Тони Блер - злочинац поново на месту злочина

„Рат против Срба није више само војни сукоб. То је битка између добра и зла, између цивилизације и варварства.“

                                                                                                                                                                                          Тони Блер, 1999.

Српска Влада је добила новог саветника. У низу најава које трају сада већ годинама, а у којима су се као будући саветници Владе у различитим областима спомињали Алфред Гузенбауер, Франко Фратини, Доминик Штрос Кан и други, последње такво решење је изазвало буру негативних коментара и осуда. Са озбиљним разлогом. У Београд је као нови саветник српског премијера дошао Тони Блер, некадашњи премијер Уједињеног Краљевства.

Британска лабуристичка влада коју је Блер водио је била један

Ратни злочинац се вратио на место злочина

од кључних зупчаника у атлантистичкој ратнохушкачкој машинерији током НАТО агресије на Савезну Републику Југославију 1999. године. По његовом наређеру Британско Краљевско Ваздухопловство је три месеца сејало смрт са неба СРЈ. Агресију на једну суверену државу, брутално кршење међународног хуманитарног права бомбардовањем мостова, школа, болница, јавних установа, садашњи кључни саветник српског премијера називао је „праведним ратом, заснованим на добрим, достојанственим вредностима, и усмерен на заустављање етничког чишћења.“ Поред тога, овај британски политичар је био кључни заговорник копнене инвазије на Југославију помињући 100.000 британских војника који би први поднели терет копненог напада, када се увидело да ваздушни удари не дају жељене резултате. У међувремену, ратни злочинац и промотер медијске кампање у сврху сатанизације српског народа уопште и званичног Београда тог времена се трансформисао у међународног лобисту. Његова лобистичка организација саветује владе неразвијених земаља у свету, иако се не зна по ком тачно основу, као ни шта је прецизно стручна област у којој Блер може да да свој допринос одређеном друштву. Већ неко време српска јавност се путем контролисаних медија припрема да ова најблаже речено контроверзна личност ступи на сцену. 

Упркос надама да ће најновији саветник српских власти као и претходни остати само мртво слово на папиру, злочинац се вратио на место злочина. Водећи српски медији пренели су 25. фебруара вест да је Блер посетио Београд и „одржао једносатно предавање појединим министрима.“ Врхунац исмевања суверености наше земље је чињеница да нико од упитаних министара није желео да коментарише о којој теми је на састанку било речи. Уколико имамо у виду да је Велика Британија најотворенији експонент интереса САД на европском континенту, као и да су ставови Лондона одувек били веома јасни према Србији, нашем народу, као и његовој улози на Балкану уопште, јасно је које су теме биле на дневном реду у Немањиној тог дана, као и улога Блера и његове организације у даљем распарчавању онога што је остало од Србије и њених националних и државних интереса.

Именовање контроверзне личности попут Тонија Блера за

Тони Блер је један од креатора НАТО аргесије на СРЈ

саветника српске Владе је крајње спорно, и то сагледано из различитих углова. Српском премијеру и његовом тиму најближих сарадника се може поставити безброј питања која се тичу овакве одлуке, а за које они немају објективног простора за рационалан одговор. Да ли је кључни проблем српског друштва начин политичке комуникације Владе и министарстава са јавношћу? Уколико ипак јесте, да ли је могуће да у Србији не постоји ниједан компетентан стручњак из ове области који би својој земљи и њеном политичком руководству помогао на овај начин? Уколико такав стручњак не постоји у границама ове земље, да ли постоји неко на међународној сцени довољно стручан, са озбиљним референцама, а некомпромитован као што је то Блер? Уколико на ова питања не постоји одговор, и потпуном политичком лаику је кристално јасно да је Србији Блер наметнут, како би се она до крајњих граница понизила и присилила да испуњава конкретне диктате западних центара моћи. И не представља проблем искључиво довођење Тонија Блера. У различитим министарствима постоје делегирани страни саветници, који наводно имају улогу да допринесу озбиљним реформама у различитим секторским политикама. У најважнијим министарствима предњаче Британци, као рецимо Амадео Воткинс, саветник министра унутрашњих послова Небојше Стефановића.

Оштре критике на овакав потез српских властодржаца долазе из земље и иностранства – поједини медији од глобалног значаја саркастично коментаришу посету Блера Србији и новоостварену „сарадњу“, док поједини стручни кругови режим у Београду називају „пудлицом“ страних фактора утицаја, а овај сраман чин „политичким самоубиством“ српског премијера. Чињеница је да се у глобалном хаосу у који свет постепено, али сигурно тоне, Београд налази у веома незахвалној позицији. Такође је чињеница је да је у тренутним међународним околностима Београд принуђен да води избалансирану спољну политику. Енергетски смо зависни од Русије попут других европских земаља, док 2/3 робе коју извеземо, извеземо на заједничко тржиште ЕУ. Опредељење за једну од две стране би било погубно за Србију, па овакви катастрофални спољнополитички потези српских властодржаца нашу земљу само додатно гурају ка ивици амбиса на коме се она већ неко време надвила.

Ангажовање једног од креатора операције „Милосрдни анђео“ распршило је и последње трачке илузије суверене спољне политике Београда, а „две столице“ на којима седимо озбиљно прете да нам се измакну. Сувереност која проистиче од народа је основни прерогатив државности. Колико је Србија суверена држава када под притиском дозвољава да јој политику кроје они који су је до јуче гађали крстарећим ракетама, представља кључно питање за оно што се данас назива српском политичком елитом. За Блеров долазак у Београд и његово промовисање у ни мање ни више него саветника Владе нема и не може бити никаквог оправдања. Једино оправдање за корачање Блера улицама овог града би било на путу до суднице у којој би се суочио са лицем правде за ратне злочине које је починио над нашим народом.

