Централна Азија или трећи фронт против Русије?

Постало је јасно да придржавање одредаба споразума „Минск 2“ није никакав услов за укидање санкција Русији, и тиме је и дефинитивно огољена политика Вашингтона и његових савезника са намером дестабилизације Русије и слабљења њене, несумњиво нарастајуће, улоге у међународној арени. У ту сврху се примењује неколико група средстава: глобални финансијски систем, ниске цене енергената и дестабилизација у сфери непосредних интереса Кремља. Након потискивања Запада са муњевито остварених почетних позиција у Украјини а затим и вишемесечном дефанзивом сиријских терориста, јасно је да Кремљ у изузетно комплексним међународним околностима успева да одржи status quo. Међутим, имајући у виду безизлазну ситуацију у Украјини и значајно подизање улога у Сирији, док на Балтику постоји премоћ атлантизма, вероватно је да се следећа „рукавица у лице“ Кремљу може очекивати управо у централној Азији, на простору између Црног мора и Синкјанга.

Централна Азија је глобално специфична област јер се у овом макрорегиону преплиће више партикуларних геостратешких интереса – руски, кинески, ирански и атлантистички са својим подкомпонентама. Било да се овај регион посматра као неизоставни део Спајкманових „ивичних области Евроазије“ или „Евроазијског Балкана“ Збигњева Бжежинског, несумњив је његов пресудан значај за стратешко окруживање Русије и спречавање њених глобалних геостратешких замисли. У континуитету политике онемогућавања геополитичке експанзије Русије кроз јачање постсовјетских националоизама у складу са доктрином Јозефа Пилсудског, централна Азија има прворазредни значај. Совјетски Савез је у овом региону идеолошком индоктринацијом и репресијом све проблеме гурнуо под тепих на сличај начин као послератна Југославија. Конфликти су остали замрзнути деценијама, а историјски анимозитети и идеје о независним државама у историјским границама у њиховом поимању нису бледели. Пад гвоздене завесе на површину је избацио све историјски укорењене анимозитете, које свака од појединачних страна користи за остварење сопствених интереса у једном од најважнијих светских региона.

Кинеска стратегија усмерена ка овом региону је двострука, и фокусирана на безбедност и економију. Пекинг тежи да обезбеди стабилност на својим западним границама, посебно у контексту безбедносно проблематичног Синкјанга који насељавају Ујгури муслиманске вероисповести и традиционално наклоњени Турској. Овај проблематични регион са више десетина милиона Ујгура и површине вишеструко веће од нпр. Француске званична Анкара види као део своје интересне неоосманистичке сфере, у склопу „турског света од Јадрана до Кинеског зида“. Такође, контексту значајног успоравања кинеског привредног раста централна Азија може да поприми далеко већи значај него што би у овом тренутку могло да се претпостави. Наиме, Ккинези траже алтернативу морским трговинским правцима. Супституција закрченог Суецког канала и проблематичног Малајског пролаза на кратак и средњи рок због објективних околности нису замењиви арктичким пловним путем о коме се све више говори. Традиционални морски путеви су дугачки и релативно несигурни јер потенцијално лако могу бити дестабилизовани или чак пресечени од стране Вашингтона и његових савезника у случају евентуалног сукоба. Као решење се намеће пројекат назван „Нови пут свиле“ који ће бити саобраћајно-енергетски коридор без премца у историји човечанства и од суштинског значаја за геостратешку безбедност Кине и њен економски развој. У складу са таквом стратегијом, базичан кинески интерес је очување стабилности у региону централне Азије, како би кинеске инвестиције и планирани „Нови пут свиле“ неометано функционисали. У овој сфери долази до поклапања руских и кинеских интереса, јер је Русија неизоставна компонента овог пројекта.

