Због чега Дејтон није могућ у Сирији?

Трећи женевски процес преговора изнедрио је решење у виду примирја, које је у јасно дефинисаним зонама земље обуставило оружане операције након готово пет година непрекидног крвопролића. Међутим, када се зађе на терен конкретних решења сиријске кризе и усмеравања крхког примирја ка трајном миру, наилази се на низ проблема који на први поглед делују непремостиво. Велики број анализа које у последње време долазе из претежно западног интелектуалног корпуса указује на објективну могућност примене решења сличног Дејтону за коначно решење сиријског конфликта. Међутим, западњачка навика да идентична неуспела решења примењују у деловима света са дијаметрално различитим проблемима, идеолошким обрасцима, политичком културом, религијом итд. потврђују се и у случају кризе на источној обали Медитерана. Ипак, дејтонски сценарио који би на средњи или дуги рок решио кризу на Леванту није реалан из најмање неколико разлога. Ти разлози су уско везани за карактер сиријског конфликта и  инфраструктуру решења примењог у смеру окончања грађанског рата у БиХ.

1. Новоуспостављени преговарачки процес не нуди решење за

Преговарачки оквир не нуди решење за екстремистичке групе

екстремистичке организације Ал Нусра Фронт и ИСИЛ, које контролишу огромне територије у Сирији. Асад и његови савезници су једини искрени борци против екстремиста, док тзв. Слободна сиријска војска нема ни воље ни снаге да се бори против оних са којима дели добар део идеолошких постулата. Евентуално ојачавање тзв. умерене опозиције од стране међународног фактора би било бацање ресурса у бунар, који притом посредно могу доспети у било чије руке и изазвати контраефекат. Једино решење за њихово уништење је широка међународна коалиција. Међутим, од посебног је значаја указати на чињеницу да поменуте екстремистичке групе ниједном спољном фактору нису прве на листи приоритета. САД наводни рат против ИСИЛ-а користи као изговор за одржавање еквилибријума на терену у корист екстремиста, док је Русима приоритет очување Асада „у седлу“ и тиме могућности да пресудно пројектују сопствене спољнополитичке интересе на Леванту. Асадов кључни противник су умереније исламистичке опције, па је ИСИЛ далеко ниже на листи руских приоритета. Са друге стране, Саудијска Арабија, њени заливски савезници и Турска посредно ојачавају екстремисте са циљем коначног свргавања Асада и успостављања калифата. Дејтонски сценарио у овом случају, дакле, не нуди решење проблема, већ само додатни импулс легитимитету екстремистима који прижељкују Ердоган и краљевска породица у Ријаду.

2. Конфедерални модел за Сирију по узору на БиХ је неодржив да се постигне трајни мир нити задовоље ичији политички апетити. Дејтонска структура има своја ограничења територијалне и институционалне природе која у Сирији не би могла да задовоље апетите зараћених страна. Конфедерални модел је пре основ за продубљивање постојећих подела него за њихово превазилажење. Уколико би се формирала предоминантно сунитска компактна територија у централној Сирији која би повезивала Турску и Јордан, катарски гасовод би био могућ чиме би биле остварене амбиције атлантизма и самим тим ургожен руски базични интерес у региону. Курдска аутономија је за Турску смртна опасност, док САД теже да истисну Русију са обале Медитерана и тиме спрече комплетирање шиитског лука у настајању. Такође, овакав модел би у највећој мери замрзнуо стање на терену, а не би пружио решење за горуће проблеме, посебно за Ал Нусру и ИСИЛ. Турска и заливске монархије прећутно подржавају ове групе, док се Русија и Запад макар декларативно слажу да за њих нема места у будућем сиријском устројству.

