Samoupravni socijalizam - propast jedne generacije

Uvod

Poslednjih nekoliko godina koje je obeležila svetska ekonomska kriza i sunovrat srpske ekonomije nebrojeno puta smo bili u prilici da slušamo o uzrocima i posledicama naše ekonomske propasti. Političke elite, ekonomski analitičari i stručnjaci svih profila su se utrkivali ko će dati preciznije i uverljivije objašnjenje zbog čega se nalazimo veoma blizu ekonomskog i socijalnog dna. Kao razlozi se navode ratovi, sankcije, NATO agresija, kriminalna privatizacija, odgovornost političara na najodgovornijim državnim funkcijama itd. Svi nabrojani faktori su itekako imali uticaja na postojeće stanje. Međutim, intelektualne i političke elite su iz nekog razloga u najvećoj meri zanemarile ključan razlog zbog koga se nalazimo na gotovo svim crnim ekonomskim listama. Ono što je temeljno i presudno obeležilo naš ekonomski i politički život je socijalistički samoupravni sistem na kome je počivala ekonomija SFR Jugoslavije do njenog raspada. Svake godine na godišnjice rođenja i smrti Josipa Broza Tita u prilici smo da putem medija slušamo i čitamo hvalospeve na račun nekadašnje države, kvaliteta života u njoj i njenog ekonomskog sistema. Koliko to ima veze sa realnošću?

Karakteristike jugoslovenskog samoupravnog sistema – zašto je neefikasan?

Politički i ekonomski sistem jedne države imaju prevashodnu ulogu da svakom njenom građaninu obezbede

Samoupravni socijalizam - koren naše ekonomske propasti

elementarnu sigurnost i šansu za pristojan život. Politički sistem treba da posluži kao institucionalni okvir za jedan zdrav i efikasan ekonomski sistem i sigurnost građana, ništa više i ništa manje od toga. Oko toga će se složiti gotovo svi ekonomski i politički analitičari. Međutim, razlike u viđenjima kako bi neki sistem trebao da izgleda nastaju onda kada se govori o nekim od najspornijih pojmova u političkoj i sociološkoj teoriji – pojmovima pravde i jednakosti. Ovo su verovatno najsporniji pojmovi u humanističkim naukama uopšte, a ne prođe ni dan da ih ne čujemo kako od stručnjaka tako i od običnih laika. Jednakost je veoma kompleksan pojam ali, najgrublje posmatrano, postoje dve vrste jednakosti – jednakost šansi i jednakost ishoda. Jednakost šansi objašnjava sam naziv – osnovna svrha je postići jednakost u startnim pozicijama u društvu u što većoj meri kako bi pojedinci bili u što pravednijem položaju. Jednakost šansi ne može nikada biti postignuta u potpunosti, ali možemo različitim merama težiti ka tome. Jednakost ishoda je karakteristika socijalističkih društava i društava sa jakom socijaldemokratskom tradicijom. Ona podrazumeva težnju državne ekonomske politike da redistribucijom društvenog dohotka veštački postigne ekonomsku jednakost do mere koju smatra neophodnom, gušeći time privatnu inicijativu različitim nepopularnim merama – u najvećoj meri visokim porezima. Šta je u svemu tome pravedno, a šta nepravedno? To je jedna od najspornijih tačaka moderne političke i ekonomske teorije. Mišljenja se kreću od potpune utopističke jednakosti po ugledu na komunističke političke i ekonomske mislioce, do prilično rigidnih socijaldarvinističkih shvatanja funkcionisanja društva. Između ove dve krajnosti nalazi se čitav spektar različitih rešenja koja dovode do različitih ishoda u društvu, državnim intervencijama na tržištu ili bez njih.

Jugoslovenski ekonomski sistem je prolazio kroz različite faze i krizne periode, od njegovih začetaka pred kraj Drugog svetskog rata, do pokušaja reformi ministra finansija Ante Markovića i konačnog sloma države. Ovaj sistem je prošao kroz nekoliko faza tokom svog postojanja kojima se prilagođavao spoljnim uticajima na Jugoslaviju. On je u najvećoj meri bio odraz spoljne politike koju je jugoslovenska vlast vodila od svog nasilnog dolaska na vlast do raspada bivše države. Prešao je put od rigidnog staljinističkog centralno – planskog sistema do samoupravnog eksperimenta svojstvenog samo jugoslovenskim komunistima. Postajavši sve labaviji, sa sve izraženijim republičkim ekonomskim okvirima na štetu saveznog, ovaj sistem se postepeno udaljavao od svoje već dovoljno loše suštine i na kraju doveo do totalne propasti kako samog sistema samoupravnog socijalizma, tako i države Jugoslavije.

