Uvod
Poslednjih nekoliko
godina koje je obeležila svetska ekonomska kriza i sunovrat srpske ekonomije
nebrojeno puta smo bili u prilici da slušamo o uzrocima i posledicama naše
ekonomske propasti. Političke elite, ekonomski analitičari i stručnjaci svih profila
su se utrkivali ko će dati preciznije i uverljivije objašnjenje zbog čega se
nalazimo veoma blizu ekonomskog i socijalnog dna. Kao razlozi se navode ratovi,
sankcije, NATO agresija, kriminalna privatizacija, odgovornost političara na
najodgovornijim državnim funkcijama itd. Svi nabrojani faktori su itekako imali
uticaja na postojeće stanje. Međutim, intelektualne i političke elite su iz
nekog razloga u najvećoj meri zanemarile ključan razlog zbog koga se nalazimo
na gotovo svim crnim ekonomskim listama. Ono što je temeljno i presudno
obeležilo naš ekonomski i politički život je socijalistički samoupravni sistem
na kome je počivala ekonomija SFR Jugoslavije do njenog raspada. Svake godine
na godišnjice rođenja i smrti Josipa Broza Tita u prilici smo da putem medija
slušamo i čitamo hvalospeve na račun nekadašnje države, kvaliteta života u njoj
i njenog ekonomskog sistema. Koliko to ima veze sa realnošću?
Karakteristike jugoslovenskog samoupravnog sistema
– zašto je neefikasan?
Politički i ekonomski
sistem jedne države imaju prevashodnu ulogu da svakom njenom građaninu obezbede
elementarnu sigurnost i šansu za pristojan život. Politički sistem treba da
posluži kao institucionalni okvir za jedan zdrav i efikasan ekonomski sistem i
sigurnost građana, ništa više i ništa manje od toga. Oko toga će se složiti gotovo
svi ekonomski i politički analitičari. Međutim, razlike u viđenjima kako bi
neki sistem trebao da izgleda nastaju onda kada se govori o nekim od najspornijih
pojmova u političkoj i sociološkoj teoriji – pojmovima pravde i jednakosti. Ovo
su verovatno najsporniji pojmovi u humanističkim naukama uopšte, a ne prođe ni
dan da ih ne čujemo kako od stručnjaka tako i od običnih laika. Jednakost je
veoma kompleksan pojam ali, najgrublje posmatrano, postoje dve vrste jednakosti
– jednakost šansi i jednakost ishoda. Jednakost šansi objašnjava sam naziv –
osnovna svrha je postići jednakost u startnim pozicijama u društvu u što većoj
meri kako bi pojedinci bili u što pravednijem položaju. Jednakost šansi ne može
nikada biti postignuta u potpunosti, ali možemo različitim merama težiti ka
tome. Jednakost ishoda je karakteristika socijalističkih društava i društava sa
jakom socijaldemokratskom tradicijom. Ona podrazumeva težnju državne ekonomske
politike da redistribucijom društvenog dohotka veštački postigne ekonomsku
jednakost do mere koju smatra neophodnom, gušeći time privatnu inicijativu
različitim nepopularnim merama – u najvećoj meri visokim porezima. Šta je u
svemu tome pravedno, a šta nepravedno? To je jedna od najspornijih tačaka
moderne političke i ekonomske teorije. Mišljenja se kreću od potpune
utopističke jednakosti po ugledu na komunističke političke i ekonomske
mislioce, do prilično rigidnih socijaldarvinističkih shvatanja funkcionisanja
društva. Između ove dve krajnosti nalazi se čitav spektar različitih rešenja
koja dovode do različitih ishoda u društvu, državnim intervencijama na tržištu
ili bez njih.
Samoupravni socijalizam - koren naše ekonomske propasti |
Jugoslovenski ekonomski
sistem je prolazio kroz različite faze i krizne periode, od njegovih začetaka
pred kraj Drugog svetskog rata, do pokušaja reformi ministra finansija Ante
Markovića i konačnog sloma države. Ovaj sistem je prošao kroz nekoliko faza
tokom svog postojanja kojima se prilagođavao spoljnim uticajima na Jugoslaviju.
On je u najvećoj meri bio odraz spoljne politike koju je jugoslovenska vlast
vodila od svog nasilnog dolaska na vlast do raspada bivše države. Prešao je put
od rigidnog staljinističkog centralno – planskog sistema do samoupravnog
eksperimenta svojstvenog samo jugoslovenskim komunistima. Postajavši sve
labaviji, sa sve izraženijim republičkim ekonomskim okvirima na štetu saveznog,
ovaj sistem se postepeno udaljavao od svoje već dovoljno loše suštine i na
kraju doveo do totalne propasti kako samog sistema samoupravnog socijalizma,
tako i države Jugoslavije.
