Era globalne destabilizacije - svet na ivici ambisa?

Od bipolarnog ka multipolarnom globalnom poretku

Krajem 1989. godine, kada je svet “iskočio iz ravnoteže”, niko nije mogao ni da pretpostavi kakve će posledice urušavanje do tada poznatog međunarodnog poretka izazvati. Nestanak sistema Varšavskog ugovora, Sovjetskog Saveza, SFR Jugoslavije i Čehoslovačke, ujedinjenje Nemačke, kao i stvaranje nove osnove za saradnju evropskih naroda oličene u institucijama EU, označili su potpunu rekonfiguraciju odnosa snaga u Evropi. Višedecenijski sukob između političkih blokova na ideološkoj osnovi je smenila neopravdana euforija o navodnom “kraju istorije” i konačnom trijumfu liberalne demokratije zapadnog tipa na čitavoj zemaljskoj kugli. Početni u realnosti neutemeljeni optimizam ubrzano se topio pred cikličnim istorijskim procesima i nužnostima koje iz njih proizilaze. Naime, aktuelna situacija je mnogo bliskija Hantingtonovom konceptu “sukoba civilizacija”, sa izvesnom geopolitičkom dimenzijom ne uvek zavisnom od civilizacijskog obrasca. Kada je postalo jasno da od usmenih obećanja Kremlju da se NATO neće širiti na istok neće biti ništa, u Rusiji je na drugi način počeo da se promišlja novostvoreni međunarodni poredak, njegove buduće perspektive, i implikacije takvog poretka po najveću državu sveta. Bliski Istok je ponovo zapao u spiralu nasilja kojoj nema kraja, najveću od Kemp Dejvida, dok je balkanski politički kotao došao blizu tačke ključanja, najveće još od teškom mukom izdejstvovanog Dejtonskog mirovnog sporazuma.

Do skoro nezamisliva promena se dogodila i na globalnoj

"Ko vlada istočnom Evropom, vlada predelom srca."

simboličnoj ravni. Već više od godinu dana prvo mesto na listi najmoćnijih ljudi na planeti uticajnog magazina Forbs zauzima predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin. Ovakva simbolična pobeda Kremlja izvojevana je zahvaljujući novostvorenoj poziciji Rusije u međunarodnoj areni, a simboličan trenutak ozvaničenja novog planetarnog poretka i najava izvesne smene u vrhu je građanski rat u Siriji i sprečavanje atlantističke agresije na tu državu. U Latinskoj Americi dolazi do ozbiljnih izazova Monroovoj doktrini, a njeni sami temelji su uzdrmani inteligentnom taktikom Kremlja. Balkan ostaje bure baruta, sada u periodu “hladnog mira” i iznuđene saradnje između polusuverenih država i njima sličnih tvorevina, tinjajući žar sukoba između Rusije i Zapada se pretvorio u požar novog Hladnog rata, dok se celokupna planeta sitnim koracima, ali izvesno, približava ivici ambisa.

Zahladneli odnosi na Balkanu – hronična nestabilnost na ispitu?

“Balkanizacija” je termin koji se koristi za rasparčavanje, nestabilnost i sukobe, i to sa punim pravom. Balkan predstavlja geostrateško bure baruta, i uvek u negativnim trendovima prati globalna dešavanja, dok ga pozitivna uglavnom zaobilaze u širokom luku. Sukobe širokih razmera i masovna stradanja u ovom regionu moguće je sa velikom preciznošću predvideti u određenim vremenskim intervalima.

Odnosi u regionu su u poslednih godinu dana drastično pogoršani.

Balkan u vakuumu interesa velikih sila?

Uprkos pritiscima atlantista i nametanja određenih protokolarnih i površnih rešenja u smeru stabilizacije prilika u regionu, istorijski animoziteti ostaju. Uništavanje ćiriličnih tabli u mestima gde žive pripadnici srpske nacionalne manjine u Hrvatskoj i incident na fudbalskoj utakmici Srbija – Albanija u Beogradu zaoštrili su odnose u regionu do usijanja. Duh Franje Tuđmana se vratio na Pantovčak, doduše u nešto ublaženijem obliku. Iz Zagreba stižu obeshrabrujuće poruke o nastavljanju njegove politike u svim sferama, dok je pobeda stranke koja je predvodila hrvatsku stranu u građanskom ratu na predstojećim izborima jasna kao dan. Kohabitacija u hrvatskom političkom sistemu i produžena izborna kampanja koja će trajati do možda i prevremenih parlamentarnih izbora u toj zemlji ove godine, samo dodatno zaoštrava situaciju i pruža priliku novoizabranoj predsednici da svojom nacionalnom retorikom poentira u odnosu na konkurentsko levičarsko biračko telo.