Са институционалне тачке гледишта, имплементација дејтонске структуре није реална јер би наметање решења у коме постоји централна власт са минимумом надлежности као у БиХ омогућила самовољу конфедералних јединица, па би у сваком моменту постојало de facto право вета за сваку од заинтересованих страна. То никоме није у интересу. Једина могућност за окончање конфликта је проналажење модела за партиципацију свих оружаних група осим оних најекстремнијих, уз останак основа институција система и Асада на власти. Уколико би такав договор био постигнут, једина „дејтонска“ карактеристика би био његов међународни карактер. Поучени босанским искуством, нешто мање је вероватно озбиљније међународно уплитање у даљу изградњу институција и постављања система на здраве ноге.

3. Постизање коначног решења суштински омета непостојање

Сиријски конфликт је комплекснији од оног у Босни

консензуса око темељних питања о карактеру рата, унутар Сирије и на међународном плану. Неслагања око природе рата (спољна агресија или грађански рат), легитимитета сиријског режима (позивање на легитимитет изнутра, његово оспоравање споља) и опозиције (демократска опозиција или терористи) суштински отежавају чак и само довођење страна за преговарачки сто. До релативно скоро Асадова позиција је била прилично неизвесна. Међутим, синхроним деловањем руске авијације и сиријске армије на копну искристалисале су се компактније територије под контролом сиријске армије, непосредна опасност не прети више Дамаску, док Алеп као срж оружане побуне у сваком моменту може да буде одсечен од ланаца снабдевања неопходним потрепштинама. Ситуација на терену, дакле, диктира неминовност учешћа Асада у даљем мировном процесу и његову легитимност као фактора без кога се не може. Такође, Асад ће под комбинованим руским и западним притиском морати да прихвати легитимитет одређених група које ратују против њега и са њима преговара. Напослетку, недостатак легитимитета свих страна у сукобу би био крунисан наметањем конституционалног решења споља, независно од воље сиријског народа.

4. Постизање коначног решења за Сирију ометају дијаметрално

Конкурентски интереси онемогућавају сиријски Дејтон

супротстављени интереси зараћених страна и њихових прокси савезника. Курдски захтев за високим нивоом аутономије унутар Сирије је ноћна мора за Анкару, која ће се свим расположивим средствима трудити да онемогући прерастање снага Курдске народне одбране у озбиљног институционализованог фактора. Стварање курдске „државе у држави“ би ојачало изговоре Ердогана за вишедимензионалну интервенцију на територији Сирије. Руски интерес је ваздушном интервенцијом остварен. Алавитски део медитеранског приморја је безбедан, а самим тим и лука у Тартусу и ваздухопловна база у Латакији коју користе Руси, о чему сведочи и повлачење највећег дела војних снага из Сирије. Логичан след је да Асадова амбиција да читаву територију Сирије врати под директну контролу у овом тренутку није реална. Европска унија због ефеката мигрантске кризе који се на њу преливају има драматично појачан интерес да се укључи у процес проналажења решења за Сирију. Међутим, она нити има објективних могућности, нити је способна да ефективно делује изван оквира који дефинишу САД. Израел је изузет из преговора и у медијима је представљен као оаза мира у трусном подручју, док је на терену озбиљно инволвиран и у критичним моментима је различитим средствима усмеравао сукоб у смеру који одговара званичном Тел Авиву. Без укључења Израела као кључног регионалног играча у преговоре о даљој судбини Сирије није могуће проналажење адекватног решења.

Примирје је изазвало непремостиву поделу међу тзв. опозицијом. Интереси свих група да најпре сруше Асада доживели су пукотину постизањем примирја, и поделу на оне који су спремни на компромис са Русима и оне који то нису. Поред тога, сунитске краљевине Залива у којима је вехабизам државна религија се експлицитно не изјашњавају ко су терористи против којих се наводно боре. Зоне дефинисане примирјем зараћене стране посматрају свака на свој начин, што пружа изговор за настављање војних операција и међусобне оптужбе за кршење примирја. Једини интерес који расплет усмерава према каквом таквом мировном решењу налази се на линији Москва – Ријад и уско је везан за раст цена нафте који је од обостраног интереса. Договор ће зависити од приоритета једне и друге стране у контексту нафтно-гасних интереса. Не треба имати било какву дилему да ће Вашингтон тежити да осујети било какав облик договора свог савезника и архинепријатеља.