Samoupravni socijalizam je veoma
širok pojam koji obuhvata spektar najrazličitijih rešenja u ekonomskom i političkom
životu nekog društva, pa ću se ovde fokusirati samo na njegovu suštinu kroz
osnovne karakteristike tog ekonomskog sistema. Postoje četiri osnovne
karakteristike svakog ekonomskog sistema. To su – svojina, mehanizam
odlučivanja, motivacioni mehanizam i koordinacioni mehanizam.
Svojina nad sredstvima
za proizvodnju je jedna od ključnih sistemskih komponenti ekonomije. Svojina
može biti državna (u socijalizmu), privatna (u kapitalizmu) i društvena (u
samoupravnom socijalizmu). Definisanje društvene svojine je oduvek bilo nejasno
i predmet mnogobrojnih sporova, ali bi se ona u suštini mogla opisati kao
državna svojina sa specifičnim mehanizmima kontrole od strane zaposlenih kroz
takozvane radničke savete. Državna svojina je sama po sebi izvor problema, jer
iz njenog nejasnog vlasništva proizilaze mnoge poteškoće – neefikasnost u radu,
neprofesionalnost upravljanja, političke zloupotrebe, korišćenje određenog
preduzeća u populističke svrhe itd. Samoupravni sistem pored svih nabrojanih
nedostataka ima i dodatni – radničke savete koji odlučuju o ključnim elementima
poslovanja preduzeća, bez ikakvih osnova ili kvalifikacija koje bi ih za to
preporučile.
Mehanizam odlučivanja predstavlja
način na koji ekonomski učesnici donose odluke vezane za određenu ekonomsku
aktivnost – proizvodnju, raspodelu, razmenu i potrošnju. Ekonomski sistemi se
prema ovoj karakteristici mogu podeliti na centralizovane i decentralizovane. U
ekstremnim slučajevima to su jedan centralnoplanski autoritet koji donosi sve
odluke o ekonomskim aktivnostima, ili potpuno decentralizovani sistem u vidu
slobodnog tržišta gde milioni ekonomskih učesnika donose odluke u skladu sa
ličnim preferencijama u datom trenutku. Samoupravni sistem je blizak
centralnoplanskom sistemu sa pojedinim tržišnim karakteristikama i velikim
uticajem radničkih saveta u preduzećima.
Jedna od krucijalnih tačaka svakog ekonomskog sistema je motivacioni mehanizam.
Motivacioni
mehanizam predstavlja sistem podsticaja za učesnike u ekonomskom životu koji se
nalaze na nižem nivou, kako bi ostvarivali zacrtane ciljeve i uputstva učesnika
na višem nivou. Ovi podsticaji se mogu podeliti na materijalne i moralne. Sistem
podsticaja se razlikuje od sistema do sistema. Dok je u kapitalizmu on u
najvećoj meri materijalni, u realnom socijalizmu moralni, samoupravni socijalizam
predstavlja svojevrstan hibridni sistem sa obe karakteristike, ali sa
preovladavanjem moralnog elementa. Odgovor na pitanje da li je samoupravni
socijalizam imao dobar motivacioni mehanizam najbolje možete dati sami sebi,
razmišljajući o tome šta vas motiviše da bolje radite, i zbog čega uopšte
radite. Zbog tapšanja po ramenu ili konkretnog materijalnog podsticaja? Odgovor
je kristalno jasan uveren sam.
Poslednja
karakteristika ekonomskog sistema je koordinacioni mehanizam. On proizilazi kao
proizvod svega prethodno navedenog, a taj mehanizam mogu biti plan ili tržište.
Može se reći da je SFR Jugoslavija imala neku vrstu kvazitržišne ekonomije, sa
elementima planiranja, i u najvećoj meri zatvorene za uvozne proizvode.
Svim ovim
karakteristikama su pored veštačke jednakosti najrazličitijih društvenih
slojeva postizani negativni efekti jugoslovenske ekonomije – veoma mali izbor
proizvoda na tržištu, česte nestašice struje (posebno poslednjih godina bivše
države), nestabilnost cena, različita apsurdna ograničenja neprimerena
ozbiljnim ekonomijama (vožnja par – nepar) i slično.
