Оштрица мигрантске кризе није у Европи, већ у земљама око Сирије

Евроцентрично схватање света и посматрање безбедности кроз призму евроатлантског Запада допринело је неумереном фокусу на ефекте мигрантске кризе у Европи. Међутим, права жртва петогодишњег сиријског рата и мигрантске кризе као његове кључне нуспојаве су крхки политички системи Блиског Истока. УН су до сада регистровале 4,6 милиона миграната из Сирије. Бриселски званичници често истичу огроман број миграната који долази на територију земаља чланица и прети да уруши шенгенски систем и ЕУ какву познајемо. Међутим, у току претходне године у државе чланице ЕУ је ушло милион миграната, док је огромна већина од преосталих 3.6 милиона људи стационирано у суседним државама. Иако је у медијима чест фокус на ефекте мигрантске кризе на самом тлу Европе, земље сиријског окружења су далеко изложеније и њихов слом би могао да допринесе драматичним последицама, и у региону и ван њега. Државе Блиског Истока погођене мигрантском кризом су све оне које се граниче са Сиријом осим Израела, у првом реду Либан и Јордан.

Турска се као друге државе на тзв. „балканској рути“ често

Мигрантска криза - изазов пред Турском

перципира као искључиво транзитна земља што ни приближно не одговара истини. Вечити кандидат за чланство у ЕУ и регионални играч у опадању поред унутрашњег тињајућег конфликта са ПКК може имати огроман проблем са мигрантима којих у тој земљи има близу 3 милиона. Мигранти у Турској могу представљати мач са две оштрице. Они могу бити искоришћени за додатну радикализацију турског друштва, односно као мотор исламизацији коју спроводи владајућа АКП, и на тај начин бити Ердоганова важна полуга у борби против унутрашњих и спољних непријатеља. Међутим, рањива турска економија може бити веома осетљива на прилив нове јефтине радне снаге у огромном броју, упркос динамичном економском расту и стабилности коју показује у годинама које су иза нас. Двострука америчка стратегија у односу на курдски проблем унутар и изван турских граница доприносиће кварењу односа са Анкаром и потреби да се Ердоган окрене додатној радикализацији у којој треба очекивати значајну улогу миграната.

Либан је sui generis случај. Таквим га чине две групе фактора –

Ситуација у Либану подсећа на грађански рат

прва везана за обим последица кризе које се одражавају на ову медитеранску државицу, и друга која се тиче наслеђа грађанског рата који је трајао од 1975. до 1990. године. Либан је мигрантском кризом најугроженија држава јер је у њу дошло 1.5 милиона миграната што чини чак трећину становништва те земље. Поред тога, од суштинске је важности улога Сирије у Либанском грађанском рату, која је подржала најпре хришћане, а затим и шиите и до средине прве деценије 21. века остала de facto патрон крхког либанског друштва. Један од основних узрока Либанског грађанског рата је огроман прилив палестниских избеглица након Арапско-израелских ратова. У том контексту треба посматрати допринос унутардруштвеном конфликту од стране миграната. Наиме, етничка структура у Либану је и данас изузетно шаролика. Иако благу већину чине муслимани, они су подељени на суните и шиите, док мањи део чине различите хришћанске фракције. Приливом великог броја миграната етничка слика се драматично мења. Од посебног су значаја сиријски мигранти махом сунити противници Асадовог режима, који могу оживети стара непријатељства са домицилним шиитским становништвом које је до почетка оружане побуне у Сирији имала подршку у породици Асад. Потенцијал за конфликт се посебно налази у евентуалном сукобу придошлих сунита са Хезболахом који у Сирији ратује на страни Башара Ел Асада. Ситуација се у Либану посебно погоршала током протекле године када су се водиле интензивне борбе у пограничној зони, са градовима Хомсом, Дером и Ел Забаданијем као епицентром жестоких окршаја сиријске војске и терориста. Спорадични сукоби у појединим либанским градовима између шиитско-алавитских група које подржавају Асада и сунита који су на страни оружане побуне у Сирији злокобно подсећају на грађански рат.