Текст је преузет са сајта часописа Политиколог - www.casopispolitikolog.wordpress.com

Republika Srpska - geopolitički pogled

U beskrajnom moru analiza statusa Republike Srpske, njenih temelja, institucija i perspektiva, veoma je malo onih koje se bave elementarnim stvarima poput geopolitičkog položaja RS, njenih geografskih i infrastrukturnih karakteristika, kao ni mogućnostima da se te karakteristike od suštinske važnosti iskoriste protiv njenih institucija i njenog entitetskog ustrojstva kao takvog.  Tokom mukotrpnih dejtonskih pregovora ali i pre njih, tokom građanskog rata u BiH, zapadni faktor se nije libio da upotrebi bombe kako bi Srbima nametnuo rešenje kakvo on smatra za shodno u datim okolnostima. Danas su sumorna ratna vremena srećom daleko iza nas. Međutim, vreme u kome se vrše perfidni i višedimenzionalni napadi na institucije i politički kapacitet RS i u kome se upotrebljava čitav dijapazon sredstava usmeren na njeno rušenje, pravi je momenat za geopolitičku analizu položaja RS i pretnji koje su usmerene na njen ustavni poredak i bezbednost. Pored već nažalost dosta puta isprobanih metoda umanjenja nadležnosti RS i njenog “disciplinovanja” različitim političkim sredstvima, potrebno je da znamo i neka daleko ozbiljnija i dugoročnija sredstva koja stoje na raspolaganju onima kojima jaka Republika Srpska i bilo kakve njene aspiracije ka većoj samostalnosti unutar ili izvan BiH nisu u interesu. Zbog čega RS ima određene specifične karakteristike, kome je to i zbog čega u interesu, i koje su geostrateške prepreke eventualnim jednostranim potezima vlasti RS?

Dejtonska sredstva geopolitičkog obuzdavanja RS

Težnje da se od RS načini prazna ljuštura i da se njene institucije učine nefunkcionalnim stare su koliko i ona sama. Najpre se pokušalo ratnom opcijom, a nakon potpunog poraza muslimansko – hrvatskih snaga i Dejtonskog mirovnog sporazuma pristupilo se drugačijim, mirnodopskim sredstvima. Pored dobro poznatih i često upotrebljavanih sredstava diskreditacije političkog rukovodstva RS i njenog suvereniteta, poput delegitimizacije sudskim presudama tzv. Suda BiH, orkestrirane propagande o “genocidnoj tvorevini”, “četničkoj agresiji” i slično, Sarajevu i njihovim međunarodnim sponzorima stoje i neuporedivo ozbiljnija i efikasnija sredstva koja mogu biti usmerena protiv suvereniteta, teritorijalnog integriteta i političke nezavisnosti RS. Kada su lideri sva tri naroda bili prisiljeni da sednu za pregovarački sto u vojnoj bazi Rajt Peterson u Dejtonu, podrazumeva se da se aktuelno stanje na terenu najvećim delom moralo uzeti u obzir. Ričard Holbruk i američki stratezi su imali zadatak da stanje na terenu u što većoj meri prilagode sopstvenim, ali ujedno i interesima Sarajeva koje je bilo de facto poraženo u ovom ratu. Tada su, pod pritiskom SAD i EU nastale važne geostrateške i političke zamke koje u slučaju potrebe ostvarivanja direktnog interesa na terenu mogu da budu aktivirane u bilo koje doba. Dejtonskim, ali i postdejtonskim rešenjima pre svega u vidu tzv. Bonskih ovlašćenja, atlantistima su na raspolaganju mnogobrojna sredstva obuzdavanja neželjenih politika RS i disciplinovanja vlasti u Banjoj Luci. Ovakva sredstva se kreću od geopolitičkih, ekonomskih, propagandnih, sudskih, a sva ova sredstva treba da dovedu do suštine - ukidanja i smanjivanja nadležnosti ovog entiteta uz podršku i diktat kancelarije Visokog predstavnika u BiH. Koja su to geopolitička sredstva koja se mogu iskoristiti za disciplinovanje vlasti i naroda RS?

Distrikt brčko – “sigurnosna kočnica” osamostaljenju RS

Distrikt Brčko u političkom sistemu BiH ima specifičan status. Ono

Poseban status Brčko distrikta pruža velike mogućnosti

ne pripada ni Federaciji BiH ni RS, već predstavlja svojevrstan kondominijum oba entiteta, sa sopstvenim organima državne uprave, vladom i ministarstvima. Oba entiteta u skladu sa tim polažu pravo na Brčko distrikt i smatraju ga svojim sastavnim delom, što komplikuje situaciju u samim temeljima ovog problema. Geografski položaj Brčko distrikta je važan iz dva razloga. Najpre, on je jedini veći grad u bosanskoj Posavini u kome je stanovništvo u većoj meri multietničko, ukoliko izuzmemo manja mesta poput Odžaka i Orašja koja pripadaju Posavskom kantonu Federacije BiH. Druga činjenica koja govori u prilog važnosti ovog grada je da ima odličan strateški položaj – nalazi se uz reku Savu, svega nekoliko kilometara od važnog međunarodnog koridora koji povezuje Beograd i Zagreb, odnosno na mestu ukrštanja auto – puta Beograd Zagreb koji vodi od južnog Balkana ka zapadnoj Evropi i koridora 5C koji povezuje zapadnu i centralnu Evropu sa južnim Jadranom i širim regionom istočnog Mediterana (Budimpešta – Osijek – Sarajevo – Mostar – Ploče -  Dubrovnik).

Brčko distriktu je dat poseban status pod permanentnim pritiscima međunarodne zajednice, pod prilično neuverljivim objašnjenjem da je takav status neophodan zbog etničke šarolikosti grada i nemogućnosti njegovog svrstavanja u neki od dva entiteta. Ovakav status Brčko distrikta je pokazatelj pažljivog i dugoročnog planiranja atlantističkog geopolitičkog bloka i vašingtonskih tvoraca geopolitičke realnosti Balkana. U njihovim strategijama prostora za slučajnost nema, a predviđa se decenijama unapred. Prava funkcija posebnog statusa ovog entiteta u okviru BiH jeste da u pogodnom trenutku može da posluži kao sredstvo fizičkog presecanja RS na istočni i zapadni deo. Brčko distrikt dakle može da posluži kao svojevrsna “sigurnosna kočnica” bilo kakvim jednostranim potezima vlasti u Banjoj Luci. Ukoliko imamo u vidu da je na najužem delu teritorija RS u Brčko distriktu široka samo 5 kilometara, jasna je ozbiljnost ovakvog rešenja i širok dijapazon mogućnosti koje ono pruža.