Samoupravni socijalizam je veoma širok pojam koji obuhvata spektar najrazličitijih rešenja u ekonomskom i političkom životu nekog društva, pa ću se ovde fokusirati samo na njegovu suštinu kroz osnovne karakteristike tog ekonomskog sistema. Postoje četiri osnovne karakteristike svakog ekonomskog sistema. To su – svojina, mehanizam odlučivanja, motivacioni mehanizam i koordinacioni mehanizam.

Svojina nad sredstvima za proizvodnju je jedna od ključnih sistemskih komponenti ekonomije. Svojina može biti državna (u socijalizmu), privatna (u kapitalizmu) i društvena (u samoupravnom socijalizmu). Definisanje društvene svojine je oduvek bilo nejasno i predmet mnogobrojnih sporova, ali bi se ona u suštini mogla opisati kao državna svojina sa specifičnim mehanizmima kontrole od strane zaposlenih kroz takozvane radničke savete. Državna svojina je sama po sebi izvor problema, jer iz njenog nejasnog vlasništva proizilaze mnoge poteškoće – neefikasnost u radu, neprofesionalnost upravljanja, političke zloupotrebe, korišćenje određenog preduzeća u populističke svrhe itd. Samoupravni sistem pored svih nabrojanih nedostataka ima i dodatni – radničke savete koji odlučuju o ključnim elementima poslovanja preduzeća, bez ikakvih osnova ili kvalifikacija koje bi ih za to preporučile.

Mehanizam odlučivanja predstavlja način na koji ekonomski učesnici donose odluke vezane za određenu ekonomsku aktivnost – proizvodnju, raspodelu, razmenu i potrošnju. Ekonomski sistemi se prema ovoj karakteristici mogu podeliti na centralizovane i decentralizovane. U ekstremnim slučajevima to su jedan centralnoplanski autoritet koji donosi sve odluke o ekonomskim aktivnostima, ili potpuno decentralizovani sistem u vidu slobodnog tržišta gde milioni ekonomskih učesnika donose odluke u skladu sa ličnim preferencijama u datom trenutku. Samoupravni sistem je blizak centralnoplanskom sistemu sa pojedinim tržišnim karakteristikama i velikim uticajem radničkih saveta u preduzećima. 

Jedna od krucijalnih tačaka svakog ekonomskog sistema je motivacioni mehanizam. Motivacioni mehanizam predstavlja sistem podsticaja za učesnike u ekonomskom životu koji se nalaze na nižem nivou, kako bi ostvarivali zacrtane ciljeve i uputstva učesnika na višem nivou. Ovi podsticaji se mogu podeliti na materijalne i moralne. Sistem podsticaja se razlikuje od sistema do sistema. Dok je u kapitalizmu on u najvećoj meri materijalni, u realnom socijalizmu moralni, samoupravni socijalizam predstavlja svojevrstan hibridni sistem sa obe karakteristike, ali sa preovladavanjem moralnog elementa. Odgovor na pitanje da li je samoupravni socijalizam imao dobar motivacioni mehanizam najbolje možete dati sami sebi, razmišljajući o tome šta vas motiviše da bolje radite, i zbog čega uopšte radite. Zbog tapšanja po ramenu ili konkretnog materijalnog podsticaja? Odgovor je kristalno jasan uveren sam.

Poslednja karakteristika ekonomskog sistema je koordinacioni mehanizam. On proizilazi kao proizvod svega prethodno navedenog, a taj mehanizam mogu biti plan ili tržište. Može se reći da je SFR Jugoslavija imala neku vrstu kvazitržišne ekonomije, sa elementima planiranja, i u najvećoj meri zatvorene za uvozne proizvode. 

Svim ovim karakteristikama su pored veštačke jednakosti najrazličitijih društvenih slojeva postizani negativni efekti jugoslovenske ekonomije – veoma mali izbor proizvoda na tržištu, česte nestašice struje (posebno poslednjih godina bivše države), nestabilnost cena, različita apsurdna ograničenja neprimerena ozbiljnim ekonomijama (vožnja par – nepar) i slično.