Поред Балкана и Блиског Истока, централна Азија је једна од

Нови пут свиле као важна алтернатива

најважнијих интересних сфера Турске. Неоосманистичка доктрина тежи да „меком моћи“ и економском експанзијом, а по потреби и дестабилизацијом ниског интензитета креира догађаје и усмерава их у складу са сопственим интересом на широком простору који је некада заузимала Османска империја. У том смислу се муслимански свет централне Азије налази у фокусу Анкаре. Међутим, несугласице са Кином око права Ујгура у Синкјангу (Источном Туркестану како га називају у Турској), замрзавање односа са Русијом након обарања авиона у Сирији и нарушавања односа са Ираном током и након укидања санкција, довеле су до тога да прокламована турска политика „нула проблема са суседима“ прерасте у „нула пријатеља међу суседима“ у реалности. Међутим, у контексту унутрашње дестабилизације Турске, поновног отварања курдског питања и погоршања односа са Русијом, реално је очекивати агресивније деловање Турске према централној Азији у догледно време.

Новостворена позиција Ирана након укидања међународних

Сунитски фактор као дестабилизациона компонента

санкција већ даје значајне резултате на Блиском Истоку. Иран свој утицај пројектује у смеру тзв. „шиитског лука“ у смеру Медитерана подршком кључним савезницима у том региону – либанском Хезболаху, Башару Ел Асаду и ирачким шиитима. Међутим, новостворена међународна позиција након делимичног пада „спољног зида санкција“, одмрзавања имовине у иностранству и поновни излазак на тржишта енергената омогућава Техерану да свој утицај шири и на земље централне Азије са којима има амбицију да сарађује пре свега у сфери енергетике и трговине. Сарадња Ирана са Кинезима и Русима је геополитички комплементарна и неометано функционише, али се као дестабилизациона компонента може јавити сунитски фактор.

Интереси Азербејџана су се до скоро могли посматрати као подкомпонента турских геостратешких интереса. Међутим, драматичним падом цена нафте, слабљењем утицаја Турске у региону и дефинисањем нове улоге Русије у међународној арени, они се драматично мењају. Азербејџан тежи да буде самосталан геополитички играч, али га у том науму ометају пре свега ниска цена нафте, Турска као „старији брат“ и замрзнути сукоб са Јерменијом. Баку тежи да на све начине поправи односе са Москвом, посебно у светлу фијаска неоосманистичке доктрине. Азербејџан се неће помирити са губитком територија у сукобу деведесетих година, док ће дестабилизована Турска са несмањеним спољнополитичким амбицијама тај конфликт само потпиривати. Ово је варијабла која ће поред драматично ниских цена нафте играти значајну улогу када су Кавказ и каспијске обале у питању, и дати додатан маневарски простор за деловање атлантистичким стратезима.

Када се поменутом комплексном пољу испреплетаних интереса на више нивоа додају непосредна близина замрзнутог сукоба у Кашмиру и Авганистана који по многим критеријумима само теоретски испуњава услове да се назове државом, постаје јасна озбиљност ситуације и близина ивице ескалације сукоба. У овом случају је могуће искористити рат за путеве дроге и преливање вишедеценијског конфликта у Авганистану и оног замрзнутог у Кашмиру уколико би се поново распламсао, а у сврху дестабилизације ширег макрорегиона.

Целокупан постсовјетски простор представља ужу сферу интересовања и „двориште“ Кремља, док је централна Азија његов геостратешки „меки трбух“ и од изузетног стратешког значаја на планетарном нивоу. Основни циљ Вашингтона у овом региону је да онемогући наставак евроазијских интеграција у складу са Волфовицовом доктрином. Нераскидива повезаност интереса Русије, Кине, Турске и Ирана и њихови међусобни односи са једне стране могу значити ревитализацију стратешког и економског значаја овог региона, док са друге стране могу представљати идеалан полигон деловања Вашингтона у смеру ограничавања геостратешког утицаја Русије, Кине и Ирана, али и Турске уколико се укаже потреба за дисциплиновањем све непослушнијег Ердогана. Основне полуге којима се може деловати су исламски и курдски екстремизам, обојене револуције, ниске цене нафте или комбинација поменутих приступа. Када се поменутим полугама додају неуралгичне тачке будућих сукоба попут Нагорно Карабаха, Нахичевана, Абхазије и Јужне Осетије, ситуација постаје још комплекснија.

