Нови узлет Монроове доктрине?

Перманентним деловањем атлантизма на евроазијској копненој маси, а са циљем успостављања униполарног поретка са америчком „изузетношћу“ као кључном идеолошком компонентом, Монроова доктрина је помало пала у заборав. Креирана у првој половини 19. века од стране Вашингтона са циљем пројекције геостратешких интереса у латионамерички свет, она је, међутим, доживела поновни процват у светлу новонасталих околности у међународној арени. Латинску Америку је након готово полувековног крвопролића захватила фаза релативног мира и економског раста у највећем броју земаља, све до почетка глобалне економске кризе. Црвена линија после које неће више бити повратка је најновије заоштравање односа Русије и Запада поводом украјинске и сиријске кризе, и пратећим ефектима од којих су за Латинску Америку најзначајније ниске цене нафте које се упорно одржавају на ниском нивоу.

Вашингтон у складу са устаљеном праксом веома вешто користи идеолошко-идентитетске обрасце и карактеристике дате средине за остварење сопствених интереса. У другим деловима света, посебно у стратешки најважнијој Евроазији, САД прибегавају отворенијим и насилнијим методама њиховог остварења. Међутим, у Латинској Америци време комбиновано са субверзивним делатностима САД и глобалног финансијског система под њиховом контролом у највећој мери одрађује посао. Друштвени процеси типични за латиноамеричке државе потпомогнути усмеравањем догађаја споља постепено ревитализују „пипке“ које Вашингтон пројектује новом пузајућом Монроовом доктрином. 

Теологија ослобођења која представља специфичан

"Латинска Америка је двориште САД."

римокатолицизам са левичарским карактеристикама често је доводила до катастрофалних резултата у економији, што су атлантистички стратези користили за инсталирање десничарских режима и остварење сопствених интереса кроз приватизацију, дерегулацију и обилно учешће глобалних финансијских инситуција. Атлантизам веома вешто користи мањкавости демократског политичког устројства за манипулисање обесправљеним слојевима у државама Латинске Америке у сврху остварења сопствених интереса. Традиција државних удара, нарушавања капацитета демократских институција и пратећих масовних злочина карактеристична за овај континент углавном је изазивана и усмеравана у жељеном правцу од стране ЦИА-е. Такође, нарко картели су незаобилазан ванинституционални играч због огромне финансијске моћи и утицаја на најшире друштвене слојеве, због чега им се у овом тренутку готово немогуће супротставити. Свему наведеном додатно доприносе пад цена стратешких сировина на светском тржишту, посебно нафте, бакра и соје, које представљају ослонац многих латиноамеричких економија. Глобалне вештачки изазване ниске цене нафте поменутим процесима иду на руку и на добром путу су да у потпуности уруше спољнополитичке амбиције засноване на мултилатералним конструкцијама иза којих стоји Венецуела.

Идеологија боливаризма чији је основ економски социјализам

Боливаризам је дубоко укорењен у латиноамеричко ткиво

са снажном римокатоличком компонентом је у последње две деценије представљала кључну претњу интересима САД у овом делу света, са идеолошким епицентром у Венецуели. Несумњиве резултате постигнуте у области социјалне заштите и редистрибутивних политика уопште пратила је неефикасна монетарна политика карактеристична за социјализам, праћена усмеравањем прихода од извоза нафте у редистрибуцију уместо у развојне компоненте економског система. Оваква економска политика ослоњена на високу цену нафте проузроковала је галопирајућу инфлацију и потпуни слом економског система земље. Међутим, улога Венецуеле је била далеко шира. На основу повлашћених цена нафте које су за државе савезнике биле између 40 и 60 посто јефтиније, кроз организацију „Петрокарибе“ и друге мултилатералне регионалне конструкције је пружана подршка суседним земљама у циљу извоза боливарских тековина на читав континент. У том контексту треба посматрати историјску посету председника САД-а Хавани, јер она произилази из немогућности пружања енергетске помоћи из Венецуеле у обиму који је неопходан. Остале земље CARICOM-а, разуме се, суштински зависе од будућих односа на релацији Вашингтон  - Хавана.

Пад популарности председнице Дилме Русеф изазван економским успоравањем и политичким тензијама претежно изазваним споља по узору на „обојене револуције“ већ дужи временски период потресају Бразил. Недавна организација Мундијала и овогодишње Олимпијске игре као показатељи економског прогреса највеће латиноамеричке економије неће бити од превеликог значаја уколико ослонац БРИКС-а у западној хемисфери не нађе модел да превазиђе проблеме економске природе и спољних утицаја са којима се суочава. Са друге стране, процес помирења у Колумбији није далеко одмакао од свог стидљивог старта, а осим формалних питања администрација Хуана Мануела Сантоса и побуњеника из ФАРК-а нису успеле да земљу трасирају ка трајном миру.

У Аргентини је перонизму дошао крај, барем за сада. Од

Незаобилазни су енергетски интереси на Карибима

Кристине Киршнер диригентску палицу и нимало безазлене економске проблеме на себе је преузео Маурисио Макри, проатлантистички кандидат деснице. Тиме је постала упитна даља сарадња са Русијом, пре свега у домену пољопривреде и енергетике. Колико толико светла тачка је Чиле који карактеришу политичка стабилност, висок привредни раст и највиши кредитни рејтинг у Латинској Америци. Међутим, пад цена стратешких сировина и природне катастрофе доприносе „проблемима у рају“. Такође је веома важно имати у виду да су Аргентина и Чиле државе које поред оних најмоћнијих полажу право на богатства Антарктика, па су због тога од прворазредног планетарног значаја за Вашингтон. Територијални спор Гвајане и Венецуеле у чијој су сржи енергетски интереси и у који су укључене водеће нафтне компаније, као и спор Боливије и Чилеа око приступа пацифичкој обали, указују да границе из периода деколонизације не одражавају воље народа и влада ни на овом континенту. Ендемско сиромаштво на Хаитију, недовршен процес помирења у Гватемали, као и унутрашњи безбедносни изазови са којима се суочавају пре свега Мексико, Хондурас, Колумбија и Венецуела додатно указују да су ствари у Латинској Америци изнова кренуле по злу.

Латинска Америка има дугу традицију насилних смена режима, грађанских ратова на чисто идеолошкој подлози и смена власти које се на идеолошком спектру протежу од крајње левице до радикалне деснице. Десничарски режими су углавном инсталирани уз свесрдну помоћ Вашингтона и бивали праћени репресијом и злочинима усмереним ка идеолошким супарницима оличеним у левичарским покретима. Повлачење левице са политичке сцене последњих година и губљење полуга моћи злокобно подсећа на најмрачније периоде у историји овог континента. Цикличност политичког процеса карактеристичног за Латинску Америку у коме сиромашни гласају за левицу која им омогући прелазак у виши социјални слој, да би потом гласали за десницу која економски и политички процес врати на почетак, представља conditio sine qua non политичког живота у овом делу света. Основни стратешки циљ САД-а је да се онемогући супротстављање америчкој глобалној доминацији путем мултилатералних облика сарадње, пре свега окупљању значајнијег броја држава око БРИКС-а (односно Бразила), али и кроз CELAC, CARICOM и друге облике сарадње. Нова Монроова доктрина добија „мишиће“. Колико ће латиноамеричке државе томе успети да се супротставе, зависи од многих глобалних фактора који у овом моменту нису до краја предвидљиви.