Grčka dužnička kriza - "spartanski stav" ili izneverena obećanja?

Obično se kaže da se principi mnogo lakše brane nego što se primenjuju u praksi. Na to je javnost posebno naviknuta kada su u pitanju politički principi. Kršenje principa u uporednoj političkoj praksi je staro, ali i jednako poznato kao izreka “dužan kao Grčka”. Ova mediteranska zemlja i njena nezavidna ekonomska situacija se ponovo vraćaju na medijsku pozornicu, nakon višemesečnog zatišja. Čekao se politički rasplet, parlamentarni izbori i formiranje nove većine, kako bi se bolne teme za prosečnog Grka ponovo stavile na dnevni red. Kada je kolevka demokratije u pitanju, bolne teme su brojne, a ključna je, razume se, zabrinjavajući spoljni dug i veliko pitanje mogućnosti njegovog vraćanja poveriocima. 

Spoljni dug države meri njenu zaduženost prema inostranim poveriocima – drugim državama, bankama, međunarodnim finansijskim institucijama, kao i po osnovu njenih obveznica. Dug neke države nije dovoljno posmatrati isključivo nominalno, odnosno njegov procenat u odnosu na BDP date države, već je ključna stvar posmatrati njegovu realnu stranu. Ključan faktor koji utiče na opterećenje dugom je njegova otplativost, odnosno mera u kojoj zadužena država može da izmiruje svoje međunarodne obaveze. Države koje imaju dinamičnu ekonomsku aktivnost, izvozno su orijentisane i beleže visok nivo privrednog rasta, ostvaruju velike budžetske prihode, pa su u stanju su da redovno otplaćuju svoje obaveze prema poveriocima, domaćim ili stranim.  Njihovi dugovi, ponekad višestruko veći čak i od grčkog, ne pune stupce svetske štampe.

Grčki dug u ovom trenutku iznosi približno 320 milijardi evra. Ukoliko imamo u vidu činjenicu da je Grčka

Grčka dužnička kriza dovodi u pitanje opstanak evrozone

tek nešto veća od Srbije, a da srpski dug iznosi nešto više od 20 milijardi evra, jasne su razmere prave finansijske katastrofe u kojoj se Grčka nalazi. Meren procentom BDP-a, grčki dug iznosi 175 procenata. Gotovo dve trećine grčkog duga prema stranim kreditorima čini dug prema zemljama evrozone (približno 60 posto), 15 posto Grci duguju po osnovu državnih obveznica, a 10 posto MMF-u. Ostatak duga čine dugovi prema inostranim bankama i drugim institucijama. Ovakav astronomski dug je nastao kao proizvod krajnje neodgovornog ponašanja grčke političke elite, kao i neefikasnog odgovora međunarodnih poverilaca. Oba pomenuta faktora dovela su do toga da industrijska proizvodnja u ovoj zemlji opadne za 35 posto, nezaposlenost naraste na preko 25 posto (kod mladih i preko 50 posto), dok su realne zarade pale između 25 i 35 posto. Takozvana “Trojka” (Evropska komisija, Evropska centralna banka i MMF) pokušali su radikalnim merama štednje da pritisnu Grke i zaustave vrtoglavi rast spoljnog duga. Međutim, rezultata mera štednje nametnutih od Trojke u realnosti nema. Grčki dug je 2009. godine iznosio 125 posto BDP – a, a danas je narastao do pomenutih 175 posto. Ogroman spoljni dug države se, razume se, odražava se na životni standard stanovnika. Negativni trendovi se utrkuju – ogromna stopa nezaposlenosti se neprekidno uvećava, stotine hiljada ljudi živi ispod granice siromaštva, gotovo trećina stanovnika države je opasno blizu te granice, 300.000 domaćinstava je ostalo bez struje zbog neizmirenih obaveza, a sumorni podaci kulminiraju informacijom da se u Grčkoj povećao stepen smrtnosti novorođenčadi, karakterističan za države trećeg sveta.

