BiH između Islamske deklaracije i Evropske unije

“Mi smo evropska zemlja, ali nećemo da zaboravimo svoje ime, svoju vjeru i svoju prošlost.”

 

                         Alija Izetbegović, vođa Bošnjaka u građanskom ratu

Bošnjačko političko rukovodstvo se u gotovo svakom svom obraćanju javnosti poziva na evropske principe i građansku BiH. Evropske vrednosti se često navode kao argument onda kada zbog nekog političkog pitanja dođe do sukoba između institucija dva entiteta – Republike Srpske i Federacije BiH. U stvari, Islamska deklaracija Alije Izetbegovića je oduvek predstavljala politički manifest režima u Sarajevu i osnov njegovog delovanja kako tokom građanskog rata devedesetih godina prošlog veka, tako i u mirnodopskim uslovima, ma šta bošnjačko političko rukovodstvo o tome govorilo u javnosti. Evropska Unija i njene vrednosti su uvek služile samo kao paravan navodne političke korektnosti i kao argument koji se koristi kada je potrebno oteti Republici Srpskoj još neku u nizu nadležnosti predviđenih Dejtonskim mirovnim sporazumom. Međutim, baš kada smo mislili da su nazadne islamske ideje Alije Izetbegovića ružna prošlost, njegov sin i politički naslednik je pojedinim svojim istupima u javnosti podsetio na to šta je krajnji cilj ekstremnih krugova koje je okupio oko sebe i koji čini se jače nego ikada deluju kroz institucije BiH u smeru potpune unitarizacije te države pod islamskim načelima. Da li je BiH danas država svih naroda koji u njoj žive ili zapravo prelazna faza ka islamskoj teokratiji?

Islamska deklaracija Alije Izetbegovića – temelj islamske države u srcu evrope

U vreme samoupravnog socijalizma, kada se SR BiH u šali nazivala

Buduća članica Evropske Unije ili islamska teokratija?

“samostalna radnja Branka (Mikulića) i Hamdije (Pozderca)” međunacionalni problemi su gurani pod tepih zarad nekakvog imaginarnog bratstva i jedinstva u koje su posle genocida nad Srbima u Drugom svetskom ratu verovali samo oni najnaivniji, indoktrinisani brutalnom komunističkom propagandom. Nažalost, otrežnjenje je bilo bolno, a Srbi su ga po pravilu shvatili tek onda kada ih je sled istorijskih događaja saterao uza zid. Do samog početka oružanih sukoba na prostoru bivše SFRJ u najrkvaviji ishod gotovo niko nije verovao, posebno ne naivni Srbi. Međutim, kada su ispaljeni prvi hici na Srbe u Sarajevu i kada su počela maltretiranja i proterivanja Srba na čitavoj teritoriji pod kontrolom bošnjačkih oružanih formacija u BiH, tek onda je krenulo proučavanje Islamske deklaracije i tada je ona shvaćena ozbiljno i u punom smislu. Ratni vihor doneo je nezapamćena stradanja srpskom narodu, a naknadna pamet obično nije ni od kakve koristi nikome. Ideologija Izetbegovićeve Stranke demokratske akcije (SDA) temeljila se na Islamskoj deklaraciji i imala je i ima za cilj da stvori islamsku državu sa ozbiljnim teokratskim elementima, naravno, što je moguće etnički čistiju od neislamskih elemenata. Šta sadrži Islamska deklaracija i šta je njena osnovna ideja? 

Islamska deklaracija čiji je autor Alija Izetbegović predstavlja političko - filozofski manifest za muslimane kako širom islamskog sveta, tako i na teritoriji Bosne i Hercegovine. Deklaracija počinje ciljem, koji se definiše kao “islamizacija muslimana”, a njihova deviza treba da bude  - “vjerovati i boriti se”. Ovaj dokument počinje viđenjem čitavog muslimanskog sveta. Autor smatra da se ovaj svet menja, i da neće biti ni nalik onome iz prve polovine dvadesetog veka, bez obzira na pravac njegovih promena. Za islamske mislioce nezaobilazan deo o Zapadu koji novim formama moći navodno pokušava da muslimanske narode održava u “stanju duhovne nemoći i materijalne i političke zavisnosti” ni ovde nije mogao da bude izostavljen. Izetbegović navodi da islamski svet “ne može dugo ostati u položaju najamnika”, sa svojih 700 miliona ljudi, izuzetnom geopolitičkom pozicijom i nasleđem “kolosalnih kulturnih i političkih tradicija.” Zaključak ovog globalnog razmatranja je da “ne postoji sila koja bi mogla spriječiti novu muslimansku generaciju da ne učini kraj tom nenormalnom stanju”, a kao konačan cilj islamskog delovanja se navodi jedinstvena islamska zajednica „od Maroka do Indonezije“, sa Bosnom i Hercegovinom u njoj, podrazumeva se. 

