BiH između Islamske deklaracije i Evropske unije

“Mi smo evropska zemlja, ali nećemo da zaboravimo svoje ime, svoju vjeru i svoju prošlost.”

 

                         Alija Izetbegović, vođa Bošnjaka u građanskom ratu

Bošnjačko političko rukovodstvo se u gotovo svakom svom obraćanju javnosti poziva na evropske principe i građansku BiH. Evropske vrednosti se često navode kao argument onda kada zbog nekog političkog pitanja dođe do sukoba između institucija dva entiteta – Republike Srpske i Federacije BiH. U stvari, Islamska deklaracija Alije Izetbegovića je oduvek predstavljala politički manifest režima u Sarajevu i osnov njegovog delovanja kako tokom građanskog rata devedesetih godina prošlog veka, tako i u mirnodopskim uslovima, ma šta bošnjačko političko rukovodstvo o tome govorilo u javnosti. Evropska Unija i njene vrednosti su uvek služile samo kao paravan navodne političke korektnosti i kao argument koji se koristi kada je potrebno oteti Republici Srpskoj još neku u nizu nadležnosti predviđenih Dejtonskim mirovnim sporazumom. Međutim, baš kada smo mislili da su nazadne islamske ideje Alije Izetbegovića ružna prošlost, njegov sin i politički naslednik je pojedinim svojim istupima u javnosti podsetio na to šta je krajnji cilj ekstremnih krugova koje je okupio oko sebe i koji čini se jače nego ikada deluju kroz institucije BiH u smeru potpune unitarizacije te države pod islamskim načelima. Da li je BiH danas država svih naroda koji u njoj žive ili zapravo prelazna faza ka islamskoj teokratiji?

Islamska deklaracija Alije Izetbegovića – temelj islamske države u srcu evrope

U vreme samoupravnog socijalizma, kada se SR BiH u šali nazivala

Buduća članica Evropske Unije ili islamska teokratija?

“samostalna radnja Branka (Mikulića) i Hamdije (Pozderca)” međunacionalni problemi su gurani pod tepih zarad nekakvog imaginarnog bratstva i jedinstva u koje su posle genocida nad Srbima u Drugom svetskom ratu verovali samo oni najnaivniji, indoktrinisani brutalnom komunističkom propagandom. Nažalost, otrežnjenje je bilo bolno, a Srbi su ga po pravilu shvatili tek onda kada ih je sled istorijskih događaja saterao uza zid. Do samog početka oružanih sukoba na prostoru bivše SFRJ u najrkvaviji ishod gotovo niko nije verovao, posebno ne naivni Srbi. Međutim, kada su ispaljeni prvi hici na Srbe u Sarajevu i kada su počela maltretiranja i proterivanja Srba na čitavoj teritoriji pod kontrolom bošnjačkih oružanih formacija u BiH, tek onda je krenulo proučavanje Islamske deklaracije i tada je ona shvaćena ozbiljno i u punom smislu. Ratni vihor doneo je nezapamćena stradanja srpskom narodu, a naknadna pamet obično nije ni od kakve koristi nikome. Ideologija Izetbegovićeve Stranke demokratske akcije (SDA) temeljila se na Islamskoj deklaraciji i imala je i ima za cilj da stvori islamsku državu sa ozbiljnim teokratskim elementima, naravno, što je moguće etnički čistiju od neislamskih elemenata. Šta sadrži Islamska deklaracija i šta je njena osnovna ideja? 

Islamska deklaracija čiji je autor Alija Izetbegović predstavlja političko - filozofski manifest za muslimane kako širom islamskog sveta, tako i na teritoriji Bosne i Hercegovine. Deklaracija počinje ciljem, koji se definiše kao “islamizacija muslimana”, a njihova deviza treba da bude  - “vjerovati i boriti se”. Ovaj dokument počinje viđenjem čitavog muslimanskog sveta. Autor smatra da se ovaj svet menja, i da neće biti ni nalik onome iz prve polovine dvadesetog veka, bez obzira na pravac njegovih promena. Za islamske mislioce nezaobilazan deo o Zapadu koji novim formama moći navodno pokušava da muslimanske narode održava u “stanju duhovne nemoći i materijalne i političke zavisnosti” ni ovde nije mogao da bude izostavljen. Izetbegović navodi da islamski svet “ne može dugo ostati u položaju najamnika”, sa svojih 700 miliona ljudi, izuzetnom geopolitičkom pozicijom i nasleđem “kolosalnih kulturnih i političkih tradicija.” Zaključak ovog globalnog razmatranja je da “ne postoji sila koja bi mogla spriječiti novu muslimansku generaciju da ne učini kraj tom nenormalnom stanju”, a kao konačan cilj islamskog delovanja se navodi jedinstvena islamska zajednica „od Maroka do Indonezije“, sa Bosnom i Hercegovinom u njoj, podrazumeva se. 

