Republika Srpska - geopolitički pogled

U beskrajnom moru analiza statusa Republike Srpske, njenih temelja, institucija i perspektiva, veoma je malo onih koje se bave elementarnim stvarima poput geopolitičkog položaja RS, njenih geografskih i infrastrukturnih karakteristika, kao ni mogućnostima da se te karakteristike od suštinske važnosti iskoriste protiv njenih institucija i njenog entitetskog ustrojstva kao takvog.  Tokom mukotrpnih dejtonskih pregovora ali i pre njih, tokom građanskog rata u BiH, zapadni faktor se nije libio da upotrebi bombe kako bi Srbima nametnuo rešenje kakvo on smatra za shodno u datim okolnostima. Danas su sumorna ratna vremena srećom daleko iza nas. Međutim, vreme u kome se vrše perfidni i višedimenzionalni napadi na institucije i politički kapacitet RS i u kome se upotrebljava čitav dijapazon sredstava usmeren na njeno rušenje, pravi je momenat za geopolitičku analizu položaja RS i pretnji koje su usmerene na njen ustavni poredak i bezbednost. Pored već nažalost dosta puta isprobanih metoda umanjenja nadležnosti RS i njenog “disciplinovanja” različitim političkim sredstvima, potrebno je da znamo i neka daleko ozbiljnija i dugoročnija sredstva koja stoje na raspolaganju onima kojima jaka Republika Srpska i bilo kakve njene aspiracije ka većoj samostalnosti unutar ili izvan BiH nisu u interesu. Zbog čega RS ima određene specifične karakteristike, kome je to i zbog čega u interesu, i koje su geostrateške prepreke eventualnim jednostranim potezima vlasti RS?

Dejtonska sredstva geopolitičkog obuzdavanja RS

Težnje da se od RS načini prazna ljuštura i da se njene institucije učine nefunkcionalnim stare su koliko i ona sama. Najpre se pokušalo ratnom opcijom, a nakon potpunog poraza muslimansko – hrvatskih snaga i Dejtonskog mirovnog sporazuma pristupilo se drugačijim, mirnodopskim sredstvima. Pored dobro poznatih i često upotrebljavanih sredstava diskreditacije političkog rukovodstva RS i njenog suvereniteta, poput delegitimizacije sudskim presudama tzv. Suda BiH, orkestrirane propagande o “genocidnoj tvorevini”, “četničkoj agresiji” i slično, Sarajevu i njihovim međunarodnim sponzorima stoje i neuporedivo ozbiljnija i efikasnija sredstva koja mogu biti usmerena protiv suvereniteta, teritorijalnog integriteta i političke nezavisnosti RS. Kada su lideri sva tri naroda bili prisiljeni da sednu za pregovarački sto u vojnoj bazi Rajt Peterson u Dejtonu, podrazumeva se da se aktuelno stanje na terenu najvećim delom moralo uzeti u obzir. Ričard Holbruk i američki stratezi su imali zadatak da stanje na terenu u što većoj meri prilagode sopstvenim, ali ujedno i interesima Sarajeva koje je bilo de facto poraženo u ovom ratu. Tada su, pod pritiskom SAD i EU nastale važne geostrateške i političke zamke koje u slučaju potrebe ostvarivanja direktnog interesa na terenu mogu da budu aktivirane u bilo koje doba. Dejtonskim, ali i postdejtonskim rešenjima pre svega u vidu tzv. Bonskih ovlašćenja, atlantistima su na raspolaganju mnogobrojna sredstva obuzdavanja neželjenih politika RS i disciplinovanja vlasti u Banjoj Luci. Ovakva sredstva se kreću od geopolitičkih, ekonomskih, propagandnih, sudskih, a sva ova sredstva treba da dovedu do suštine - ukidanja i smanjivanja nadležnosti ovog entiteta uz podršku i diktat kancelarije Visokog predstavnika u BiH. Koja su to geopolitička sredstva koja se mogu iskoristiti za disciplinovanje vlasti i naroda RS?

