U stalnoj težnji čoveka da ukroti prirodu, da njene resurse koristi i da na njih utiče tako što će ih osvojiti i usmeriti ka mestima optimalnim za njihovu potrošnju, nastaju cevovodi. U prvobitnom obliku, to su najčešće otvoreni, nadzemni kanali za protok vode načinjeni tako da ovaj dragoceni resurs transportuju stotinama kilometara daleko. U istoriji su poznati rimski kanali za snabdevanje vodom. Prvi gasovodi od bambusovih cevi su napravljeni još početkom naše ere u Kini. Napretkom nauke, razvojem industrije čelika i ekspanzijom u upotrebi vodene pare javljaju se prve cevi projektovane za transport gasa pod visokim pritiskom. Ovim otkrićem samo po sebi se nameće otkriće cevovoda za transport gasa na velike udaljenosti i njegovo usavršavanje kako u tehničkom tako i u bezbednosnom smislu. Ovakav razvoj događaja stvara šansu svim zemljama bogatim energetskim resursima da svoje energente plasiraju na tržišta zemalja koja su ekonomski razvijena, bogata, ali i tržišta sa velikim potrebama pre svega za naftom i prirodnim gasom. Sa jedne strane zemlje izvoznici naglo ekonomski jačaju, dok sa druge strane zemlje uvoznici pokušavaju da stvore energetski bezbedno okruženje za svoju privredu i građane. Mač zavisnosti je uvek nad glavama uvoznika, dok zavisnost izvoznika zavisi pre svega od mogućnosti plasmana svojih energenata na više različitih tržišta. Objektivno gledano, u najpovoljnijem položaju se nalaze države preko čijih teritorija teče transport energenata.
Gas kao faktor energetske bezbednosti
Potrebe za različitim vrstama energenata menjale su se u skladu sa promenama u razvoju društva i razvoju nauke. Dugo je ugalj bio vitalni energent, pokretač privrednog razvoja nakon razaranja u Drugom svetskom ratu. O važnosti ovog energenta dovoljno govori početak evropskih integracija zajednicom koja je po njemu dobila naziv. Nakon uglja usledila je faza nafte. Kulminaciju je doživela sedamdesetih godina prošlog veka naftnom krizom i formiranjem Organizacije država izvoznica nafte (OPEC), a do danas ostaje najvažniji energent zbog koga se vode ratovi i javljaju krize nesagledivih razmera. Međutim, u poslednjoj deceniji postalo je jasno da će poznata nalazišta nafte biti iscrpljena u naredne dve do tri decenije.Iz tog razloga je došlo do ekspanzije razvoja alternativnih izvora energije kako bi se predupredila energetska žeđ koja se neumitno približava. Alternativni izvori energije koji su u povoju imaju za krajnji cilj proizvodnju električne energije bez koje čovečanstvo danas nije u stanju da funkcioniše. Međutim, ovakvi izvori energije za sada ne mogu da obezbede dovoljnu količinu potrebne energije za pozitivan energetski bilans. Kao jedina preostala realna alternativa potrošačima se nameće prirodni gas. Ova konstatacija se posebno odnosi na naš region koji oskudeva u nalazištima nafte i gasa, dok su zalihe uglja uglavnom ili nedostupne (Kosmet) ili ograničene (Vreoci, Kostolac itd.). Srpska ekonomija u ogromnoj meri zavisi od uvoza energenata. Prirodni gas kao mešavina gasovitih ugljovodonika sa dominacijom metana u svom sastavu nezaustavljivo beleži visoke stope rasta primene u privredi i domaćinstvima. Njegova relativno niska cena, ekološka opravdanost, širok spektar upotrebe, ogromne rezerve i relativno jednostavna eksploatacija su faktori koji doprinose da se "plavo gorivo" opravdano naziva gorivom budućnosti i ključnim faktorom energetske bezbednosti 21. veka.
Gas u ekonomiji
Prirodni gas postaje ključan energent kako za privredu, tako i za individualne potrošače u domaćinstvima. Njegov opseg primene je širok - koristi se u industriji, širokoj potrošnji, toplifikaciji, za proizvodnju električne energije, za pogon motornih vozila i kao sirovina u proizvodnji. "Plavo gorivo" poseduje jasne tehničke i ekonomske prednosti u odnosu na konvencionalna goriva. O njegovom značaju dovoljno govori podatak da privatni potrošači gas mogu koristiti u zadovoljavanju oko 80 posto energetskih potreba. Ovaj podatak dobija na značaju kada se zna da prirodni gas nema čvrstih ostataka pri sagorevanju i da zagađuje okolinu u zanemarljivoj meri. Neophodnost upotrebe prirodnog gasa možda najbolje ilustruje primer postepenog prestrojavanja automobilske industrije prema korišćenju ovog goriva.