Јордан је амерички савезник који се последњих година истиче у ваздушним операцијама против ИСИЛ-а. Међутим, мигранти већ чине приближно 20 посто од укупног становништва и њихов број се непрестано повећава. О размерама социјалне кризе у којој се ова држава налази говори податак да јорданска влада троши четвртину укупног државног буџета само за помоћ мигрантима који се налазе на њиховој територији. Израел и Ирак су најмање погођени мигрантским таласом, из дијаметрално супротних разлога. Источне делове Сирије до границе са Ираком контролишу милитанти ИСИЛ-а који представљају непремостиву баријеру. Прилив миграната у Ирак је у одређеној мери постојао пре консолидовања контроле ИСИЛ-а над источном Сиријом и њиховог заузимања ирачког Рамадија у лето 2014. године. Са друге стране, Израел својом проактивном политиком у региону, одржавањем status quo у околним земљама различитим средствима, и снажим оружаним снагама чини да потенцијални улазак миграната на територију јеврејске државе представља немогућу мисију. Својеврсну „тампон зону“ чини Голанска висораван која је под израелском окупацијом и у којој постоји значајно присуство израелске војске. Саудијска Арабија и вахабитске монархије Залива стратешки ослоњене на њу не осећају готово никакве последице мигрантског таласа. Од граница саудијске монархије мигранте дели свега стотинак километара равне јорданске пустиње. Међутим, Саудијска Арабија је на својим северним границама изградила непремостиве баријере како би се спречили илегални преласци границе. Самим тим и остале заливске монархије у поменутом контексту остају заштићене.

На јужним  границама Европе догађа се права „сеоба народа“ са несагледивим последицама. Међутим, о њима се размишља тек када се мигрантски талас у значајној мери осети у Немачкој, Француској или Скандинавији, а тада је прекасно. Због тога је потребно проблем третирати на извору или у његовој непосредној близини, јер у овом случају бавити се последицама може бити само контрапродуктивно. Последице могу бити драматичне како на Блиски Исток, тако и на саму Европу. Сасвим реалан сценарио је нови грађански рат у Либану који би имао рухо „закаснелог“ Арапског пролећа, али са овога пута у одређеној мери измењеним актерима у смеру сунитско-шиитске осе конфликта. Ердогану је у Турској озбиљно угрожена позиција, унутрашњи конфликт са ПКК се распламсава, па би у таквој ситуацији нове тензије на релацији домицилно становништво – мигранти запечатиле судбину новог „болесника на Босфору“. Јорданска економија се опасно приближава границама издржљивости, док би ниске цене нафте могле да погурају Саудијску Арабију ка позицији земље чији се становници придружују мигрантском таласу. Мигрантском кризом и њеним последицама на државе Блиског Истока проблем се само додатно мултипликује и прогресивно одражава на мигрантску руту која преко Турске, грчких острва и централног Балкана води даље ка Западној Европи.

Централна Азија или трећи фронт против Русије?

Постало је јасно да придржавање одредаба споразума „Минск 2“ није никакав услов за укидање санкција Русији, и тиме је и дефинитивно огољена политика Вашингтона и његових савезника са намером дестабилизације Русије и слабљења њене, несумњиво нарастајуће, улоге у међународној арени. У ту сврху се примењује неколико група средстава: глобални финансијски систем, ниске цене енергената и дестабилизација у сфери непосредних интереса Кремља. Након потискивања Запада са муњевито остварених почетних позиција у Украјини а затим и вишемесечном дефанзивом сиријских терориста, јасно је да Кремљ у изузетно комплексним међународним околностима успева да одржи status quo. Међутим, имајући у виду безизлазну ситуацију у Украјини и значајно подизање улога у Сирији, док на Балтику постоји премоћ атлантизма, вероватно је да се следећа „рукавица у лице“ Кремљу може очекивати управо у централној Азији, на простору између Црног мора и Синкјанга.

Централна Азија је глобално специфична област јер се у овом макрорегиону преплиће више партикуларних геостратешких интереса – руски, кинески, ирански и атлантистички са својим подкомпонентама. Било да се овај регион посматра као неизоставни део Спајкманових „ивичних области Евроазије“ или „Евроазијског Балкана“ Збигњева Бжежинског, несумњив је његов пресудан значај за стратешко окруживање Русије и спречавање њених глобалних геостратешких замисли. У континуитету политике онемогућавања геополитичке експанзије Русије кроз јачање постсовјетских националоизама у складу са доктрином Јозефа Пилсудског, централна Азија има прворазредни значај. Совјетски Савез је у овом региону идеолошком индоктринацијом и репресијом све проблеме гурнуо под тепих на сличај начин као послератна Југославија. Конфликти су остали замрзнути деценијама, а историјски анимозитети и идеје о независним државама у историјским границама у њиховом поимању нису бледели. Пад гвоздене завесе на површину је избацио све историјски укорењене анимозитете, које свака од појединачних страна користи за остварење сопствених интереса у једном од најважнијих светских региона.

