Шта треба да буду циљеви Србије у политици према земљама региона?

 (Рад написан за конкурс "Др Предраг Симић")

„Балкан производи више историје него што може да конзумира.“

                                                                                                                                       Винстон Черчил

Од 1991. године када је балкански поредак „искочио из равнотеже“, Србија се нашла на „ветрометини“ нове прерасподеле снага. У комплексној мрежи геостратешких интереса она је тежила да опстане кроз турбулентан историјски период, најпре у две форме државне заједнице са Црном Гором, а затим и као самостална држава. Ношени евроатлантском интеграционом еуфоријом, односи у региону су се кретали узлазном путањом уз мање осцилације. Преломну тачку представља 2008. година у којој су се догодили једнострано проглашење независности Косова и почетак глобалне економске кризе. Од тада се односи у региону неповратно погоршавају и злокобно подсећају на године пред распад Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. У традиционалном преплитању интереса ЕУ, Русије и Турске као нарастајућег регионалног играча настала је комплексна сфера међусобних утицаја и нових околности у којима је Србији неопходно да пронађе адекватну позицију и оствари сопствене интересе. Регион чине земље „старог“ и „новог“ суседства[1], односно земље са којима се Србија граничила док је била у саставу СФРЈ, и земље које су настале њеним распадом. Највећи изазови циљевима српске спољне политике јављају се у овим потоњим, односно у “југосфери“[2], па ће фокус рада бити на циљевима које је потребно остварити у „новом суседству“.

Како је пројекат „европеизације југоистока“[3] постао неизвестан, треба осмислити нову спољнополитичку стратегију која ће бити спроводива независно од глобалних геополитичких промена. Србија као „западнобалканска, подунавска и делимично средњоевропска земља“[4] има могућност да делује у три поменута макрорегиона. Већ деценију и по српска спољна политика према земљама региона усмерена је према нормализацији, стабилизацији, билатералној и мултилатералној сарадњи, али без прецизније дефиниције које је циљеве неопходно постићи. Настојање државе да „оствари известан облик контроле над одређеним просторима изван сопствене територије“[5] је уопштени принцип геостратешког наступа, док конкретна спољнополитичка стратегија треба да обухвати „опредељивање за неке основне циљеве, изградњу хијерархијског система циљева праћених адекватним инструментима за њихово остваривање.“[6]

Спољнополитички циљ се дефинише као „израз будућег стања ствари или као сума испуњених

Утицај према земљама региона је вишедимензионалан

услова које владајућа структура државе оцењује као остварење онога што је замислила као свој основни задатак.“[7] Дефинисање спољнополитичког циља подразумева „избор циљева, мобилизацију средстава за остварење циљева и организовање напора и утрошак средстава за остварење циљева.“[8] Регионални спољнополитички циљеви Србије се могу класификовати као „битни циљеви, циљеви средњег ранга и универзални дугорочни циљеви.“[9] Битни циљеви су побољшање положаја Срба у региону, очување културно-историјског наслеђа, положаја и имовине Српске Православне Цркве, очување статуса Републике Српске, спречавање регионалног деловања Приштине изван оквира дефинисаног резолуцијом 1244, као и пројекција српске меке моћи. Циљеви средњег ранга су економска политика, промоција културне сарадње и туризма. Универзални дугорочни циљеви су јачање економског и политичког капацитета РС, промена слике Србије путем меке моћи, као и јачање положаја српског народа у свим земљама региона. У погледу средстава за остварење циљева кључно место треба да заузму јавна дипломатија, економска дипломатија и мека моћ.

Стабилну пројекцију спољнополитичких интереса ометају наслеђе грађанског рата, гранични спорови и нови изазови попут миргантске кризе, док су „процеси редефинисања етничког и националног идентитета историјска константа“[10] у нашем окружењу. Регионално спољнополитичко деловање варира у зависности од политичких партија које у датом тренутку врше власт, као и од њиховог личног односа са актуелним владајућим структурама у посматраној држави. Узимајући у обзир различиту предисторију односа и специфичне интересе, спољнополитичке циљеве Србије према земљама региона треба дефинисати у односу на карактеристике сваке појединачне државе из новог суседства.