Odnos pojedinca i države Izetbegović definiše ovako - „Narod, kao i pojedinac, koji je prihvatio Islam nesposoban je da nakon toga živi i umire za bilo koji drugi ideal. Nezamislivo je da se Musliman žrtvuje za bilo kakvog cara ili vladara, ma kako se on zvao, ili u slavu neke nacije, partije ili čega sličnog, jer po najjačem islamskom instiktu on u ovome prepoznaje jednu vrstu bezbožništva i idolatrije. Musliman može ginuti samo s imenom Allaha i u slavu Islama ili bježati sa bojnog polja.“ Dakle, može se izvesti zaključak da autor državu vidi kao privremeni okvir, a politički islam kao konačni cilj delovanja. Prema Izetbegovićevom mišljenju, protivnici islama dolaze iz dve struje – konzervativne („hoće stare obrasce“) i modernističke („hoće tuđe obrasce“). Prvi islam „ vuku u prošlost, a drugi mu „pripremaju tuđu budućnost“. Kao ključni problem on vidi sličnost između mnogih teoretičara koji „u Islamu vide samo religiju“, što po njegovom mišljenju nema veze sa realnošču, i u tome je suština. Ovakvo viđenje on smatra pogrešnim jer ako se islam posmatra isključivo kao religija, onda on „ne može uređivati vanjski svijet“, naravno, u skladu sa islamskim načelima. Kao najbolji primer pogubnosti modernizma u islamu kritikuje Kemala Ataturka i govori da njegove zasluge „treba svesti na pravu mjeru“. Ključ problema koji koče islamski svet u razvoju Izetbegović vidi u četiri faktora – porobljenost, neprosvećenost, siromaštvo i podeljenost.

Islamski poredak on definiše kao „jedinstvo vjere i zakona, odgoja i

Odbrana od "agresije na BiH" ili rat protiv nevernika?

sile, ideala i interesa, duhovne zajednice i države, dobrovoljnosti i prisile.“ Islamski poredak ima dve pretpostavke  - islamsko društvo i islamsku vlast. Jedno bez drugog je, po autorovom sudu, nemoguće zamisliti. „Musliman uglavnom ne postoji kao jedinka. Ako hoće da živi i opstane kao Musliman, on mora stvarati sredinu, zajednicu, poredak.“ Na pitanje šta je muslimansko društvo, Izetbegović odgovara  da je to „zajednica sastavljena od Muslimana, i smatramo da je time rečeno sve.“ Ukoliko ovaj citat iz Deklaracije primenimo na BiH gde je Izetbegović izgradio svoju političku karijeru, ostaje nejasno kako se druga dva konstitutitvna naroda u toj zemlji uklapaju u ovakav sistem koji on propagira. Ono što je međutim najproblematičnije je stav da se „islamski poredak može ostvariti samo u zemljama u kojima Muslimani predstavljaju većinu stanovništva.“ Iz takvog ekstremnog stava svojstvenog sunitskoj islamskoj misli proizilazi i stav prema hrišćanstvu. Izetbegović razdvaja hrišćansku doktrinu od Crkve kao institucije. U hrišćanskoj doktrini on vidi „Božju objavu“ koji naziva „deformisanom“(?!), a u drugoj organizaciju koja „svojom neizbježnom hijerarhijom, politikom, bogatstvom i interesima, postala nešto ne samo neislamsko, već i antikristovsko.“ Krajnje nerealan, jednostran i ekstreman pristup politici uopšte i konkretnim pitanjima društvenog uređenja Izetbegović je krunisao krajnje problematičnim odnosom prema hrišćanstvu i narodima koji ni po jednom kriterijumu posmatranja nisu islamski. Na koji način je on mislio da sprovede islamsko društvo i islamsku vlast u praksi, i to u zemlji u kojoj žive još dva naroda koji su pravoslavne i rimokatoličke veroispovesti, postalo je jasno na proleće 1992. godine. Srećom i odlučnošću političkog i vojnog vrha Republike Srpske, ova zamisao mu nije pošla za rukom.