Кинеска стратегија усмерена ка овом региону је двострука, и фокусирана на безбедност и економију. Пекинг тежи да обезбеди стабилност на својим западним границама, посебно у контексту безбедносно проблематичног Синкјанга који насељавају Ујгури муслиманске вероисповести и традиционално наклоњени Турској. Овај проблематични регион са више десетина милиона Ујгура и површине вишеструко веће од нпр. Француске званична Анкара види као део своје интересне неоосманистичке сфере, у склопу „турског света од Јадрана до Кинеског зида“. Такође, контексту значајног успоравања кинеског привредног раста централна Азија може да поприми далеко већи значај него што би у овом тренутку могло да се претпостави. Наиме, Ккинези траже алтернативу морским трговинским правцима. Супституција закрченог Суецког канала и проблематичног Малајског пролаза на кратак и средњи рок због објективних околности нису замењиви арктичким пловним путем о коме се све више говори. Традиционални морски путеви су дугачки и релативно несигурни јер потенцијално лако могу бити дестабилизовани или чак пресечени од стране Вашингтона и његових савезника у случају евентуалног сукоба. Као решење се намеће пројекат назван „Нови пут свиле“ који ће бити саобраћајно-енергетски коридор без премца у историји човечанства и од суштинског значаја за геостратешку безбедност Кине и њен економски развој. У складу са таквом стратегијом, базичан кинески интерес је очување стабилности у региону централне Азије, како би кинеске инвестиције и планирани „Нови пут свиле“ неометано функционисали. У овој сфери долази до поклапања руских и кинеских интереса, јер је Русија неизоставна компонента овог пројекта.

Поред Балкана и Блиског Истока, централна Азија је једна од

Нови пут свиле као важна алтернатива

најважнијих интересних сфера Турске. Неоосманистичка доктрина тежи да „меком моћи“ и економском експанзијом, а по потреби и дестабилизацијом ниског интензитета креира догађаје и усмерава их у складу са сопственим интересом на широком простору који је некада заузимала Османска империја. У том смислу се муслимански свет централне Азије налази у фокусу Анкаре. Међутим, несугласице са Кином око права Ујгура у Синкјангу (Источном Туркестану како га називају у Турској), замрзавање односа са Русијом након обарања авиона у Сирији и нарушавања односа са Ираном током и након укидања санкција, довеле су до тога да прокламована турска политика „нула проблема са суседима“ прерасте у „нула пријатеља међу суседима“ у реалности. Међутим, у контексту унутрашње дестабилизације Турске, поновног отварања курдског питања и погоршања односа са Русијом, реално је очекивати агресивније деловање Турске према централној Азији у догледно време.

Новостворена позиција Ирана након укидања међународних

Сунитски фактор као дестабилизациона компонента

санкција већ даје значајне резултате на Блиском Истоку. Иран свој утицај пројектује у смеру тзв. „шиитског лука“ у смеру Медитерана подршком кључним савезницима у том региону – либанском Хезболаху, Башару Ел Асаду и ирачким шиитима. Међутим, новостворена међународна позиција након делимичног пада „спољног зида санкција“, одмрзавања имовине у иностранству и поновни излазак на тржишта енергената омогућава Техерану да свој утицај шири и на земље централне Азије са којима има амбицију да сарађује пре свега у сфери енергетике и трговине. Сарадња Ирана са Кинезима и Русима је геополитички комплементарна и неометано функционише, али се као дестабилизациона компонента може јавити сунитски фактор.