Odnos pojedinca i države Izetbegović definiše ovako - „Narod, kao i pojedinac, koji je prihvatio Islam nesposoban je da nakon toga živi i umire za bilo koji drugi ideal. Nezamislivo je da se Musliman žrtvuje za bilo kakvog cara ili vladara, ma kako se on zvao, ili u slavu neke nacije, partije ili čega sličnog, jer po najjačem islamskom instiktu on u ovome prepoznaje jednu vrstu bezbožništva i idolatrije. Musliman može ginuti samo s imenom Allaha i u slavu Islama ili bježati sa bojnog polja.“ Dakle, može se izvesti zaključak da autor državu vidi kao privremeni okvir, a politički islam kao konačni cilj delovanja. Prema Izetbegovićevom mišljenju, protivnici islama dolaze iz dve struje – konzervativne („hoće stare obrasce“) i modernističke („hoće tuđe obrasce“). Prvi islam „ vuku u prošlost, a drugi mu „pripremaju tuđu budućnost“. Kao ključni problem on vidi sličnost između mnogih teoretičara koji „u Islamu vide samo religiju“, što po njegovom mišljenju nema veze sa realnošču, i u tome je suština. Ovakvo viđenje on smatra pogrešnim jer ako se islam posmatra isključivo kao religija, onda on „ne može uređivati vanjski svijet“, naravno, u skladu sa islamskim načelima. Kao najbolji primer pogubnosti modernizma u islamu kritikuje Kemala Ataturka i govori da njegove zasluge „treba svesti na pravu mjeru“. Ključ problema koji koče islamski svet u razvoju Izetbegović vidi u četiri faktora – porobljenost, neprosvećenost, siromaštvo i podeljenost.

Islamski poredak on definiše kao „jedinstvo vjere i zakona, odgoja i

Odbrana od "agresije na BiH" ili rat protiv nevernika?

sile, ideala i interesa, duhovne zajednice i države, dobrovoljnosti i prisile.“ Islamski poredak ima dve pretpostavke  - islamsko društvo i islamsku vlast. Jedno bez drugog je, po autorovom sudu, nemoguće zamisliti. „Musliman uglavnom ne postoji kao jedinka. Ako hoće da živi i opstane kao Musliman, on mora stvarati sredinu, zajednicu, poredak.“ Na pitanje šta je muslimansko društvo, Izetbegović odgovara  da je to „zajednica sastavljena od Muslimana, i smatramo da je time rečeno sve.“ Ukoliko ovaj citat iz Deklaracije primenimo na BiH gde je Izetbegović izgradio svoju političku karijeru, ostaje nejasno kako se druga dva konstitutitvna naroda u toj zemlji uklapaju u ovakav sistem koji on propagira. Ono što je međutim najproblematičnije je stav da se „islamski poredak može ostvariti samo u zemljama u kojima Muslimani predstavljaju većinu stanovništva.“ Iz takvog ekstremnog stava svojstvenog sunitskoj islamskoj misli proizilazi i stav prema hrišćanstvu. Izetbegović razdvaja hrišćansku doktrinu od Crkve kao institucije. U hrišćanskoj doktrini on vidi „Božju objavu“ koji naziva „deformisanom“(?!), a u drugoj organizaciju koja „svojom neizbježnom hijerarhijom, politikom, bogatstvom i interesima, postala nešto ne samo neislamsko, već i antikristovsko.“ Krajnje nerealan, jednostran i ekstreman pristup politici uopšte i konkretnim pitanjima društvenog uređenja Izetbegović je krunisao krajnje problematičnim odnosom prema hrišćanstvu i narodima koji ni po jednom kriterijumu posmatranja nisu islamski. Na koji način je on mislio da sprovede islamsko društvo i islamsku vlast u praksi, i to u zemlji u kojoj žive još dva naroda koji su pravoslavne i rimokatoličke veroispovesti, postalo je jasno na proleće 1992. godine. Srećom i odlučnošću političkog i vojnog vrha Republike Srpske, ova zamisao mu nije pošla za rukom.

Ovaj široj javnosti malo poznat dokument je, kao što se može videti, politički manifest i kamen temeljac za stvaranje islamskog društva u srcu Evrope, kao i dobar osnov za stvaranje islamske teokratije, po ugledu na neke bliskoistočne i azijske zemlje. Ukoliko neko, međutim, misli da je Islamska deklaracija dokument prošlosti i da nema nikakav značaj u drugoj deceniji 21. veka, prevario se. Dovoljno je samo čuti govor Bakira Izetbegovića u Podveležju kod Mostara koji je održao pre nekoliko meseci. Izetbegović je na tom skupu, propraćenom burnim aplauzima prisutnih građana, izjavio između ostalog da se “i dalje vodi vojna i politička borba za nezavisnu i jedinstvenu BiH uprkos naporima suseda da se ona podeli”. Inicijativu za treći entitet koji žele Hrvati u BiH on naziva “udruženim zločinačkim poduhvatom”, a nije preskočio ni da spomene “milijardu i po braće muslimana” u svetu, na koje će “Bošnjaci moći da se oslone”, zapretivši kako oni predstavljaju pol svetske moći u nastajanju i kako će svi “videti kakva će to sila biti za deset godina”. Poznato?

Evropska budućnost BiH – realnost ili mit za unutrašnju upotrebu?