Када је енергетска компонента дестабилизације у питању,

Ко профитира?

Вашингтон тежи да обезбеди гасоводе који су алтернатива руским, у снабдевању европских потрошача и на тај начин спречи геополитичко везивање „немачке Европе“ за Москву. Уколико у Сирији доживи дебакл, а на добром је путу да се то догоди, потенцијални катарски гасовод који је кључни узрок сиријског конфликта  био би дефинитивно стављен ad acta. То би означило својеврсну прекретницу и могућу офанзиву атлантиста у централној Азији како би на све расположиве начине енергенте овог региона ставили под сопствену контролу и изградили транспортне коридоре преко Кавказа и Турске према Европи. Такође, амерички стратези би тиме „убили више мува једним ударцем“ – онемогућили би геостратешку експанзију Русије у за њу животно важан регион, онемогућили или под својим условима контролисали „Нови пут свиле“, и на крају креирали сопствене енергетске коридоре који би снабдевали европске потрошаче гасом и били директна конкуренција руским. Пропаст гасовода „Набуко“ као најављиваног кључног конкурента руским гасоводима започео је овај процес, док би дефинитивна пропаст идеје катарског гасовода вероватно отворила Пандорину кутију са несагледивим последицама.

Ниске цене нафте су политички опасне јер у економијама чији су буџети и социјалне повластице нераскидиво везане за нафту пружају идеалну основу за украјински сценарио. Незадовољство народа смањењем социјалних давања и драматичног пада животног стандарда проузрокованог вештачким обарањем цена нафте представља плодно тле да се запали варница неког новог „Мајдана“ у Астани, Ташкенту, Бишкеку или другде у региону. У глобалној игри исцрпљивања вођеној између земаља извозница нафте које су савезници САД и земаља у односу на које је исцрпљивање усмерено, крхке економије централне Азије веома лако могу да извуку дебљи крај.

Централноазијски исламски лук обухвата земље претежно насељене муслиманима сунитима које се простиру од каспијског басена до западних кинеских провинција. За разлику од мирољубивије шиитске комшоненте, исламистички фронт против Русије се ослања пре свега на сунитски екстремистички фактор чији су епицентар исламске републике Руске Федерације у ужем смислу са чеченским екстремизмом као моделом, а у ширем смислу са великим пространствима насељеним муслиманима дуж читаве централне Азије. Потенцијални дестабилизациони процеси са исламским фактором као стубом се могу одвијати уз диригентску палицу Саудијске Арабије која још увек има снажан утицај на екстремисте са Кавказа, као и уз евентуално посредовање Турске у контексту евентуалног даљег заоштравања сукоба са Русијом.

Досадашњи потези Кремља у међународној арени су били изнуђени. Почев од 2008. и војног одговора у Грузији, преко пуча у Кијеву и инсталирања проамеричког режима у њему, до изнуђене интервенције у Сирији у сврху спасавања Башара Ел Асада, били су реакције на претходно повучене потезе непријатеља. У централној Азији је за Москву животно важан проактиван приступ, како би се спречиле озбиљне последице. Финансијском систему креираном и управљаном из Вашингтона је могуће створити алтернативу, на цене нафте је могуће утицати, док је дестабилизација држава у непосредној сфери интереса непредвидива и може имати далекосежне последице по спољнополитичке интересе Москве, али и по саму Русију уопште. О томе у Кремљу мора да се мисли на време како се не би поновио украјински сценарио.  Било да се трећи фронт против Русије посматра искључиво кроз призму региона централне Азије или се пак посматра шире, од Прибалтика и Придњестровља до Кореје, евидентно је да он постоји као реална могућност која директно зависи од исхода замрзнутог конфликта у Донбасу, оног у Сирији, као и способности руске економије да издржи притиске изазване споља.