Distrikt brčko – “sigurnosna kočnica” osamostaljenju RS

Distrikt Brčko u političkom sistemu BiH ima specifičan status. Ono

Poseban status Brčko distrikta pruža velike mogućnosti

ne pripada ni Federaciji BiH ni RS, već predstavlja svojevrstan kondominijum oba entiteta, sa sopstvenim organima državne uprave, vladom i ministarstvima. Oba entiteta u skladu sa tim polažu pravo na Brčko distrikt i smatraju ga svojim sastavnim delom, što komplikuje situaciju u samim temeljima ovog problema. Geografski položaj Brčko distrikta je važan iz dva razloga. Najpre, on je jedini veći grad u bosanskoj Posavini u kome je stanovništvo u većoj meri multietničko, ukoliko izuzmemo manja mesta poput Odžaka i Orašja koja pripadaju Posavskom kantonu Federacije BiH. Druga činjenica koja govori u prilog važnosti ovog grada je da ima odličan strateški položaj – nalazi se uz reku Savu, svega nekoliko kilometara od važnog međunarodnog koridora koji povezuje Beograd i Zagreb, odnosno na mestu ukrštanja auto – puta Beograd Zagreb koji vodi od južnog Balkana ka zapadnoj Evropi i koridora 5C koji povezuje zapadnu i centralnu Evropu sa južnim Jadranom i širim regionom istočnog Mediterana (Budimpešta – Osijek – Sarajevo – Mostar – Ploče -  Dubrovnik).

Brčko distriktu je dat poseban status pod permanentnim pritiscima međunarodne zajednice, pod prilično neuverljivim objašnjenjem da je takav status neophodan zbog etničke šarolikosti grada i nemogućnosti njegovog svrstavanja u neki od dva entiteta. Ovakav status Brčko distrikta je pokazatelj pažljivog i dugoročnog planiranja atlantističkog geopolitičkog bloka i vašingtonskih tvoraca geopolitičke realnosti Balkana. U njihovim strategijama prostora za slučajnost nema, a predviđa se decenijama unapred. Prava funkcija posebnog statusa ovog entiteta u okviru BiH jeste da u pogodnom trenutku može da posluži kao sredstvo fizičkog presecanja RS na istočni i zapadni deo. Brčko distrikt dakle može da posluži kao svojevrsna “sigurnosna kočnica” bilo kakvim jednostranim potezima vlasti u Banjoj Luci. Ukoliko imamo u vidu da je na najužem delu teritorija RS u Brčko distriktu široka samo 5 kilometara, jasna je ozbiljnost ovakvog rešenja i širok dijapazon mogućnosti koje ono pruža.

Percepcija RS od strane drugih – produžena ruka Beograda ka zapadu

Ključ razumevanja delovanja atlantista usmerenog ka RS se može

Percepcija RS od strane faktora uticaja je od velike važnosti

naći kako u geopolitičkoj teoriji, tako i u praktičnom delovanju međunarodnih subjekata. “Kost u grlu” atlantističkim stratezima predstavlja činjenica da se kompaktna srpska teritorija nalazi samo nekoliko desetina kilometara od Zagreba i približno isto toliko od Jadranskog mora, i to u dva udaljena geografska regiona. To je ono čega se Zapad i njegovi saveznici u najvećoj meri plaše, a tendencija da se srpski faktor potisne u što većoj meri na istok je stara koliko i međunarodni poredak koji danas poznajemo. Za ostvarivanje ovog cilja se u istorijskoj perspektivi nikada nisu birala sredstva, a Dejtonski mirovni sporazum je bio idealna prilika da se postavi temelj za takvo buduće delovanje. Stoga je veoma važna percepcija RS od strane najuticajnijih faktora u našem regionu – EU, SAD, Turske, kao i samih država potpisnica Dejtonskog mirovnog sporazuma.

Hrvati u matici imaju specifičan, ali tradicionalno mudar odnos prema svojim sunarodnicima u BiH. Zvanični Zagreb je u više navrata jasno poručio Hrvatima koji žive u BiH da je ”njihov glavni grad Sarajevo”. Međutim, iza ove simbolične izjave koja prija ušima briselskih i vašingtonskih birokrata krije se konkretna i obilna materijalna i politička podrška Hrvatima u toj državi, posebno u Zapadnoj Hercegovini. Hrvati veoma dobro znaju da je temelj ispostavljanja bilo kakvih političkih zahteva Sarajevu i težnje za većom samostalnošću od centralnih organa BiH ekonomski razvoj. Region Zapadne Hercegovine većinom naseljen Hrvatima je jedan od najrazvijenijih u BiH, i privrednim, kulturnim i neformalnim političkim vezama je jako dobro povezan sa maticom. Hrvatima u BiH je prevashodan cilj ostvarenje veće samostalnosti eventualno kroz ustavne promene i formiranje trećeg entiteta u okviru BiH. U skladu sa svojom tradicionalnom pragmatičnošću, Hrvati na RS ne gledaju blagonaklono, ali je posmatraju isključivo kroz prizmu ostvarenja sopstvenih interesa. Naime, onog trenutka kada je predsednik RS Milorad Dodik podržao Hrvate u njihovim nastojanjima za većim političkim pravima u okviru BiH, od hrvatskih zvaničnika se prvi put moglo čuti da je “RS realnost koju treba uvažavati.” Pozitivan ili makar prećutan stav Hrvata o RS će biti na snazi sve dokle to zvaničnom Zagrebu i Mostaru bude bilo u neposredom interesu, i oko toga ne treba imati nikakvih iluzija.

