Зашто идемо на изборе - поглед с десна

Парламентарни и локални избори 2016. године ће бити одржани. Њихова извесност као и обично јавности намеће инфлацију различитих образложења и анализа о актерима, интересима и исходима. Постоје различита објашњења и теорије изборног процеса, његовог повода, узрока и потенцијалних резултата, у којима се увек неправедно у други план потискује значај међународног фактора, односно спољнополитичке компоненте. Избори су крајње комплексан процес и својеврсна спрега интереса, институција, унутрашњих и међународних околности. Међутим, наш менталитет склон поједностављивању веома често изнедри становишта која кроз призму једноставности нису у стању да пропусте финесе компликованог процеса који се одвија на више нивоа интереса. Демократска копрена преко очију веома често у еуфорији уме да замагли стварне факторе одлучивања, медије, спољашње утицаје, друштвене мреже, геополитичке околности, и безброј других фактора који могу утицати на изборни процес, разлоге његовог спровођења и његове дугорочне ефекте.

Избори би у теоријском смислу требали да буду дистрибуција

Изборни процес карактерише вишеслојност утицаја

моћи у друштву у складу са ставовима и интересима већине грађана. Међутим, њихов огроман значај за живот сваког појединца и опстанак државе је супротстављен било каквим поједностављивањима. Избори најављени за пролеће се у мејнстриму најчешће објашњавају осигуравањем још једног мандата за странке на власти, куповином времена, и сличним образложењима која нису у потпуности нетачна. Међутим, изборни резултати могу да буду искоришћени за велико репозиционирање како према споља, тако и према унутра (према опозицији, и унутар СНС). Оно што је већ сада јасно је да ће СНС са коалиционим партнерима однети победу, вероватно убедљиву, уколико до избора не дође до неких епохалних промена које су у овом тренутку незамисливе. Међутим, потребно је имати у виду значај предстојећих избора у контексту међународних околности од историјског значаја чији смо сведоци, и које ће пресудно одредити даље политичке потезе ко год буде чинио извршну власт. Тај значај има двоструки карактер – на међународном и унутрашњем пољу.

Када је међународна арена у питању, Србија је у сазиву две

Изнуђеном балансирању се ближи крај

претходне владе чију је окосницу чинила СНС изнуђено балансирала између отвореног сврставања на једну од страна у тињајућем глобалном геополитичком сукобу. Балансирање је веома тешко, има свој рок трајања, али је изнуђено и као такво тренутно нема алтернативу. Србији је Русија стратешки партнер, подржава је у важним унутрашњим и спољнополитичким питањима, а од посебног билатералног значаја су питања енергетике и потенцијалног наоружавања о коме се све слободније говори у јавности. Међутим, евроеуфорија која је била основна опредељујућа карактеристика доброг дела постпетооктобарских елита допринела је непромишљеном гурању Србије у економску зависност од блока традиционално ненаклоњених земаља Запада. Оног момента када је постало јасно да су европске интеграције „шаргарепа“ за уцењивање Србије и трговину виталним националним интересима, постало је прекасно. Србија приближно 2/3 онога што произведе извезе у земље чланице ЕУ, а сви њени безбедносни изазови су нераскидиво везани за евроатлантски фактор. Уколико би се једнострано обуставио процес ЕУ интеграција и рекло не „европској шаргарепи“, јасно је да би последице биле далекосежне и драматичне по српску економију, а да НАТО фактор преко својих бројних полуга утицаја има могућност да у трен ока дестабилизује ситуацију у Србији. У том контексту ни у ком случају не треба занемарити регионалне догађаје попут хрватског „пробног балона“ у виду звецкања оружјем, позивницу Црној Гори за приступање НАТО-у, као ни не тако давно призивање украјинског сценарија у Србији од стране функционера појединих опозиционих странака. Најбољи избор до сада је био не правити избор. Међутим, притисци су све јачи и моменат одлуке и коначног опредељења ће бити све ближи како се ситуација у Европи буде заоштравала у значајнијој мери.

Најнеизвесније питање на унутрашњем плану је улога СПС-а као дежурног кривца у владајућој коалицији и рок трајања таквог односа снага. Могућношћу да прима ударце и на њих не сме да узврати због могућих уцена показала се као слабост мањег коалиционог партнера, али и гарант његовог опстанка на власти, макар за сада. Међутим, социјалистима није страна могућност да искористе своје претходно искуство сарадње са ДС-ом и њеним сателитима и искористе потенцијал пројекта „сви против Вучића“. Овакав сценарио ни у ком случају не треба занемарити, посебно у контексту притисака одређених међународних кругова у сврху дисциплиновања власти за некооперативност у погледу уподобљавања наше спољне политике оној коју воде евроатлантисти, а која се тиче пре свега сарадње са Русијом и неувођења санкција тој држави. Такође, веома је важно да политички блок коме интереси Србије нису на првом месту доживи одлазак у историју. За ДС и њене сателите, СДС, ЛДП, ЛСВ и њима сличне политичке групације које беспоговорно подржавају евроатлантске интеграције, признавање тзв. Косова, више или мање отворено охрабрују и подстичу војвођански сепаратизам, и залажу се за антихришћанске вредности, не сме бити места у будућем сазиву парламента, или њихов утицај макар мора бити сведен на најмању могућу меру. Кампања опозиције фокусирана на евроинтеграције и наводну цензуру у медијима, уз мудро прећуткивање атлантистичке компоненте и лоших резултата власти, недвосмислено указује на њене интересе и вредносни правац који заузимају.