Ovaj široj javnosti malo poznat dokument je, kao što se može videti, politički manifest i kamen temeljac za stvaranje islamskog društva u srcu Evrope, kao i dobar osnov za stvaranje islamske teokratije, po ugledu na neke bliskoistočne i azijske zemlje. Ukoliko neko, međutim, misli da je Islamska deklaracija dokument prošlosti i da nema nikakav značaj u drugoj deceniji 21. veka, prevario se. Dovoljno je samo čuti govor Bakira Izetbegovića u Podveležju kod Mostara koji je održao pre nekoliko meseci. Izetbegović je na tom skupu, propraćenom burnim aplauzima prisutnih građana, izjavio između ostalog da se “i dalje vodi vojna i politička borba za nezavisnu i jedinstvenu BiH uprkos naporima suseda da se ona podeli”. Inicijativu za treći entitet koji žele Hrvati u BiH on naziva “udruženim zločinačkim poduhvatom”, a nije preskočio ni da spomene “milijardu i po braće muslimana” u svetu, na koje će “Bošnjaci moći da se oslone”, zapretivši kako oni predstavljaju pol svetske moći u nastajanju i kako će svi “videti kakva će to sila biti za deset godina”. Poznato?

Evropska budućnost BiH – realnost ili mit za unutrašnju upotrebu?

BiH je proces političkih odnosa sa EU počela 1998. godine kada je

Evrointegracije - iskrena želja ili mit za unutrašnju upotrebu?

usvojena Deklaracija o specijalnim odnosima sa EU. Ova zemlja je takođe učestvovala u procesu Stabilizacije i pridruživanja, kao i ostale države Zapadnog Balkana. Trenutno je ovo jedina država koja pretenduje da postane članica ove zajednice država, a zvanično nije kandidat za članstvo. Kandidatura je od strane nekih evropskih političkih zvaničnika najavljena za početak 2014. godine. Međutim poznavajući političke prilike u “bosanskom loncu”, ovakva prognoza nije apsolutno nikakva garancija. Koji su razlozi zbog kojih EU ne dozvoljava BiH da napravi iole značajniji i krupniji korak ka punopravnom članstvu? Institucije EU često upućuju primedbe BiH po raznim osnovama. To je proces karakterističan za svaku državu koja pretenduje da bude članica Evropske Unije. Međutim, prečesto da bi bilo slučajno se dešava da BiH dobija “packe” od institucija Unije za pitanja u raznim oblastima – pravosuđa, rešavanja pitanja ratnih zločina i ratne odštete, pa i elementarnog funkcionisanja nekih institucija koje se u normalnim zemljama podrazumevaju. Ono što je zanimljivo na “evropskom putu BiH” jesu uslovljavanja koja dolaze iz Brisela i “neophodni koraci” koji se očekuju od Sarajeva, Banje Luke i Mostara. Od bosanskohercegovačkih političara se na putu evrointegracija obično traži nekoliko stvari – sprovođenje presude u sada već čuvenom slučaju Sejdić – Finci, rešavanje problema nasleđenih iz građanskog rata kao što su ratni zločini, i na kraju, ali ne i najmanje važno, revizija Dejtonskog sporazuma i Ustava BiH pod izgovorom boljeg funkcionisanja države i efikasnijeg donošenja odluka. Ne treba posebno napominjati da su sva tri uslova gotovo po pravilu usmerena protiv Srba i Republike Srpske kao nepoželjnih elemenata u vizuri ideologa nikada ostvarene unitarne BiH.

