Да Ђинђић није убијен, да ли би било другачије?

“Ценим Запад, али пре свега водим рачуна о интересу своје земље.”

Зоран Ђинђић

Март месец који је иза нас је карактеристичан период у коме се евоцирају успомене и обележавају годишњице значајних политичких догађаја у Србији, у реалној и симболичкој равни. На симболичком нивоу посебно место у алтернативним виђењима реалности припада атентату на премијера Зорана Ђинђића и разматрањима шта би у Србији суштински било другачије да његов живот није насилно прекинут. Трагедија која је задесила српску политичку сцену несумњиво је у корену сасекла неке позитивне трендове успостављене пре свега у смеру повратка Србије у међународне процесе одлучивања. Међутим, не улазећи у природу атентата, налогодавце и интересе који стоје иза овог трагичног догађаја, у свакодневним расправама, стручним и оним мање стручним, намеће се теза да би Србија данас драстично боље изгледала и функционисала да атентат на Ђинђића није био извршен. Да ли је такав став утемељен у реалности сатканој од глобалних геополитичких процеса и унутрашњих српских трзавица, или представља списак лепих жеља и потрагу за алибијем који неутралише суморну садашњицу?

Основна замка оваквог начина размишљања је посматрање будућности и перспеткиве кроз уску призму идеолошких постулата, емоција и реалности актуелног политичког тренутка, уместо из перспективе процеса дугог трајања на коју ни далеко моћније државе немају значајнијег утицаја. Реалистички приступ процесе и актере посматра кроз партикуларне виталне интересе држава, значајних организација и појединаца као основно мерило у односу на које се врши калибрација сваке појединачне политике. На тај начин функционише виђење и креирање политичких догађаја од стране озбиљних актера на међународној позорници, па изузетак не треба да буде ни потенцијална ситуација која би уследила да до атентата на премијера није дошло. Када је у питању разматрање хипотетичке ситуације у којој је атентат избегнут и Ђинђић представља значајног политичког играча у Србији и окружењу, дату ситуацију је потребно посматрати кроз два аспекта – унутрашњи и спољнополитички.

Када је у питању спољнополитички контекст, од суштинске је

У погледима на атентат занемарују се међународне околности

важности имати у виду да су геополитички процеси константа чија се срж не мења деценијама, па ни вековима. Без обзира на све ултиматуме и понижења на која је пристала постпетооктобарска Србија непосредно након преузимања полуга власти, однос Запада према Србији се у суштинским питањима није променио. Западни фактор је мењао тактички приступ, формате преговора и дипломатске иницијативе, али никада суштински интерес и стратегију усмерену ка упорном растакању српског националног корпуса и његовог коначног свођења на меру „београдског пашалука“. Захтеви упућени делу међународне заједнице и интервјуи дати непосредно пред смрт су јасне назнаке да је Зоран Ђинђић постао свестан реалности, окренуо се у смеру националних интереса и показао јасну амбицију да решава горућа питања која читав један век оптерећују српско друштво. Да ли је то била искрена намера која је проистекла из спознаје функционисања историјских процеса, остаће вечита недоумица. Међутим, једно је јасно - да на Ђинђића није извршен атентат, то не би променило глобална дешавања, интересе великих сила на Балкану, тежњу за умањењем снаге српског фактора, као ни кризу идентитета, вредности и институција ЕУ. У том контексту се поставља кључно питање – да ли би Ђинђић остао на „европском путу“ имајући у виду његове прагматичне ставове пред сам атентат, али и данашње геополитичке околности? Готово сигурно да не би.

Кључна питања са спољнополитичким репрекусијама која су оптерећивала његову краткотрајну владавину су веома слична данашњим – Република Српска, Космет и Црна Гора. Његов неформално изнет предлог кроз који повезује решавање питања статуса Космета у саставу Србије и Републике Српске није наишао на позитиван одговор у центрима моћи који одлучују о нашој судбини. Ђинђић је убрзавањем политичког процеса коме је иначе био склон само додатно дао на снази неминовној сецесији Црне Горе коју су за нас наменили атлантистички стратези. Београдски споразум којим је формирана државна заједница СЦГ је представљао само политички памфлет са основном сврхом куповине времена и ојачавања црногорских сепаратиста у свом науму да супротно вољи народа остваре свој циљ. Да је Ђинђић у оба наведена случаја у одсудном моменту поступио мудрије и купио нешто времена, то ни у ком случају не би изменило коначни исход, неповољан по српске интересе.

Када је унутрашња политика у питању, јавност је такође

Култ личности допринео је преувеличавању реалне моћи

склона прецењивању Ђинђићевих могућности у тадашњим политичким околностима. Често се прецењују његове маневарске способности у ситуацији када ДОС представља конгломерат странака радикално различитих политичких начела, а са јединим заједничким циљем да се смени Милошевићев режим. Такође се, свесно или несвесно, у други план потискује драматичан пад популарности Зорана Ђинђића и његовог ДС-а пред сам атентат. Поред минималног компромиса унутар ДОС-а и драматичног пада популарности, нимало безначајна је и тежина наслеђених проблема. Како би Ђинђић макар и покушао да утиче на спољни фактор да нам омогући лагоднију међународну позицију, он би морао да има изграђену унутрашњу позицију, што евидентно није ни приближно био случај.

Јасно је да је Ђинђић пре доласка на власт и контакта са реалношћу из премијерске перспективе имао идеолошка уверења кроз која га посматрају ултралиберални кругови данашњице. Међутим, евидентно је да је под утицајем премијерског искуства и времена проведеном у политичком врху ту дошло до драматичне промене, па је он у све већој мери почео да стоји на трагу заштите виталних националних интереса и трасирања Србије у смеру који би потписао сваки искрени српски патриота. Да се атентат није догодио, Зоран Ђинђић би био или делимично утицајан опозициони политичар, или би у некој комбинацији био део власти, уколико би у потпуности идеолошки променио страну. У том случају би се неминовно суочавао са преурањеном дестабилизацијом споља, која у актуелној перспективи Србију очекује вероватно тек за пар година, и не може се избећи уколико Србија остане на досадашњим антиатлантистичким позицијама.

Расветљавање објективне Ђинђићеве историјске улоге није у потпуности могуће због временске блискости, пропаганде усмерене на креирање култа његове личности, као и идеолошке искључивости карактеристичне за либералне политичке кругове. Међутим, веровати да би појединац ма каквих способности могао да „точак историје“ суштински преокрене у нашу корист у слабој држави и региону од глобалне геостратешке важности је прилично наивно и са суровом политичком реалношћу нема много везе. На основу јасних показатеља и околности које су уследиле, јасно је да Србија није имала праву прилику да буде у радикално бољој позицији од оне у којој је данас, или она барем није пресудно зависила од улоге премијера Ђинђића. Шанса да Србија неповратно буде трасирана на пут развоја и остваривања националних интереса је пропуштена у више наврата, и то далеко раније. Решавање питања статуса Космета, јачање капацитета РС, евентуалне наднационалне интеграције и значајнији раст животног стандарда би свакако морали да сачекају боља времена и нама наклоњеније међународне околности.