Zašto biste trebali da izađete na predstojeće izbore?

Uvod

Demokratija kao sistem predstavlja u najširem smislu te reči vladavinu naroda. U prošlosti su u uporednoj praksi isprobani različiti modeli demokratskih sistema koji su dali raznolike rezultate. Idealni demokratski sistem nikada nije postojao niti će postojati u bliskoj budućnosti, međutim, sa svim svojim vrlinama i manama, ona se ipak može okarakterisati kao najmanje loš do sada izmišljen način upravljanja ljudskim zajednicama. Kritike demokratije su stare koliko i sama demokratija, i dobar deo njih ima ozbiljnih osnova. No kakve god da su kritike, sistem se legalno može menjati samo kroz institucije. Za ozbiljne političke ili sistemske promene postoji nekoliko načina od kojih su najvažniji izbori, političko organizovanje, aktivizam u nevladinim organizacijama i uticaj posredstvom takvih organizacija, narodna inicijativa predviđena Ustavom, različite vrste referenduma i drugih oblika direktnog izjašnjavanja građana o određenom pitanju itd. Od svih metoda najjasniji i ubedljivo najrašireniji modalitet uticaja naroda na političku vlast su izbori. Izbori su ogromnoj većini ljudi jasni, prilično su jednostavan vid izjašnjavanja i daju veoma dobru sliku političkog raspoloženja građana. Međutim, značajan deo naših građana odbija da na taj način učestvuje u političkom životu. Njihovi razlozi za takvu vrstu apstinencije su raznoliki, ali dovode do istih efekata nakon svakog izbornog ciklusa. Zbog čega je to tako i da li stavovi apolitičnih građana i političkih apstinenata doprinose opštem dobru?

Rasprave o legitimitetu su besmislene

Kada već tokom izbornog dana iz medija dobijemo informaciju o

Legitimitet političkog rukovodstva ne zavisi od izlaznosti

izlaznosti na izbore, to obično bude “okidač” za jednu potpuno besmislenu raspravu. Kritičari političkog sistema i političkih stranaka izbore nazivaju nelegitimnim ukoliko je izlaznost na izbore po njihovom mišljenju mala. Koliko god da iznosi procenat birača izašlih na izbore, kritičari će uvek osporavati validnost krajnjeg rezultata jer jedan deo birača nije izašao na birališta i nije se izjasnio kakvu vlast želi, i kome ukazuje poverenje. Slaba izlaznost na izbore može se tumačini na različite načine – kao prezasićenost politikom, odraz nezadovoljstva političkim ili partijskim sistemom, odraz nezadovoljstva sveukupnom socio – ekonomskom situacijom u zemlji itd. Međutim, u sistemu kakav je naš, izlazak na izbore je pravo, a ne obaveza kao u nekim zemljama. Niko vas nije sprečavao da izađete i svojim glasom podržite koga god želite. Sve ostalo je demagogija svojstvena pojedinim srpskim političkim strankama i određenim akademskim krugovima. Legitimitet ima onaj ko ima legalitet, odnosno onaj ko je na izborima obezbedio većinu u parlamentu u skladu sa Ustavom i Zakonom, bez obzira na broj izašlih birača. Birači imaju 12 časova na raspolaganju u toku izbornog dana da iskoriste svoje demokratsko pravo, a ako ga nisu iskoristili, nemaju pravo da se ljute. Izborna utakmica ima jednaka pravila za sve, a nepridržavanje tih pravila ili nekorišćenje stečenih ustavnih i zakonskih prava ne menja legitimitet ili legalitet izabranih predstavnika naroda. Samim tim su rasprave na tu temu bespredmetne.

“Svi su isti” (ni)je opravdanje?

Razočarenje političkom elitom je potpuno razumljivo, posebno ukoliko živite u Srbiji. Iako ovaj fenomen nije karakterističan samo za demokratske političke sisteme niti samo za slabo razvijene zemlje poput naše, on je na ovim prostorima poprimio karakteristike svojevrsne epidemije. Nizak životni standard, uopšte loš kvalitet života, loše javne usluge, opšte razočarenje političko – ekonomskim prilikama, odsustvo bilo kakve strategije razvoja države koja ima utemeljenje u realnosti – samo su neki od razloga zbog kojih birači u Srbiji smatraju da nemaju političku opciju za koju će glasati. Fraza kojom ljudi nezainteresovani za politiku najčešće objašnjavaju svoj stav je da su „svi isti“, naravno, u negativnom smislu te reči. Kao argument kojim potkrepljuju svoju tvrdnju navode izuzetno loše rezultate političkih elita koje su u prethodnim decenijama činile vlast. Međutim, činjenica je da nisu svi isti. Velike razlike postoje u ideologijama stranaka, u njihovim odgovorima na ključna pitanja koja se tiču svih nas, u onome što (ni)su postigle u prethodnim mandatima i institucijama koje su vodili, u kvalitetu kadrova, kao i u mnogim drugim važnim stvarima. Siguran sam da i ona osoba koja ne prati politiku ima svoj stav o bazičnim pitanjima i dilemama društva u kome živi – o evropskim integracijama, Kosovu i Metohiji, odnosima sa drugim državama, ekonomskoj situaciji u zemlji, mogućnostima za privatni biznis, kvalitetan život, posao, kao i o rezultatima prethodnih Vlada i uopšte kvalitetu života na individualnom nivou. Ukoliko niste simpatizer nijedne političke opcije, u skladu sa odgovorima na ova pitanja možete se orijentisati u pravcu određene izborne liste. A ukoliko imate pravo da izaberete nekoga ko će u narednom periodu predvoditi vašu zemlju/grad/opštinu, zašto ga ne iskoristiti?