Од суштинске је важности да десно оријентисане партије пронађу пут до цензуса и уђу у парламент. Њихов глас из парламентарних клупа је вишеструко значајан. Критички осврт опозиционих десничарских странака би могао да делује као снажан корективни фактор на власт када су витални национални интереси у питању, посебно у времену које захтева њихово прецизно одређивање. У ситуацији у којој евроскептичне странке не делују у парламенту док у бирачком  телу та политика има надполовичну подршку, њихов улазак може имати поред корективне и изузетно значају стабилизациону улогу са аспекта друштва. Поједине политичке опције попут Радуловићевог покрета „Доста је било“ излазе са рационалним предлозима о кључним унутрашњим проблемима у домену управљања јавним финансијама уопште, али недопустиво занемарују суштинска питања нашег спољнополитичког одређења, пута према ЕУ, условима који нам се постављају, односа према Републици Српској, као и уопште пројекцији српских националних интереса. Овакви предлози чији је фокус деловања искључиво у унутрашњој политици су увек корисни до одређене мере, али имају мало ефекта уколико се спољнополитички притисак на Србију настави и она дестабилизује до граница издржљивости. Последње али не и најмање важно је реформа у редовима СНС-а која би морала да уследи. Репозиционирање снага унутар СНС-а након избора мора да обухвати чишћење непоузданих, корумпираних, неспособних кадрова из редова СНС-а, али и оних који отворено заступају антисрпске интересе и имају озбиљан дестабилизациони потенцијал.

Од пресудне је важности препознати значај невладиног

Утицај НВО сектора на све слојеве друштва и државе

сектора који је у стању да креира догађаје, али и на њих одговара на српским интересима ненаклоњен начин. Задатак нове Владе израженијег патриотског деловања, ма ко је чинио, између осталог мора бити дисциплиновање ове полуге страног утицаја у Србији, која је посебно активна међу младима и на универзитетима. Имајући у виду његову финансијску моћ, подршку коју ужива у дипломатском кору, као и пресудан значај за обликовање свести младих и образованих Срба, овај процес ће бити препун препрека, изазова и опасности, али је неопходан за оздрављење српског националног бића. Бесомучно форсирање приче о потенцијалној крађи на изборима од стране једног дела опозиције и НВО сектора, апели новопостављеном америчком амбасадору да има „објективан приступ демократији, владавини права и независности институција“ и други видови проналажења алибија за изборни пораз који је известан воде у добро познат сценарио који одговара искључиво страним интересима и њиховим помагачима у Србији. Најављена конференција под називом „Србија и Русија – руски утицај на стабилизацију, демократизацију и европске интеграције Србије“ у организацији Центра за евроатлантске студије а под покровитељством Рокфелер фондације чији је прокламовани циљ предупређивање планова Русије наводно усмерених ка заустављању процеса евроатлантских интеграција Србије довољно говори о агресивности атлантистичког отворено антисрпског НВО сектора и његовим плановима у непосредној будућности у нашем региону.

С обзиром на чињеницу да су ово вероватно најизвеснији избори у српској парламентарној историји, потребно је учинити оно што је у домену могућег – омогућити потпуни пораз отворено атлантистичке идеје која заступа идеје дијаметрално супротне српским националним интересима, а омогућити уплив евроскептичном фактору који ће српски државни брод постепено окренути у правцу нашег јединог националног интереса,  а то је сувереност кроз сарадњу са Русијом на свим пољима. Овај геостратешки маневар неће бити ни брз ни лак, нити без икаквих трзавица у Србији и окружењу, али је нужан за наш голи опстанак као суверене и независне државе. Такође, умањењем неподељеног поверења владајућој коалицији потребно је послати поруку о превеликом попуштању у евроатлантској политици и очајним кадровским решењима на важним позицијама у држави и друштву. Изборима је потребно огромном излазношћу и јасним суверенистичким опредељењем натерати политичаре да свој посао врше што је могуће одговорније и транспарентније. Одговорност у овим историјским околностима подразумева окретање Србије сопственим стратешким интересима паралелно са нужним потезима на унутрашњем плану у смеру постизања националног консензуса о најважнијим државним питањима. Улог је огроман, али је најважније од свега да у сложеним међународним околностима, наши избори остану само наш избор.