Percepcija RS od strane drugih – produžena ruka Beograda ka zapadu

Ključ razumevanja delovanja atlantista usmerenog ka RS se može

Percepcija RS od strane faktora uticaja je od velike važnosti

naći kako u geopolitičkoj teoriji, tako i u praktičnom delovanju međunarodnih subjekata. “Kost u grlu” atlantističkim stratezima predstavlja činjenica da se kompaktna srpska teritorija nalazi samo nekoliko desetina kilometara od Zagreba i približno isto toliko od Jadranskog mora, i to u dva udaljena geografska regiona. To je ono čega se Zapad i njegovi saveznici u najvećoj meri plaše, a tendencija da se srpski faktor potisne u što većoj meri na istok je stara koliko i međunarodni poredak koji danas poznajemo. Za ostvarivanje ovog cilja se u istorijskoj perspektivi nikada nisu birala sredstva, a Dejtonski mirovni sporazum je bio idealna prilika da se postavi temelj za takvo buduće delovanje. Stoga je veoma važna percepcija RS od strane najuticajnijih faktora u našem regionu – EU, SAD, Turske, kao i samih država potpisnica Dejtonskog mirovnog sporazuma.

Hrvati u matici imaju specifičan, ali tradicionalno mudar odnos prema svojim sunarodnicima u BiH. Zvanični Zagreb je u više navrata jasno poručio Hrvatima koji žive u BiH da je ”njihov glavni grad Sarajevo”. Međutim, iza ove simbolične izjave koja prija ušima briselskih i vašingtonskih birokrata krije se konkretna i obilna materijalna i politička podrška Hrvatima u toj državi, posebno u Zapadnoj Hercegovini. Hrvati veoma dobro znaju da je temelj ispostavljanja bilo kakvih političkih zahteva Sarajevu i težnje za većom samostalnošću od centralnih organa BiH ekonomski razvoj. Region Zapadne Hercegovine većinom naseljen Hrvatima je jedan od najrazvijenijih u BiH, i privrednim, kulturnim i neformalnim političkim vezama je jako dobro povezan sa maticom. Hrvatima u BiH je prevashodan cilj ostvarenje veće samostalnosti eventualno kroz ustavne promene i formiranje trećeg entiteta u okviru BiH. U skladu sa svojom tradicionalnom pragmatičnošću, Hrvati na RS ne gledaju blagonaklono, ali je posmatraju isključivo kroz prizmu ostvarenja sopstvenih interesa. Naime, onog trenutka kada je predsednik RS Milorad Dodik podržao Hrvate u njihovim nastojanjima za većim političkim pravima u okviru BiH, od hrvatskih zvaničnika se prvi put moglo čuti da je “RS realnost koju treba uvažavati.” Pozitivan ili makar prećutan stav Hrvata o RS će biti na snazi sve dokle to zvaničnom Zagrebu i Mostaru bude bilo u neposredom interesu, i oko toga ne treba imati nikakvih iluzija.

Iako je EU od početka krize u bivšoj Jugoslaviji i građanskog rata u BiH pokazala svoju institucionalnu nesposobnost da utiče na procese koji se tamo odvijaju, ona, razume se, ima svoje interese u BiH. Evropskoj uniji ni u kom slučaju ne odgovara raspad BiH, a još manje od toga činjenica da će takvim razvojem situacije nastati većinski muslimanska država, izuzetno antihrišćanski nastrojena, a potencijalno i baza okupljanja ekstremista iz ovog dela Evrope. Takva pretpostavka nije puko nagađanje, već ovakvu surovu realnost potvrđuje iskustvo prethodnog rata kada su islamisti sa raznih meridijana naše planete učestvovali u zločinima nad nemuslimanskim stanovništvom širom BiH, ali i aktuelno stanje na terenu gde mnogi Bošnjaci ratuju u Siriji i Iraku za uspostavljanje globalnog kalifata. EU po svaku cenu želi da BiH opstane kao jedinstveni državni provizorijum, bez preterane samostalnosti, pod budnim okom Kancelarije Visokog predstavnika, i to sa što većim ovlašćenjima i uticajem na politički sistem BiH.

Za unitariste iz Sarajeva RS predstavlja “genocidnu tvorevinu”, “manji BH entitet”, nužno zlo i privremeno rešenje u političkom sistemu BiH. RS nikada nije bila u potpunosti priznata od strane zvaničnog Sarajeva, već su potpunim porazom u ratu naterani da je prihvate kao realnost. Samim tim su namere bošnjačkih političara veoma jasne. Cilj je konačno ukidanje RS i formiranje unitarne BiH sa islamistima na čelu. Cilj unitarističkog Sarajeva je uvek bio isti, samo se sredstva menjaju u zavisnosti od odnosa snaga na međunarodnoj sceni. Kako uspostavljanje vlasti ekstremista iz Sarajeva na čitavoj teritoriji BiH nije uspelo ratom, u mirnodopskim uslovima se pristupilo drugim, “mekšim” metodama – pripisivanju kolektivne krivice kompletnom srpskom narodu, neutemeljenim presudama takozvanog Suda BiH, hapšenjem osoba srpske nacionalnosti pod izgovorom navodnih ratnih zločina, i slično. Ublažena verzija ovih stavova se može čuti od vlastodržaca u Sarajevu, dok pojedine organizacije poput “Koalicije prvi mart” i “Antidejton grupe” preko svojih glasnogovornika svoje antisrpske stavove iznose neuporedivo brutalnije i direktnije – čak i poređenjima RS sa nacističkim Vermahtom. Ono što bošnjačko političko rukovodstvo iščekuje su potencijalne presude Haškog tribunala nekadašnjem rukovodstvu za navodni genocid, kako bi za svoju mantru o navodnoj genocidnosti RS imali kakvo - takvo utemeljenje.

