Шта ће се догодити урушавањем Саудијске Арабије?

Конфликт између Саудијске Арабије и Ирана је из сукоба око тумачења ислама прерастао у геополитички конфликт широких размера. Непомирљиве разлике које постоје између саудијске краљевске породице и шиитског режима у Техерану драматично отежавају већ довољно комплексну ситуацију на Блиском Истоку. Савезништво САД и Саудијске Арабије почива на Никсоновој доктрини која је дефинисана 1971. године док је шах Реза Пахлави био на власти у Ирану. Ову доктрину карактеришу два стуба на којима почива стабилност региона – то су Иран и Саудијска Арабија. Исламском револуцијом и доласком мула на власт у Техерану 1979. године долази до de facto пропасти поменуте доктрине и стварања неравнотеже која траје и данас. Трансформацијом Ирана из поузданог савезника у „осовину зла“ допринело је јачање стратешког партнерства САД и Саудијске Арабије, које почива на начелу „нафта за безбедносне гаранције“. Ситуација на Блиском Истоку се, међутим, драматично мења, а Саудијска Арабија убрзано губи геостратешка упоришта која су је чинила једним од најважнијих регионалних играча и предводника вехабизма на глобалном нивоу. Будућност саудијске краљевине пресудно ће одредити три групе фактора – перспектива очувања саудијских геостратешких позиција на Блиском Истоку, кретање цена енергената и прилагођавање глобалној стратегији САД у том домену, као и унутрашње противречности које су све израженије. У свакој од поменутих група узрока Иран и његови регионални савезници имају суштински важну улогу.

Саудијска арабија захтева од својих савезника гаранцију стратешког паритета у односу на Иран. У оквиру такве регионалне конструкције, она је формирала мрежу савезништава са сунитским петромонархијама Залива са којима има комплементарне интересе – Бахреином, Катаром, Кувајтом и УАЕ. Савет за сарадњу земаља Залива 1982. године као одговор на иранску претњу насталу исламском револуцијом добар је пример такве праксе. Кључне геополитичке „земље стожери“ за остварење геостратешких интереса у региону су Сирија, Ирак, Јемен и Бахреин, у чије унутрашње конфликте су Саудијска Арабија и Иран умешани, директно или индиректно. Саудијска улога у сиријском конфликту је добро позната. Од самог почетка побуне у Дери па до акутне фазе грађанског рата саудијци подржавају различите терористичке групе са циљем рушења режима Башара Ел Асада. У Бахреину је на власти сунитска династија која деценијама брутално гази права шиитске већине. Саудијци се нису либили ни војне интервенције у типичном атлантистичком маниру на улицама Манаме онда када се сунитској династији озбиљно уздрмао престо током најделикатније фазе Арапског пролећа. У ирачкој „слагалици“ Саудијци пружају подршку радикалним сунитским фракцијама, док Иран подржава шиитска племена и актуелно Техерану наклоњену власт. Саудијска интервенција у Јемену на страни председника Мансура Хадија, а са циљем гушења побуне јеменских Хута има за циљ уништење иранског утицаја у тој држави и успостављање марионетског режима који би рачуне полагао непосредно Ријаду, а посредно Вашингтону. Међутим, непријатељ се у овом случају показао као тврд орах, па је за стратешки важан мореуз Баб Ел Мандеб и појачан утицај на границама неопходно подићи улог. На основу јалових резултата ваздушних удара саудијског ваздухопловства постало је јасно да Ријад овај рат не може добити без значајног ангажовања копнених трупа. Међутим, у тешкој економској ситуацији је питање колико је то у саудијској моћи и међу њеним спољнополитичким приоритетима.

Вештачко одржавање ниских цена нафте дириговано од стране

Ниске цене нафте и пројекција спољнополитичких интереса

САД има за циљ да постигне два паралелна ефекта -  помаже као својеврстан супститут недавно укинутог дела санкција Техерану, док са друге стране циља руску економију која у значајној мери зависи од цена енергената на светском тржишту, што овој стратегији додаје глобалну компоненту. Иран нема додатних могућности да испреговара повољнију позицију за себе у међународној арени, нити да значајније утиче на цену нафте. Руска налазишта нафте се претежно налазе у зони вечитог леда на крајњем северу те државе, па компаније које експлоатишу нафту из техничких разлога не могу да зауставе експлоатацију јер би тиме дошло до замрзавања бушотина и далекосежних последица по систем експлоатације овог енергента и руску економију уопште. Пад цена нафте се Саудијцима учинио као идеална прилика да дампингом избаце америчке компаније из бизниса или их макар сведу на минорну улогу, а онда се са својим савезницима унутар OPEC-а врате на позицију креатора глобалне енергетске игре на крилима високих цена. Међутим, саудијски стратези су се очигледно преиграли, у потпуности погрешно проценивши временско трајање, обим и значај америчке стратегије драматичног снижавања цене нафте. Да ствар буде гора по њих, САД крупним корацима напредују ка енергетској независности захваљујући експлоатацији нафте из шкриљаца, што им омогућава да у значајној мери утичу на цену која је пала испод 30 долара за барел.