Rezultati samoupravnog sistema – sve naše
zablude
Ovaj poguban sistem je
proizveo čitavu jednu generaciju ljudi koja je potpuno nespremna za tržišnu
utakmicu i konkurenciju na tržištu rada. Pored potpune nespremnosti i
zbunjenosti, ovu generaciju karakteriše mnoštvo zabluda naučenih kroz obrazovni
sistem SFR Jugoslavije i propagandu Saveza komunista. One se mogu svesti na nekoliko ključnih faktora –
nerealna očekivanja od države, nepoznavanje osnova funkcionisanja ekonomskog
sistema i tržišnih principa, pogrešan stav o jednakosti u društvu, i
najpogubnije, socijalpopulizam koji u našem društvu poprima oblike epidemije,
posebno od početka svetske ekonomske krize.
Ljudi najpre kao
krucijalnu manu socijalističkog samoupravnog sistema navode određene ideološke
postavke, političku represiju i odsustvo bilo kakvih ljudskih prava i sloboda,
što nije u potpunosti tačno. Ideologija je subjektivna stvar i ona nekome može odgovarati
ili ne u zavisnosti od toga kakve stavove taj pojedinac ima, u kakvom okruženju
je socijalizovan i kakav mu je položaj u društvu. Za razliku od ideologije,
ekonomija je veoma egzaktna nauka i ona definiše društvo onakvim kakvo zaista
jeste, a ne kakvo bismo želeli da bude. Od ekonomske realnosti se ne može
pobeći, ma koliko to želeo dobar deo socijalpopulista koji pokušavaju da
određenom ideološkom mantrom zamagle oči građanima i nateraju ih da razmišljaju
u kompleksnim kategorijama “pravednog” i “nepravednog”, umesto da se posvete
poboljšanju ličnih kvaliteta i sopstvenog položaja na tržištu.
Dalje, često možemo čuti, kako u javnosti tako u svakodnevnoj komunikaciji
sa ljudima, da su u Srbiji
razlike u imovini među pojedincima velike, kao i da
je ta činjenica koren svakog drugog zla koje nam se dešava. Da li je to tačno? Da
li je jednako pravedno, i gde se mi nalazimo na svetskoj mapi nejednakosti? Nejednakost
u društvu se meri Džini indeksom. Džini indeks je ekonomski pokazatelj koji
meri distribuciju prihoda u jednom društvu, obično na skali od nula do jedan. Prema
tom pokazatelju, Srbija ne samo da nije među zemljama sa najvećim socijalnim
razlikama, već se nalazi među „najjednakijim“ nacijama sveta. Naša zemlja se nalazi
u drugoj kategoriji čiji koeficijent iznosi između 0.25 i 0.29, odmah iza
skandinavskih zemalja. Navešću kao konkretan primer Norvešku, sa kojom se Srbija
veoma često poredi, na potpuno nerealnim osnovama. Norveška ima oko 5 miliona
stanovnika, a osam milijardera. Srbija sa značajno više stanovnika od ove
skandinavske zemlje ima jednog jedinog milijardera koji je trenutno u pritvoru.
Pritom se skandinavska kraljevina navodi kao blistav primer države blagostanja
sa minimalnim socijalnim razlikama.
Nejednakost u svetu izražena Džini indeksom |
U kojoj meri je nejednakost pravedna i kolike razlike trebaju da budu? Moje
duboko uverenje je da to
moramo prepustiti tržištu da uredi. Svaki ekonomski
faktor (zemlja, rad ili kapital) mora biti plaćen u skladu sa njegovom
vrednosti na tržištu, a ne u skladu sa nečijim subjektivnim mišljenjem o tome
šta je pravedno a šta ne. Uostalom, nijedan privatni preduzetnik neće dozvoliti
da mu državni politički aparat određuje koliko će nekoga platiti za njegov rad.
Oblast u kojoj država može krojiti nejednakost prema nečijoj viziji su jedino
preduzeća u državnom vlasništvu i državna uprava. To je oblast koja ne posluje
u skladu sa tržišnim principima i tu je trenutno nužna intervencija države u
vidu određivanja platnih razreda. Međutim, visoki državni funkcioneri moraju
imati u vidu da ukoliko žele da sprovedu dugo najavljivanu profesionalizaciju
upravljanja javnim preduzećima, moraju adekvatno platiti budući profesionalni
menadžment. U suprotnom, imaće trećerazredne stručnjake na veoma važnim
pozicijama, a rezultati njihovog rada slični ovima koje sada imamo. Umesto
mržnje prema onima koji imaju višestruko više od nas, pametnije je i
produktivnije da se posvetimo sopstvenom usavršavanju i unapređenju naših
znanja i veština, kako bismo i mi imali svoje mesto pod suncem na tržištu. Sve
ostalo spada u domen izgovora.