Интереси Азербејџана су се до скоро могли посматрати као подкомпонента турских геостратешких интереса. Међутим, драматичним падом цена нафте, слабљењем утицаја Турске у региону и дефинисањем нове улоге Русије у међународној арени, они се драматично мењају. Азербејџан тежи да буде самосталан геополитички играч, али га у том науму ометају пре свега ниска цена нафте, Турска као „старији брат“ и замрзнути сукоб са Јерменијом. Баку тежи да на све начине поправи односе са Москвом, посебно у светлу фијаска неоосманистичке доктрине. Азербејџан се неће помирити са губитком територија у сукобу деведесетих година, док ће дестабилизована Турска са несмањеним спољнополитичким амбицијама тај конфликт само потпиривати. Ово је варијабла која ће поред драматично ниских цена нафте играти значајну улогу када су Кавказ и каспијске обале у питању, и дати додатан маневарски простор за деловање атлантистичким стратезима.

Када се поменутом комплексном пољу испреплетаних интереса на више нивоа додају непосредна близина замрзнутог сукоба у Кашмиру и Авганистана који по многим критеријумима само теоретски испуњава услове да се назове државом, постаје јасна озбиљност ситуације и близина ивице ескалације сукоба. У овом случају је могуће искористити рат за путеве дроге и преливање вишедеценијског конфликта у Авганистану и оног замрзнутог у Кашмиру уколико би се поново распламсао, а у сврху дестабилизације ширег макрорегиона.

Целокупан постсовјетски простор представља ужу сферу интересовања и „двориште“ Кремља, док је централна Азија његов геостратешки „меки трбух“ и од изузетног стратешког значаја на планетарном нивоу. Основни циљ Вашингтона у овом региону је да онемогући наставак евроазијских интеграција у складу са Волфовицовом доктрином. Нераскидива повезаност интереса Русије, Кине, Турске и Ирана и њихови међусобни односи са једне стране могу значити ревитализацију стратешког и економског значаја овог региона, док са друге стране могу представљати идеалан полигон деловања Вашингтона у смеру ограничавања геостратешког утицаја Русије, Кине и Ирана, али и Турске уколико се укаже потреба за дисциплиновањем све непослушнијег Ердогана. Основне полуге којима се може деловати су исламски и курдски екстремизам, обојене револуције, ниске цене нафте или комбинација поменутих приступа. Када се поменутим полугама додају неуралгичне тачке будућих сукоба попут Нагорно Карабаха, Нахичевана, Абхазије и Јужне Осетије, ситуација постаје још комплекснија.

Када је енергетска компонента дестабилизације у питању,

Ко профитира?

Вашингтон тежи да обезбеди гасоводе који су алтернатива руским, у снабдевању европских потрошача и на тај начин спречи геополитичко везивање „немачке Европе“ за Москву. Уколико у Сирији доживи дебакл, а на добром је путу да се то догоди, потенцијални катарски гасовод који је кључни узрок сиријског конфликта  био би дефинитивно стављен ad acta. То би означило својеврсну прекретницу и могућу офанзиву атлантиста у централној Азији како би на све расположиве начине енергенте овог региона ставили под сопствену контролу и изградили транспортне коридоре преко Кавказа и Турске према Европи. Такође, амерички стратези би тиме „убили више мува једним ударцем“ – онемогућили би геостратешку експанзију Русије у за њу животно важан регион, онемогућили или под својим условима контролисали „Нови пут свиле“, и на крају креирали сопствене енергетске коридоре који би снабдевали европске потрошаче гасом и били директна конкуренција руским. Пропаст гасовода „Набуко“ као најављиваног кључног конкурента руским гасоводима започео је овај процес, док би дефинитивна пропаст идеје катарског гасовода вероватно отворила Пандорину кутију са несагледивим последицама.

Ниске цене нафте су политички опасне јер у економијама чији су буџети и социјалне повластице нераскидиво везане за нафту пружају идеалну основу за украјински сценарио. Незадовољство народа смањењем социјалних давања и драматичног пада животног стандарда проузрокованог вештачким обарањем цена нафте представља плодно тле да се запали варница неког новог „Мајдана“ у Астани, Ташкенту, Бишкеку или другде у региону. У глобалној игри исцрпљивања вођеној између земаља извозница нафте које су савезници САД и земаља у односу на које је исцрпљивање усмерено, крхке економије централне Азије веома лако могу да извуку дебљи крај.

