Оштрица мигрантске кризе није у Европи, већ у земљама око Сирије

Евроцентрично схватање света и посматрање безбедности кроз призму евроатлантског Запада допринело је неумереном фокусу на ефекте мигрантске кризе у Европи. Међутим, права жртва петогодишњег сиријског рата и мигрантске кризе као његове кључне нуспојаве су крхки политички системи Блиског Истока. УН су до сада регистровале 4,6 милиона миграната из Сирије. Бриселски званичници често истичу огроман број миграната који долази на територију земаља чланица и прети да уруши шенгенски систем и ЕУ какву познајемо. Међутим, у току претходне године у државе чланице ЕУ је ушло милион миграната, док је огромна већина од преосталих 3.6 милиона људи стационирано у суседним државама. Иако је у медијима чест фокус на ефекте мигрантске кризе на самом тлу Европе, земље сиријског окружења су далеко изложеније и њихов слом би могао да допринесе драматичним последицама, и у региону и ван њега. Државе Блиског Истока погођене мигрантском кризом су све оне које се граниче са Сиријом осим Израела, у првом реду Либан и Јордан.

Турска се као друге државе на тзв. „балканској рути“ често

Мигрантска криза - изазов пред Турском

перципира као искључиво транзитна земља што ни приближно не одговара истини. Вечити кандидат за чланство у ЕУ и регионални играч у опадању поред унутрашњег тињајућег конфликта са ПКК може имати огроман проблем са мигрантима којих у тој земљи има близу 3 милиона. Мигранти у Турској могу представљати мач са две оштрице. Они могу бити искоришћени за додатну радикализацију турског друштва, односно као мотор исламизацији коју спроводи владајућа АКП, и на тај начин бити Ердоганова важна полуга у борби против унутрашњих и спољних непријатеља. Међутим, рањива турска економија може бити веома осетљива на прилив нове јефтине радне снаге у огромном броју, упркос динамичном економском расту и стабилности коју показује у годинама које су иза нас. Двострука америчка стратегија у односу на курдски проблем унутар и изван турских граница доприносиће кварењу односа са Анкаром и потреби да се Ердоган окрене додатној радикализацији у којој треба очекивати значајну улогу миграната.

Либан је sui generis случај. Таквим га чине две групе фактора –

Ситуација у Либану подсећа на грађански рат

прва везана за обим последица кризе које се одражавају на ову медитеранску државицу, и друга која се тиче наслеђа грађанског рата који је трајао од 1975. до 1990. године. Либан је мигрантском кризом најугроженија држава јер је у њу дошло 1.5 милиона миграната што чини чак трећину становништва те земље. Поред тога, од суштинске је важности улога Сирије у Либанском грађанском рату, која је подржала најпре хришћане, а затим и шиите и до средине прве деценије 21. века остала de facto патрон крхког либанског друштва. Један од основних узрока Либанског грађанског рата је огроман прилив палестниских избеглица након Арапско-израелских ратова. У том контексту треба посматрати допринос унутардруштвеном конфликту од стране миграната. Наиме, етничка структура у Либану је и данас изузетно шаролика. Иако благу већину чине муслимани, они су подељени на суните и шиите, док мањи део чине различите хришћанске фракције. Приливом великог броја миграната етничка слика се драматично мења. Од посебног су значаја сиријски мигранти махом сунити противници Асадовог режима, који могу оживети стара непријатељства са домицилним шиитским становништвом које је до почетка оружане побуне у Сирији имала подршку у породици Асад. Потенцијал за конфликт се посебно налази у евентуалном сукобу придошлих сунита са Хезболахом који у Сирији ратује на страни Башара Ел Асада. Ситуација се у Либану посебно погоршала током протекле године када су се водиле интензивне борбе у пограничној зони, са градовима Хомсом, Дером и Ел Забаданијем као епицентром жестоких окршаја сиријске војске и терориста. Спорадични сукоби у појединим либанским градовима између шиитско-алавитских група које подржавају Асада и сунита који су на страни оружане побуне у Сирији злокобно подсећају на грађански рат.

Јордан је амерички савезник који се последњих година истиче у ваздушним операцијама против ИСИЛ-а. Међутим, мигранти већ чине приближно 20 посто од укупног становништва и њихов број се непрестано повећава. О размерама социјалне кризе у којој се ова држава налази говори податак да јорданска влада троши четвртину укупног државног буџета само за помоћ мигрантима који се налазе на њиховој територији. Израел и Ирак су најмање погођени мигрантским таласом, из дијаметрално супротних разлога. Источне делове Сирије до границе са Ираком контролишу милитанти ИСИЛ-а који представљају непремостиву баријеру. Прилив миграната у Ирак је у одређеној мери постојао пре консолидовања контроле ИСИЛ-а над источном Сиријом и њиховог заузимања ирачког Рамадија у лето 2014. године. Са друге стране, Израел својом проактивном политиком у региону, одржавањем status quo у околним земљама различитим средствима, и снажим оружаним снагама чини да потенцијални улазак миграната на територију јеврејске државе представља немогућу мисију. Својеврсну „тампон зону“ чини Голанска висораван која је под израелском окупацијом и у којој постоји значајно присуство израелске војске. Саудијска Арабија и вахабитске монархије Залива стратешки ослоњене на њу не осећају готово никакве последице мигрантског таласа. Од граница саудијске монархије мигранте дели свега стотинак километара равне јорданске пустиње. Међутим, Саудијска Арабија је на својим северним границама изградила непремостиве баријере како би се спречили илегални преласци границе. Самим тим и остале заливске монархије у поменутом контексту остају заштићене.

На јужним  границама Европе догађа се права „сеоба народа“ са несагледивим последицама. Међутим, о њима се размишља тек када се мигрантски талас у значајној мери осети у Немачкој, Француској или Скандинавији, а тада је прекасно. Због тога је потребно проблем третирати на извору или у његовој непосредној близини, јер у овом случају бавити се последицама може бити само контрапродуктивно. Последице могу бити драматичне како на Блиски Исток, тако и на саму Европу. Сасвим реалан сценарио је нови грађански рат у Либану који би имао рухо „закаснелог“ Арапског пролећа, али са овога пута у одређеној мери измењеним актерима у смеру сунитско-шиитске осе конфликта. Ердогану је у Турској озбиљно угрожена позиција, унутрашњи конфликт са ПКК се распламсава, па би у таквој ситуацији нове тензије на релацији домицилно становништво – мигранти запечатиле судбину новог „болесника на Босфору“. Јорданска економија се опасно приближава границама издржљивости, док би ниске цене нафте могле да погурају Саудијску Арабију ка позицији земље чији се становници придружују мигрантском таласу. Мигрантском кризом и њеним последицама на државе Блиског Истока проблем се само додатно мултипликује и прогресивно одражава на мигрантску руту која преко Турске, грчких острва и централног Балкана води даље ка Западној Европи.