U našem regionu se, već tradicionalno prepliću interesi Evropske unije, ekonomski moćne Nemačke na njenom čelu, Turske koja sve otvorenije i hrabrije raskida sa kemalističkim republikanskim tekovinama, kao i nezaobilaznih Sjedinjenih Država koje otvorenom podrškom velikoalbanskom iredentizmu, kao i svojim saveznicima u Zagrebu i unitarističkom Sarajevu teže da skroje Balkan po sopstvenoj meri. Kada se svim ovim geopolitičkim vektorima pridoda i ponovno buđenje ruskog medveda i njegov uticaj na Balkanu, dobijamo veoma složen mozaik geostrateških, ekonomskih i političkih interesa isprepletanih na više nivoa. U kom će se pravcu razvijati balkanski odnosi u narednom periodu, zavisi podjednako od svakog od pomenutih složenih faktora uticaja. Međutim, jedno je sigurno – permanentna odlika naših prostora ostaće nestabilnost.

Sukob Zapada i Rusije – novi Hladni rat

Ključni cilj stratega Stejt Dipartmenta je ekonomski i energetski odvojiti Evropu od Rusije, i time preduprediti eventualne buduće političke modalitete saradnje i bilo kakav nivo ostvarivanja zamisli “Evrope od Lisabona do Vladivostoka”. Ukrajinski sukob pokazuje da se u takvom naumu neće birati sredstva. Ukoliko za ozbiljno uzmemo maksimu Karla fon Klauzevica o tome da je rat nastavak politike drugim sredstvima, jasno je da građanski rat u Ukrajini može okončati isključivo sveobuhvatno političko rešenje koje bi bilo makar donekle prihvatljivo za obe strane. Međutim, zbog interesa Vašingtona i njihove geostrategije koja se oslikava kroz Volfovicovu doktrinu, ovakvo rešenje nije ni približno na vidiku. Već se pokazuje da je najnovija mirovna inicijativa u Minsku propala pre nego što je i počela da se implementira, a borbe besne širom linije razdvajanja kijevskog režima i snaga samoodbrane.

Novi Hladni rat se odvija na na svim nivoima – medijskom,

Da li je Hladni rat ikada okončan?

ekonomskom, energetskom, političkom, kao i vojnom, razume se. Od onog prethodnog, razlikuje se po odsustvu dubokog ideološkog jaza, jasne podele na političko - ideološke blokove, kao i po odnosu snaga i percepcijama suprotstavljenih strana. Prema nekim mišljenjima, Hladni rat nije ni prestajao. On je samo poprimao različite oblike, i transformisao se u zavisnosti od prilika, interesa, kao i snage oba geopolitička pola. Ambicije zvaničnog Kremlja da svoj ekonomski napredak i veliki povratak na međunarodnu scenu ozvaniči stvaranjem novog modaliteta saradnje između država na postsovjetskom i širem evroazijskom prostoru, upalio je crvenu lampicu u Vašingtonu, što je dovelo do različitih posledica – od hiljada izgubljenih života u Ukrajini, do sniženih cena goriva na pumpama širom planete.

Meka moć – ključna ravan globalnog geostrateškog konflikta

Na šta se prvo pomisli kada se kaže Amerika, a šta kada se kaže Rusija, uprkos ideološkim stavovima o te dve države? Kada spomenemo SAD, prvo pomislimo na scene iz određenih holivudskih filmova, dok nas sa druge strane za Rusiju vežu gotovo isključivo sumorne i negativne asocijacije, i to uprkos svemu onome što znamo o te dve države. To je proizvod delovanja jedne, odnosno nedelovanja druge strane u nikad važnijoj sferi “meke moći.” Atlantističke globalne medijske mreže poput CNN-a, BBC-a, Al Jazeera -e i ostalih jesu i još dugo će biti ispred ostatka sveta po ovom pitanju. O medijskim gigantima ostalih zemalja evroazijskog bloka ne treba trošiti reči u ovom kontekstu i razmerama.