Процес нормализације односа између тадашње СРЈ и Хрватске почео је састанком Милошевића и Туђмана у Атини 1996. године. Договорено „олакшавање слободног протока људи, робе и идеја“[11], као и „уклањање преосталих препрека при остваривању повратка избеглих и прогнаних лица“[12] нису дали адекватне резултате. Србија је показала да уме да заштити сопствене економске интересе током кризе у односима са Хрватском када је затварана државна граница. Блокада границе изнова је оживела перманентан став српске пословне елите која већ дуго указује на „неповољан и неравноправан положај српског крупног капитала у Хрватској.“[13]Редефинисање односа у смеру економске равноправности базирано на реципрочности инвестиција мора бити основни економски циљ. Источна Славонија, Барања и Западни Срем су једине области у којима је и даље сконцентрисано српско становништво, па је потребна јасна стратегија за очување њихове идентитетске самобитности и унапређење њиховог положаја. Међусобне отпужбе пред Међународним судом правде у окончане, али поред економских питања односе додатно оптерећује хрватски став у односу на самопроглашено Косово, статус протераних Срба и питање разграничења на Дунаву. 

Када је БиХ у питању, потребно је редефинисати односе са оба ентитета, а сарадњу са

Српске општине унутар Федерације БиХ

централним органима власти свести на ниво неопходног и дефинисаног Дејтонским споразумом, због чињенице да централни органи власти имају минимум надлежности у областима које чине нашу интересну сферу. БиХ је кључни увозник роба и услуга из Србије и Хрватске и са ове две суседне државе остварује велики трговински дефицит.[14] Ту се отвара могућност за већи утицај Србије по ширини и дубини економске сарадње најпре са РС, али и са Федерацијом БиХ. Када је ФБиХ у питању, посебан нагласак треба да буде на општинама са значајним уделом српског становништва, као што су Дрвар, Гламоч и Грахово. Примери куповине „Телекома Српске“ и продор „НИС-а“ на тржиште БиХ представљају позитиван пример и адекватну звезду водиљу. Такође је потребно специјалне паралелне везе са РС подићи на виши ниво и учинити садржајнијим у свим сферама. Проблем положаја српске националне мањине у БиХ не постоји, с обзиром на чињеницу да српски народ унутар БиХ има свој ентитет и конститутивни статус дефинисан Дејтонским споразумом. Дејтонским споразумом је прописано десет надлежности централне власти.[15] Међутим, годинама након потписивања споразума уследило је преношење надлежности РС на централни ниво БиХ под притиском дела међународне заједнице и противуставним деловањем. Од животне важности за РС и интересе Србије у региону је зауставити процес дерогирања надлежности овог ентитета и њихово даље преношење на централну власт у Сарајеву.

Основа спољнополитичке стратегије према Црној Гори треба да буде унапређење права српског народа кроз испостављање захтева у смеру његове конститутивности, јасна подршка у смеру могућности образовања на српском језику, као и заштита  положаја СПЦ и њене имовине у контексту новог црногорског Закона о верским заједницама. Посебно значајан фактор у формулисању спољнополитичког наступа је унутардруштвени црногорски тињајући конфликт са јаким идентитетским предзнаком. Недавно додељена позивница за приступање НАТО-у додатно подгрева историјски укорењене друштвене поделе и анимозитете у тој држави, па је неопходно осмишљавање конкретне стратегије у случају погоршања ситуације.

Односи са Македонијом су у успону, али оптерећења представљају македонско признање независности Косова, као и однос према питању односа СПЦ и канонски непризнате Македонске православне цркве. Потребни су додатни напори у правцу очувања идентитета Срба у Македонији, посебно у контексту перманентних македонско-албанских тензија. Такође, потребно је инсистирати на политичкој равноправности у контексту македонског признавања тзв. Косова и наше пријатељске позиције да Македонију признамо под уставним именом. Када је Словенија у питању, основни циљ мора бити признавање права српској националној мањини на постојање јер они тај статус немају, иако од осамостаљења те државе чине најзаступљенију националну заједницу после Словенаца.

У складу са ситуацијом на терену, савременим трендовима, али и могућностима које се пружају,

Аспекти меке моћи

мека моћ мора да буде једна од упоришних тачака српске спољне политике у региону. Уз помоћ добро осмишљене стратегије јавне дипломатије[16] као „инструмента помоћу којег се промовишу и заговарају извори меке моћи једне земље“[17], уз релативно скромна средства се могу постићи завидни резултати. Још од Начертанија у Србији се препознаје важност вишедимензионалног утицаја на окружење. Међутим, за његову пројекцију у савременим условима не постоји никаква замисао нити стратегија. По критеријумима попут извоза културних добара, владавине права, развијености туризма и популарности језика[18] Србија има минорну улогу на глобалном нивоу. Међутим, ново судедство је због објективних фактора попут лингвистичке сличности, културе, традиције и дела заједничке историје „природни басен за непосредно ширење меке моћи Србије.“[19] Град Београд као најбоља регионална city break дестинација, Новак Ђоковић, кошарка, кинематографија, музика популарна широм региона и многи други српски брендови могу послужити као идеалне упоришне тачке у том правцу.