BiH je proces političkih odnosa sa EU počela 1998. godine kada je

Evrointegracije - iskrena želja ili mit za unutrašnju upotrebu?

usvojena Deklaracija o specijalnim odnosima sa EU. Ova zemlja je takođe učestvovala u procesu Stabilizacije i pridruživanja, kao i ostale države Zapadnog Balkana. Trenutno je ovo jedina država koja pretenduje da postane članica ove zajednice država, a zvanično nije kandidat za članstvo. Kandidatura je od strane nekih evropskih političkih zvaničnika najavljena za početak 2014. godine. Međutim poznavajući političke prilike u “bosanskom loncu”, ovakva prognoza nije apsolutno nikakva garancija. Koji su razlozi zbog kojih EU ne dozvoljava BiH da napravi iole značajniji i krupniji korak ka punopravnom članstvu? Institucije EU često upućuju primedbe BiH po raznim osnovama. To je proces karakterističan za svaku državu koja pretenduje da bude članica Evropske Unije. Međutim, prečesto da bi bilo slučajno se dešava da BiH dobija “packe” od institucija Unije za pitanja u raznim oblastima – pravosuđa, rešavanja pitanja ratnih zločina i ratne odštete, pa i elementarnog funkcionisanja nekih institucija koje se u normalnim zemljama podrazumevaju. Ono što je zanimljivo na “evropskom putu BiH” jesu uslovljavanja koja dolaze iz Brisela i “neophodni koraci” koji se očekuju od Sarajeva, Banje Luke i Mostara. Od bosanskohercegovačkih političara se na putu evrointegracija obično traži nekoliko stvari – sprovođenje presude u sada već čuvenom slučaju Sejdić – Finci, rešavanje problema nasleđenih iz građanskog rata kao što su ratni zločini, i na kraju, ali ne i najmanje važno, revizija Dejtonskog sporazuma i Ustava BiH pod izgovorom boljeg funkcionisanja države i efikasnijeg donošenja odluka. Ne treba posebno napominjati da su sva tri uslova gotovo po pravilu usmerena protiv Srba i Republike Srpske kao nepoželjnih elemenata u vizuri ideologa nikada ostvarene unitarne BiH.

 

Od svih pomenutih problema, u poslednje vreme se u medijima najčešće mogu čuti vesti o, čini se, beskrajnim pokušajima i neuspesima u pogledu rešavanja problema sprovođenja presude u slučaju Sejdić – Finci. Po čemu je ovaj slučaj toliko značajan da je uspeo da mobiliše mnoge evropske zvaničnike i kompletan politički vrh BiH? Paragrafima IV i V Ustava BiH predviđeno je da se u neke državne organe (Dom naroda parlamentarne skupštine BiH i Predsedništvo BiH) mogu kandidovati samo pripadnici bošnjačkog, srpskog i hrvatskog naroda. Ova tri naroda naravno čine ubedljivu većinu u BiH, ali su ovakvim ustavnim rešenjem svi ostali narodi koji žive u BiH na najbrutalniji način diskriminisani. Nepažnju i nestručnost ustavotvorca iskoristili su Dervo Sejdić i Jakob Finci, pripadnici romske i jevrejske nacionalne manjine, da ukažu na očiglednu i nedopustivu diskriminaciju, s obzirom na činjenicu da su zbog svoje nacionalne pripadnosti bili onemogućeni da učestvuju u političkom životu BiH kroz njene ključne institucije. Kada njihove žalbe unutar BiH nisu urodile plodom, pravdu su potražili na Evropskom sudu za ljudska prava. Evropski sud za ljudska prava je doneo presudu po kojoj ne postoji opravdanje za održavanje na snazi postojećih odredaba Ustava BiH kojima se čini diskriminacija nad nekim njenim građanima. U slučaj su se u toku procesa i pre njega uključivale Venecijanska komisija, Savet evrope, institucije EU itd. sa svojim preporukama, sugestijama i uticajem, ali to do danas nije urodilo plodom. Vodeći političari BiH već dugo bezuspešno pokušavaju da konsenzusom pronađu rešenje za ovaj veliki problem bez koga nema govora o daljem procesu evropskih integracija BiH. Naravno, u ovim pregovorima svaka strana teži da zaštiti interese sopstvenog naroda – predstavnici Federacije BiH traže od Republike Srpske da popusti u većoj meri, i obrnuto. Ovom mučnom procesu se ne nazire kraj, a BiH tapka u mestu umesto da rešava suštinske probleme kojima, čini se, nema broja.

Rešavanje pitanja ratnih zločina i suočavanja s prošlošću u BiH nikada nije iskreno ni počelo. Sud BiH je sve samo ne pravosudna institucija u pravom smislu te reči. Ovaj sud donosi presude po političkoj volji bošnjačkih političara uz svesrdnu pomoć stranih sudija, a nebrojene zločine tzv. Armije BiH ignoriše kao da se nisu ni dogodili. Zahvaljujući njihovom “predanom” radu na rasvetljavanju najtežih ratnih zločina, monstrumi poput Atifa Dudakovića, Nasera Orića, Jovana Divjaka, Zaima Backovića Zagija, Ejupa Ganića, Ilije Jurišića, Sefera Halilovića i mnogih drugih slobodno šetaju gradovim Federacije BiH i bave se politikom. Što je najgore, imaju ogromnu podršku građana BiH bošnjačke nacionalnosti. Da li je pomalo cinično da se ratni zločinci šetaju ulicama, a pozivati se na građanske principe, legalitet i zajedničku budućnost sva tri naroda u istoj državi? U zemlji u kojoj se sud za ratne zločine bavi istorijskim inženjeringom umesto tumačenjem pravnih akata ništa ne može da začudi.

Bosna i Hercegovina – “failed state” i revizija Dejtona?

