Dobrovoljačka - anatomija jednog zločina

„Mogao sam da vidim kako vojnici teritorijalne odbrane proturaju cevi kroz prozore civilnih automobila koji su bili deo konvoja i pucaju. Video sam kako se krv sliva niz vetrobrane kola... Bio je to definitivno najgori dan u mom životu.“

                                             General Luis Makenzi, komandant Sektora Sarajevo u okviru UNPROFOR-a

Navršilo se 23 godine od ratnog zločina počinjenog protiv vojnika nekadašnje JNA u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu, prilikom prethodno dogovorenog povlačenja vojnika iz kasarne u glavnom gradu Bosne i Hercegovine. I ove godine će ova godišnjica ratnog zločina neopravdano ostati u senci turbulentnih dešavanja u svetu i regionu. Na mestu stradanja vojnika JNA svake godine se održavaju dva skupa koje  razdvajaju jake policijske snage MUP - a sarajevskog kantona – jedan je skup porodica stradalih vojnika i visokih državnih zvaničnika Republike Srpske koji dolaze u Sarajevo da obeleže godišnjicu stradanja svojih najmilijih i svojih sunarodnika, a drugi bivših pripadnika tzv. Zelenih beretki i ostalih oružanih formacija lojalnih Izetbegovićevom unitarnom Sarajevu, koji dolaze da iskažu svoje neslaganje sa skupom koji se održava i da isprovociraju prisutne na mestu velike tragedije i ratnog zločina. Nekadašnja Dobrovoljačka, a sada ulica Hamdije Kreševljakovića, svakog trećeg maja postane svojevrsno verbalno bojno polje na kome se susreću žrtve i nekažnjeni dželati. Uprkos gotovo uvek dinamičnim dešavanjima koja se tiču samog obeležavanja godišnjice masakra u Dobrovoljačkoj, kako u medijima, tako i na sarajevskim ulicama, ovaj zločin iz godine u godinu ostaje nedovoljno ispraćen od strane medija u Srbiji. Šta se zaista dogodilo u nekadašnjoj Dobrovoljačkoj ulici? Ko je odgovoran za zločin i da li su počinioci kažnjeni?

Masakr u Dobrovoljačkoj – zločin bez presedana

Put osamostaljenja Bosne i Hercegovine u skladu sa načelima

Dobrovoljačka ulica nakon masakra koji su počinile muslimanske snage

Izetbegovićeve Islamske deklaracije bio je krvav. Odmah nakon zaoštravanja međunacionalnih odnosa u multietničkim sredinama širom BiH, počela je organizovana hajka na Srbe. Otpuštanja sa posla i dobacivanja na ulici veoma brzo su metastazirala u otvoreno etničko čišćenje sa ciljem da se veliki gradovi BiH u potpunosti očiste od Srba i upodobe novom projektu unitarne Bosne i Hercegovine sa dominacijom islamskog faktora. U moru ratnih zločina, patnji i stradanja kojima su Srbi bili izloženi tokom pokušaja uspostavljanja islamske teokratije u srcu Evrope od 1992. do 1995. godine, slučaj “Dobrovoljačka” se posebno ističe, na mnogo načina. Ovaj zločin se dogodio pred kamerama, u vreme kada su oči čitavog sveta po treći put u istom veku bile uprte u Sarajevo. On predstavlja brutalno kršenje pravila i običaja ratovanja, napad na regularnu vojnu silu na određenoj teritoriji od strane paravojnih formacija, i pokazuje svu bestijalnost napadača i mržnju koja je tom prilikom iskazana prema Srbima i preostalim institucijama onoga što je u tom trenutku preostalo od SFR Jugoslavije.