Iako je EU od početka krize u bivšoj Jugoslaviji i građanskog rata u BiH pokazala svoju institucionalnu nesposobnost da utiče na procese koji se tamo odvijaju, ona, razume se, ima svoje interese u BiH. Evropskoj uniji ni u kom slučaju ne odgovara raspad BiH, a još manje od toga činjenica da će takvim razvojem situacije nastati većinski muslimanska država, izuzetno antihrišćanski nastrojena, a potencijalno i baza okupljanja ekstremista iz ovog dela Evrope. Takva pretpostavka nije puko nagađanje, već ovakvu surovu realnost potvrđuje iskustvo prethodnog rata kada su islamisti sa raznih meridijana naše planete učestvovali u zločinima nad nemuslimanskim stanovništvom širom BiH, ali i aktuelno stanje na terenu gde mnogi Bošnjaci ratuju u Siriji i Iraku za uspostavljanje globalnog kalifata. EU po svaku cenu želi da BiH opstane kao jedinstveni državni provizorijum, bez preterane samostalnosti, pod budnim okom Kancelarije Visokog predstavnika, i to sa što većim ovlašćenjima i uticajem na politički sistem BiH.

Za unitariste iz Sarajeva RS predstavlja “genocidnu tvorevinu”, “manji BH entitet”, nužno zlo i privremeno rešenje u političkom sistemu BiH. RS nikada nije bila u potpunosti priznata od strane zvaničnog Sarajeva, već su potpunim porazom u ratu naterani da je prihvate kao realnost. Samim tim su namere bošnjačkih političara veoma jasne. Cilj je konačno ukidanje RS i formiranje unitarne BiH sa islamistima na čelu. Cilj unitarističkog Sarajeva je uvek bio isti, samo se sredstva menjaju u zavisnosti od odnosa snaga na međunarodnoj sceni. Kako uspostavljanje vlasti ekstremista iz Sarajeva na čitavoj teritoriji BiH nije uspelo ratom, u mirnodopskim uslovima se pristupilo drugim, “mekšim” metodama – pripisivanju kolektivne krivice kompletnom srpskom narodu, neutemeljenim presudama takozvanog Suda BiH, hapšenjem osoba srpske nacionalnosti pod izgovorom navodnih ratnih zločina, i slično. Ublažena verzija ovih stavova se može čuti od vlastodržaca u Sarajevu, dok pojedine organizacije poput “Koalicije prvi mart” i “Antidejton grupe” preko svojih glasnogovornika svoje antisrpske stavove iznose neuporedivo brutalnije i direktnije – čak i poređenjima RS sa nacističkim Vermahtom. Ono što bošnjačko političko rukovodstvo iščekuje su potencijalne presude Haškog tribunala nekadašnjem rukovodstvu za navodni genocid, kako bi za svoju mantru o navodnoj genocidnosti RS imali kakvo - takvo utemeljenje.

Za neoosmanistički režim u Ankari RS predstavlja prepreku u ostvarenju zamišljene “zelene transverzale”, i predstavlja trn u oku širenju njenog uticaja na onim delovima Balkana gde žive muslimani. RS svojom teritorijom i etničkim srpskim stanovništvom fizički odvaja Sarajevo i muslimansku centralnu Bosnu od Raške oblasti u Srbiji u kojoj takođe žive muslimani. Stoga je Ankari takođe nedvosmisleno u interesu ograničavanje i dalje smanjivanje ustavnih nadležnosti RS, njenog suvereniteta i ograničavanje njenog ekonomskog razvoja. Ukoliko nekome ova teorijska postavka deluje neuverljivo, dovoljno je pogledati nekadašnje izjave turskog premijera Ahmeta Davutoglua u prethodnih nekoliko godina – najpre da će se “Srbi izviniti zbog ubijanja Turaka u Srebrenici”, a zatim i da “Asad čini zločine kao Srbi u Bosni”. Pored već uobičajenih izjava o tursko - bošnjačkom bratstvu, u red najdirektnijih izjava može se svrstati i izjava turskog premijera Erdogana u kojoj otvoreno preti vojnom silom RS i pretnjom da će “onaj ko dirne Bošnjake imati posla sa 100 miliona Turaka”. Ove izjave se uvek mogu tumačiti kao simbolične, ali ne treba smetnuti s uma da je simbolika uža specijalnost neoosmanističkog režima u Ankari, a snovi o “turskom svetu od Bosne do Kineskog zida” prilično realna kategorija u njihovom poimanju realnosti, posebno ukoliko iza takvih političkih stavova stoji druga armija NATO alijanse. Islamistički stavovi usmereni na rušenje RS, dakle, ne dolaze samo iz pravca Sarajeva, već i od zvanične Ankare i jednog dela arapskih zemalja. Stoga činjenica da je aktuelno političko rukovodstvo u Banjoj Luci odabralo Izrael kao jednog od najvažnijih spoljnopolitičkih partnera nikoga ne bi trebalo da čudi.