Termin “failed state”, odnosno neuspela ili propadajuća država, u

"Failed state" ili put ka islamskom društvu?

teoriji međunarodne politike se koristi za državu koja nije u stanju da ili efektivno kontroliše sopstvenu teritoriju, ili nije u mogućnosti da izađe na kraj sa osnovnim potrebama sopstvenih građana – dakle, ne ispunjava svoje osnovne funkcije. Ovakav ishod proizilazi iz mnogih mogućih faktora – slabosti i nekonsolidovanosti institucija sistema, ratova, sukoba različitih vrsta u društvu, dubokog siromaštva, kolonijalnog nasleđa, nesprovodivog ustavnog inženjeringa itd. Pomislićete da se u ovakvu definiciju uklapaju mnoge balkanske države, i bićete u pravu. Ali BiH je i ovde, kao u mnogim drugim oblastima, poseban i ekstreman slučaj. Da je Bosna i Hercegovina jedna krajnje neefikasna država, sa ogromnim i preskupim državnim aparatom, krajnje komplikovanim ustavnim rešenjima i nesposobnim političarima, nikada nije bilo sporno. Ono što je međutim problem u čitavoj priči jeste da se krivica za nefunkcionisanje ove države bez ikakvih racionalnih argumenata svaljuje na jedini njen deo koji funkcioniše bez značajnijih problema – Republiku Srpsku. Traženje krivca u Republici Srpskoj za cilj ima određeni modalitet izmene Dejtonskog mirovnog sporazuma i političkog sistema koji na njemu počiva kako bi se RS oduzelo što više stečenih nadležnosti. Gde je, međutim, suština problema u funkcionisanju BiH nije teško zaključiti. Ukoliko znamo da se BiH sastoji iz dva entiteta – Federacije BiH i Republike Srpske, ogromna većina problema proizilazi iz gotovo potpune nemogućnosti funkcionisanja Federacije BiH zbog izuzetno složenog ustavnog sistema tog entiteta, a kompletna krivica se svaljuje na Republiku Srpsku, onda je potpuno jasno u kakvoj vrsti hipokrizije se nalazi Bosna i Hercegovina i politička elita u Sarajevu. Međutim, kao da besmislene i neutemeljene optužbe nisu dovoljne onima koji nisu odustali od ideje da silom nametnu unitarnu BiH, prilikom obeležavanja bilo kog važnog datuma za Republiku Srpsku i njen narod, nailazi se na izlive mržnje koja podseća na najmračniji period istorije našeg regiona. Mogu se čuti poređenja između Republike Srpske i nacističkog Vermahta, kvalifikacije ovog entiteta kao “genocidne tvorevine”, kao i širok dijapazon uvreda na račun srpskog naroda i Srpske pravoslavne crkve. Ovakvi istupi mnogih javnih ličnosti iz Federacije BiH samo pokazuju da oni koji se pozivaju na nepriznavanje BiH od strane druga dva konstitutivna naroda i pozivaju na ukidanje drugog entiteta brutalno krše principe za koje se sami zalažu. Dakle, u BiH dolazi do svojevrsnog apsurda – u ekonomski iznurenoj državi koja puca po šavovima se mlatara ratnim zastavama takozvane Armije BiH i brutalnom propagandom protiv Srba i ostalih nebošnjaka se pokušava ono što se nije uspelo zločinačkom politikom Alije Izetbegovića.

Zaključak

U turbulentnim vremenima koja nam predstoje svakako treba očekivati pojačavanje pritisaka na Republiku Srpsku i njene institucije, a zatišje poslednjih meseci ne bi smelo nikoga da zavara. Pritisci se mogu očekivati bilo da su rezultat navodne brige za evropsku budućnost BiH, ili rezultat neoislamskih ambicija režima u Sarajevu. Argument koji će se sigurno potezati je da je Republika Srpska “genocidna tvorevina”. Tu je bošnjačko političko rukovodstvo u pravu, ali ne na način na koji su to oni zamislili. Ona jeste genocidna tvorevina, nastala na genocidu nad srpskim narodom sprovedenim u različitim delovima bivše Jugoslavije koji je svoje utočište potražio u Republici Srpskoj, koja predstavlja legitiman izraz težnje srpskog naroda da opstane na prostoru zapadno od Drine. To je realnost oličena i legalizovana Dejtonskim mirovnim sporazumom, dopalo se to nekome ili ne. Bošnjački politički krugovi neretko ističu da je jedina dobra karakteristika Dejtonskog mirovnog sporazuma jer je zaustavio krvavi četvorogodišnji sukob. Međutim, to je samo jedna bitna karakteristika tog sporazuma. On jeste zaustavio krvavi građanski rat, ali je i stvorio model funkcionisanja države BiH, jedino moguć u tadašnjim, ali i trenutnim okolnostima. Oni koji se stalno pozivaju na “međunarodno priznatu državu BiH” žele da prikriju da ta država u stvari nema unutrašnje priznanje od strane njenih sopstvenih građana i da opstaje samo zahvaljujući pritisku spoljnog faktora. Što više bude bilo pokušaja za nametanjem političkih rešenja koja nisu u skladu sa željama sva tri konstitutivna naroda, BiH će sve dublje zadirati na put bez povratka. A kristalno je jasno da je taj put bez povratka put Islamske deklaracije Alije Izetbegovića koji bošnjački političari gotovo bez izuzetka sprovode. Na kraju ostaje nada da smo iz dva rata u prethodnom veku naučili istorijsku lekciju plaćenu krvlju nedužnih, i da u budućnosti nećemo za “zelenim stolom” gubiti bitke ubedljivo dobijene na frontu.