Utopističke ideje obično katastrofalno završe u praksi |
Postoji veoma lepa izreka tvorca poljskog ekonomskog čuda, Lešeka
Balcerovica koja glasi - „Prestanite
da gledate ka vrhu jer je to ostatak starog načina razmišljanja“, ili poznatija
izreka Džona Kenedija – „Ne pitaj šta država može da učini za tebe, već šta ti
možeš da učiniš za državu.“ Obe izreke se odnose na preveliku usmerenost pažnje
građana prema državnom aparatu i njihovo očekivanje da im taj isti aparat
obezbedi pristojan život. Obe su nastale u različitim istorijskim okolnostima,
a za nas je relevantniji primer Poljske, s obzirom na činjenicu da je ova
država slično nama prešla put transformacije iz komunističkog centralno –
planskog sistema u tržišni, i to prilično uspešno. Ova misao se odnosi na
potrebu promene načina razmišljanja svakog od nas. Naime, generacija odrasla i
socijalizovana u bivšoj državi čvrsto veruje da je državni aparat dužan da
svakom pojedincu ispunjava želje – zapošljava, brine o zdravlju, reguliše cene,
direktno interveniše na tržištu, pa i da im školuje decu. U sistemu kome
težimo, država će imati ulogu brige o našoj bezbednosti, obezbeđivanju osnovnih
političkih prava i sloboda, kao i pružanju osnovne pravne sigurnosti svakom
pojedincu. Njena uloga u ekonomiji biće sve manja, i fokusiraće se na obezbeđivanje
pravne sigurnosti, poboljšanja investicione klime i uopšte uslova za poslovanje
na slobodnom tržištu. Što pre se prilagodimo takvim okolnostima, to bolje po
nas.
Na kraju, ljudi moraju da shvate jednu od osnovnih zakonitosti ekonomije
koja glasi - ništa nije besplatno.
Gotovo svakodnevno imamo prilike da čujemo zahteve za besplatnim obrazovanjem,
besplatnim gradskim prevozom, raznim vrstama besplatnih javnih usluga i slično.
Nedavno se na internet portalima pojavila vest o „besplatnom“ javnom prevozu u
Talinu, glavnom gradu Estonije, a zahtevi za „besplatnim“ javnim prevozom u
Beogradu sve su češća pojava u našem gradu. O ovakvim pitanjima se pritom
govori pozivajući se na ekonomske sisteme koji iz korena drugačije funkcionišu
od našeg. Zašto u ekonomiji nema „besplatnog ručka“ kako to ekonomisti vole da
kažu? Ukoliko nešto nazovemo „besplatnim“, onda to znači da to mi ne moramo da
platimo. Ali u svakom ekonomskom sistemu na planeti račun dolazi na naplatu. Na
primer, vozač gradskog autobusa mora da dobije platu za svoj rad, autobus mora
da ima zimske gume, gorivo mora da ga pokrene, a profesora na fakultetu mora
neko da plati za njegov rad. Činjenica da u nekim slučajevima to ne činimo mi
građani neposredno, ne znači da to ne mora da se učini. Troškovi kad tad dolaze
na naplatu, pitanje je samo da li ćemo platiti neposredno iz svog džepa ili
posredno, putem poreza, akciza i ostalih dažbina koje su uključene u cene roba
i usluga.
Ništa nije besplatno |
Rezultat više od četiri decenije ekonomskog života pod ideološkom kapom
samoupravnog socijalizma u njegovim raznolikim vidovima ostavilo je traga u
različitim oblastima ljudskih života. Ipak onaj najpogubniji i neizbrisivi trag
ostavio je u mentalitetu ljudi generacije koja je rođena ili odrastala nakon
Drugog svetskog rata. Takav mentalitet koji odlikuju shvatanja potpuno
neprilagođena sistemu koji je na snazi i sistemu kojem težimo, ali i nedostatak
čak i elementarnog ekonomskog obrazovanja u srpskim školama vode ka ekonomskim
rezultatima koje danas imamo. A oni su sve gori, a taj trend će se nastaviti
ukoliko nešto krupno ne promenimo u našem sistemu. Toga nažalost nema na
vidiku. Šta je nastalo kao proizvod samoupravnog socijalizma?