Geopolitička važnost gasovoda i Srbija
 |
| Gasovod "Severni tok" koji je u izgradnji |
Vekovima za sebe govorimo da smo sagradili kuću na sred puta. Činjenica je da se naša zemlja nalazi u srcu regiona od vitalnog značaja za geopolitičke igrače današnjih međunarodnih odnosa. Takođe je činjenica da je Srbija kroz svoju burnu istoriju doživljavala katastrofe zbog svog nezahvalnog položaja. Danas se čini da je, bar u energetskom smislu, došlo vreme da Srbija punim kapacitetom iskoristi svoj centralni položaj na Balkanskom poluostrvu. Gasovodi koji prirodni gas dopremaju do zapadnoevropskih kupaca od nalazišta u zapadnom Sibiru, protežu se uglavnom preko Belorusije i Ukrajine. Osim geografskih pogodnosti, gasovodi kroz ove zemlje trenutno nemaju alternativu zbog infrastrukture iz sovjetskog perioda, koja je građena od 1973. godine za prve isporuke prirodnog gasa na zapadnoevropsko tržište. O važnosti ovih gasovoda dovoljno govori podatak da se preko ukrajinske teritorije zemljama EU doprema otprilike 80 posto potrebnog gasa, a preko beloruske oko 20 posto. Presudnu ulogu u obezbeđivanju energenata Evropi imaju tranzitne zemlje. Tranzitne zemlje su odgovorne za funkcionisanje gasne infrastrukture na svojoj teritoriji i isključivanje bilo kakve vrste rizika po gasovod. Zbog toga su od ključne važnosti prijateljski i partnerski odnosi strana ugovornica u izgradnji gasovoda - proizvođača, potrošača i tranzitnih zemalja, zasnovani na jasnim tržišnim i bezbednosnim principima. SFRJ nije na adekvatan način umela da iskoristi svoj centralni položaj na Balkanu i time je propuštena velika istorijska šansa zbog koje preko teritorije Srbije danas ne prolazi nijedan gasovod.
 |
| "Tajno oružje Gasprom" |
U nezavidan položaj ruski izvoznici gasa su došli nakon raspada SSSR-a. Zvanični Minsk i Kijev su se, posebno u deceniji koja je za nama, pokazali kao nepouzdan partner. Uprkos ogromnim taksama koje Ukrajina ubire od protoka gasa preko svoje teritorije, nakon neisplaćenih dugova "Gaspromu" isporuke gasa Ukrajini bile su obustavljene. Međutim, Ukrajina je kršeći sporazum sa "Gaspromom" obustavila isporuke gasa zemljama EU i počela ga koristi gas namenjen njima. Nepovoljnom položaju ovih važnih gasovoda doprinosi i nestabilna politička situacija u Belorusiji. Ova zemlja veoma često menja svoj spoljnopolitički kurs u zavisnosti od trenutnih interesa zvaničnog Minska, oscilira između interesa Brisela i Moskve koji su u najvećem broju slučajeva nekompatibilni i time onemogućava pouzdan oslonac u isporuci energenata tržištu EU. Vrednost izgradnje novih gasovoda se meri desetinama milijardi dolara, ali je očigledno da ni EU ni Rusija nemaju previše izbora u tom pogledu.
Kao jedina alternativa postojećim magistralnim pravcima je izgradnja novih u saradnji sa zapadnoevropskim naftno-gasnim kompanijama. Rusko državno rukovodstvo je svesno položaja svoje zemlje, države bez konkurencije njenim rezervama prirodnog gasa u svetu, i samim tim ima jasnu strategiju razvoja gasnog sektora. Kao alternativa belorusko-ukrajinskim tranzitnim koridorima javljaju se, pored manje značajnih gasovoda, dva velika i od suštinskog značaja za energetsku bezbednost Evrope. Prvi je tehnološko čudo, gasovod "Severni tok", koji je delimično pušten u rad. Ovaj gasovod je interesantan zbog činjenice da se proteže dnom mora i na taj način zaobilazi teritorije potencijalnih tranzitnih država, što je izuzetan geopolitički potez. "Severni tok" je od ključnog značaja za EU jer snabdeva najvećeg potrošača gasa u toj zajednici - Nemačku. Drugi, za nas najvažniji magistralni pravac, "Južni tok", na teritoriji naše zemlje će početi da se gradi najverovatnije u decembru ove godine.