Ujedinjeni Arapski Emirati - ekonomska i politička sila budućnosti

Uvod

Dok neke države grcaju u dugovima, neke imaju ozbiljne političke i identitetske probleme, a neke potresaju građanski ratovi, ima zemalja koje kao da se ne nalaze na našoj planeti. One beleže visok ekonomski rast čak i u uslovima najdublje ekonomske krize, bave se razvojnim projektima od izuzetnog značaja za sve svoje stanovnike i sigurnim korakom idu prema prosperitetu i stabilnosti. Najbolji primer za takvu državu su Ujedinjeni Arapski Emirati. Ova bliskoistočna zalivska zemlja je za samo par decenija prešla put od krajnje siromašne pustinjske zemlje do jedne od ekonomski najmoćnijih država Azije i čitave planete. Da li ova zemlja zasluge za svoj munjevit razvoj može pripisati isključivo nafti, i sa kakvim se problemima ona suočava? Da li će Emirate stići takozvano “resursno prokletstvo” ili će ova zemlja nastaviti da krupnim koracima korača u bogatstvo i prosperitet?

Istorija UAE – istorija uspeha i prosperiteta

Ova veoma mlada zemlja Persijskog zaliva nezavisnost je dobila

Ekonomsko čudo u pustinji

1971. godine, do kada je bila britanski protektorat. Kada je osam emirata steklo nezavisnost od Velike Britanije pod čijom su kontrolom do tada bili, šest ih se odlučilo da formiraju državu UAE, dok su se Katar i Bahrein odlučili da svoju sreću potraže kao nezavisne države. Emirati koji danas čine UAE su ubedljivo najveći Abu Dabi koji čini 87 posto teritorije ove države i u kome se nalazi istoimeni glavni grad, zatim Dubai, Adžman, Fudžeira, Ras El Hajma, Šardža i Um Al Kajvejn. Od osamdesetih godina prošlog veka UAE su strateški orijentisani u smeru Zapada, sa SAD i Velikom Britanijom kao ključnim partnerima. Ovakva orijentacija je ovoj zemlji i njenoj političkoj eliti omogućila mnoge beneficije - od ekonomskih povlastica i pomoći, preko stabilnosti, sve do povlašćenog političkog položaja i izbegavanja pogubnih posledica tzv. Arapskog proleća i ratnih dešavanja na Bliskom Istoku u prethodnim decenijama. Politička i geostrateška stabilnost je omogućila ovoj zemlji da sve svoje društvene snage i resurse usmeri ka ekonomskom razvoju i krupnim koracima izađe iz dotadašnjeg siromaštva.

UAE imaju specifično društveno uređenje i politički sistem koji proizilaze iz kombinacije kolonijalnog nasleđa, bliskoistočnog uticaja, viševekovne islamske tradicije i modernih zapadnih političkih i pravnih tekovina. Politički sistem se može najpreciznije okarakterisati kao apsolutistička monarhija sa dve vladarske porodice na čelu – Al Maktum i Al Nahijan. Prema vertikalnoj podeli vlasti zemlja je uređena kao federacija sa određenim nadležnostima na državnom nivou i nadležnostima pojedinačnih Emirata. Prva decenija nezavisnosti UAE protekla je u političkoj nestabilnosti i nadmetanju dva najmoćnija Emirata – Abu Dabija i Dubajia oko institucionalizovane političke moći i stepena centralizacije. 1979. godine je postignut sporazum između dve vladarske porodice koji traje do današnjeg dana, a prema kome porodica Al Maktum (Dubai) po naslednoj liniji poseduje pravo na funkciju upravljanja Vladom UAE, dok porodica Al Nahijan (Abu Dabi) po istom principu imenuje šefa države. Trenutne ključne političke ličnosti zemlje su šef države Kalifa Bin Zajed Al Nahijan i šef Vlade Mohamed Bin Rašid Al Maktum.