Sled događaja je bio ovakav. Samoproklamovane institucije BiH u Sarajevu predvođene Alijom Izetbegovićem, osokoljene podrškom jednog dela međunarodne zajednice, proglašavaju nezavisnost protivno volji srpskog naroda, kreću napadi na Srbe širom BiH, barikade postaju svakodnevica stanovnika Sarajeva, događaju se prvi ispaljeni meci u građanskom ratu - ubistvo svata Nikole Gardovića na Baščaršiji, a zatim sarajevski kriminalci promovisani u komandante paravojnih formacija lojalnih vladi u Sarajevu pucaju na okupljenu masu sa krova hotela “Holiday Inn”. Alija Izetbegović biva uhapšen, a njegovo puštanje na slobodu je dogovoreno u zamenu za mirno povlačenje jedinica JNA stacioniranih u kasarni na Bistriku. Povlačenje je počelo prema dogovoru, a tišinu je prekinulo obraćanje komandanta Teritorijalne odbrane BiH Zaima Backovića Zagija kojim je pripadnicima Teritorijalne odbrane izdao komandu za napad na kolonu. Kolona je napadnuta najpre teškim naoružanjem, molotovljevim koktelima i drugim zapaljivim sredstvima, a zatim su preživeli iz neposredne blizine masakrirani iz automatskih pušaka. U napadu na kolonu su ubijena 42 vojnika JNA, pretežno srpske nacionalnosti, a ranjena 73. Oni koji su uspeli da prežive prvi udar sakrivali su se u uništena vozila i ispod vozila gradskog prevoza koja su se zatekla na licu mesta, dok su ih pripadnici muslimanskih paravojnih formacija na najsuroviji način likvidirali.

Pošto je na ovakva i njima slična flagrantna kršenja međunarodnog ratnog prava od strane samoproglašene vlasti u Sarajevu naišao žestok odgovor srpskog naroda i njegovih oružanih formacija oličenih u Vojsci Republike Srpske, krenula je besomučna propaganda o “srpskoj agresiji”, “genocidu nad Bošnjacima” i ostalim događajima kao proizvodu najblaže rečeno slobodnog tumačenja novije istorije. Da li se dogodila agresija na BiH je jasno svakome ko zna definiciju agresije, a prethodno navedeni primeri služe za podsećanje ko je u krajnje zapaljivoj predratnoj atmosferi ispalio prve hice i započeo sukob u kome će živote u naredne tri i po godine izgubiti više od 100.000 ljudi, od kojih se jednom delu ni dan danas ne zna grob. Slučaj Dobrovoljačka je specifičan po tome što nigde na prostorima bivše države nije počinjen zločin za koji postoje tako očigledni dokazi, snimak naređenja za napad na kolonu, takav brutalan napad na nenaoružane vojnike, a da pritom za njega niko nije procesuiran.

Zločinci na slobodi i međunarodna “pravda“?

Glavni osumnjičeni za ovaj zločin se, naravno, znaju. To su

Ratni zločinac Zaim Backović Zagi - glavnokomandujući u napadu

pripadnici tzv. Armije BiH i Zelenih beretki Jusuf Juka Prazina, Kerim Lučarević Doktor (komandant vojne policije ARBIH), Hasan Efendić (komandant TO BiH), Emin Švrakić, Zoran Čegar, Zaim Backović Zagi, Ejup Ganić, Jovan Divjak i mnogi drugi. MUP Republike Srbije raspisao je poternicu zbog ratnog zločina za ukupno 19 lica osumnjičenih za napade na kasarnu, vojnu bolnicu, kao i kolonu u Dobrovoljačkoj ulici. Tužilaštvo za ratne zločine je ovaj slučaj preuzelo od nekadašnjeg Vojnog suda u Beogradu, a on je pokrenut već 1992. godine. Do izručenja osumnjičenih Srbiji, naravno, nije došlo niti će u budućnosti doći, bez obzira na postojanje pompezno najavljivanih međudržavnih sporazuma između Srbije i BiH u oblasti pravosuđa. Iako postoje neoborivi dokazi i snimci naredbe za napad na kolonu od strane pomenutog Zaima Backovića, sud BiH niti međunarodne pravosudne institucije do dana današnjeg nisu našle za shodno ni da ovaj slučaj preispitaju, a kamoli procesuiraju evidentno odgovorne. Zločinci koji su počinili masakr golobradih i nenaoružanih vojnika JNA tokom dogovorenog povlačenja slobodno šetaju Federacijom BiH i zemljama Evrope, bave se visokom politikom, i ta činjenica služi na čast međunarodnom pravosuđu i takozvanom Sudu Bosne i Hercegovine koji je više politička, a manje pravosudna institucija. Sud je nastao pravnim nasiljem jer nije predviđen Dejtonskim mirovnim sporazumom i Ustavom BiH koji je njegov integralni deo, a u radu ovog suda potpuno je normalna pojava da bošnjačke i strane sudije preglasavaju Srbe i donose odluke koje nemaju nikakve veze ni sa pravom ni sa pravdom. Ni slučaj “Dobrovoljačka” naravno ne predstavlja izuzetak, pa ne treba gajiti iluzije u pogledu ovog slučaja u budućnosti.