Rezultati samoupravnog sistema – sve naše zablude

Ovaj poguban sistem je proizveo čitavu jednu generaciju ljudi koja je potpuno nespremna za tržišnu utakmicu i konkurenciju na tržištu rada. Pored potpune nespremnosti i zbunjenosti, ovu generaciju karakteriše mnoštvo zabluda naučenih kroz obrazovni sistem SFR Jugoslavije i propagandu Saveza komunista. One se mogu svesti na nekoliko ključnih faktora – nerealna očekivanja od države, nepoznavanje osnova funkcionisanja ekonomskog sistema i tržišnih principa, pogrešan stav o jednakosti u društvu, i najpogubnije, socijalpopulizam koji u našem društvu poprima oblike epidemije, posebno od početka svetske ekonomske krize.

Ljudi najpre kao krucijalnu manu socijalističkog samoupravnog sistema navode određene ideološke postavke, političku represiju i odsustvo bilo kakvih ljudskih prava i sloboda, što nije u potpunosti tačno. Ideologija je subjektivna stvar i ona nekome može odgovarati ili ne u zavisnosti od toga kakve stavove taj pojedinac ima, u kakvom okruženju je socijalizovan i kakav mu je položaj u društvu. Za razliku od ideologije, ekonomija je veoma egzaktna nauka i ona definiše društvo onakvim kakvo zaista jeste, a ne kakvo bismo želeli da bude. Od ekonomske realnosti se ne može pobeći, ma koliko to želeo dobar deo socijalpopulista koji pokušavaju da određenom ideološkom mantrom zamagle oči građanima i nateraju ih da razmišljaju u kompleksnim kategorijama “pravednog” i “nepravednog”, umesto da se posvete poboljšanju ličnih kvaliteta i sopstvenog položaja na tržištu. 

Dalje, često možemo čuti, kako u javnosti tako u svakodnevnoj komunikaciji sa ljudima, da su u Srbiji

Nejednakost u svetu izražena Džini indeksom

razlike u imovini među pojedincima velike, kao i da je ta činjenica koren svakog drugog zla koje nam se dešava. Da li je to tačno? Da li je jednako pravedno, i gde se mi nalazimo na svetskoj mapi nejednakosti? Nejednakost u društvu se meri Džini indeksom. Džini indeks je ekonomski pokazatelj koji meri distribuciju prihoda u jednom društvu, obično na skali od nula do jedan. Prema tom pokazatelju, Srbija ne samo da nije među zemljama sa najvećim socijalnim razlikama, već se nalazi među „najjednakijim“ nacijama sveta. Naša zemlja se nalazi u drugoj kategoriji čiji koeficijent iznosi između 0.25 i 0.29, odmah iza skandinavskih zemalja. Navešću kao konkretan primer Norvešku, sa kojom se Srbija veoma često poredi, na potpuno nerealnim osnovama. Norveška ima oko 5 miliona stanovnika, a osam milijardera. Srbija sa značajno više stanovnika od ove skandinavske zemlje ima jednog jedinog milijardera koji je trenutno u pritvoru. Pritom se skandinavska kraljevina navodi kao blistav primer države blagostanja sa minimalnim socijalnim razlikama.  

U kojoj meri je nejednakost pravedna i kolike razlike trebaju da budu? Moje duboko uverenje je da to

Utopističke ideje obično katastrofalno završe u praksi

moramo prepustiti tržištu da uredi. Svaki ekonomski faktor (zemlja, rad ili kapital) mora biti plaćen u skladu sa njegovom vrednosti na tržištu, a ne u skladu sa nečijim subjektivnim mišljenjem o tome šta je pravedno a šta ne. Uostalom, nijedan privatni preduzetnik neće dozvoliti da mu državni politički aparat određuje koliko će nekoga platiti za njegov rad. Oblast u kojoj država može krojiti nejednakost prema nečijoj viziji su jedino preduzeća u državnom vlasništvu i državna uprava. To je oblast koja ne posluje u skladu sa tržišnim principima i tu je trenutno nužna intervencija države u vidu određivanja platnih razreda. Međutim, visoki državni funkcioneri moraju imati u vidu da ukoliko žele da sprovedu dugo najavljivanu profesionalizaciju upravljanja javnim preduzećima, moraju adekvatno platiti budući profesionalni menadžment. U suprotnom, imaće trećerazredne stručnjake na veoma važnim pozicijama, a rezultati njihovog rada slični ovima koje sada imamo. Umesto mržnje prema onima koji imaju višestruko više od nas, pametnije je i produktivnije da se posvetimo sopstvenom usavršavanju i unapređenju naših znanja i veština, kako bismo i mi imali svoje mesto pod suncem na tržištu. Sve ostalo spada u domen izgovora.