Međutim, Rusija je od kraja prvog Hladnog rata naučila važnu

Meka moć postaje sve važnija u globalnom nadmetanju supersila

lekciju – ratovi se dobijaju premoći na terenu, ali i u sferi “meke moći”. Zato Russia Today nezaustavljivo širi svoju globalnu mrežu, na kojoj predstavlja ruski pogled na svet i aktuelna geopolitička dešavanja, i okreće jedra javnog mnjenja u geostrateškom pravcu i interesima Moskve. Kvalitetan program na engleskom jeziku, kao i beskompromisno zastupanje gledišta Kremlja usmereno ka aktuelnim međunarodnim dešavanjima, samo dodatno doprinosi njihovoj globalnoj strategiji koja za sada daje dobre rezultate. Ni konkurencija ne miruje. Katarska globalna mreža “Al Jazeera” je gotovo neprimetno prerasla u jednog od globalnih lidera u informacionom ratu za moć i interese. Prisustvo u našem regionu i na jeziku razumljivom svim narodima “jugosfere” ovu mrežu pozicionira pre svega kao promotera unitarne Bosne i Hercegovine, tzv. nezavisnog Kosova, kao i diskreditacije srpskog faktora u ovom delu sveta, i toga u svakom trenutku moramo biti svesni. O ostalim medijskim gigantima iz SAD, Velike Britanije, Nemačke i drugih zemalja Zapada, kao i o njihovoj ogromnoj ulozi u svetskoj politici, nije potrebno dodatno trošiti reči.

Odsustvo ruske meke moći na ovim prostorima je samo pokazatelj u kojoj meri ova država zaostaje u medijskoj areni za suprotstavljenim geopolitičkim blokom. Ukoliko pretenduje na globalno vođstvo ili makar na ozbiljnu konkurenciju atlantizmu, situacija na medijskom terenu će morati da se promeni u rusku korist, i to što pre. Russia Today u tom smislu svakako predstavlja svetlo na kraju tunela.

Energetski koridori – čvorišta regionalnih konflikata

Gde god postoji ozbiljan energetski deficit ili nadmetanje dve ili više zemalja oko izvora energenata i njihovih transportnih koridora, prisutni su i  konflikti. Bliski Istok je region u kome se nalazi 47 posto rezervi svetske nafte, i već je tradicionalno poprište sukoba oko energenata i njihovih izvora. To se suštinski neće promeniti dok god naftu sa globalne energetske pozornice ne bude potisnuo prirodni gas. Kada je prirodni gas u pitanju, njegova osnovna karakteristika je neophodnost transportnih koridora kojima će on biti transportovan od mesta eksploatacije do krajnjih potrošača. Tipičan primer krize koja je dobrim delom prouzrokovana energetskim transportnim koridorima je aktuelna ukrajinska. Želja za izbegavanjem Ukrajine kao tranzitne zemlje od suštinske važnosti dodatno se pojačala od događanja na kijevskom Majdanu i građanskog rata kome se ne nazire kraj. Ipak, simptomatična je činjenica da su vitalni pravci prirodnog gasa koji snabdevaju veliko evropsko tržište u ratom zahvaćenoj Ukrajini netaknuti, i ne postoje nikakve smetnje u isporukama gasa potrošačima. To pokazuje da postoje vitalni interesi u koje se ne dira ni u najžešćim sukobima dve strane, kao i drugu stranu medalje aktuelnog geopolitičkog sukoba u Ukrajini.

Ukrajina nije jedina zemlja u kojoj se ratuje za transportne koridore. Građanski rat u Siriji sa više od 200.000 izgubljenih života vodi se prevashodno zbog energetskih razloga. Vašington očajnički želi da Evropu otrgne iz energetskog stiska Moskve, pa Siriju vidi kao jedan od najvažnijih pravaca kojima bi mogao da prođe konkurentski gasovod koji bi do Evrope dopremao katarski, ali i gas iz novootkrivenih nalazišta u Sredozemlju. Nakon propasti ideje gasovoda “Nabuko”, a dok je ideja o “Južnom toku” i dalje bila aktuelna, doneta je odluka da se ukloni sirijski režim, koji suverenom politikom koju vodi predstavlja kamen spoticanja interesima atlantizma u tom delu sveta. Uništenju sirijskog režima i svega onoga što on u strateškom smislu predstavlja, treba da pomogne i Islamska država, protiv koje SAD i njihovi saveznici vode prilično neuverljivu vazdušnu kampanju.