Geografski položaj RS kao geostrateški instrument

Na geografski položaj neke teritorije presudno utiče nekoliko važnih faktora – njene granice, geografski položaj na mapi šireg makroregiona, kao i položaj te teritorije na mapi važnih saobraćajnih komunikacija. Po koeficijentu razuđenosti granice RS je jedinstvena u svetu, uporediva jedino sa Čileom. Površina RS je približno 25.000 kvadratnih kilometara, što iznosi tek nešto malo više od recimo površine AP Vojvodine, dok je dužina njene granice ogromnih 2170 kilometara, što je tek nešto manje od mnogo veće Srbije.

Tokom Dejtonskih pregovora srpska strana je bila pod pritiskom da pojedine veće gradove ili njihove delove ustupa suprotstavljenoj strani, a da zauzvrat dobije retko ili potpuno nenaseljene predele. Osim toga, međunarodni posrednici su se na sve moguće načine trudili da RS svojom teritorijom bude što udaljenija od vitalno strateški važnih Jadranskog mora i centralne Hrvatske. U tom kontekstu je veoma lako objašnjiva i činjenica da je deo teritorije između Trebinja i hrvatske granice pripao Federaciji BiH, iako osim sela Ivanica on čini uglavnom nepristupačan i krševit teren. Da to nije izolovan slučaj kada je u pitanju RS pokazuje i slučaj opština Drvar, Glamoč i Grahovo sa srpskom većinom, koje su dejtonskim prekrajanjem teritorija pripale Federaciji BiH, dok je RS dobila nenaseljen i teško pristupačan predeo u okolini Mrkonjić Grada. Ovo predstavlja ozbiljan propust srpskih pregovarača za dejtonskim zelenim stolom, i ovakav razvoj događaja na terenu je trebao da predstavlja zamenu za prepuštanje dobrog dela grada Sarajeva Federaciji BiH. Ovaj previd dobija dodatnu težinu kada se ima u vidu da je pregovarački ulog bio dobar deo Sarajeva pod srpskom kontrolom.

Dva ozbiljna problema geopolitičkog položaja RS predstavljaju

Saobraćajna infrastruktura nikako ne pogoduje razvoju RS

drumska i železnička infrastruktura. Nijedan značajan drumski ili železnički koridor koji prolazi kroz Bosnu i Hercegovinu ne prolazi svojim većim delom kroz RS. Međutim, ono što je daleko važnije i sa geopolitičkog aspekta posmatrano daleko opasnije je činjenica da u nekim slučajevima jedini saobraćajni koridori koji vode iz jednog dela RS u drugi prolaze preko teritorije Federacije BiH. Jasno je kakve sve posledice mogu proizaći iz ovakvog faktičkog stanja na terenu, posebno ukoliko se ima u vidu da bi potreba za eventualnim brzim prevazilaženjem ovog problema iziskivala ogromna finansijska sredstva koja RS ne poseduje. Posebnu kategoriju problema kada je u pitanju saobraćajni položaj RS predstavlja avio saobraćaj. Osnovni problem aviosaobraćaja u ovom entitetu je činjenica da se jedini međunarodni aerodrom u ovom entitetu nalazi kod Banje Luke, što je na ogromnoj udaljenosti od recimo Hercegovine, dok najkraći mogući put od Trebinja kao najvećeg grada srpske Hercegovine najvećim delom vodi preko teritorije Federacije BiH. Pre nekoliko godina je bio aktuelan predlog dela rukovodstva RS da Trebinje mora da dobije aerodrom. Na prvi pogled logičan i smislen predlog vlasti RS može osporiti svako ko je barem jednom prošao putem koji povezuje Hercegovinu sa ostatkom RS, preko prevoja Čemerno i kanjona reke Sutjeske. Put očajnog kvaliteta bez ikakvih pratećih objekata koji prolazi kroz koridor Goražde (Federacija BiH) jedina je putna veza Hercegovine sa ostatkom RS. Ukoliko izuzmemo distrikt Brčko, ovo “usko grlo” je najosetljivija tačka teritorije RS, pa predlog o izgradnji ogromnog infrastrukturnog projekta kakav je aerodrom deluje u potpunosti besmisleno kada se ima u vidu da ne postoji čak ni valjana putna komunikacija na tom delu teritorije RS od suštinske važnosti.