Za neoosmanistički režim u Ankari RS predstavlja prepreku u ostvarenju zamišljene “zelene transverzale”, i predstavlja trn u oku širenju njenog uticaja na onim delovima Balkana gde žive muslimani. RS svojom teritorijom i etničkim srpskim stanovništvom fizički odvaja Sarajevo i muslimansku centralnu Bosnu od Raške oblasti u Srbiji u kojoj takođe žive muslimani. Stoga je Ankari takođe nedvosmisleno u interesu ograničavanje i dalje smanjivanje ustavnih nadležnosti RS, njenog suvereniteta i ograničavanje njenog ekonomskog razvoja. Ukoliko nekome ova teorijska postavka deluje neuverljivo, dovoljno je pogledati nekadašnje izjave turskog premijera Ahmeta Davutoglua u prethodnih nekoliko godina – najpre da će se “Srbi izviniti zbog ubijanja Turaka u Srebrenici”, a zatim i da “Asad čini zločine kao Srbi u Bosni”. Pored već uobičajenih izjava o tursko - bošnjačkom bratstvu, u red najdirektnijih izjava može se svrstati i izjava turskog premijera Erdogana u kojoj otvoreno preti vojnom silom RS i pretnjom da će “onaj ko dirne Bošnjake imati posla sa 100 miliona Turaka”. Ove izjave se uvek mogu tumačiti kao simbolične, ali ne treba smetnuti s uma da je simbolika uža specijalnost neoosmanističkog režima u Ankari, a snovi o “turskom svetu od Bosne do Kineskog zida” prilično realna kategorija u njihovom poimanju realnosti, posebno ukoliko iza takvih političkih stavova stoji druga armija NATO alijanse. Islamistički stavovi usmereni na rušenje RS, dakle, ne dolaze samo iz pravca Sarajeva, već i od zvanične Ankare i jednog dela arapskih zemalja. Stoga činjenica da je aktuelno političko rukovodstvo u Banjoj Luci odabralo Izrael kao jednog od najvažnijih spoljnopolitičkih partnera nikoga ne bi trebalo da čudi.

Geografski položaj RS kao geostrateški instrument

Na geografski položaj neke teritorije presudno utiče nekoliko važnih faktora – njene granice, geografski položaj na mapi šireg makroregiona, kao i položaj te teritorije na mapi važnih saobraćajnih komunikacija. Po koeficijentu razuđenosti granice RS je jedinstvena u svetu, uporediva jedino sa Čileom. Površina RS je približno 25.000 kvadratnih kilometara, što iznosi tek nešto malo više od recimo površine AP Vojvodine, dok je dužina njene granice ogromnih 2170 kilometara, što je tek nešto manje od mnogo veće Srbije.

Tokom Dejtonskih pregovora srpska strana je bila pod pritiskom da pojedine veće gradove ili njihove delove ustupa suprotstavljenoj strani, a da zauzvrat dobije retko ili potpuno nenaseljene predele. Osim toga, međunarodni posrednici su se na sve moguće načine trudili da RS svojom teritorijom bude što udaljenija od vitalno strateški važnih Jadranskog mora i centralne Hrvatske. U tom kontekstu je veoma lako objašnjiva i činjenica da je deo teritorije između Trebinja i hrvatske granice pripao Federaciji BiH, iako osim sela Ivanica on čini uglavnom nepristupačan i krševit teren. Da to nije izolovan slučaj kada je u pitanju RS pokazuje i slučaj opština Drvar, Glamoč i Grahovo sa srpskom većinom, koje su dejtonskim prekrajanjem teritorija pripale Federaciji BiH, dok je RS dobila nenaseljen i teško pristupačan predeo u okolini Mrkonjić Grada. Ovo predstavlja ozbiljan propust srpskih pregovarača za dejtonskim zelenim stolom, i ovakav razvoj događaja na terenu je trebao da predstavlja zamenu za prepuštanje dobrog dela grada Sarajeva Federaciji BiH. Ovaj previd dobija dodatnu težinu kada se ima u vidu da je pregovarački ulog bio dobar deo Sarajeva pod srpskom kontrolom.

Dva ozbiljna problema geopolitičkog položaja RS predstavljaju

Saobraćajna infrastruktura nikako ne pogoduje razvoju RS

drumska i železnička infrastruktura. Nijedan značajan drumski ili železnički koridor koji prolazi kroz Bosnu i Hercegovinu ne prolazi svojim većim delom kroz RS. Međutim, ono što je daleko važnije i sa geopolitičkog aspekta posmatrano daleko opasnije je činjenica da u nekim slučajevima jedini saobraćajni koridori koji vode iz jednog dela RS u drugi prolaze preko teritorije Federacije BiH. Jasno je kakve sve posledice mogu proizaći iz ovakvog faktičkog stanja na terenu, posebno ukoliko se ima u vidu da bi potreba za eventualnim brzim prevazilaženjem ovog problema iziskivala ogromna finansijska sredstva koja RS ne poseduje. Posebnu kategoriju problema kada je u pitanju saobraćajni položaj RS predstavlja avio saobraćaj. Osnovni problem aviosaobraćaja u ovom entitetu je činjenica da se jedini međunarodni aerodrom u ovom entitetu nalazi kod Banje Luke, što je na ogromnoj udaljenosti od recimo Hercegovine, dok najkraći mogući put od Trebinja kao najvećeg grada srpske Hercegovine najvećim delom vodi preko teritorije Federacije BiH. Pre nekoliko godina je bio aktuelan predlog dela rukovodstva RS da Trebinje mora da dobije aerodrom. Na prvi pogled logičan i smislen predlog vlasti RS može osporiti svako ko je barem jednom prošao putem koji povezuje Hercegovinu sa ostatkom RS, preko prevoja Čemerno i kanjona reke Sutjeske. Put očajnog kvaliteta bez ikakvih pratećih objekata koji prolazi kroz koridor Goražde (Federacija BiH) jedina je putna veza Hercegovine sa ostatkom RS. Ukoliko izuzmemo distrikt Brčko, ovo “usko grlo” je najosetljivija tačka teritorije RS, pa predlog o izgradnji ogromnog infrastrukturnog projekta kakav je aerodrom deluje u potpunosti besmisleno kada se ima u vidu da ne postoji čak ni valjana putna komunikacija na tom delu teritorije RS od suštinske važnosti.