Централноазијски исламски лук обухвата земље претежно насељене муслиманима сунитима које се простиру од каспијског басена до западних кинеских провинција. За разлику од мирољубивије шиитске комшоненте, исламистички фронт против Русије се ослања пре свега на сунитски екстремистички фактор чији су епицентар исламске републике Руске Федерације у ужем смислу са чеченским екстремизмом као моделом, а у ширем смислу са великим пространствима насељеним муслиманима дуж читаве централне Азије. Потенцијални дестабилизациони процеси са исламским фактором као стубом се могу одвијати уз диригентску палицу Саудијске Арабије која још увек има снажан утицај на екстремисте са Кавказа, као и уз евентуално посредовање Турске у контексту евентуалног даљег заоштравања сукоба са Русијом.

Досадашњи потези Кремља у међународној арени су били изнуђени. Почев од 2008. и војног одговора у Грузији, преко пуча у Кијеву и инсталирања проамеричког режима у њему, до изнуђене интервенције у Сирији у сврху спасавања Башара Ел Асада, били су реакције на претходно повучене потезе непријатеља. У централној Азији је за Москву животно важан проактиван приступ, како би се спречиле озбиљне последице. Финансијском систему креираном и управљаном из Вашингтона је могуће створити алтернативу, на цене нафте је могуће утицати, док је дестабилизација држава у непосредној сфери интереса непредвидива и може имати далекосежне последице по спољнополитичке интересе Москве, али и по саму Русију уопште. О томе у Кремљу мора да се мисли на време како се не би поновио украјински сценарио.  Било да се трећи фронт против Русије посматра искључиво кроз призму региона централне Азије или се пак посматра шире, од Прибалтика и Придњестровља до Кореје, евидентно је да он постоји као реална могућност која директно зависи од исхода замрзнутог конфликта у Донбасу, оног у Сирији, као и способности руске економије да издржи притиске изазване споља.

Нестабилне владе и контролисани хаос на централном Балкану

Период евроеуфорије је на неинтегрисаном Западном Балкану под утицајем спољних фактора спласнуо. Ипак, обећања усмерена на убрзавање процеса евроинтеграција, инвестиција и свега осталог што уз то иде не изостају, посебно у кризним моментима и изборним кампањама. Немачка иницијатива у виду Берлинског самита лидера Западног Балкана почетком претходне јесени као природан  наставак самита лидера Западног Балкана одржаног у Дубровнику се показала као „шаргарепа“ која би требала да одржи привид континуитета „европског пута“ земаља региона. Наводни „пројекти мира“ мегаломанских размера у склопу тзв. Јункеровог плана након почетне иницијативе остали су само мртвао слово на папиру, док је реалност сасвим другачија. Мигрантска криза, затварање граница за робу и људе, звецкање оружјем и традиционално подизање тензија на важне датуме ипак показују да одређени међународни кругови теже да од централног и западног Балкана створе својеврсну „зону креативне дестабилизације“.  Креативност би се огледала у креирању контролисаног хаоса у добром делу бивше Југославије у којима би атлантизам и његови савезници имали моћне полуге да у сваком моменту ситуацију на терену уподобе својим геостратешким интересима. Једна од таквих полуга су нестабилне владе.

Оно што најпре карактерише нестабилну владу је „климава“ већина која се одражава кроз слаб коалициони потенцијал и/или уцењивачки капацитет мањег партнера. У таквим околностима је мањи партнер у позицији да диктира сопствене услове и намеће политике од сопственог интереса, што само по себи у демократији није нити страно нити спорно.  Међутим, у неконсолидованим демократијама „југосфере“ у таквим околностима се отвара брисани простор за утицај страног фактора који обично уз помоћ мањег партнера тежи да намеће решења у сврху остварења сопствених стратешких интереса. Оваква институционална структура погодује САД и њиховим савезницима и уклапа се у шири геополитички контекст актуелног тренутка. Комбинација обећања мањем партнеру и притиска на већег обично испоручују адекватне резултате за онога ко врши утицај. Феномену утицаја на нестабилне владе региона изложене су Хрватска, Црна Гора, БиХ, Македонија, тзв. Косово и потенцијално Србија. Свака од поменутих земаља или територија под међународном управом има сопствене карактеристике, елементе историјског и културног развоја, па су модели уподобљени конкретним приликама на терену.

Најсвежнији пример је македонска “диригована демократија“.