 

Od svih pomenutih problema, u poslednje vreme se u medijima najčešće mogu čuti vesti o, čini se, beskrajnim pokušajima i neuspesima u pogledu rešavanja problema sprovođenja presude u slučaju Sejdić – Finci. Po čemu je ovaj slučaj toliko značajan da je uspeo da mobiliše mnoge evropske zvaničnike i kompletan politički vrh BiH? Paragrafima IV i V Ustava BiH predviđeno je da se u neke državne organe (Dom naroda parlamentarne skupštine BiH i Predsedništvo BiH) mogu kandidovati samo pripadnici bošnjačkog, srpskog i hrvatskog naroda. Ova tri naroda naravno čine ubedljivu većinu u BiH, ali su ovakvim ustavnim rešenjem svi ostali narodi koji žive u BiH na najbrutalniji način diskriminisani. Nepažnju i nestručnost ustavotvorca iskoristili su Dervo Sejdić i Jakob Finci, pripadnici romske i jevrejske nacionalne manjine, da ukažu na očiglednu i nedopustivu diskriminaciju, s obzirom na činjenicu da su zbog svoje nacionalne pripadnosti bili onemogućeni da učestvuju u političkom životu BiH kroz njene ključne institucije. Kada njihove žalbe unutar BiH nisu urodile plodom, pravdu su potražili na Evropskom sudu za ljudska prava. Evropski sud za ljudska prava je doneo presudu po kojoj ne postoji opravdanje za održavanje na snazi postojećih odredaba Ustava BiH kojima se čini diskriminacija nad nekim njenim građanima. U slučaj su se u toku procesa i pre njega uključivale Venecijanska komisija, Savet evrope, institucije EU itd. sa svojim preporukama, sugestijama i uticajem, ali to do danas nije urodilo plodom. Vodeći političari BiH već dugo bezuspešno pokušavaju da konsenzusom pronađu rešenje za ovaj veliki problem bez koga nema govora o daljem procesu evropskih integracija BiH. Naravno, u ovim pregovorima svaka strana teži da zaštiti interese sopstvenog naroda – predstavnici Federacije BiH traže od Republike Srpske da popusti u većoj meri, i obrnuto. Ovom mučnom procesu se ne nazire kraj, a BiH tapka u mestu umesto da rešava suštinske probleme kojima, čini se, nema broja.

Rešavanje pitanja ratnih zločina i suočavanja s prošlošću u BiH nikada nije iskreno ni počelo. Sud BiH je sve samo ne pravosudna institucija u pravom smislu te reči. Ovaj sud donosi presude po političkoj volji bošnjačkih političara uz svesrdnu pomoć stranih sudija, a nebrojene zločine tzv. Armije BiH ignoriše kao da se nisu ni dogodili. Zahvaljujući njihovom “predanom” radu na rasvetljavanju najtežih ratnih zločina, monstrumi poput Atifa Dudakovića, Nasera Orića, Jovana Divjaka, Zaima Backovića Zagija, Ejupa Ganića, Ilije Jurišića, Sefera Halilovića i mnogih drugih slobodno šetaju gradovim Federacije BiH i bave se politikom. Što je najgore, imaju ogromnu podršku građana BiH bošnjačke nacionalnosti. Da li je pomalo cinično da se ratni zločinci šetaju ulicama, a pozivati se na građanske principe, legalitet i zajedničku budućnost sva tri naroda u istoj državi? U zemlji u kojoj se sud za ratne zločine bavi istorijskim inženjeringom umesto tumačenjem pravnih akata ništa ne može da začudi.

Bosna i Hercegovina – “failed state” i revizija Dejtona?

Termin “failed state”, odnosno neuspela ili propadajuća država, u

"Failed state" ili put ka islamskom društvu?