Дуготрајна нестабилност, масовна разарања, избегли и интерно расељени чине да се Сирија креће у смеру неуспеле државе, а окончање сукоба није ни близу краја. Карте су руском интервенцијом измешане у непосредну Асадову корист, а посредно погодују интересима Русије и шиитског фактора. Међутим, тешком муком постигнуто примирје Запад и његови савезници у Заливу користе за прегруписавање својих пулена на терену и њихово ојачавање. Неодрживост трајног решења за сиријску кризу по угледу на Дејтон, дакле, произилази из дијаметрално супротних интереса сукобљених страна и њихових спонзора, одсуства консензуса по било ком питању које је везано за оружани сукоб и почетак преговора, непостојања решења за екстремистичке групе, као и из немогућности примене босанског модела услед различитих објективних околности на терену. Како би се сиријска криза распетљала и земља трасирала на пут окончања конфликта, потребно је пронаћи компромис на више нивоа, и то како међу факторима унутар Сирије, тако и иностраним. То се, међутим, у овом тренутку чини као немогућа мисија.

Нови узлет Монроове доктрине?

Перманентним деловањем атлантизма на евроазијској копненој маси, а са циљем успостављања униполарног поретка са америчком „изузетношћу“ као кључном идеолошком компонентом, Монроова доктрина је помало пала у заборав. Креирана у првој половини 19. века од стране Вашингтона са циљем пројекције геостратешких интереса у латионамерички свет, она је, међутим, доживела поновни процват у светлу новонасталих околности у међународној арени. Латинску Америку је након готово полувековног крвопролића захватила фаза релативног мира и економског раста у највећем броју земаља, све до почетка глобалне економске кризе. Црвена линија после које неће више бити повратка је најновије заоштравање односа Русије и Запада поводом украјинске и сиријске кризе, и пратећим ефектима од којих су за Латинску Америку најзначајније ниске цене нафте које се упорно одржавају на ниском нивоу.

Вашингтон у складу са устаљеном праксом веома вешто користи идеолошко-идентитетске обрасце и карактеристике дате средине за остварење сопствених интереса. У другим деловима света, посебно у стратешки најважнијој Евроазији, САД прибегавају отворенијим и насилнијим методама њиховог остварења. Међутим, у Латинској Америци време комбиновано са субверзивним делатностима САД и глобалног финансијског система под њиховом контролом у највећој мери одрађује посао. Друштвени процеси типични за латиноамеричке државе потпомогнути усмеравањем догађаја споља постепено ревитализују „пипке“ које Вашингтон пројектује новом пузајућом Монроовом доктрином. 

Теологија ослобођења која представља специфичан

"Латинска Америка је двориште САД."

римокатолицизам са левичарским карактеристикама често је доводила до катастрофалних резултата у економији, што су атлантистички стратези користили за инсталирање десничарских режима и остварење сопствених интереса кроз приватизацију, дерегулацију и обилно учешће глобалних финансијских инситуција. Атлантизам веома вешто користи мањкавости демократског политичког устројства за манипулисање обесправљеним слојевима у државама Латинске Америке у сврху остварења сопствених интереса. Традиција државних удара, нарушавања капацитета демократских институција и пратећих масовних злочина карактеристична за овај континент углавном је изазивана и усмеравана у жељеном правцу од стране ЦИА-е. Такође, нарко картели су незаобилазан ванинституционални играч због огромне финансијске моћи и утицаја на најшире друштвене слојеве, због чега им се у овом тренутку готово немогуће супротставити. Свему наведеном додатно доприносе пад цена стратешких сировина на светском тржишту, посебно нафте, бакра и соје, које представљају ослонац многих латиноамеричких економија. Глобалне вештачки изазване ниске цене нафте поменутим процесима иду на руку и на добром путу су да у потпуности уруше спољнополитичке амбиције засноване на мултилатералним конструкцијама иза којих стоји Венецуела.