Geopolitički položaj RS ima i izvesnih prednosti – izlaz na međunarodnu reku kakva je Sava, blizina Jadranskog mora i važnog međunarodnog aerodroma Dubrovnik, blizina međunarodnog drumskog koridora koji spaja zapad sa jugom i istokom Evrope (autoput Beograd – Zagreb), povezanost sa koridorom 5C koji spaja centralnu i istočnu Evropu sa južnim  Jadranom i budućim jadransko-jonskim putnim pravcem, kao i položaj istočnog dela RS koji se naslanja na Drinu, reku sa ogromnim potencijalima u različitim sferama – od energetike do turizma. Međutim, kako to u našem slučaju obično biva, ovi potencijali su gotovo u potpunosti neiskorišćeni.

Kao što se iz priloženog može videti, onima koji srpskom narodu

Saobraćajno izolovana Hercegovina kao najslabija tačka RS

najblaže rečeno ne žele dobro na raspolaganju stoji čitav niz sredstava kojim bi bilo kakvu ambiciju zvanične Banje Luke da deluje samostalno mogli da sruše kao kulu od karata -  ogromna granica koju treba braniti, nepravilan geografski oblik i najveći koeficijent razuđenosti granice na svetu, odsečenost Hercegovine od ostatka RS, postojanje distrikta Brčko sa njegovim nadležnostima i mogućnostima, važni saobraćajni koridori koji uvek jednim svojim delom prolaze kroz Federaciju BiH, kao i ne najmanje važna činjenica da se teritorija RS samo manjim svojim delom naslanja na teritoriju Republike Srbije, dok je većinom okružena oblastima pretežno naseljenim Bošnjacima i Hrvatima.

Umesto zaključka – Dejtonski potencijal za destabilizaciju RS

Uvid u geopolitičko pozicioniranje RS utemeljeno Dejtonskim mirovnim sporazumom jasno upućuje na zaključak o određenim ustavnim rešenjima čija je perfidna namena dugoročno onemogućavanje bilo kakvih jednostranih poteza Banje Luke koji su u suprotnosti sa interesima međunarodnih pokrovitelja centralista u Sarajevu. Ukoliko vlasti RS u određenom trenutku donesu odluku da krenu putem nezavisnosti ili pak veće političke samostalnosti u odnosu na Sarajevo, teritorija Brčko distrikta im može poslužiti kao sredstvo presecanja RS na istočni i zapadni deo. Takođe je moguće blokirati putne i železničke pravce od vitalne važnosti za normalno funkcionisanje čitave Republike. U takvoj situaciji na terenu, istočna Hercegovina bi bila dobrim delom odsečena od ostatka RS, dok bi se srpska Posavina i Krajina našle ne samo odsečene od drugih srpskih teritorija, već i u potpunom neprijateljskom okruženju, nalik na ono koje je jedno vreme postojalo tokom građanskog rata u BiH, pre operacije “Koridor”. Konstelacija snaga na terenu je takva da savršeno odgovara bilo kom neprijatelju srpskog naroda, posebno onima zapadno od Drine i Dunava. RS je, dakle, ustavno i teritorijalno “dizajnirana” tako da donekle zadovolji srpske ambicije u datom političkom trenutku, ali da atlantistima istovremeno omogući munjevitu i efikasnu reakciju u slučaju bilo kakve neposlušnosti političkog rukovodstva u Banjoj Luci. Na nama je da ove činjenice spoznamo dok ne bude kasno, i da ni u kom slučaju i ni pod kojim uslovima ne dozvolimo dalje narušavanje političkog kapaciteta RS i smanjivanje njenih nadležnosti, protivno Dejtonskom mirovnom sporazumu.