Ujgurska autonomna oblast Sinkjang na krajnjem zapadu Kine,

Sinkjang - oblast od velikog značaja za energetsku stabilnost Kine

evropskoj javnosti poznata isključivo po sporadičnim terorističkim napadima manjeg obima, takođe predstavlja važan transportni koridor za energentima žednu kinesku ekonomiju, pa se u tom regionu pretežno naseljenom muslimanima Ujgurima u bliskoj budućnosti može očekivati hronična nestabilnost, posebno ukoliko se nastavi dosadašnja dobra saradnja Pekinga i Moskve. Uprkos fascinantnom privrednom rastu i stotinama miliona ljudi izbavljenih iz krajnjeg siromaštva, kineski rast postepeno usporava, a višedecenijska politika jednog deteta postepeno počinje da uzima danak u mnogim društvenim sferama, pa se ovakva situacija može dodatno pogoršati pokušajem ugrožavanja energetske stabilnosti ove države, makar do potpunog povezivanja kineske privrede sa neiscrpnim resursima Sibira. To zvanični Peking uvek mora imati na umu.

Hantingtonov “sukob civilizacija” i transatlantska pukotina

Uprkos prividu jedinstva u transatlantskom partnerstvu, sve su očigledniji animoziteti i neslaganja između vašingtonskih jastrebova i pojedinih evropskih prestonica koje teže samostalnijem strateškom delovanju u globalnoj areni. Samostalni istup Berlina i Pariza u pokušaju rešavanja ukrajinske krize u Minsku govori tome u prilog. Nedavna poseta predsednika Putina Budimpešti je prva poseta jednoj državi članici EU još od uvođenja sankcija Ruskoj Federaciji, koja je i definitivno označila nekonzistentnost zajedničke spoljne i bezbednosne politike Unije, bar kada su odnosi sa istočnim partnerima u pitanju. Interesi Vašingtona i Brisela se polako ali sigurno razilaze, a politički je naivno i iluzorno očekivati kako će ova pukotina proći bez većeg zemljotresa. U interesu Evrope je da se ovaj rat što pre okonča, kako bi se ekonomski tokovi između njenih vodećih zemalja i Rusije odvijali na nesmetan način. Međutim, Vašington teži da na ovom pitanju poentira gotovo bez ikakvog rizika. Pitanje je isključivo vremena kada će doći do konačnog razlaza do sada neupitnog savezništva bliskih partnera u novom Hladnom ratu.

Teroristički napad radikalnih islamista na novinare satiričnog lista “Šarli Ebdo” u Parizu je samo bumerang koji se francuskoj javnosti vraća nažalost, kako to obično biva, preko leđa nedužnih građana. Ekstremisti koje zvanični Pariz na različite načine podržava u rušilačkim aktivnostima usmerenih na režime koji nisu po meri prekookeanskih saveznika su sada udarili šamar atlantističkoj Francuskoj u srcu Evrope. Određeni analitički krugovi ovaj događaj direktno povezuju sa izjavama francuskog predsednika Olanda koje se tiču nesvrsishodnosti konflikta u Ukrajini i odsustva interesa Evrope da u tom sukobu participira. Ovakve tvrdnje ne treba uzimati zdravo za gotovo, ali ih treba imati na umu, posebno ukoliko se ima u vidu delovanje Vašingtona u sličnim situacijama u poslednje dve decenije.

Latinska Amerika – nova arena globalnog nadmetanja

Amerikancima od kraja Hladnog rata nije stran upliv u rusko geostrateško dvorište, pa Kremlj pokušava na sve načine da uzvrati makar približnom merom. Saradnja Rusije sa levičarskim latinoameričkim vladama nije novitet u međunarodnim odnosima. Međutim, sa vraćanjem Putina u predsedničku fotelju ovaj trend je dobio nova krila, posebno u poslednjih godinu i po dana i periodu kada je došlo do zaoštravanja ukrajinske krize.