Идеологија боливаризма чији је основ економски социјализам

Боливаризам је дубоко укорењен у латиноамеричко ткиво

са снажном римокатоличком компонентом је у последње две деценије представљала кључну претњу интересима САД у овом делу света, са идеолошким епицентром у Венецуели. Несумњиве резултате постигнуте у области социјалне заштите и редистрибутивних политика уопште пратила је неефикасна монетарна политика карактеристична за социјализам, праћена усмеравањем прихода од извоза нафте у редистрибуцију уместо у развојне компоненте економског система. Оваква економска политика ослоњена на високу цену нафте проузроковала је галопирајућу инфлацију и потпуни слом економског система земље. Међутим, улога Венецуеле је била далеко шира. На основу повлашћених цена нафте које су за државе савезнике биле између 40 и 60 посто јефтиније, кроз организацију „Петрокарибе“ и друге мултилатералне регионалне конструкције је пружана подршка суседним земљама у циљу извоза боливарских тековина на читав континент. У том контексту треба посматрати историјску посету председника САД-а Хавани, јер она произилази из немогућности пружања енергетске помоћи из Венецуеле у обиму који је неопходан. Остале земље CARICOM-а, разуме се, суштински зависе од будућих односа на релацији Вашингтон  - Хавана.

Пад популарности председнице Дилме Русеф изазван економским успоравањем и политичким тензијама претежно изазваним споља по узору на „обојене револуције“ већ дужи временски период потресају Бразил. Недавна организација Мундијала и овогодишње Олимпијске игре као показатељи економског прогреса највеће латиноамеричке економије неће бити од превеликог значаја уколико ослонац БРИКС-а у западној хемисфери не нађе модел да превазиђе проблеме економске природе и спољних утицаја са којима се суочава. Са друге стране, процес помирења у Колумбији није далеко одмакао од свог стидљивог старта, а осим формалних питања администрација Хуана Мануела Сантоса и побуњеника из ФАРК-а нису успеле да земљу трасирају ка трајном миру.

У Аргентини је перонизму дошао крај, барем за сада. Од

Незаобилазни су енергетски интереси на Карибима

Кристине Киршнер диригентску палицу и нимало безазлене економске проблеме на себе је преузео Маурисио Макри, проатлантистички кандидат деснице. Тиме је постала упитна даља сарадња са Русијом, пре свега у домену пољопривреде и енергетике. Колико толико светла тачка је Чиле који карактеришу политичка стабилност, висок привредни раст и највиши кредитни рејтинг у Латинској Америци. Међутим, пад цена стратешких сировина и природне катастрофе доприносе „проблемима у рају“. Такође је веома важно имати у виду да су Аргентина и Чиле државе које поред оних најмоћнијих полажу право на богатства Антарктика, па су због тога од прворазредног планетарног значаја за Вашингтон. Територијални спор Гвајане и Венецуеле у чијој су сржи енергетски интереси и у који су укључене водеће нафтне компаније, као и спор Боливије и Чилеа око приступа пацифичкој обали, указују да границе из периода деколонизације не одражавају воље народа и влада ни на овом континенту. Ендемско сиромаштво на Хаитију, недовршен процес помирења у Гватемали, као и унутрашњи безбедносни изазови са којима се суочавају пре свега Мексико, Хондурас, Колумбија и Венецуела додатно указују да су ствари у Латинској Америци изнова кренуле по злу.