Geopolitički položaj RS ima i izvesnih prednosti – izlaz na međunarodnu reku kakva je Sava, blizina Jadranskog mora i važnog međunarodnog aerodroma Dubrovnik, blizina međunarodnog drumskog koridora koji spaja zapad sa jugom i istokom Evrope (autoput Beograd – Zagreb), povezanost sa koridorom 5C koji spaja centralnu i istočnu Evropu sa južnim  Jadranom i budućim jadransko-jonskim putnim pravcem, kao i položaj istočnog dela RS koji se naslanja na Drinu, reku sa ogromnim potencijalima u različitim sferama – od energetike do turizma. Međutim, kako to u našem slučaju obično biva, ovi potencijali su gotovo u potpunosti neiskorišćeni.

Kao što se iz priloženog može videti, onima koji srpskom narodu

Saobraćajno izolovana Hercegovina kao najslabija tačka RS

najblaže rečeno ne žele dobro na raspolaganju stoji čitav niz sredstava kojim bi bilo kakvu ambiciju zvanične Banje Luke da deluje samostalno mogli da sruše kao kulu od karata -  ogromna granica koju treba braniti, nepravilan geografski oblik i najveći koeficijent razuđenosti granice na svetu, odsečenost Hercegovine od ostatka RS, postojanje distrikta Brčko sa njegovim nadležnostima i mogućnostima, važni saobraćajni koridori koji uvek jednim svojim delom prolaze kroz Federaciju BiH, kao i ne najmanje važna činjenica da se teritorija RS samo manjim svojim delom naslanja na teritoriju Republike Srbije, dok je većinom okružena oblastima pretežno naseljenim Bošnjacima i Hrvatima.

Umesto zaključka – Dejtonski potencijal za destabilizaciju RS

Uvid u geopolitičko pozicioniranje RS utemeljeno Dejtonskim mirovnim sporazumom jasno upućuje na zaključak o određenim ustavnim rešenjima čija je perfidna namena dugoročno onemogućavanje bilo kakvih jednostranih poteza Banje Luke koji su u suprotnosti sa interesima međunarodnih pokrovitelja centralista u Sarajevu. Ukoliko vlasti RS u određenom trenutku donesu odluku da krenu putem nezavisnosti ili pak veće političke samostalnosti u odnosu na Sarajevo, teritorija Brčko distrikta im može poslužiti kao sredstvo presecanja RS na istočni i zapadni deo. Takođe je moguće blokirati putne i železničke pravce od vitalne važnosti za normalno funkcionisanje čitave Republike. U takvoj situaciji na terenu, istočna Hercegovina bi bila dobrim delom odsečena od ostatka RS, dok bi se srpska Posavina i Krajina našle ne samo odsečene od drugih srpskih teritorija, već i u potpunom neprijateljskom okruženju, nalik na ono koje je jedno vreme postojalo tokom građanskog rata u BiH, pre operacije “Koridor”. Konstelacija snaga na terenu je takva da savršeno odgovara bilo kom neprijatelju srpskog naroda, posebno onima zapadno od Drine i Dunava. RS je, dakle, ustavno i teritorijalno “dizajnirana” tako da donekle zadovolji srpske ambicije u datom političkom trenutku, ali da atlantistima istovremeno omogući munjevitu i efikasnu reakciju u slučaju bilo kakve neposlušnosti političkog rukovodstva u Banjoj Luci. Na nama je da ove činjenice spoznamo dok ne bude kasno, i da ni u kom slučaju i ni pod kojim uslovima ne dozvolimo dalje narušavanje političkog kapaciteta RS i smanjivanje njenih nadležnosti, protivno Dejtonskom mirovnom sporazumu.

Era globalne destabilizacije - svet na ivici ambisa?

Od bipolarnog ka multipolarnom globalnom poretku

Krajem 1989. godine, kada je svet “iskočio iz ravnoteže”, niko nije mogao ni da pretpostavi kakve će posledice urušavanje do tada poznatog međunarodnog poretka izazvati. Nestanak sistema Varšavskog ugovora, Sovjetskog Saveza, SFR Jugoslavije i Čehoslovačke, ujedinjenje Nemačke, kao i stvaranje nove osnove za saradnju evropskih naroda oličene u institucijama EU, označili su potpunu rekonfiguraciju odnosa snaga u Evropi. Višedecenijski sukob između političkih blokova na ideološkoj osnovi je smenila neopravdana euforija o navodnom “kraju istorije” i konačnom trijumfu liberalne demokratije zapadnog tipa na čitavoj zemaljskoj kugli. Početni u realnosti neutemeljeni optimizam ubrzano se topio pred cikličnim istorijskim procesima i nužnostima koje iz njih proizilaze. Naime, aktuelna situacija je mnogo bliskija Hantingtonovom konceptu “sukoba civilizacija”, sa izvesnom geopolitičkom dimenzijom ne uvek zavisnom od civilizacijskog obrasca. Kada je postalo jasno da od usmenih obećanja Kremlju da se NATO neće širiti na istok neće biti ništa, u Rusiji je na drugi način počeo da se promišlja novostvoreni međunarodni poredak, njegove buduće perspektive, i implikacije takvog poretka po najveću državu sveta. Bliski Istok je ponovo zapao u spiralu nasilja kojoj nema kraja, najveću od Kemp Dejvida, dok je balkanski politički kotao došao blizu tačke ključanja, najveće još od teškom mukom izdejstvovanog Dejtonskog mirovnog sporazuma.

Do skoro nezamisliva promena se dogodila i na globalnoj

"Ko vlada istočnom Evropom, vlada predelom srca."

simboličnoj ravni. Već više od godinu dana prvo mesto na listi najmoćnijih ljudi na planeti uticajnog magazina Forbs zauzima predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin. Ovakva simbolična pobeda Kremlja izvojevana je zahvaljujući novostvorenoj poziciji Rusije u međunarodnoj areni, a simboličan trenutak ozvaničenja novog planetarnog poretka i najava izvesne smene u vrhu je građanski rat u Siriji i sprečavanje atlantističke agresije na tu državu. U Latinskoj Americi dolazi do ozbiljnih izazova Monroovoj doktrini, a njeni sami temelji su uzdrmani inteligentnom taktikom Kremlja. Balkan ostaje bure baruta, sada u periodu “hladnog mira” i iznuđene saradnje između polusuverenih država i njima sličnih tvorevina, tinjajući žar sukoba između Rusije i Zapada se pretvorio u požar novog Hladnog rata, dok se celokupna planeta sitnim koracima, ali izvesno, približava ivici ambisa.