Geopolitički položaj UAE – središnja zemlja središnjeg dela planete

Sposobne i samosvesne političke elite ne propuštaju da zapaze

Strateški važan moreuz kroz koji prolazi 20 posto svetske nafte

geopolitički položaj sopstvene države kao i da ga na najbolji mogući način iskoriste. Izuzetak naravno nisu ni vladarske porodice Ujedinjenih Arapskih Emirata. Emirati su veoma mala zemlja, manja od Srbije, ali zauzimaju geopolitički položaj od suštinskog značaja ne samo za region Bliskog Istoka, već i za čitav svet. Njihov položaj se temelji na nekoliko bitnih faktora – ova zemlja zauzima centralni položaj na Bliskom Istoku koji je „raskrsnica“ planete, nalazi se u neposrednoj blizini moreuza Ormuz između Persijskog i Omanskog zaliva kroz koji prolazi 20 procenata ukupne svetske nafte, poseduje izlaz na dva važna pomenuta zaliva, poseduje ogromne rezerve nafte i prirodnog gasa, a pritom je u priličnoj meri izolovana od politički najnestabilnijeg dela Bliskog Istoka. Ako imamo u vidu ove činjenice, dok god bude postojao svet kakav sada poznajemo, ovaj region će ostati od strateškog značaja i kada nafte uveliko nestane, uprkos sumornim prognozama mnogih ekonomskih i političkih analitičara. Najbolji primer kako jedna ozbiljna država bez obzira na svoju veličinu i broj stanovnika koristi svoj geopolitički položaj na mapi sveta je primer nedavno otvorenog aerodroma “Al Maktum” u Dubajiu. Ovaj aerodrom je zvanično otvoren još 2010. godine ali se do pre nekoliko nedelja koristio samo za kargo saobraćaj. Pre par nedelja je otvoren za putnički saobraćaj, a konačan završetak radova na novom aerodromu planiran je za 2027. godinu. Da bismo shvatili o kakvom gigantskom projektu je reč, potrebno je reći da će aerodrom imati pet poletno-sletnih staza, svaka dužine gotovo pet kilometara, planira se da će u narednom periodu biti u stanju da opsluži čak 160 miliona putnika godišnje, a do kraja ove godine se predviđa da će sa 12 miliona tona opsluženog tereta izbiti na dominantnu prvu poziciju u svetu kada je kargo saobraćaj u pitanju. Do kraja ove decenije aerodrom “Al Maktum” biće ubedljivo najprometniji aerodrom na planeti, bilo da su u pitanju putnici ili teret. Brojke nezamislive i mnogo većim i moćnijim državama, u Emiratima su realnost u trenutku dok pišem ove redove. Ovaj aerodrom je pokazatelj da je političko rukovodstvo Emirata izuzetno ozbiljno u nameri da svoju zemlju načini najpre regionalnim, a zatim i svetskim saobraćajnim čvorištem. Imajući u vidu veličinu i namenu novog gigantskog aerodroma, nema sumnje da će im i to sa lakoćom poći za rukom.

Ekonomska moć – temelj za politički uticaj

Politička moć ne može postojati sama za sebe kao posebna

Diverzifikacija ekonomije za sigurnu budućnost

kategorija. Ona se nužno mora temeljiti na ekonomskoj moći i različitim vrstama ekonomskih resursa. Za razliku od mnogih političkih lidera, vladajuće porodice Ujedinjenih Arapskih Emirata su ovu lekciju naučile na vreme. UAE sa površinom od 83.600 kvadratnih kilometara i približno pet i po miliona stanovnika ne bi imala nikakve šanse da se svojom veličinom i uticajem nametne svetu. Međutim, oni svoje komparativne prednosti u odnosu na mnoge druge države koriste na najefikasniji i najbolji mogući način. Svoje resurse koriste na najbolji mogući način – za razvojne projekte u zemlji, odbranu, kao i jačanje ekonomskog, a samim tim i političkog položaja širom sveta preko svojih moćnih kompanija, banaka i investicionih fondova. Za ekonomski razvoj potrebno je posedovati neki od razvojnih faktora – kapital, obrazovane ljude, prirodne resurse, razvijenu industrijsku bazu, ili različite kombinacije faktora zajedno. UAE su do pre samo dve decenije od svega imale samo dva prirodna resursa – naftu i prirodni gas. Sada imaju sve, i sve su stvorili od ta dva resursa. Takav uspeh predstavlja udžbenički primer za sve političke elite na planeti, i primer kako treba delovati na putu dovođenja svog naroda do blagostanja i prosperiteta.

O ekonomiji neke zemlje najslikovitije govore brojevi i konkretna poređenja. Jedan od najopštijih i najjednostavnijih parametara koji se koriste za merenje ekonomske uspešnosti neke zemlje je bruto društveni prozivod (BDP). BDP označava vrednost svih dobara i usluga proizvedenih u geografskim granicama jedne zemlje u određenom vremenskom periodu (najčešće godinu dana) i uglavnom se izražava u dolarima. Dakle, BDP neke zemlje nam govori šta je ta zemlja uspela da stvori od finalnih dobara (roba i usluga) uz pomoć resursa koje poseduje, u toku jedne godine. Ukupan bruto društveni proizvod UAE iznosi približno 359 milijardi dolara. Ilustracije radi, ukupan BDP Srbije iznosi približno 37 milijardi dolara, što je gotovo deset puta manje. Međutim, parametar koji mnogo realnije odslikava kvalitet života prosečnog stanovnika UAE je  BDP per capita (po glavi stanovnika). On u UAE iznosti približno 50.000 dolara, dok u Srbiji on iznosi 10.600 dolara. Ovi podaci dobijaju dodatno na težini kada imamo u vidu da su UAE pustinjska zemlja bez ikakvih prirodnih resursa osim nafte, zemlja koja uvozi gotovo svu hranu i vodu, i imaju oko dva miliona stanovnika manje od Srbije. Pored ovih impresivnih brojki, potrebno je reći da su UAE jedna od retkih zemalja na svetu koje beleže respektabilan privredni rast i u trenucima dok dobar deo sveta grca u recesiji.