Rezultat – ekonomska katastrofa
Ono što je nastalo kao rezultat svih navedenih faktora bih ja nazvao
kapitalizam sa srpskim karakteristikama.
Taj fenomen bi se najjednostavnije
mogao objasniti kao sistem u kome de jure postoje institucije koje garantuju
privatnu svojinu i bazične zakonske regulative koje su neophodne za postojanje
slobodnog tržišta. Međutim, postoje mnogobrojni faktori koji su nasleđe
socijalizma, a koji nesporno doprinose činjenici da smo mi dvadeset dve godine
nakon sloma socijalističkog sistema i dalje veoma daleko od kapitalizma. Uprkos
„besplatnom“ obrazovanju koje su uživali stanovnici titoističkog samoupravnog
raja, stopa visokoobrazovanih u Srbiji iznosi nešto manje od 7 posto, za
razliku od razvijenih evropskih zemalja gde ovaj procenat prebacuje i 30. Korupcija
je jedan od ključnih razloga zbog kojih se Srbija i dalje svrstava u grupu
demokratskih zemalja sa ozbiljnim nedostacima. Zbog ove pošasti modernog doba
srpska ekonomija godišnje gubi milijarde evra. Nepotizam nikada nije nestajao
iz srpskog društva. Srpske vladajuće garniture od Drugog svetskog rata do danas
kao da su se takmičile ko će više rođaka i prijatelja da zaposli na račun uvek
problematičnog budžeta Srbije. U tome su šampioni naravno bili članovi Saveza
komunista Jugoslavije, prema kojima su današnje mahinacije sa zapošljavanjem
dečija igra. Partokratija je sistemska „bolest“ koja se bez ikakvog
razmišljanja pripisuje isključivo demokratiji, a kao da se namerno previdelo da
je gotovo pet decenija postojala samo jedna partija, bez čije knjižice nije
moglo ni da se pomisli da se dođe na neku poziciju barem srednjeg nivoa, bez
obzira na nivo obrazovanja i stručnosti. Međutim, ključni problem je mentalitet
čitave jedne generacije koji je ostao u potpunosti nepromenjen, bez obzira na
velike promene koje su nas zadesile u prethodne dve decenije. Izostankom
reforme sistema obrazovanja pogubne navike se prenose i na našu generaciju, a
time se ekonomska i socijalna agonija samo produbljuje.
SFR Jugoslavija - ekonomski mehur od balona |
Šta je krajnji rezultat pogubnog ekonomskog sistema u kome je odrastala i
živela generacija naših roditelja? Proizvod tog sistema vidimo svuda oko sebe – ogroman javni dug, nizak životni standard, jedna od
najviših stopa nezaposlenosti u Evropi, katastrofalne radne navike
stanovništva, potpuno odsustvo razumevanja funkcionisanja političkog i
ekonomskog sistema, jedna od najnižih stopa visokoobrazovanih ljudi, i na kraju
najtragičnije i najapsurdnije – potpuno nerazumevanje uzroka
situacije u kojoj se nalazimo. Krivce nalazimo svuda – u političkim elitama,
međunarodnim okolnostima, susedima, zloj sudbini, samo ne tamo gde bi trebalo –
u samima sebi.
Zaključak
Sve ozbiljnije promene u društvu počinju radikalnom promenom načina
razmišljanja pojedinaca. Svaki pojedinac uvek mora imati u vidu da je ovakvo
stanje u državi nastalo upravo kao proizvod načina razmišljanja svakog od nas.
Kao što su tržišni ishodi rezultat miliona individualnih izbora, tako je i
sistem u kome živimo, okruženje u kome se krećemo i naša sumorna ekonomska
realnost rezultat izbora mnoštva ljudi. Uporno izbegavanje odgovornosti i njeno
prebacivanje na političke elite, međunarodne okolnosti, istorijske tokove i
slično neće promeniti realnost u kojoj se nalazimo. Ovakav pogled na svet se
mora promeniti uvođenjem bazičnih ekonomskih predmeta u osnovne i srednje škole
kao obaveznih, bez obzira o kojoj se struci ili obrazovnom profilu radi. To bi
bio odličan početak. Ukoliko nastavimo da radimo stvari kako smo do sada
radili, dobijaćemo iste rezultate kao i do sada. Pravilo je veoma jednostavno,
na nama je da to primenimo u svakodnevnom životu.