Postoji veoma lepa izreka tvorca poljskog ekonomskog čuda, Lešeka Balcerovica koja glasi -  „Prestanite da gledate ka vrhu jer je to ostatak starog načina razmišljanja“, ili poznatija izreka Džona Kenedija – „Ne pitaj šta država može da učini za tebe, već šta ti možeš da učiniš za državu.“ Obe izreke se odnose na preveliku usmerenost pažnje građana prema državnom aparatu i njihovo očekivanje da im taj isti aparat obezbedi pristojan život. Obe su nastale u različitim istorijskim okolnostima, a za nas je relevantniji primer Poljske, s obzirom na činjenicu da je ova država slično nama prešla put transformacije iz komunističkog centralno – planskog sistema u tržišni, i to prilično uspešno. Ova misao se odnosi na potrebu promene načina razmišljanja svakog od nas. Naime, generacija odrasla i socijalizovana u bivšoj državi čvrsto veruje da je državni aparat dužan da svakom pojedincu ispunjava želje – zapošljava, brine o zdravlju, reguliše cene, direktno interveniše na tržištu, pa i da im školuje decu. U sistemu kome težimo, država će imati ulogu brige o našoj bezbednosti, obezbeđivanju osnovnih političkih prava i sloboda, kao i pružanju osnovne pravne sigurnosti svakom pojedincu. Njena uloga u ekonomiji biće sve manja, i fokusiraće se na obezbeđivanje pravne sigurnosti, poboljšanja investicione klime i uopšte uslova za poslovanje na slobodnom tržištu. Što pre se prilagodimo takvim okolnostima, to bolje po nas.

Na kraju, ljudi moraju da shvate jednu od osnovnih zakonitosti ekonomije koja glasi  - ništa nije besplatno.

Ništa nije besplatno

Gotovo svakodnevno imamo prilike da čujemo zahteve za besplatnim obrazovanjem, besplatnim gradskim prevozom, raznim vrstama besplatnih javnih usluga i slično. Nedavno se na internet portalima pojavila vest o „besplatnom“ javnom prevozu u Talinu, glavnom gradu Estonije, a zahtevi za „besplatnim“ javnim prevozom u Beogradu sve su češća pojava u našem gradu. O ovakvim pitanjima se pritom govori pozivajući se na ekonomske sisteme koji iz korena drugačije funkcionišu od našeg. Zašto u ekonomiji nema „besplatnog ručka“ kako to ekonomisti vole da kažu? Ukoliko nešto nazovemo „besplatnim“, onda to znači da to mi ne moramo da platimo. Ali u svakom ekonomskom sistemu na planeti račun dolazi na naplatu. Na primer, vozač gradskog autobusa mora da dobije platu za svoj rad, autobus mora da ima zimske gume, gorivo mora da ga pokrene, a profesora na fakultetu mora neko da plati za njegov rad. Činjenica da u nekim slučajevima to ne činimo mi građani neposredno, ne znači da to ne mora da se učini. Troškovi kad tad dolaze na naplatu, pitanje je samo da li ćemo platiti neposredno iz svog džepa ili posredno, putem poreza, akciza i ostalih dažbina koje su uključene u cene roba i usluga.

Rezultat više od četiri decenije ekonomskog života pod ideološkom kapom samoupravnog socijalizma u njegovim raznolikim vidovima ostavilo je traga u različitim oblastima ljudskih života. Ipak onaj najpogubniji i neizbrisivi trag ostavio je u mentalitetu ljudi generacije koja je rođena ili odrastala nakon Drugog svetskog rata. Takav mentalitet koji odlikuju shvatanja potpuno neprilagođena sistemu koji je na snazi i sistemu kojem težimo, ali i nedostatak čak i elementarnog ekonomskog obrazovanja u srpskim školama vode ka ekonomskim rezultatima koje danas imamo. A oni su sve gori, a taj trend će se nastaviti ukoliko nešto krupno ne promenimo u našem sistemu. Toga nažalost nema na vidiku. Šta je nastalo kao proizvod samoupravnog socijalizma?