Латинска Америка има дугу традицију насилних смена режима, грађанских ратова на чисто идеолошкој подлози и смена власти које се на идеолошком спектру протежу од крајње левице до радикалне деснице. Десничарски режими су углавном инсталирани уз свесрдну помоћ Вашингтона и бивали праћени репресијом и злочинима усмереним ка идеолошким супарницима оличеним у левичарским покретима. Повлачење левице са политичке сцене последњих година и губљење полуга моћи злокобно подсећа на најмрачније периоде у историји овог континента. Цикличност политичког процеса карактеристичног за Латинску Америку у коме сиромашни гласају за левицу која им омогући прелазак у виши социјални слој, да би потом гласали за десницу која економски и политички процес врати на почетак, представља conditio sine qua non политичког живота у овом делу света. Основни стратешки циљ САД-а је да се онемогући супротстављање америчкој глобалној доминацији путем мултилатералних облика сарадње, пре свега окупљању значајнијег броја држава око БРИКС-а (односно Бразила), али и кроз CELAC, CARICOM и друге облике сарадње. Нова Монроова доктрина добија „мишиће“. Колико ће латиноамеричке државе томе успети да се супротставе, зависи од многих глобалних фактора који у овом моменту нису до краја предвидљиви.

Да Ђинђић није убијен, да ли би било другачије?

“Ценим Запад, али пре свега водим рачуна о интересу своје земље.”

Зоран Ђинђић

Март месец који је иза нас је карактеристичан период у коме се евоцирају успомене и обележавају годишњице значајних политичких догађаја у Србији, у реалној и симболичкој равни. На симболичком нивоу посебно место у алтернативним виђењима реалности припада атентату на премијера Зорана Ђинђића и разматрањима шта би у Србији суштински било другачије да његов живот није насилно прекинут. Трагедија која је задесила српску политичку сцену несумњиво је у корену сасекла неке позитивне трендове успостављене пре свега у смеру повратка Србије у међународне процесе одлучивања. Међутим, не улазећи у природу атентата, налогодавце и интересе који стоје иза овог трагичног догађаја, у свакодневним расправама, стручним и оним мање стручним, намеће се теза да би Србија данас драстично боље изгледала и функционисала да атентат на Ђинђића није био извршен. Да ли је такав став утемељен у реалности сатканој од глобалних геополитичких процеса и унутрашњих српских трзавица, или представља списак лепих жеља и потрагу за алибијем који неутралише суморну садашњицу?

Основна замка оваквог начина размишљања је посматрање будућности и перспеткиве кроз уску призму идеолошких постулата, емоција и реалности актуелног политичког тренутка, уместо из перспективе процеса дугог трајања на коју ни далеко моћније државе немају значајнијег утицаја. Реалистички приступ процесе и актере посматра кроз партикуларне виталне интересе држава, значајних организација и појединаца као основно мерило у односу на које се врши калибрација сваке појединачне политике. На тај начин функционише виђење и креирање политичких догађаја од стране озбиљних актера на међународној позорници, па изузетак не треба да буде ни потенцијална ситуација која би уследила да до атентата на премијера није дошло. Када је у питању разматрање хипотетичке ситуације у којој је атентат избегнут и Ђинђић представља значајног политичког играча у Србији и окружењу, дату ситуацију је потребно посматрати кроз два аспекта – унутрашњи и спољнополитички.

Када је у питању спољнополитички контекст, од суштинске је

У погледима на атентат занемарују се међународне околности

важности имати у виду да су геополитички процеси константа чија се срж не мења деценијама, па ни вековима. Без обзира на све ултиматуме и понижења на која је пристала постпетооктобарска Србија непосредно након преузимања полуга власти, однос Запада према Србији се у суштинским питањима није променио. Западни фактор је мењао тактички приступ, формате преговора и дипломатске иницијативе, али никада суштински интерес и стратегију усмерену ка упорном растакању српског националног корпуса и његовог коначног свођења на меру „београдског пашалука“. Захтеви упућени делу међународне заједнице и интервјуи дати непосредно пред смрт су јасне назнаке да је Зоран Ђинђић постао свестан реалности, окренуо се у смеру националних интереса и показао јасну амбицију да решава горућа питања која читав један век оптерећују српско друштво. Да ли је то била искрена намера која је проистекла из спознаје функционисања историјских процеса, остаће вечита недоумица. Међутим, једно је јасно - да на Ђинђића није извршен атентат, то не би променило глобална дешавања, интересе великих сила на Балкану, тежњу за умањењем снаге српског фактора, као ни кризу идентитета, вредности и институција ЕУ. У том контексту се поставља кључно питање – да ли би Ђинђић остао на „европском путу“ имајући у виду његове прагматичне ставове пред сам атентат, али и данашње геополитичке околности? Готово сигурно да не би.