Zahladneli odnosi na Balkanu – hronična nestabilnost na ispitu?

“Balkanizacija” je termin koji se koristi za rasparčavanje, nestabilnost i sukobe, i to sa punim pravom. Balkan predstavlja geostrateško bure baruta, i uvek u negativnim trendovima prati globalna dešavanja, dok ga pozitivna uglavnom zaobilaze u širokom luku. Sukobe širokih razmera i masovna stradanja u ovom regionu moguće je sa velikom preciznošću predvideti u određenim vremenskim intervalima.

Odnosi u regionu su u poslednih godinu dana drastično pogoršani.

Balkan u vakuumu interesa velikih sila?

Uprkos pritiscima atlantista i nametanja određenih protokolarnih i površnih rešenja u smeru stabilizacije prilika u regionu, istorijski animoziteti ostaju. Uništavanje ćiriličnih tabli u mestima gde žive pripadnici srpske nacionalne manjine u Hrvatskoj i incident na fudbalskoj utakmici Srbija – Albanija u Beogradu zaoštrili su odnose u regionu do usijanja. Duh Franje Tuđmana se vratio na Pantovčak, doduše u nešto ublaženijem obliku. Iz Zagreba stižu obeshrabrujuće poruke o nastavljanju njegove politike u svim sferama, dok je pobeda stranke koja je predvodila hrvatsku stranu u građanskom ratu na predstojećim izborima jasna kao dan. Kohabitacija u hrvatskom političkom sistemu i produžena izborna kampanja koja će trajati do možda i prevremenih parlamentarnih izbora u toj zemlji ove godine, samo dodatno zaoštrava situaciju i pruža priliku novoizabranoj predsednici da svojom nacionalnom retorikom poentira u odnosu na konkurentsko levičarsko biračko telo.

U našem regionu se, već tradicionalno prepliću interesi Evropske unije, ekonomski moćne Nemačke na njenom čelu, Turske koja sve otvorenije i hrabrije raskida sa kemalističkim republikanskim tekovinama, kao i nezaobilaznih Sjedinjenih Država koje otvorenom podrškom velikoalbanskom iredentizmu, kao i svojim saveznicima u Zagrebu i unitarističkom Sarajevu teže da skroje Balkan po sopstvenoj meri. Kada se svim ovim geopolitičkim vektorima pridoda i ponovno buđenje ruskog medveda i njegov uticaj na Balkanu, dobijamo veoma složen mozaik geostrateških, ekonomskih i političkih interesa isprepletanih na više nivoa. U kom će se pravcu razvijati balkanski odnosi u narednom periodu, zavisi podjednako od svakog od pomenutih složenih faktora uticaja. Međutim, jedno je sigurno – permanentna odlika naših prostora ostaće nestabilnost.

Sukob Zapada i Rusije – novi Hladni rat

Ključni cilj stratega Stejt Dipartmenta je ekonomski i energetski odvojiti Evropu od Rusije, i time preduprediti eventualne buduće političke modalitete saradnje i bilo kakav nivo ostvarivanja zamisli “Evrope od Lisabona do Vladivostoka”. Ukrajinski sukob pokazuje da se u takvom naumu neće birati sredstva. Ukoliko za ozbiljno uzmemo maksimu Karla fon Klauzevica o tome da je rat nastavak politike drugim sredstvima, jasno je da građanski rat u Ukrajini može okončati isključivo sveobuhvatno političko rešenje koje bi bilo makar donekle prihvatljivo za obe strane. Međutim, zbog interesa Vašingtona i njihove geostrategije koja se oslikava kroz Volfovicovu doktrinu, ovakvo rešenje nije ni približno na vidiku. Već se pokazuje da je najnovija mirovna inicijativa u Minsku propala pre nego što je i počela da se implementira, a borbe besne širom linije razdvajanja kijevskog režima i snaga samoodbrane.

Novi Hladni rat se odvija na na svim nivoima – medijskom,

Da li je Hladni rat ikada okončan?

ekonomskom, energetskom, političkom, kao i vojnom, razume se. Od onog prethodnog, razlikuje se po odsustvu dubokog ideološkog jaza, jasne podele na političko - ideološke blokove, kao i po odnosu snaga i percepcijama suprotstavljenih strana. Prema nekim mišljenjima, Hladni rat nije ni prestajao. On je samo poprimao različite oblike, i transformisao se u zavisnosti od prilika, interesa, kao i snage oba geopolitička pola. Ambicije zvaničnog Kremlja da svoj ekonomski napredak i veliki povratak na međunarodnu scenu ozvaniči stvaranjem novog modaliteta saradnje između država na postsovjetskom i širem evroazijskom prostoru, upalio je crvenu lampicu u Vašingtonu, što je dovelo do različitih posledica – od hiljada izgubljenih života u Ukrajini, do sniženih cena goriva na pumpama širom planete.

Meka moć – ključna ravan globalnog geostrateškog konflikta

Na šta se prvo pomisli kada se kaže Amerika, a šta kada se kaže Rusija, uprkos ideološkim stavovima o te dve države? Kada spomenemo SAD, prvo pomislimo na scene iz određenih holivudskih filmova, dok nas sa druge strane za Rusiju vežu gotovo isključivo sumorne i negativne asocijacije, i to uprkos svemu onome što znamo o te dve države. To je proizvod delovanja jedne, odnosno nedelovanja druge strane u nikad važnijoj sferi “meke moći.” Atlantističke globalne medijske mreže poput CNN-a, BBC-a, Al Jazeera -e i ostalih jesu i još dugo će biti ispred ostatka sveta po ovom pitanju. O medijskim gigantima ostalih zemalja evroazijskog bloka ne treba trošiti reči u ovom kontekstu i razmerama.