Potrebe i perspektive Srbije
Proizvodnja prirodnog gasa u Srbiji je pod kontrolom NIS-a, a eksploatacija se odvija na oko 60 bušotina, od kojih su najznačajnije one u Morkinu, Novom Miloševu, Banatskom Dvoru itd. Prema prognozama Srbijagasa, potrošnja prirodnog gasa u Srbiji će porasti sa oko 4,5 milijarde kubnih metara u 2010. do oko 6 milijardi kubnih metara u 2015. godini, odnosno 7 milijardi u 2020. godini. Međutim, prema energetskom bilansu za 2008. godinu, čak 91 posto gasa se obezbeđuje iz uvoza, dok samo 9 procenata dolazi iz domaće proizvodnje, što nas čini jednom od veoma zavisnih zemalja od uvoza prirodnog gasa. Imajući u vidu energetsku budućnost Srbije koja u ovom trenutku ne obećava, neophodno je obezbediti nove prilive energenata. U Strategiji razvoja energetike Srbije u periodu do 2020. godine, prirodni gas je definisan kao energetski izvor 21. veka i ekološki najprihvatljivije gorivo. Ipak, proizvodnja i potrošnja prirodnog gasa u Srbiji su skromnog obima. Dominantna uloga uglja u proizvodnji električne energije, nerazvijena ekološka svest građana i zanemarljiv nivo gasifikovanosti države najbolje oslikavaju dosadašnju državnu politiku na ovom polju. Pred Srbijom se u narednih nekoliko godina otvaraju dve mogućnosti poboljšanja svog energetskog položaja - gasovodi "Nabuko" i "Južni tok".
Evropska energetska strategija i Srbija
EU kao i svaka ozbiljna organizacija strateški razmišlja i trudi se da obezbedi siguran priliv energenata svojim potrošačima u budućnosti. Evropska žeđ za energentima može biti utoljena na najefikasniji način sa istoka, od strane najvećeg energetskog partnera EU - Rusije. U EU je eksploatacija prirodnog gasa u opadanju, dok u Rusiji munjevito raste i kulminiraće narednih godina kada se očekuju isporuke stotina milijardi kubnih metara gasa zapadnoevropskim potrošačima. Prema prognozama Međunarodne agencije za energetiku (IEA) do 2030. godine potrošnja energije u zemljama EU će se svake godine povećavati za sedam procenata. Posebno će porasti potrošnja gasa, što će zahtevati povećanje uvoza čak četiri puta. Sa druge strane, Rusiji je od strateškog interesa da svoje energente plasira upravo na evropsko tržište zbog njegove lake dostupnosti kao i zbog ogromnog obima potrošnje energije u evropskim zemljama. Sa geografske tačke gledišta, Evropi su neophodni pouzdani tranzitni koridori kako bi gas stigao do potrošača. Strateški važan tranzitni pravac za EU, posebno za industrijski veoma razvijen sever Italije, kao i za našu zemlju je "Južni tok" i tu vidim našu istorijsku šansu.
"Južni tok" vs "Nabuko"
 |
| Rute budućih gasovoda "Nabuko" i "Južni tok" |
"Gasprom", u čijem je većinskom vlasništvu NIS, je kompanija koja poseduje najveće svetske rezerve prirodnog gasa. Početkom 2010. godine procenjene rezerve prirodnog gasa kojima raspolaže "Gasprom" iznosile su 33,6 biliona kubika. "Gasprom" obezbeđuje najveći deo evropskih potreba za gasom, u najvećoj meri preko ukrajinske i beloruske teritorije. Zbog nepouzdanosti ovih pravaca "Gasprom" aktivno traži alternative. Jedna od ključnih alternativa koja uskoro počinje sa izgradnjom je "Južni tok". U saradnji sa italijanskom kompanijom ENI, izgradnja ovog gasovoda bi trebalo da počne sledećeg meseca, a završetak radova se planira za kraj 2015. godine. Ovaj gasovod od suštinskog značaja za snabdevanje južne i centralne Evrope gasom protezaće se od ruske teritorije, dnom Crnog Mora, preko Bugarske u kojoj se gasovod račva na dva kraka. Južni krak će se protezati preko teritorije Grčke i Jadranskog mora do južne Italije. Za nas posebno bitan severni krak gasovoda protezaće se preko Srbije prema Mađarskoj i Austriji, a manji krak će se u Mađarskoj odvajati za Sloveniju i sever Italije. Iz Srbije će jedan krak biti namenjen isporukama gasa u Bosnu i Hercegovinu povećanim kapacitetom u odnosu na sadašnjih 400 miliona kubnih metara godišnje.