Дејтонска стабилност на стакленим ногама

Она се састоји из посредовања ЕУ и САД у решавању наметнутог конфликта на релацији власт – опозиција, а у смеру наметања опозиционих кадровских решења која ће поставити основ за остварење кључних интереса Запада у БЈР Македонији. Повод је споља креирани политички сукоб, а основни циљ је расписивање парламентарних избора после којих би опозиционе социјалдемократе биле у позицији да пресудно утичу на политичке процесе у тој земљи. Оправдања за директно мешање у унутрашње послове суверене државе су многобројна – наводно непостојање услова за фер изборе, одсуство медијских слобода, кршење права Албанаца итд. Македонска Влада предвођена национално оријентисаном ВМРО-ДПМНЕ је направила све уступке који су пред њу постављени, али то није било довољно, па се наставља са условљавањима. Нестабилна влада у Скопљу прожета инсталираним кадровима који њој de facto не одговарају неће моћи да одговори ни на један од небројено много изазова које се пред њу постављају - албански екстремизам, мигрантску кризу, спор око имена, језика и идентитета итд, што је са атлантистичке тачке гледишта од изузетног значаја у стратешки важној Вардарској долини. БЈР Македонију је неопходно одвући од курса сарадње са Београдом, што је за њу једини спас у датим околностима. Нестабилна влада кроз дириговану демократију споља чини се као идеално средство за усмеравање  „залуталог“ Скопља на евроатлантски курс и дуготрајно стратешко заокруживање овог простора.

Септембарски гранични спор између Србије и Хрватске

Влада са два лица?

показао је да владе са стабилном већином могу донети исхитрене одлуке које не одговарају бриселско-вашингтонском лобију, који затим мора да интервенише како њихови интереси у региону не би били нарушени својевољним чињењем. Нестраначки премијер, поред јасног демократског дефицита, нема никаквог политичког искуства, док су функционери „Моста независних листа“ углавном људи који су водили оперативне послове на локалном ниову и самим тим неискусни у високој политици. Два утицајна потпредседника Владе у лабавој коалицији у којој се већ говори о новим изборима креирају атмосферу у којој је веома лако притискати и манипулисати партнерима у Влади и јавношћу. Хрватска влада има два лица – технократско које погодује спољном легитимитету и екстремном, који је погодан за манипулацију и дириговање споља. Смена директора СОА-е  за коју у јавности нема довољно јасних аргумената такође говори о закулисним радњама у најважнијим државним институцијама те земље у које су вероватно уплетени странци. Без обзира на чињеницу да је Хрватска чланица НАТО и ЕУ, Вашингтон деловањем на терену Хрватску сврстава у „југосферу“, упркос упирању Загреба да докаже своју припадност „Мителевропи“. Усиљена координација и одржавање учесталих контаката највишег нивоа на релацији Београд – Загреб уз повремено допуштање испада радикалнијих ешалона хрватског руководства сведоче о намери вероватног креирања нове нестабилне „југосфере“ утемељене на хрватској економској надмоћи. Тако би се постигла два паралелна циља – одржао досадашњи паритет на штету Београда и одржала константна нестабилност са извесним нивоом тензија које је могуће искористити уколико се за тим укаже потреба.

У Црној Гори је на делу својеврстан прелазни модел. Уплив

Политичка мапа Балкана

опозиције у политичке процесе на највишем нивоу по први пут након двоиподеценијске владавине Мила Ђукановића указује на „меку дестабилизацију“ у циљу припреме терена за неке много крупније ствари. Црна Гора је добила позивницу за НАТО. Међутим, она за овај војни савез нема никакав војни значај, док је њен геостратешки значај мањи него у случају Хрватске или Албаније. Иако се црногорском режиму жури, над чланством у НАТО-у стоји велики знак питања, док је нестабилност готово извесна без обзира на динамику и дубину евроатлантског пута. Чињенице указују да је атлантистичком фактору циљ дугорочна дестабилизација, уз евентуално инсталирање новог режима након Ђукановића који је по узору на хрватски ликом технократски, али једнако ненаклоњен српским и посредно руским интересима. Ђукановићу „рок трајања“ истиче, а самим тим и „негативној стабилности“ која је карактерисала систем окошталих веза и односа унутар црногорског друштва. Притисци који долазе од стране опозиције указују на стаклене ноге режима и снажан страни интерес на једином непокореном делу јадранског приобаља. Најављивана нагла промена мигрантске руте са централног Балкана на његов југозапад могла би радикално да поремети Ђукановићеве планове да се и овога пута извуче из готово безизлазне ситуације.