Međutim, Rusija je od kraja prvog Hladnog rata naučila važnu

Meka moć postaje sve važnija u globalnom nadmetanju supersila

lekciju – ratovi se dobijaju premoći na terenu, ali i u sferi “meke moći”. Zato Russia Today nezaustavljivo širi svoju globalnu mrežu, na kojoj predstavlja ruski pogled na svet i aktuelna geopolitička dešavanja, i okreće jedra javnog mnjenja u geostrateškom pravcu i interesima Moskve. Kvalitetan program na engleskom jeziku, kao i beskompromisno zastupanje gledišta Kremlja usmereno ka aktuelnim međunarodnim dešavanjima, samo dodatno doprinosi njihovoj globalnoj strategiji koja za sada daje dobre rezultate. Ni konkurencija ne miruje. Katarska globalna mreža “Al Jazeera” je gotovo neprimetno prerasla u jednog od globalnih lidera u informacionom ratu za moć i interese. Prisustvo u našem regionu i na jeziku razumljivom svim narodima “jugosfere” ovu mrežu pozicionira pre svega kao promotera unitarne Bosne i Hercegovine, tzv. nezavisnog Kosova, kao i diskreditacije srpskog faktora u ovom delu sveta, i toga u svakom trenutku moramo biti svesni. O ostalim medijskim gigantima iz SAD, Velike Britanije, Nemačke i drugih zemalja Zapada, kao i o njihovoj ogromnoj ulozi u svetskoj politici, nije potrebno dodatno trošiti reči.

Odsustvo ruske meke moći na ovim prostorima je samo pokazatelj u kojoj meri ova država zaostaje u medijskoj areni za suprotstavljenim geopolitičkim blokom. Ukoliko pretenduje na globalno vođstvo ili makar na ozbiljnu konkurenciju atlantizmu, situacija na medijskom terenu će morati da se promeni u rusku korist, i to što pre. Russia Today u tom smislu svakako predstavlja svetlo na kraju tunela.

Energetski koridori – čvorišta regionalnih konflikata

Gde god postoji ozbiljan energetski deficit ili nadmetanje dve ili više zemalja oko izvora energenata i njihovih transportnih koridora, prisutni su i  konflikti. Bliski Istok je region u kome se nalazi 47 posto rezervi svetske nafte, i već je tradicionalno poprište sukoba oko energenata i njihovih izvora. To se suštinski neće promeniti dok god naftu sa globalne energetske pozornice ne bude potisnuo prirodni gas. Kada je prirodni gas u pitanju, njegova osnovna karakteristika je neophodnost transportnih koridora kojima će on biti transportovan od mesta eksploatacije do krajnjih potrošača. Tipičan primer krize koja je dobrim delom prouzrokovana energetskim transportnim koridorima je aktuelna ukrajinska. Želja za izbegavanjem Ukrajine kao tranzitne zemlje od suštinske važnosti dodatno se pojačala od događanja na kijevskom Majdanu i građanskog rata kome se ne nazire kraj. Ipak, simptomatična je činjenica da su vitalni pravci prirodnog gasa koji snabdevaju veliko evropsko tržište u ratom zahvaćenoj Ukrajini netaknuti, i ne postoje nikakve smetnje u isporukama gasa potrošačima. To pokazuje da postoje vitalni interesi u koje se ne dira ni u najžešćim sukobima dve strane, kao i drugu stranu medalje aktuelnog geopolitičkog sukoba u Ukrajini.

Ukrajina nije jedina zemlja u kojoj se ratuje za transportne koridore. Građanski rat u Siriji sa više od 200.000 izgubljenih života vodi se prevashodno zbog energetskih razloga. Vašington očajnički želi da Evropu otrgne iz energetskog stiska Moskve, pa Siriju vidi kao jedan od najvažnijih pravaca kojima bi mogao da prođe konkurentski gasovod koji bi do Evrope dopremao katarski, ali i gas iz novootkrivenih nalazišta u Sredozemlju. Nakon propasti ideje gasovoda “Nabuko”, a dok je ideja o “Južnom toku” i dalje bila aktuelna, doneta je odluka da se ukloni sirijski režim, koji suverenom politikom koju vodi predstavlja kamen spoticanja interesima atlantizma u tom delu sveta. Uništenju sirijskog režima i svega onoga što on u strateškom smislu predstavlja, treba da pomogne i Islamska država, protiv koje SAD i njihovi saveznici vode prilično neuverljivu vazdušnu kampanju.

Ujgurska autonomna oblast Sinkjang na krajnjem zapadu Kine,

Sinkjang - oblast od velikog značaja za energetsku stabilnost Kine

evropskoj javnosti poznata isključivo po sporadičnim terorističkim napadima manjeg obima, takođe predstavlja važan transportni koridor za energentima žednu kinesku ekonomiju, pa se u tom regionu pretežno naseljenom muslimanima Ujgurima u bliskoj budućnosti može očekivati hronična nestabilnost, posebno ukoliko se nastavi dosadašnja dobra saradnja Pekinga i Moskve. Uprkos fascinantnom privrednom rastu i stotinama miliona ljudi izbavljenih iz krajnjeg siromaštva, kineski rast postepeno usporava, a višedecenijska politika jednog deteta postepeno počinje da uzima danak u mnogim društvenim sferama, pa se ovakva situacija može dodatno pogoršati pokušajem ugrožavanja energetske stabilnosti ove države, makar do potpunog povezivanja kineske privrede sa neiscrpnim resursima Sibira. To zvanični Peking uvek mora imati na umu.

Hantingtonov “sukob civilizacija” i transatlantska pukotina

Uprkos prividu jedinstva u transatlantskom partnerstvu, sve su očigledniji animoziteti i neslaganja između vašingtonskih jastrebova i pojedinih evropskih prestonica koje teže samostalnijem strateškom delovanju u globalnoj areni. Samostalni istup Berlina i Pariza u pokušaju rešavanja ukrajinske krize u Minsku govori tome u prilog. Nedavna poseta predsednika Putina Budimpešti je prva poseta jednoj državi članici EU još od uvođenja sankcija Ruskoj Federaciji, koja je i definitivno označila nekonzistentnost zajedničke spoljne i bezbednosne politike Unije, bar kada su odnosi sa istočnim partnerima u pitanju. Interesi Vašingtona i Brisela se polako ali sigurno razilaze, a politički je naivno i iluzorno očekivati kako će ova pukotina proći bez većeg zemljotresa. U interesu Evrope je da se ovaj rat što pre okonča, kako bi se ekonomski tokovi između njenih vodećih zemalja i Rusije odvijali na nesmetan način. Međutim, Vašington teži da na ovom pitanju poentira gotovo bez ikakvog rizika. Pitanje je isključivo vremena kada će doći do konačnog razlaza do sada neupitnog savezništva bliskih partnera u novom Hladnom ratu.