Od prošlogodišnje posete ruskog predsednika Putina Argentini i

Imperija uzvraća udarac u predvorju SAD - a

susreta sa predsednicom Kristinom Fernandez postalo je jasno da je Rusija stavila “nogu u vrata” u Latinskoj Americi. Srdačan doček u Buenos Airesu pretvorio se u mnoge opipljive ekonomske aranžmane između ove dve države. Od skoro se program Russia Today emituje na frekvencijama argentinske nacionalne televizije, i na taj način je jedan vid ruske “meke moći” postao dostupan desetinama miliona Argentinaca, ma gde oni živeli. Dogovoreni uvoz velikih količina argentinske govedine u Rusku Federaciju kao zamena za tržišnu poziciju proizvođača iz EU samo dodatno doprinosi učvršćivanju veza ove dve geografski daleke, ali politički veoma bliske države. Predmet razgovora su i mnoge druge oblasti saradnje, od nastupa argentinskih proizvođača na ruskom tržištu, sve do kulturne i naučne sfere. Naznake početka otopljavanja odnosa između Vašingtona i Havane čine Kubu ponovo geopolitički interesantnom državom. Uprkos ohrabrujućim rečima sa obe strane Meksičkog zaliva, normalizacija odnosa je još daleko od implementacije. Sa druge strane, otpis dugova Havani od strane Kremlja otvara geostratešku bitku pred samim južnim vratima Sjedinjenih Država. Problematična je pozicija Venecuele koja najveći deo svog budžeta zasniva na energentima. Galopirajuća inflacija, obimni socijalni programi ekstremno levičarske vlade, kao i rasprostranjeni kriminal i korupcija čine Venecuelu izuzetno nestabilnom državom, i sve manje pogodnim geopolitičkim partnerom Moskve na tom kontitentu. Rekordni veštački pad cena energenata na globalnom nivou doveo je ovu državu do ivice ekonomskog sloma. Takođe, režim u Karakasu na vlasti održavaju obimni socijalni programi pomoći najugroženijim slojevima venecuelanskog društva koji se finansiraju pre svega od izvoza energenata, pa veštačko obaranje cena nafte kao kulu od karata sa sobom u ponor može povući vlastodršce u Karakasu, odnosno saveznike Moskve u ovom delu sveta. Na to Vašington i računa.

Latinska Amerika je Monroovom doktrinom definisana kao isključiva sfera interesa SAD – a. Međutim, okolnosti diktiraju neke nove trendove, pa ekonomski ojačala Rusija pokazuje ambicije da preko Latinske Amerike uzvrati Sjedinjenim Državama na njihovo posthladnoratovsko prisustvo u tradicionalnim sferama interesa Kremlja. U geopolitičkom sukobu koji besni na dobrom delu planete, dakle, ni nama daleka Latinska Amerika neće biti pošteđena. 

Umesto zaključka – era stabilne nestabilnosti na pragu novog globalnog konflikta

Živimo u vremenu u kome su mnoge multinacionalne korporacije neuporedivo moćnije od najvećeg broja država sveta, u kome je kreativna destabilizacija često jedini način geopolitičke borbe, a mediji batina kojom se kreatori genocidnih politika profilišu u pravednike, a pravednici, ukoliko uopšte postoje, sateruju na margine međunarodne arene. Novi konflikt globalnih razmera sa nesagledivim posledicama ne posmatra se više kao plod mašte teoretičara zavere već se o takvom razvoju događaja sve češće govori kao o mogućem na srednji rok, mada još uvek stidljivo. Iz aktuelnih okolnosti će kao pobednik izaći onaj ko bude bio u stanju da na najbolji način koordiniše geopolitičku bitku u svim ravnima i na taj način suprotstavljenom bloku zada višestruke udarce na više nivoa i frontova koje će ga, makar na određeno vreme, potisnuti u stagnaciju i defanzivu, a možda i u konačni slom. U geopolitici su predviđanja uvek nezahvalna, a interesi se prilagođavaju i menjaju u zavisnosti od okolnosti. Međutim, jedno je jasno. Postoje dva suprotstavljena bloka – evroazijski i atlantistički. I dok je sveta kakvog poznajemo, među njima će tinjati sukobi, do konačnog trijumfa jednog od njih. Na spojevima tih blokova, odnosno u regionima koji ih čine, u bliskoj budućnosti se mogu očekivati najpre političke krize, a vrlo verovatno i konflikti velikih razmera. Ono što posebno zabrinjava je činjenica da u takve regione spada i ovaj u kome mi živimo. Od istorijskih zakonitosti se ne može pobeći, na nama je samo da ih na pravi način iskoristimo i usmerimo u sopstvenom interesu.