teoriji međunarodne politike se koristi za državu koja nije u stanju da ili efektivno kontroliše sopstvenu teritoriju, ili nije u mogućnosti da izađe na kraj sa osnovnim potrebama sopstvenih građana – dakle, ne ispunjava svoje osnovne funkcije. Ovakav ishod proizilazi iz mnogih mogućih faktora – slabosti i nekonsolidovanosti institucija sistema, ratova, sukoba različitih vrsta u društvu, dubokog siromaštva, kolonijalnog nasleđa, nesprovodivog ustavnog inženjeringa itd. Pomislićete da se u ovakvu definiciju uklapaju mnoge balkanske države, i bićete u pravu. Ali BiH je i ovde, kao u mnogim drugim oblastima, poseban i ekstreman slučaj. Da je Bosna i Hercegovina jedna krajnje neefikasna država, sa ogromnim i preskupim državnim aparatom, krajnje komplikovanim ustavnim rešenjima i nesposobnim političarima, nikada nije bilo sporno. Ono što je međutim problem u čitavoj priči jeste da se krivica za nefunkcionisanje ove države bez ikakvih racionalnih argumenata svaljuje na jedini njen deo koji funkcioniše bez značajnijih problema – Republiku Srpsku. Traženje krivca u Republici Srpskoj za cilj ima određeni modalitet izmene Dejtonskog mirovnog sporazuma i političkog sistema koji na njemu počiva kako bi se RS oduzelo što više stečenih nadležnosti. Gde je, međutim, suština problema u funkcionisanju BiH nije teško zaključiti. Ukoliko znamo da se BiH sastoji iz dva entiteta – Federacije BiH i Republike Srpske, ogromna većina problema proizilazi iz gotovo potpune nemogućnosti funkcionisanja Federacije BiH zbog izuzetno složenog ustavnog sistema tog entiteta, a kompletna krivica se svaljuje na Republiku Srpsku, onda je potpuno jasno u kakvoj vrsti hipokrizije se nalazi Bosna i Hercegovina i politička elita u Sarajevu. Međutim, kao da besmislene i neutemeljene optužbe nisu dovoljne onima koji nisu odustali od ideje da silom nametnu unitarnu BiH, prilikom obeležavanja bilo kog važnog datuma za Republiku Srpsku i njen narod, nailazi se na izlive mržnje koja podseća na najmračniji period istorije našeg regiona. Mogu se čuti poređenja između Republike Srpske i nacističkog Vermahta, kvalifikacije ovog entiteta kao “genocidne tvorevine”, kao i širok dijapazon uvreda na račun srpskog naroda i Srpske pravoslavne crkve. Ovakvi istupi mnogih javnih ličnosti iz Federacije BiH samo pokazuju da oni koji se pozivaju na nepriznavanje BiH od strane druga dva konstitutivna naroda i pozivaju na ukidanje drugog entiteta brutalno krše principe za koje se sami zalažu. Dakle, u BiH dolazi do svojevrsnog apsurda – u ekonomski iznurenoj državi koja puca po šavovima se mlatara ratnim zastavama takozvane Armije BiH i brutalnom propagandom protiv Srba i ostalih nebošnjaka se pokušava ono što se nije uspelo zločinačkom politikom Alije Izetbegovića.

Zaključak

U turbulentnim vremenima koja nam predstoje svakako treba očekivati pojačavanje pritisaka na Republiku Srpsku i njene institucije, a zatišje poslednjih meseci ne bi smelo nikoga da zavara. Pritisci se mogu očekivati bilo da su rezultat navodne brige za evropsku budućnost BiH, ili rezultat neoislamskih ambicija režima u Sarajevu. Argument koji će se sigurno potezati je da je Republika Srpska “genocidna tvorevina”. Tu je bošnjačko političko rukovodstvo u pravu, ali ne na način na koji su to oni zamislili. Ona jeste genocidna tvorevina, nastala na genocidu nad srpskim narodom sprovedenim u različitim delovima bivše Jugoslavije koji je svoje utočište potražio u Republici Srpskoj, koja predstavlja legitiman izraz težnje srpskog naroda da opstane na prostoru zapadno od Drine. To je realnost oličena i legalizovana Dejtonskim mirovnim sporazumom, dopalo se to nekome ili ne. Bošnjački politički krugovi neretko ističu da je jedina dobra karakteristika Dejtonskog mirovnog sporazuma jer je zaustavio krvavi četvorogodišnji sukob. Međutim, to je samo jedna bitna karakteristika tog sporazuma. On jeste zaustavio krvavi građanski rat, ali je i stvorio model funkcionisanja države BiH, jedino moguć u tadašnjim, ali i trenutnim okolnostima. Oni koji se stalno pozivaju na “međunarodno priznatu državu BiH” žele da prikriju da ta država u stvari nema unutrašnje priznanje od strane njenih sopstvenih građana i da opstaje samo zahvaljujući pritisku spoljnog faktora. Što više bude bilo pokušaja za nametanjem političkih rešenja koja nisu u skladu sa željama sva tri konstitutivna naroda, BiH će sve dublje zadirati na put bez povratka. A kristalno je jasno da je taj put bez povratka put Islamske deklaracije Alije Izetbegovića koji bošnjački političari gotovo bez izuzetka sprovode. Na kraju ostaje nada da smo iz dva rata u prethodnom veku naučili istorijsku lekciju plaćenu krvlju nedužnih, i da u budućnosti nećemo za “zelenim stolom” gubiti bitke ubedljivo dobijene na frontu.