U “građanskoj BiH” koja pretenduje da postane članica EU obeležavanje dana zločina u Dobrovoljačkoj ulici svake godine predstavlja sramotu za čitavu ljudsku civilizaciju. Porodice izmasakriranih jedva punoletnih momaka pod ogromnom policijskom pratnjom polažu cveće i pale sveće na mestu za njih večitog bola i patnje, dok trpe uvrede i psovke razjarenih Bošnjaka i pripadnika formacija tzv. Armije BiH, poznatih po zločinima nad civilima i etničkim čišćenjima širom Federacije BiH. Održavanje ovog skupa bez ozbiljne policijske zaštite još dugo neće biti zamislivo, protivno osnovnim civilizacijskim tekovinama i zdravom razumu. Bilo kakvu osudu ovakvog ponašanja od strane vlasti u Sarajevu ne treba očekivati. Sarajevski unitaristi koji su čitav rat sebe i svoje mudžahedinske odrede uporno nazivali “bosanskom vladom” ovaj ratni zločin, naravno, ne priznaju. U nedostatku racionalnih i validnih argumenata bošnjačka strana uporno govori o navodnoj “agresiji na BiH”, o zločinima srpske strane i kvaziteorijama o “genocidnosti” srpskog naroda. Ovakav razvoj događaja ne iznenađuje ni jednog dobrog poznavaoca političkih i društvenih prilika u BiH. Na našu nesreću, mnogo smo puta u daljoj i skorijoj prošlosti poučeni iskustvom selektivne “pravde” koju dobro poznati međunarodni krugovi na sada već tradicionalan način nameću na ovim prostorima kako bi opravdali svoje agresivne postupke i kako bi zaštitili interese svojih eksponenata u ovom delu sveta.

U takvim okolnostima govori se o regionalnom pomirenju,

Zločinci do danas nisu izvedeni pred lice pravde

evropskim  integracijama Bosne i Hercegovine, multietničkom Sarajevu kao gradu tolerancije i suživota, kao i potrebi ukidanja Republike Srpske kao “genocidne tvorevine”, nefunkcionalne i nepotrebne, ključnog remetilačkog faktora u bosanskohercegovačkom političkom sistemu. U takvom vrednosnom sistemu koje zvanično Sarajevo već dvadeset godina brižljivo neguje, ni govora o bilo kakvoj pravdi za nedužne žrtve nema, dok seni nedužnih žrtava bdiju nad “građanskom BiH” i njenom pretendovanju da se svrsta u moderna i normalna društva današnjice.

Šta činiti u budućnosti  - odnos prema selektivnoj pravdi

Ovaj gnusan ratni zločin je po svojoj brutalnosti i otvorenom kršenju međunarodnog ratnog prava u ogromnoj meri obeležio čitav građanski rat u BiH, i na najbolji mogući način pokazao da je srpski narod u BiH bio prinuđen da uzme oružje u ruke i organizovano se brani od besomučnih napada oružanih formacija lojalnih Izetbegovićevom Sarajevu. Nezainteresovanost zvaničnog Beograda za ovaj slučaj je zapanjujuća i u potpunosti neshvatljiva, posebno kada se imaju u vidu kristalno jasne okolnosti u kojima je ovaj zločin počinjen, kao i nečovečna brutalnost napadača na kolonu tokom prethodno dogovorenog povlačenja. Ni brutalno kršenje Ženevskih konvencija, pravila i običaja ratovanja, niti stradanje golobradih mladića mahom na odsluženju vojnog roka nisu dovoljni da vladajuće strukture u Srbiji probude iz letargije i nateraju da onoliko koliko je u njihovoj moći utiču na ovaj proces, i uz to pomognu roditeljima pobijenih vojnika u onoj meri u kojoj to objektivne okolnosti dozvoljavaju. Ako nikako drugačije, onda barem informisanjem šire javnosti, ukazivanjem zasluženog poštovanja i prigodnim manifestacijama na dan obeležavanja ovog stravičnog događaja. Mladi ljudi u Srbiji ne poznaju dovoljno noviju istoriju i stradanja srpskog naroda u građanskom ratu u bivšoj Jugoslaviji, pa su samim tim podložni bogato sponzorisanim teorijama o navodnoj genocidnosti srpskog naroda i godinama brižljivo kreiranoj teoriji o navodnoj agresiji na BiH. Suze roditelja mučki pobijenih vojnika nas svake godine opominju – nikad ne zaboravite 3. maj 1992!