NATO agresija 1999 - 2015

Navršilo se 16 dugih godina od zločinačke NATO agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju. 24. marta uveče agresorski avioni su krenuli da seju smrt narodima Srbije i Crne Gore iz vazduha i sa mora. Straževica, pošta u Prištini, hemijska industrija Pančevo, kasarna Vasa Čarapić, Žeželjev most, Varvarin, fabrika Sloboda Čačak, zgrada državne televizije, i mnogi drugi objekti i postrojenja uništeni su u naletima stotina agresorskih aviona. Sa minimumom raspoloživih sredstava, zastarelim PVO sistemima, nefunkcionalnim radarima, nekolicinom borbenih aviona koji su odavno trebali da prođu remont, nestašicama elementarnih potrepština za normalan život, srpski narod se uspešno branio od agresije, i veoma često uspevao da skromnim sredstvima u potpunosti nadmudri neprijatelja. Početnu nevericu brzo je zamenila dobra organizacija, solidarnost koja naš narod krasi u teškim trenucima, kao i opšti prkos sili neuporedivo jačoj od nas. Protivnik jednog malog naroda uništenog sankcijama i komunističkom diktaturom bio je najmoćniji vojni savez u istoriji. 

Sposobni za front su bili na prvim linijama odbrane, od PVO sistema

Ne zaboravi 78 dana patnje, stradanja i smrti.

u okolini većih gradova, do granične linije sa Albanijom, prsa u prsa sa šiptarskim ekstremistima. Lovačko – avijacijske eskadrile su sa poluispravnim avionima leteli neustrašivo i pravo u smrt, dok su se posebno isticali pripadnici 63. padobranske brigade i pripadnici MUP-a koji su vodili kopneni rat protiv do zuba naoružanih bandi ekstremista. Oni koji su ostajali kućama organizovali su život pod projektilima, bez struje, vode i osnovnih životnih namirnica. Svaki komšiluk je postao svojevrstan štab za odbranu, u kome su se razmenjivale osnovne životne potrepštine i pružala pomoć svake vrste. Skloništa su postala igraonice za decu, dok su ulice, trgovi i mostovi bili prepuni veselih ljudi, sa sada već prepoznatljivim brendom “Target”. Ovaj vid prkosa je posebno razbesneo zločinačke ideologe sa obe strane Atlantika. Stoga je za agresora sve bio vojni cilj – mostovi, bolnice, škole, pošte, industrijska postrojenja, toplane, sistem elektroprivrede, čitava naselja zasuta kasetnim bombama. Cilj je bio ekonomski dokrajčiti Srbiju i slomiti volju naroda za otporom agresiji, a narodni bes usmeriti ka tadašnjem režimu. Stotinu milijardi dolara nanete štete našoj državi nije uspelo da slomi otpor ni naroda ni Vojske Jugoslavije i MUP-a, pa se razmatrala čak i kopnena invazija.

Nekoliko hiljada građana, civila, vojnika, policajaca i pripadnika

Odbrana Beograda od nadmoćnijeg agresora

službe bezbednosti položilo je svoje živote braneći otadžbinu od pomahnitale atlantističke zveri. Međutim, u današnjoj Srbiji oni nemaju svoje ime, prezime, ni slavu za svoj herojski čin. Današnja Srbija je zemlja sponzoruša, starleta i političara mediokriteta koji agresiju i njene žrtve sve ređe i stidljivije spominju, i to samo onda kada im to donosi direktne političke poene. Agresija se sve češće eufemistički naziva “intervencijom” ili “kampanjom”, dok se žrtve prećutkuju ili umanjuju bez ikakvih sankcija ili osude. Pojedine parlamentarne stranke se čak protive postavljanju spomenika žrtvama agresije, pod izgovorom da treba izjednačiti srpske i sve ostale žrtve iz prethodnih ratova, i na taj način umanjiti žrtvu i patnje ovog naroda koji je u samo nekoliko godina dva puta bio meta NATO krstarećih projektila. To predstavlja vrhunac licemerja i verbalni izraz potpune okupacije Srbije.

Srbija je diletantskom politikom od zemlje koja se dva i po meseca

Pogled sa Mostarske petlje na ulicu Kneza Miloša 1999.

grčevito branila od agresije došla u situaciju da bude pod mekom okupacijom Zapada. Prisiljena na aranžmane sa svetskom finansijskom oligarhijom, na kompromise sa ratnim zločincima u ulozi “državnika” na tzv. nezavisnom Kosovu, kao i ustupanje budzašto vitalnih nacionalnih resursa, naša zemlja se nalazi na ivici političkog i ekonomskog ambisa. Ipak, u  odnosu na neke druge polusuverene tvorevine iz okruženja koje sebe nazivaju državama, ona je i dalje u stanju da sama donosi neke strateške odluke u sopstvenom interesu, i uspešno odoleva atlantističkoj mašineriji na nekim poljima. Međutim, bojim se da je samo pitanje vremena kada će se krhki politički i ekonomski sistem Srbije slomiti pred povampirenom agresivnom politikom Vašingtona, posebno u svetlu ukrajinskog konflikta kome se ne nazire ni kraj ni ishod.

NATO agresija iz današnje perspektive izgleda mnogo jasnije. Ciljevi, razume se, nisu bili zaštita „ugroženih prava“ Albanaca na Kosovu i Metohiji, niti rušenje Miloševićevog režima, koji je u samo nekoliko godina prelazio put od “balkanskog kasapina” do “ključnog faktora mira” i nazad. Cilj je bila simbolička potvrda dominacije atlantizma na vhuncu svoje moći, demonstracija sile najmoćnijeg vojnog saveza u istoriji protiv male i loše opremljene armije, kao i ispravljanje narušenog kredibiliteta transatlantskih saveznika u prethodnoj balkanskoj krizi, odnosno građanskom ratu 1992-1995. Milica Rakić, putnici u vozu kroz Grdeličku klisuru, postradali od kasetnih bombi i šiptarskog zločinačkog terora, prepuna odeljenja za onkologiju srpskih bolnica - samo su kolateralna šteta, rečeno terminologijom ratnih zločinaca iz Vašingtona i Londona. “Namerne sile”, “Milosrdni anđeli”, “Odisejeve zore”, obojene revolucije, još dugo će slamati suverene države širom sveta i režime koji odgovaraju samo svom narodu, a nikako interesima Novog svetskog poretka i Vašingtonskih “jastrebova”. Sreća u nesrećnim okolnostima je činjenica da živimo u vremenu kada su se pojavile supersile koje će reći jasno ne atlantizmu i koje nude alternativno uređenje sveta, na korist svim slobodoljubivim narodima planete. Bez obzira na sve nedostatke i naše nacionalne sramote, Srbija i dalje služi kao primer slobode i otpora agresiji svim slobodoljubivim nacijama sveta. 

Ne oprosti, ne zaboravi 1999. Slava herojima Otadžbine!