Prema podacima iz sporazuma Vlade Srbije i Ruske Federacije iz 2008. godine, cena gasovoda "Južni tok" iznosiće 15,5 milijardi evra, i to 10 milijardi za morski deo i 5,5 milijardi za kopneni deo. Ugovorom je obezbeđeno i povećanje kapaciteta podzemnih skladišta gasa u Banatskom Dvoru i Gospođincima u odnosu na sadašnjih milijardu kubnih metara gasa. Kada govorim o ceni izgradnje, jasno je da Srbija ne bi imala nikakve šanse da samostalno finansira ovakav projekat za sopstvene potrebe, što dovoljno govori o njegovom značaju. "Južni tok" Srbiji može doneti ogromne ekonomske i geopolitičke koristi na duži rok. Izgradnja ovog gasovoda nam donosi investicije u vrednosti od 1,5 milijardi evra, kao i 4 milijarde evra prihoda u državni budžet od tranzita gasa u narednih 20 godina, što iznosi oko 200 miliona evra godišnje. Prolaskom ovog gasovoda Srbija postaje važno tranzitno središte. Posebno će biti važna njena uloga u snabdevanju gasom nekih država bivše Jugoslavije, što učvršćuje našu poljuljanu poziciju u regionu. Navedeni podaci dovoljno govore o neophodnosti obezbeđivanja svih preduslova da ruski gas poteče preko naše teritorije.
Jedina alternativa "Južnom toku" o kojoj se sve češće polemiše jeste projekat gasovoda "Nabuko", koji je često predmet polemika u javnosti poslednjih godina. Gasovod koji je EU neophodan ukoliko želi da diversifikuje svoje izvore snabdevanja i smanji zavisnost od Rusije, planirane dužine oko 3300 kilometara, protezao bi se od Azerbejdžana, preko Turske, Bugarske, Rumunije do Austrije. Ovaj gasovod predviđa povezivanje zemalja EU sa isporučiocima - centralnoazijskim državama, među kojima ključnu ulogu ima energentima bogati Azerbejdžan. Ono što se navodi kao ključan nedostatak "Nabuko" gasovoda su nedovoljno proverene rezerve gasa kojim bi gasovod bio punjen na duži rok, pa je samim tim njegova budućnost prilično nejasna. Dodatne teškoće projektu "Nabuko" prouzrokuju politički problemi - odbijanje Turske i većine zapadnoevropskih zemalja da dozvole Iranu učešće u projektu. Važnost Irana kao partnera u ovom projektu dobija na značaju kada se zna da je Iran po svojim rezervama prirodnog gasa među vodećim zemljama u svetu. U poslednje vreme su u toku konsultacije partnera u projektu usmerene ka popravljanju odnosa evropskih partnera sa jedne strane, i Irana sa druge strane. Pored velikih nedostataka, svedoci smo da pojedine države kojima su vojno-bezbednosni interesi ispred energetskih vide "Nabuko" kao slamku spasa i vid izbegavanja upada u ruske energetske čeljusti. Strategija Srbije mora biti suprotna, rezultat dobrog strateškog planiranja i balansa između ekonomskih interesa u vidu velikih priliva u budžet od tranzitnih taksi i energetskih garancija u vidu obezbeđivanja energetskih potreba Srbije na duži rok. Svi ovi podaci se moraju imati u vidu kada se izrađuje ozbiljna energetska strategija jedne tako geopolitički važne zemlje kakva je Srbija.
Zaključak
Energetska diplomatija je danas u vrhu prioriteta vodećih industrijskih zemalja sveta i najvećih svetskih izvoznika energenata. Energetske strategije i cene energenata mogu prouzrokovati međunarodne krize nesagledivih posledica, u šta smo imali prilike da se uverimo prethodnih decenija dok su energenti bili bitan činilac međunarodnih pritisaka na neposlušne zemlje. Međutim, činjenica je da su energenti važan činilac današnjih međunarodnih odnosa i nezaobilazna tema za razgovor na bilo kojoj međunarodnoj konferenciji. Bilo je potrebno samo malo političke volje i otvorenosti za dijalog našeg državnog vrha i ruskih partnera da se Srbija uključi u jedan ovako značajan projekat. Nalazimo se na pragu ostvarivanja istorijske šanse koju ovog puta nećemo propustiti. Mislim da je potpisivanje sporazuma o energetskoj saradnji sa Ruskom Federacijom bio odličan potez našeg tadašnjeg državnog rukovodstva.
Нема коментара:
Постави коментар