Основни циљ који треба постићи квалитетном стратегијом меке моћи и њеним спровођењем у региону је трансформација перцепције Србије кроз призму конфликата деведесетих година у пожељну туристичку дестинацију, земљу богату културом, и државу која је у вишедимензионалном смислу природни центар нашег етно-лингвистичког региона. Од посебне је важности ставити акценат на промоцију нађег виђења недавне прошлости и његовог активног промовисања путем јавне дипломатије, универзитетске сарадње, популарне културе и медија. У трансформацији Србије из пасивног посматрача у „креатора игре“ и државу кадру да спроводи сопствени интерес у регионалном окружењу мека моћ треба да одигра пресудну улогу.

Тектонска померања и репозиционирање снага на глобалном нивоу распршила су заблуде фактора одлучивања о једносмерности и линеарности историјских процеса, са далекосежним последицама по наш регион. „Регионална сарадња као пут ка евроатлантским интеграцијама“[20] трансформисала се у нестабилност као једину стабилну компоненту регионалних односа. Од суштинске је важности препознати карактеристике новог регионалног поретка на прави начин и пронаћи најоптималнији модел остварења интереса Републике Србије. Постконфликтно окружење, новонастале околности и традиционално висок ниво „интрарегионалног неповерења“[21] захтева радикално нов приступ у формулисању спољнополитичких циљева према најближем окружењу. Балканизација као „метафора етничких и религиозних сукоба“[22] свакако треба да постане део прошлости, али основна дефинисана спољнополитичка начела попут поштовања међународног права, сарадње, обавезивања на мирно решавање конфликата не смеју да буду изговор за оно основно начело - одбрану националних интереса.

---

[1] Драган Ђукановић, Ивона Лађевац, Приоритети спољнополитичке стратегије Републике Србије, Београд, 2009, стр. 344.

[2] Entering the Yugosphere, Economist Magazine, 20.08.2009.

[3] Милош Шолаја, Балкан у трансатлантској пукотини, Бања Лука, 2006, стр. 257.

[4] Драган Ђукановић, Ивона Лађевац, Приоритети спољнополитичке стратегије Републике Србије, Београд, 2009, стр. 344.

[5] Зоран Килибарда, Геополитичка полазишта стратегије националне безбедности, Београд, 2009, стр. 82.

[6] Едита Стојић Карановић, Слободан Јанковић, Елементи стратегије спољне политике Србије, Београд, 2008, стр. 17.

[7] Радован Вукадиновић, Теорије вањске политике, Загреб, 2005, стр. 81.

[8] Ibid, стр. 81.

[9] Ibid, стр. 91.

[10] Мирко Грчић, Геополитичке детерминанте међуетничких односа на Балкану, Београд, 2002, стр. 11.

[11] Заједничка изјава председника СР Југославије и председника Републике Хрватске, Блед, 31. мај 2002.

[12] Ибид

[13] Драган Ђукановић, Ивона Лађевац, Приоритети спољнополитичке стратегије Републике Србије, Београд, 2009, стр. 356.

[14] Драган Ђукановић, Брано Миљуш, Добросуседски односи у светлу српско-босанскохерцеговачког питања, Београд, 2011, стр. 67.

[15] Општи оквирни споразум за мир у Босни и Херцеговини, Анекс 4 (Устав БиХ), члан 3.

[16] Јелена Путре-Јаковљевић, Јавна дипломатија: практична примена меке моћи у Мека моћ држава, Београд, 2013, стр. 381.

[17] Ibid.

[18] Милан Крстић, Мека моћ Србије у Мека моћ држава, Београд, 2013, стр. 301-312.

[19] Ibid, стр. 313.

[20] Драган Ђукановић, Сандро Кнезовић, Србија и регионална сарадња, Београд, 2010, стр. 78.

[21] Ibid, стр. 42.

[22] Мирко Грчић, Геополитичке детерминанте међуетничких односа на Балкану, Београд, 2002, стр. 1.