Rezultat – ekonomska katastrofa

Ono što je nastalo kao rezultat svih navedenih faktora bih ja nazvao kapitalizam sa srpskim karakteristikama.

SFR Jugoslavija - ekonomski mehur od balona

Taj fenomen bi se najjednostavnije mogao objasniti kao sistem u kome de jure postoje institucije koje garantuju privatnu svojinu i bazične zakonske regulative koje su neophodne za postojanje slobodnog tržišta. Međutim, postoje mnogobrojni faktori koji su nasleđe socijalizma, a koji nesporno doprinose činjenici da smo mi dvadeset dve godine nakon sloma socijalističkog sistema i dalje veoma daleko od kapitalizma. Uprkos „besplatnom“ obrazovanju koje su uživali stanovnici titoističkog samoupravnog raja, stopa visokoobrazovanih u Srbiji iznosi nešto manje od 7 posto, za razliku od razvijenih evropskih zemalja gde ovaj procenat prebacuje i 30. Korupcija je jedan od ključnih razloga zbog kojih se Srbija i dalje svrstava u grupu demokratskih zemalja sa ozbiljnim nedostacima. Zbog ove pošasti modernog doba srpska ekonomija godišnje gubi milijarde evra. Nepotizam nikada nije nestajao iz srpskog društva. Srpske vladajuće garniture od Drugog svetskog rata do danas kao da su se takmičile ko će više rođaka i prijatelja da zaposli na račun uvek problematičnog budžeta Srbije. U tome su šampioni naravno bili članovi Saveza komunista Jugoslavije, prema kojima su današnje mahinacije sa zapošljavanjem dečija igra. Partokratija je sistemska „bolest“ koja se bez ikakvog razmišljanja pripisuje isključivo demokratiji, a kao da se namerno previdelo da je gotovo pet decenija postojala samo jedna partija, bez čije knjižice nije moglo ni da se pomisli da se dođe na neku poziciju barem srednjeg nivoa, bez obzira na nivo obrazovanja i stručnosti. Međutim, ključni problem je mentalitet čitave jedne generacije koji je ostao u potpunosti nepromenjen, bez obzira na velike promene koje su nas zadesile u prethodne dve decenije. Izostankom reforme sistema obrazovanja pogubne navike se prenose i na našu generaciju, a time se ekonomska i socijalna agonija samo produbljuje.

Šta je krajnji rezultat pogubnog ekonomskog sistema u kome je odrastala i živela generacija naših roditelja? Proizvod tog sistema vidimo svuda oko sebe – ogroman javni dug, nizak životni standard, jedna od najviših stopa nezaposlenosti u Evropi, katastrofalne radne navike stanovništva, potpuno odsustvo razumevanja funkcionisanja političkog i ekonomskog sistema, jedna od najnižih stopa visokoobrazovanih ljudi, i na kraju najtragičnije i najapsurdnije – potpuno nerazumevanje uzroka situacije u kojoj se nalazimo. Krivce nalazimo svuda – u političkim elitama, međunarodnim okolnostima, susedima, zloj sudbini, samo ne tamo gde bi trebalo – u samima sebi.

Zaključak

Sve ozbiljnije promene u društvu počinju radikalnom promenom načina razmišljanja pojedinaca. Svaki pojedinac uvek mora imati u vidu da je ovakvo stanje u državi nastalo upravo kao proizvod načina razmišljanja svakog od nas. Kao što su tržišni ishodi rezultat miliona individualnih izbora, tako je i sistem u kome živimo, okruženje u kome se krećemo i naša sumorna ekonomska realnost rezultat izbora mnoštva ljudi. Uporno izbegavanje odgovornosti i njeno prebacivanje na političke elite, međunarodne okolnosti, istorijske tokove i slično neće promeniti realnost u kojoj se nalazimo. Ovakav pogled na svet se mora promeniti uvođenjem bazičnih ekonomskih predmeta u osnovne i srednje škole kao obaveznih, bez obzira o kojoj se struci ili obrazovnom profilu radi. To bi bio odličan početak. Ukoliko nastavimo da radimo stvari kako smo do sada radili, dobijaćemo iste rezultate kao i do sada. Pravilo je veoma jednostavno, na nama je da to primenimo u svakodnevnom životu.