Ovakvim ekonomskim rezultatima državni budžet UAE iz godine u

Demonstracija bogatstva - Lamborgini policije u Dubaiu

godinu beleži sve veći suficit. Kako bi izbegli probleme koji se mogu javiti kao posledica prekomernog suficita, vlasti UAE su osnovale suvereni fond bogatstva. Šta su suvereni fondovi bogatstva? Suvereni fondovi bogatstva predstavljaju relativno novog, ali veoma značajnog i moćnog igrača na polju globalne ekonomije. Ovakve fondove osnivaju države koje iz godine u godinu beleže suficit platnog bilansa koji premašuje iznos koji je potreban za očuvanje međunarodne likvidnosti zemlje. Sredstva u suverenim fondovima bogatstva su denominirana u stranoj valuti, i usmeravaju se na projekte sa najvećom marginalnom efikasnošću. Postoje dva osnovna razloga za formiranje ovakvih fondova – da bi se izbegle velike ekonomske fluktuacije u privredama koje se oslanjaju na samo jedan resurs, kao i da bi se izbegao efekat “pregrevanja ekonomije” u državama koje beleže dugotrajne i velike suficite državnog budžeta. Koliko je ova vrsta fondova značajan igrač u globalnoj ekonomskoj areni svedoči podatak da ukupna vrednost kapitala kojom upravljaju ovi investicioni fondovi na planeti iznosi čak 3.3 biliona dolara. Najveći suvereni fond bogatstva na planeti je “Investicioni fond Abu Dabija” (Abu Dhabi Investment Authority) čiji kapital iznosi 875 milijardi dolara. On je nastao kao proizvod strategije Vlade UAE koja ima za cilj da smanji oslanjanje ove zemlje na samo jedan resurs, kao i da svoja ogromna sredstva plasira u projekte širom sveta koji će narodu UAE doneti dodatnu ekonomsku korist. Mnogi ovu količinu bogatstva denominiranu u američkim dolarima doživljavaju zdravo za gotovo, ali do toga je trebalo stići višedecenijskom marljivošću i ekonomskim znanjem vizionara iz vladajuće elite UAE.

Problemi u raju – kočnica ili šansa za reforme?

Kao i svaka druga država na planeti, i Emirati imaju svoje

UAE se sastoje od šest emirata

probleme. Uprkos svim prednostima i ostvarenom blagostanju, postoje realni problem koji mogu usporiti ekonomski razvoj i izazvati mnogobrojne neželjene posledice. Iz srpske i uopšte balkanske političke vizure oni mogu delovati bezazleno i beznačajno, ali na Bliskom istoku i najmanji problem može da eskalira u sukob nesagledivih regionalnih razmera, pa se stoga mora strogo voditi računa i o naizgled potpuno nevažnim sitnicama. Problemi sa kojima se UAE suočavaju mogu se grupisati u nekoliko kategorija – nedostatak kvalifikovane radne snage i problemi koji iz toga proizilaze, “resursno prokletstvo”, rigidan pravni i politički sistem, ekonomsko raslojavanje, konflikti u društvu zbog različitih viđenja načina na koje je potrebno ulagati naftno bogatstvo, i na kraju – strateška pozicija koja nažalost omogućava protok različitih vrsta droge iz zemalja južne i jugoistočne Azije ka razvijenim tržištima Zapada.

Kada je samo društvo UAE u pitanju, zanimljivo je spomenuti činjenicu da su lokalni Arapi ubedljiva manjina, i čine oko 19 procenata od ukupnog broja stanovnika države. Arapi iz drugih zemalja i Iranci čine 23 posto, narodi južne Azije čine gotovo 50 posto, a ostali stranci čine oko 8 posto od ukupnog broja stanovnika. Posebno je zanimljiva činjenica da manje od 20 posto stanovnika UAE ima državljanstvo te zemlje. Ovakav nacionalni sastav u kome domaće stanovništvo čini manjinu nastao je zbog hroničnog nedostatka kako kvalifikovane radne snage, tako i radne snage za najlošije poslove koje domaće stanovništvo ne želi da obavlja. To predstavlja jednu u nizu poteškoća koje su se javile kao posledica munjevitog ekonomskog razvoja. Stanovništvo novije generacije naviknuto na vrhunske uslove života, kao i potreba za stručnjacima raznih profila doprineli su drastičnom menjanju etničke slike ove zemlje. Dok god traje ekonomsko blagostanje, gotovo je sigurno da neće biti nikakvih problema. Međutim, kada dođe do ekonomskih problema, po pravilu dolazi i do međuetničkih tenzija. Vlasti UAE se nadaju da u poziciji u kojoj su ubedljiva manjina neće imati prilike da iskuse značaj ovog problema na sopstvenoj koži.

Preraspodela dohotka u svakom društvu veoma često prouzrokuje problem, bez obzira da li on realno postoji ili ne. Ljudska priroda je takva da svaki pojedinac ili društvena grupa smatraju da zaslužuju više od onoga što imaju, pa preko političkih institucija utiču na odluke koje se tiču preraspodele dohotka. Ovakve vrste sporova postoje posebno u državama koje ostvaruju ogromne prihode, bilo od nafte kao u slučaju UAE i Norveške, bilo od ogromnog spoljnotrgovinskog suficita, poput Kine ili Singapura. UAE na prilično pravedan način raspodeljuje bogatstvo nastalo od prirodnih bogatstava koje ta zemlja ima. Novca ima za sve – od siromašnih i obespravljenih, mnogobrojnih imigranata, do velikih razvojnih projekata koji su od koristi svima. Iako su zahvaljujući svojoj strateškoj orijentaciji Emirati izbegli “Arapsko proleće” koje je besnelo svuda oko njih, upadljiva je bila peticija koju su potpisivali mnogi intelektualci i nezavisni politički aktivisti kojom su tražili veće učešće građana u političkom odlučivanju i raspodeli bogatstva. Ovaj pokret je bio izuzetno aktivan na društvenim mrežama, a Vlada na njega nije odgovorila represijom, već gigantskim višegodišnjim investicionim planom vrednim približno 1,6 milijardi američkih dolara koji ima za cilj da izgradi i obnovi infrastrukturu u siromašnijim manjim Emirtatima. Takođe, veoma rigidan pravni i politički sistem koji su nastali od čudne kombinacije islamskog i zapadnih pravnih sistema ponekad predstavljaju kočnicu u društvenom razvoju uopšte. Uz svo uvažavanje islamske tradicije ovog dela naše planete, potrebno je izvršiti određene političke reforme i reforme u oblasti ljudskih prava kako bi ova zemlja mogla da iskoristi svoj pun ekonomski kapacitet, ma o kojoj oblasti da se radi.