Посебне карактеристике нестабилне владе имају у строго контролисаним условима два политичка експеримента – БиХ и тзв. Косову. БиХ је протекторат међународне заједнице којим управља ОХР са овлашћењима окупационе управе, па ова територија нема елементарне прерогативе суверености како би се могла назвати државом у правом смислу те речи.  Једна од основних карактеристика њеног система је да централна Влада те земље у Сарајеву има минимум протоколарних надлежности прописаних Дејтонским мировним споразумом, па стога није неопходна њена дестабилизација. Такође, Влада Федерације БиХ од потписивања Вашингтонског споразума левитира између интереса једне и друге стране, неретко по самој „црвеној линији“ раздвајања политичких интереса. Једини фактор који је потребно дестабилизовати и који представља сметњу атлантизму је Милорад Додик, чија криминализација је у току. У БиХ је за дестабилизацију потребно уложити далеко мање напора него у претходним случајевима јер је нестабилност иманентна карактеристика система дефинисаног у Дејтону. Нестабилност у БиХ диригована споља је комплементарна са тенденцијама да се у што већој мери смање дејтонске надлежности Републике Српске и тако читава држава уподоби интересима Вашингтона и његових савезника на овом простору.

Запад се не труди претерано да обузда сопствене пулене инсталиране у Приштини. „Сузавац демократија“ на Косову служи у сврху дисциплиновања терориста и трговаца органима у улози „државних функционера“ и приказивања алтернативе у виду још екстремнијег Самоопредељења Аљбина Куртија. Не треба имати икакве илузије да ће се конфликт између интересних група на окупираном Космету веома лако прелити на преостале Србе уколико се за тим укаже потреба.

Постоји ли могућност за овакав сценарио и у Србији? У то нема сумње. Формирање српске нестабилне владе у великој мери зависи од резултата предстојећих избора. Назнаке такве стратегије су атлантистичка кадровска решења унутар владајуће СНС, разуме се, ненаклоњена српским националним интересима, као и очајнички покушаји каквог-таквог окупљања проатлантистичке опозиције под исти кишобран. Паралелно са тим процесом одвија се дискредитација националне опозиције која је веома близу уласка у парламент. Влада са једном доминантном странком и мањим партнером који је кадар да на мигове споља уцењује и намеће сопствене партикуларне интересе је идеално решење. Након избора и њихових евентуалних резултата наклоњених западним интересима треба очекивати још жешће притиске када би овај модел требао да покаже своје резултате. Крајњи циљ је гурање Србије у предкумановске границе и свођење њеног регионалног утицаја на статистичку грешку чиме би био задат самртни ударац геостратешки м интересима Русије на овим просторима.

Ни у једној стратешкој концепцији будућност „југосфере“ као сржи Балканског полуострва није светла. Недавно ревитализован Шојблеов програм „Европе у више брзина“ границе језгра Европе дефинише закључно са Словенијом, па је јасно да ће наш регион остати „црна рупа“ искоришћавања преосталих ресурса и логор за мигранте, уз незаобилазну перспективу чланства у некој новој трећеразредној ЕУ. Постојећа регионална мултилатерална инфраструктура је сведена на фактички консултативну улогу, што омогућава неометано арбитрирање споља. Партикуларни дневнополитички интереси су подложни променама, али трајни стратешки интерес остаје, само се средства мењају и мултипликују у зависности од тренутка и развоја ситуације у међународној геополитичкој арени. Потребно је одржати тензије на релацији Београд – Загреб, пацификовани грађански рат унутар БиХ, као и вишеслојни конфликт унутар БЈР Македоније. Приближавање Црне горе НАТО-у и сукоби криминално-интересних група на Косову само додатно доприносе тренду раста регионалне нестабилности. У остварењу овог циља помоћи ће нестабилне владе. Максима divide et impera остаје основно начело управљања балканским односима, а да ли је контролисани хаос повезан са мигрантском рутом ка Западној Европи показаће време, и то веома брзо.