“Ne glasam jer se moji stavovi ne poklapaju sa izbornom ponudom”

Imati svoj stav je uvek pohvalno i karakteristično za razvijena demokratska društva sa jakim institucijama i obrazovanim građanima. Međutim, posedovanje stava bez ikakve mogućnosti da se makar mali njegov deo sprovede u praksi je potpuno besmisleno – jednako je tome da nemate stav. U tom slučaju će vaše ideje i stavovi ostati samo u domenu teorije, dok će ogromna većina ljudi koja objektivno nema jasno profilisan stav iskoristiti svoje građansko pravo i izaći na izbore. Ovakav sled događaja dovodi do nekvalitetnih vladajućih struktura, pa se ne treba posebno čuditi i lamentirati nad činjenicom kako nam je loše. Vladajuću garnituru je zbog toga potrebno na izborima usmeriti u pravcu realizacije barem dela naših stavova. Vi koji niste stranački članovi ni simpatizeri, izađite i glasajte po sopstvenoj savesti. Ukoliko se ni sa jednom  izbornom listom ne poistovećujete u potpunosti, glasajte za onu najpribližniju vašim stavovima. Sve je bolje od nevažećeg listića ili ostajanja kod kuće, koje koristi samo disciplinovanim glasačkim mašinerijama populističkih stranaka. Za izbore važi pravilo koje važi za mnoge stvari u životu – ako vi nećete, ima ko hoće umesto vas.

“Beli listići” – za čije dobro?

Izbori održani 2012. godine su na političku scenu Srbije doneli jednu do tada ne tako zapaženu pojavu. To su takozvani “beli listići”. Ljudi koji su smatrali da svoje negodovanje i nezadovoljstvo

Beli listići ne koriste nikome

izbornom ponudom mogu da izraze formalnim izlaskom na izbore i činjenjem listića nevažećim na različite načine, to su 2012. godine učinili masovnije nego ikada do tada. Duhovite fotografije glasačkih listića su u izbornom danu preplavile društvene mreže i to je poslužilo kao povod za raspravu o tome koliko ovakav način iskazivanja nezadovoljstva uopšte ima efekta. Dve stvari su jasne – “beli listići” od koristi mogu biti samo strankama koje imaju disciplinovano biračko telo, kakva je trenutno, na primer, najjača stranka u Srbiji, dok najmanje koriste manjim strankama koje se bore za ulazak u parlament. Ako u glasačku kutiju ubacite beli listić ili ga na bilo koji drugi način učinite nevažećim, kao da niste izašli na izbore. Osim toga, time ste direktno podržali vladajuće strukture, jer se njihovi glasači neće uzdržavati od izlaska na izbore. Oni koji misle da time oduzimaju legitimitet vlasti, vratimo se na jednu od prethodnih teza – legitimitet je jednako legalitet. Vlast osvaja onaj ko ima najviše važećih glasova. Beli, precrtani, ili na bilo koji drugi način nevažeći listići nikoga ne zanimaju, bilo ih jedan, pet ili deset odsto. Efekat je isti kao i kod neizlaska na izbore. “Belim listićima” samo pomažete nekolicini političkih stranaka sa disciplinovanim glasačkim telom i razvijenom mašinerijom na terenu da još ubedljivije profitiraju nego što bi to bilo moguće kada oni ne bi postojali.

Zaključak – zašto treba izaći na izbore?

Ni od koga ne možete očekivati da će vašu sudbinu uzeti u ruke osim vas samih, niti ikoga vaša sudbina može više zanimati od vas. Surova je realnost da političari imaju svoje interese, a narod svoje. Zajednički imenitelj je moguće naći – političarima je u interesu da što duže ostanu na vlasti, a građanima da njihov boravak na vlasti raznim merama učine produktivnijim, za dobrobit svih nas. Najvažniji način kojim interese političara možemo usmeriti da deluju u pravcu razvoja i prosperiteta države su izbori. Možda je daleko od savršenog, ali je u postojećim okolnostima jedini način kojim svi punoletni građani raspolažu. Stoga je nerazumno ostajati pasivan kada dođe dan za glasanje i odluku ko će upravljati našom državom i životima naredne četiri godine prepustiti nekom drugom. Neizlaskom ili tzv. “belim listićima” niste nikome napakostili ili odmogli, samo samima sebi. Političari će preživeti i bez nas, a mi sa lošim političarima nećemo sigurno. Od naknadne pameti, osporavanja legitimiteta, šaljivih glasačkih listića i besmislenih kritika nakon izbora nema apsolutno nikakve svrhe. Priznaju se samo izborni rezultati, a samim tim i potencijalni socio – ekonomski rezultati političkih elita od kojih nam zavisi život. I zato pamet u glavu i olovku u ruke 16. marta!