдерног доба одавно су прешли ту границу и живе генерацијама у срцу развијених друштава Европе. Међу њима се налазе радикализовани елементи, уз помоћ саудијских пара и америчке логистичке подршке. Појачани мигрантима и осокољени глобалним хаосом који им иде на руку, чекају знак. Потребно је само пронаћи casus belli. Када се то догоди, “Тврђава Европа” се руши, са несагледивим последицама по будућност целокупног човечанства.