Geopolitički položaj UAE, kao što je već rečeno, ovoj zemlji donosi mnoge benefite. Međutim, kao i svaka druga prednost, i ova ima dve strane medalje. Ovakav povoljan položaj mnogi koriste za promet različitih vrsta narkotika proizvedenih pretežno u azijskim zemljama. Pored toga, Dubai je najmoćniji regionalni finansijski centar, pa je pored mnogih koristi pogodan i za pranje novca stečenog na nelegalan način, od trgovine narkoticima. Vlada UAE se protiv ove pojave bori na najrigorozniji način, kako to i dolikuje ozbiljnoj državi – i za najmanje količine droge može se dobiti višegodišnja robija, a veoma često i smrtna kazna.

Za dobar deo problema sa kojima se suočava neka država obično ne postoji univerzalno rešenje. Međutim, pojedine države sa sposobnim političkim elitama su u stanju da osmisle jedno rešenje koje najveći deo društvenih i državnih problema može da reši u srednjeročnoj i dugoročnoj perspektivi. Koja je ključna strategija na koju se političko vođstvo Emirata oslanja kako bi prenebreglo gotovo sve pomenute probleme?

Diverzifikacija ekonomskog razvoja – zalog za budućnost

Iako našem mentalitetu potpuno strano, strateško planiranje razvoja

Vizionar - prestolonaslednik Mohamed Bin Zajed Al Nahijan

je karakteristika svake ozbiljne države i njenog političkog vođstva. Kada su ključni i ograničeni resursi nekog samosvesnog i sposobnog društva u pitanju, nema bilo kakvog prostora za srljanje u iracionalno trošenje, besmislene i neopravdane investicije bez izvesne ekonomske koristi, a o bacanju teško stečenog novca u bunar svojstvenog našem regionu nema ni govora. Iako prebogati energentima, političke vođe UAE su svesne da ogromne rezerve nafte i prirodnog gasa koje poseduju nisu večna ni neiscrpna kategorija. Teorija “resursnog prokletstva” nastala devedesetih godina prošlog veka, a koja opisuje države koje ostaju hronično nerazvijene zbog pogrešnog oslanjanja samo na jedan resurs, za UAE više definitivno ne važi. Munjevit ekonomski razvoj, sada već tradicionalno snažan sistem socijalne zaštite i ogroman skok iz siromašne pustinjske državice do ekonomskog džina temelji se na ogromnim rezervama nafte, to je svima u potpunosti jasno. Mnogi će pomisliti da je lako imati ovakve rezultate kada imate ogromne rezerve najznačajnijih energenata. Međutim, dugogodišnjim naporima i odvažnom strategijom vlade UAE udeo primarnog sektora, a posebno nafte i gasa smanjen je na samo 25 posto od ukupnog BDP, sa ambicijom da se ovaj procenat još drastičnije smanji. Poređenja radi, mnoge države sveta u mnogo većoj meri zavise od samo jednog resursa (nafte, prirodnog gasa, dijamanata itd.) ili određenog segmenta sektora usluga – poput turizma ili finansijskog sektora. Pametne političke elite uče na tuđim greškama, one manje pametne na svojim. A UAE su svesni da u ovakvim vremenima nemaju pravo na grešku.

Zaključak

Savršena zemlja iz bajke ne postoji, ali su UAE na veoma dobrom putu da to postanu, i to veoma brzo. Temelj tog puta su velike zalihe energenata, odličan geopolitički i saobraćajni položaj, ogromne devizne rezerve, dobro osmišljena strategija razvoja, kao i ogromne ambicije i nesumnjiva sposobnost koju poseduju vladarske porodice dva najveća emirata – porodice Al Nahijan i Al Maktum. Međutim, kao i svaka država UAE se suočavaju sa mnogobrojnim problemima, i njihova budućnost u ogromnoj meri zavisi od načina na koji će se izboriti sa postojećim i izvesnim budućim poteškoćama. Za sada, UAE beleže rast u gotovo svim pozitivnim i pohvalnim ekonomskim parametrima, i to veoma ubedljivo uprkos globalnoj recesiji kojoj se ne nazire kraj. Megaprojekti poput najluksuznijeg hotela na svetu, “Burdž Al Araba” i najviše zgrade na svetu “Burdž Kalife” svakim danom fasciniraju svet. Emirati se sa ostatkom sveta nadmeću u mnogim oblastima u kojima je nadmetanje za neku arapsku zemlju do skoro bilo apsolutno nezamislivo. A pored svih problema, blistava sadašnjost ukazuje da će se ovaj pozitivan trend nastaviti i u budućnosti.