Teroristički napad radikalnih islamista na novinare satiričnog lista “Šarli Ebdo” u Parizu je samo bumerang koji se francuskoj javnosti vraća nažalost, kako to obično biva, preko leđa nedužnih građana. Ekstremisti koje zvanični Pariz na različite načine podržava u rušilačkim aktivnostima usmerenih na režime koji nisu po meri prekookeanskih saveznika su sada udarili šamar atlantističkoj Francuskoj u srcu Evrope. Određeni analitički krugovi ovaj događaj direktno povezuju sa izjavama francuskog predsednika Olanda koje se tiču nesvrsishodnosti konflikta u Ukrajini i odsustva interesa Evrope da u tom sukobu participira. Ovakve tvrdnje ne treba uzimati zdravo za gotovo, ali ih treba imati na umu, posebno ukoliko se ima u vidu delovanje Vašingtona u sličnim situacijama u poslednje dve decenije.

Latinska Amerika – nova arena globalnog nadmetanja

Amerikancima od kraja Hladnog rata nije stran upliv u rusko geostrateško dvorište, pa Kremlj pokušava na sve načine da uzvrati makar približnom merom. Saradnja Rusije sa levičarskim latinoameričkim vladama nije novitet u međunarodnim odnosima. Međutim, sa vraćanjem Putina u predsedničku fotelju ovaj trend je dobio nova krila, posebno u poslednjih godinu i po dana i periodu kada je došlo do zaoštravanja ukrajinske krize.

Od prošlogodišnje posete ruskog predsednika Putina Argentini i

Imperija uzvraća udarac u predvorju SAD - a

susreta sa predsednicom Kristinom Fernandez postalo je jasno da je Rusija stavila “nogu u vrata” u Latinskoj Americi. Srdačan doček u Buenos Airesu pretvorio se u mnoge opipljive ekonomske aranžmane između ove dve države. Od skoro se program Russia Today emituje na frekvencijama argentinske nacionalne televizije, i na taj način je jedan vid ruske “meke moći” postao dostupan desetinama miliona Argentinaca, ma gde oni živeli. Dogovoreni uvoz velikih količina argentinske govedine u Rusku Federaciju kao zamena za tržišnu poziciju proizvođača iz EU samo dodatno doprinosi učvršćivanju veza ove dve geografski daleke, ali politički veoma bliske države. Predmet razgovora su i mnoge druge oblasti saradnje, od nastupa argentinskih proizvođača na ruskom tržištu, sve do kulturne i naučne sfere. Naznake početka otopljavanja odnosa između Vašingtona i Havane čine Kubu ponovo geopolitički interesantnom državom. Uprkos ohrabrujućim rečima sa obe strane Meksičkog zaliva, normalizacija odnosa je još daleko od implementacije. Sa druge strane, otpis dugova Havani od strane Kremlja otvara geostratešku bitku pred samim južnim vratima Sjedinjenih Država. Problematična je pozicija Venecuele koja najveći deo svog budžeta zasniva na energentima. Galopirajuća inflacija, obimni socijalni programi ekstremno levičarske vlade, kao i rasprostranjeni kriminal i korupcija čine Venecuelu izuzetno nestabilnom državom, i sve manje pogodnim geopolitičkim partnerom Moskve na tom kontitentu. Rekordni veštački pad cena energenata na globalnom nivou doveo je ovu državu do ivice ekonomskog sloma. Takođe, režim u Karakasu na vlasti održavaju obimni socijalni programi pomoći najugroženijim slojevima venecuelanskog društva koji se finansiraju pre svega od izvoza energenata, pa veštačko obaranje cena nafte kao kulu od karata sa sobom u ponor može povući vlastodršce u Karakasu, odnosno saveznike Moskve u ovom delu sveta. Na to Vašington i računa.

Latinska Amerika je Monroovom doktrinom definisana kao isključiva sfera interesa SAD – a. Međutim, okolnosti diktiraju neke nove trendove, pa ekonomski ojačala Rusija pokazuje ambicije da preko Latinske Amerike uzvrati Sjedinjenim Državama na njihovo posthladnoratovsko prisustvo u tradicionalnim sferama interesa Kremlja. U geopolitičkom sukobu koji besni na dobrom delu planete, dakle, ni nama daleka Latinska Amerika neće biti pošteđena. 

Umesto zaključka – era stabilne nestabilnosti na pragu novog globalnog konflikta

Živimo u vremenu u kome su mnoge multinacionalne korporacije neuporedivo moćnije od najvećeg broja država sveta, u kome je kreativna destabilizacija često jedini način geopolitičke borbe, a mediji batina kojom se kreatori genocidnih politika profilišu u pravednike, a pravednici, ukoliko uopšte postoje, sateruju na margine međunarodne arene. Novi konflikt globalnih razmera sa nesagledivim posledicama ne posmatra se više kao plod mašte teoretičara zavere već se o takvom razvoju događaja sve češće govori kao o mogućem na srednji rok, mada još uvek stidljivo. Iz aktuelnih okolnosti će kao pobednik izaći onaj ko bude bio u stanju da na najbolji način koordiniše geopolitičku bitku u svim ravnima i na taj način suprotstavljenom bloku zada višestruke udarce na više nivoa i frontova koje će ga, makar na određeno vreme, potisnuti u stagnaciju i defanzivu, a možda i u konačni slom. U geopolitici su predviđanja uvek nezahvalna, a interesi se prilagođavaju i menjaju u zavisnosti od okolnosti. Međutim, jedno je jasno. Postoje dva suprotstavljena bloka – evroazijski i atlantistički. I dok je sveta kakvog poznajemo, među njima će tinjati sukobi, do konačnog trijumfa jednog od njih. Na spojevima tih blokova, odnosno u regionima koji ih čine, u bliskoj budućnosti se mogu očekivati najpre političke krize, a vrlo verovatno i konflikti velikih razmera. Ono što posebno zabrinjava je činjenica da u takve regione spada i ovaj u kome mi živimo. Od istorijskih zakonitosti se ne može pobeći, na nama je samo da ih na pravi način iskoristimo i usmerimo u sopstvenom interesu.