Саудијска Арабија има у себи семе дестабилизације и

Сунитско - шиитски конфликт у режији Ријада

потенцијалног распада, а аргумената за такав сценарио је неколико. Најпре, сукоби унутар краљевске породице око наследног права на саудијски престо, као и око виђења политике између тврдокорне и нешто умереније струје, попримају озбиљне размере и доводе у питање легитимност система. Даље, Саудијска Арабија има праву провалију у буџету. Њихов буџетски дефицит је већ неколико година у двоцифреном минусу, сада приближно 15 посто, док се за крпљење буџетске рупе користи суверени фонд богатства који се убрзано топи. Такође, цена сирове нафте на светском тржишту је пала на свега 28 долара за барел, док је за одржавање саудијске буџетске равнотеже неопходно да цена буде изнад100 долара за барел. Фискална политика саудијског министарства финансија се, дакле, своди на одржавање какве такве буџетске стабилности, па куповина социјалног мира многобројним повластицама, дотацијама и ниским ценама енергената самим тим више није могућа. Да разлога за оптимизам нема говори и недавна најава укидања везаности саудијског ријала и долара која би цену нафте додатно погурала према историјском минимуму, и тиме вероватно запечатила судбину Саудијске Арабије. Када се свему поменутом дода приближно 20 посто шиита настањених у источној саудијској провинцији које фундаменталистички режим у Ријаду сматра својеврсном иранском „петом колоном“, јасно је да будућност не улива ни мало разлога за оптимизам званичном Ријаду.

Директан сукоб Саудијске Арабије и Ирана није искључен, али је мало вероватан. Ниским ценама енергената и унутрашњим тињајућим конфликтима озбиљно уздрмана Саудијска Арабија са бледом подршком њених атлантистичких савезника нема интереса да се упусти у отворени рат против снажног Ирана. Такође, саудијска нафтна поља се налазе претежно у шиитској источној провинцију, уједно у домету иранских авиона и пројектила. Са друге стране, деценијским санкцијама измучени Иран жели по сваку цену да избегне нарушавање своје тешко стечене позиције у међународним односима и да ресурсе ангажује на сукоб широких размера са крајње неизвесним исходом. У замену за директно сучељавање, Саудијци и Иранци воде посредан рат различитим средствима у многим државама региона  - Сирији, Ираку, Јемену, Бахреину, Либану, свуда са различитим улозима и нивоима интензитета сукоба. Поменути конфликти се одвијају у правом хладноратовском маниру, наоружавањем, логистичком подршком и јасном идеолошком одредницом две стране у сваком од поменутих конфликата.

Смртна казна извршена над Нимр Ал Нимром  нема сама по

Сунитско - шиитски распоред снага у региону Залива

себи непосредне импликације по односе у Заливу, али погубљење утицајног шиитског клерика има за основну сврху демонстрацију спољнополитичке моћи за унутрашњу употребу. Саудијцима је циљ да учврсте уздрману позицију унутар државе демонстрацијом моћи у међународним односима, у светлу економског слабљења и пат позиција у Сирији, Јемену и Ираку. Иран има и унутрашњи разлог за оркестрирану насилну реакцију на недавно погубљење шиитског верског лидера Нимр Ал Нимра. У Ирану следе парламентарни избори, али и они много важнији за режим мула – избори за Скупштину стручњака чија је улога избор вође уколико актуелни умре. Имајући у виду године и здравствено стање актуелног врховног вође и самим тим значај предстојећих избора, од суштинског је значаја правовремено реаговати на било какво угрожавање интереса споља, како би се политички поентирало на тврдокорном крилу блиском шиитским верским лидерима.

Најизгледнији исход је својеврсна дезинтеграција Саудијске краљевине. Саудијска Арабија може да се дезинтегрише двоструко – или територијално, или изнутра – секташким сукобима, борбама за превласт између утицајних група и унутар краљевске породице. Поменути сценарио свакако би обухватио формирање својеврсног шиитског ентитета на њеној територији, посебно у источним и јужним провинцијама. Дезинтеграција Саудијске Арабије ма у ком облику би проузроковала нови драматичан талас избеглица, снажно јачање утицаја Ирана у региону Залива, али и дуж читавог шиитског лука, као и обновљену конфронтацију око водеће улоге у сунитском свету. Вакуум екстремистичких организација који настаје нестанком саудијског новца и логистичке подршке би највероватније изазвао крвави расплет и губитак какве-такве контроле над овим групама од стране појединих обавештајних служби. Проблематичан домино ефекат догодио би се урушавањем моћи Саудијске Арабије и пренео на околне савезничке петромонархије. Ове државе такође почивају на својим енергетским ресурсима, мада су далеко паметније управљале тим средствима и припремале се за сценарио када нафте не буде и цене буду ниске. Међутим, нестанак безбедносних гаранција које им Саудијска Арабија пружа и њихова објективна немогућност да саме формирају сопствени одбрамбени систем довео би до њихове драматичне дестабилизације, а можда и физичког нестанка.

Утицај оваквог лома би пресудно одредио судбину целокупног исламског света, од Марока до Синкјанга и Индонезије. Неизвесност сиријског конфликта и окретањем стратешке равнотеже у руску корист неизвесним чини катарско-турски гасовод чија је Саудијска Арабија кључна стратешка компонента. Такође, опстанак Саудијске Арабије, њене династије, као и јачање шиитског фактора у региону суштински ће одредити кретање цене нафте на коју и сама Саудијска Арабија значајно утиче. Од суштинске је важности за глобалну безбедност да Вашингтон макар декларативно настави да пружа безбедносне гаранције Саудијској Арабији. У супротном би фундаменталисти из Ријада кренули стопама нуклеарног програма како би имали паритет са архинепријатељем Ираном. Саудијска Арабија се под притиском међународних околности брзо трансформисала у „тигра од папира“. Вашингтон партикуларне регионалне интересе већ деценијама спретно прилагођава глобалној стратегији, па ни у једном моменту не треба имати сумње да је спреман да свог вишедеценијског савезника у Заливу „пусти низ воду“ као средство за поткусуривање и остварење сопствених геостратешких интереса. У таквим околностима, Ријад ће се наћи пред избором – или да следе сопствени економски интерес који се поклапа са интересом свих држава извозница нафте и светске економије уопште, или ће се повиновати партикуларном интересу САД и тиме себи зацементирати пут у пропаст и веома извесну територијалну дезинтеграцију.