Crveni Alarm se u Atini odavno upalio, a Siriza se predstavila kao

Aleksis Cipras - nada osiromašene grčke srednje klase

stranka koja ima rešenje za probleme kojima se ne nazire kraj. U predizbornoj kampanju su davana realna i ona manje realna obećanja – pominjali su se tvrđi stav prema kreditorima, bonovi za hranu za najsiromašnije, besplatna struja, vraćanje na posao onih koji su iz javnog sektora otpušteni kao žrtve mera štednje, itd. Jedino je iz obećanja izostavljena činjenica na koji način bi se navedene obećane mere sprovele, i odakle bi se za njih obezbedio novac koji Grčka nema. Grandiozna obećanja su se, kako to obično biva, svela na kozmetičke promene. Najpre se odstupilo od tvrdog pregovaračkog stava i već u prvoj nedelji mandata selo za sto sa Trojkom. Zatim su svi grčki zahtevi pali u vodu, da bi se jedino postigao dogovor o produženju rokova i davanju Atini šanse da “održi glavu iznad vode”. Takođe, došlo je do terminoloških promena koje nisu ni od kakvog značaja – Trojka je preimenovana u “institucije”, aranžman u sporazum, a kreditori su postali partneri.

Siriza je ovakav neuspeh pokušala da predstavi kao pobedu Atine

Teret grčkog duga u najvećoj meri osećaju osiromašeni građani

nad inostranim kreditorima, međutim, u tome je uspela samo delimično, a nezadovoljstvo je sve veće. Grčko rešenje se može sažeti u sledeće – pronađen je modalitet uz koji će Grčka, a sa njom i evrozona da opstanu narednih nekoliko meseci. Za toliko vremena će Grčka imati novca da redovno isplaćuje penzije i plate u javnom sektoru, ali i da servisira spoljni dug. Na ovaj način ništa suštinski nije rešeno, samo je produžena agonija koja traje već više od sedam godina. Pre eventualnog produžetka aranžmana će se, naravno, rezultati grčkih vlasti naći pred skenerom Trojke, odnosno „institucije“, koja bi trebala na osnovu zadatih kriterijuma da utvrdi da li su Grci u prethodnom periodu ispunili ono što se od njih očekivalo. Činjenica je da za grčki dug odgovornost snose obe strane – i poverilačka Trojka i prethodne grčke vlade. Grčke vlade su neumereno i potpuno iracionalno trošile skupo pozajmljen novac, bukvalno ga bacale na neefikasne investicije, preskupu infrastrukturu i ogromne socijalne programe, dok je Trojka rigoroznim merama štednje, usporavanjem potrošnje i nerealnim zahtevima upućenim Atini grčki dug učinila mnogo većim i gotovo beznandežnim, pa sada nemoć Atine pojedini međunarodni faktori koriste za ucene i dnevnopolitička potkusurivanja preko leđa osiromašenog grčkog naroda.

Levičarska Siriza se na januarskim parlamentarnim izborima u Grčkoj biračima predstavila oštrom retorikom prema Briselu, Berlinu i onim međunarodnim krugovima koji se najviše ističu u pokušajima finansijskog disciplinovanja Atine. Bilo je oštrih reči, govora o prekidu aranžmana sa međunarodnim finansijskim institucijama, pa i o mogućem istupanju iz evrozone i menjanju celokupnog temelja na kome funkcioniše EU kao takva. Kako to obično biva, megalomanska predizborna obećanja ubrzano su se topila pred neumitnom realnošću. Od njih do ovog trenutka nije ostalo gotovo ništa. Cipras i Varufakis su uprkos tvrdom stavu na rečima seli za pregovarački sto sa Trojkom, i nakon početnih neslaganja bili pritisnuti da pristanu na iste uslove kao što je to bio primoran njihov prethodnik Samaras. Ovakav kompromis koji su napravili pružiće im neprilike i unutar države i na međunarodnom planu. Na unutrašnjem planu se nalaze na udaru kritika zbog brzog kršenja predizbornih obećanja, dok na spoljnom planu od strane drugih političkih pokreta sličnog usmerenja širom EU mogu biti percipirani kao slabi, neodlučni i nedosledni principima i idejama koje zastupaju. Birači, pa i članovi partije Siriza stidljivo, ali polako postavljaju pitanje da li su glasali za radikalan zaokret u pogledu politike saradnje sa međunarodnim kreditorima, ili samo za nešto ublaženiju verziju politike Antonisa Samarasa i njegove vlade.