Кључна питања са спољнополитичким репрекусијама која су оптерећивала његову краткотрајну владавину су веома слична данашњим – Република Српска, Космет и Црна Гора. Његов неформално изнет предлог кроз који повезује решавање питања статуса Космета у саставу Србије и Републике Српске није наишао на позитиван одговор у центрима моћи који одлучују о нашој судбини. Ђинђић је убрзавањем политичког процеса коме је иначе био склон само додатно дао на снази неминовној сецесији Црне Горе коју су за нас наменили атлантистички стратези. Београдски споразум којим је формирана државна заједница СЦГ је представљао само политички памфлет са основном сврхом куповине времена и ојачавања црногорских сепаратиста у свом науму да супротно вољи народа остваре свој циљ. Да је Ђинђић у оба наведена случаја у одсудном моменту поступио мудрије и купио нешто времена, то ни у ком случају не би изменило коначни исход, неповољан по српске интересе.

Када је унутрашња политика у питању, јавност је такође

Култ личности допринео је преувеличавању реалне моћи

склона прецењивању Ђинђићевих могућности у тадашњим политичким околностима. Често се прецењују његове маневарске способности у ситуацији када ДОС представља конгломерат странака радикално различитих политичких начела, а са јединим заједничким циљем да се смени Милошевићев режим. Такође се, свесно или несвесно, у други план потискује драматичан пад популарности Зорана Ђинђића и његовог ДС-а пред сам атентат. Поред минималног компромиса унутар ДОС-а и драматичног пада популарности, нимало безначајна је и тежина наслеђених проблема. Како би Ђинђић макар и покушао да утиче на спољни фактор да нам омогући лагоднију међународну позицију, он би морао да има изграђену унутрашњу позицију, што евидентно није ни приближно био случај.

Јасно је да је Ђинђић пре доласка на власт и контакта са реалношћу из премијерске перспективе имао идеолошка уверења кроз која га посматрају ултралиберални кругови данашњице. Међутим, евидентно је да је под утицајем премијерског искуства и времена проведеном у политичком врху ту дошло до драматичне промене, па је он у све већој мери почео да стоји на трагу заштите виталних националних интереса и трасирања Србије у смеру који би потписао сваки искрени српски патриота. Да се атентат није догодио, Зоран Ђинђић би био или делимично утицајан опозициони политичар, или би у некој комбинацији био део власти, уколико би у потпуности идеолошки променио страну. У том случају би се неминовно суочавао са преурањеном дестабилизацијом споља, која у актуелној перспективи Србију очекује вероватно тек за пар година, и не може се избећи уколико Србија остане на досадашњим антиатлантистичким позицијама.

Расветљавање објективне Ђинђићеве историјске улоге није у потпуности могуће због временске блискости, пропаганде усмерене на креирање култа његове личности, као и идеолошке искључивости карактеристичне за либералне политичке кругове. Међутим, веровати да би појединац ма каквих способности могао да „точак историје“ суштински преокрене у нашу корист у слабој држави и региону од глобалне геостратешке важности је прилично наивно и са суровом политичком реалношћу нема много везе. На основу јасних показатеља и околности које су уследиле, јасно је да Србија није имала праву прилику да буде у радикално бољој позицији од оне у којој је данас, или она барем није пресудно зависила од улоге премијера Ђинђића. Шанса да Србија неповратно буде трасирана на пут развоја и остваривања националних интереса је пропуштена у више наврата, и то далеко раније. Решавање питања статуса Космета, јачање капацитета РС, евентуалне наднационалне интеграције и значајнији раст животног стандарда би свакако морали да сачекају боља времена и нама наклоњеније међународне околности.